НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!

ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!

 

ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!
 

 
ЖИВОТОПИС
 
ПОСЛЕДЊЕ ГОДИНЕ ЖИВОТА И СМРТ
 
…праведник ћe се спомињати увијек…
 
Псалам. 112, 6
 
Телесне снаге старца су пред крај живота све више и више слабиле, уз то му је од Бога било откривено да ће његова смрт наступити изненада, те је он стога ишчекивао смртни час стално. У једној песми он овако описује своја осећања:
 
Мој пут ка вечности је тако близак!
А о смрти тако мало знам:
Неизвесно је када ћe доћи,
Али Бог је хтео да буде изненада!
 
Не бих хтео да као старац бесплодни
Пред трон Господа Славе изађем,
Него да са собом спасене душе
Пред Христа изведем.
 
Искупитељу мој, Исусе!
Hoћ смрти ми с Тобом страшна није,
Но да празан пред Тебе се јавим,
Ето шта мс, Боже, већма страши.
 
И замислих се ја над собом…
Па вас молим, моји драги:
Сахраните ме у гробу пећине
Под Распећем Крсним.
 
Буди увек, Свети Крсте, над гробом,
Где прах мој почивао буде,
Моју душу, Исусе Најслађи, помилуј!
И са свепшма је упокој.
 
Ову песму је старац написао за време одмора у Грузији. Са смирењем и скрушеношћу због своје недостојности на крају стиха је дописао: „Много година сам на свету проживео, али добрих дела нисам накупио“. Упркос крајњој физичкој слабости, он се трудио да то не показује, нарочито не пред својим чадима да их не би растуживао, и превазилазећи слабост телесну настављао је да све теши. Уобичајена веселост његове природе му није дозвољавала ни да помисли да ће убрзо отићи у вечни покој.
Са задивљујућим спокојством духа чекао је ближење своје смрти. Његова дечји чиста душа, сијајући светлошћу благодати, одавно је већ спремна за прелазак у вечност, и у суштини својој га смрт није плашила. Говорио је о њој као о радосном догађају, сву своју наду полажући у милосрђе Божје, а не у своја дела. Само га је љубав према духовној деци, будућим сирочићима, приморавала да се држи за живот и да се труди да залечи свој организам. Међутим, понеке од своје духовне деце старац је постепено почео да припрема за предстојећи растанак. Блиској духовној деци баћушка је испричао да му је Господ открио када ће умрети:
– Речено ми је да ћу живети још 5 година, а ако се духовна деца буду појачано молила и исправљала се, можда и више…
Године су пролазиле у мучном ишчекивању, а баћушка је, напрежући своје снаге на исходу, настављао да теши оне који су му долазили као да му није ништа. После Литургије би седао у ходнику на дрвени креветић крај своје келије, и људи су му по реду прилазили са својим потребама, духовним питањима. На обична животна питања баћушка није одговарао. Говорио је:
– Ја сам схимник, моја сврха је да се молим и спасавам душе. Ако се будем бавио свакодневним животним питањима, постаћу малограђанин. Избави ме, Господе, од тога!
Говорљиве хришћане је овако уразумљивао:
– Разговор је добар, а молитва је боља! Често су се од њега могле чути следеће речи:
– Баците коцку, упитајте Богородицу…
Сакупивши сва своја завештања у једну књигу заједно са својим песмама и честиткама за празнике, баћушка их је делио својој деци. Много суза су духовна деца пролила читајући ову књигу. Вест о блиском растанку са својим вољеним пастиром се брзо раширила међу њима. Старац је већ отворено свима говорио о свом блиском одласку. Једном је, после завршетка Литургије, када су сви већ пришли крсту да га целивају, он изашао из олтара и рекао:
– Јуче само што нисам умро, али ви сте се помолили, и ја сам оживео. Хвала на молитвама. Можда ћу да доживим до Успења.
Упркос прекомерној слабости, баћушка није престајао да прима посетиоце, али је време посета било ограничено на један сат. Десило се да се време нагло променило, да су дунули снажни ветрови, и у ходнику конака у коме је примао отац Сава је настала промаја. Ноћу је баћушка осетио јаку грозницу, појавила му се и висока температура. Добио је запаљење плућа. Због високе температуре старац је горео као у ватри, гушио га је непрекидни кашаљ…
Отац Сава је замолио намесника да га помажу јелејем. Манастирски духовник архимандрит Теофан је свакодневно причешћивао баћушку Светим Даровима.
Али болест се отегла и трајала је све од јула до празника Успења Богородице. Био је чак и један период када је баћушка осећао раздвајање душе од тела. Он је заиста умирао… Тело му је било хладно и непомично, али свест је била јасна…
Сећао се својих сирочића – духовне деце – која у највећем броју случајева још нису била очврсла духовно, нису била искусна у духовној борби. Видео је својим унутрашњим погледом њихову беспомоћност и збуњеност…
– Нисам спреман!.. Нисам спреман! – прошло му је кроз главу. Баћушка је почео усрдно да се моли да му се продужи живот и осетио је да га је овај пут смртни час мимоишао.
Света обитељ се појачано молила за оздрављење старца. Нарочито су усрдна у својим молитвама била духовна деца. У многим градовима су давали да се на Литургијама помиње њихов драги баћушка за здравље, сами су предузимали појачане молитвене подвиге, давали су Господу обећања да ће се исправити. И заиста, многе од њих ниси могао да препознаш: мање причају, усредсређени су, оријентисани ка унутра, многи су почели да говоре Исусову молитву. Све мање је долазило до међусобних сукоба и неразумевања.
Ради баћушкиног спокојства свако се трудио да узме на себе последице искушења, па се у духовној породици старца утврдио стабилан мир. Баћушка се радовао и захваљивао се Господу и Његовој Пречистој Мајци за њихову очигледну милост према његовој духовној деци.
После празника Успења Богородице баћушка је могао да иде у храм само недељом и празницима, али после се његово здравље почело помало поправљати, и он би понекад говорио:
Сада ћу поживети још једно пет година, можда и више… Како се будете молили! – и заиста, после те болести је он још дуго живео у некој врсти полузатворништва.
Смртни час баћушке је наступио 14. (27.) јула 1980. године. Догодило се то у недељу, у 9 сати и 45 минута. О овом жалосном догађају су обавестили удари манастирског звона. Срца оних који су волели старца су интуитивно осетила о чему се ради. Гомиле људи су се окупиле крај манастирске трпезарије, онде где се налазила баћушкина келија. Поуздано сазнавши за баћушкину смрт, многи су пожурили да о томе обавесте блиске и рођаке, другу духовну децу. Тако се вест о смрти схиигумана Саве брзо пронела по многим градовима и селима. Током тих дана превоз је био препун путника који су журили у обитељ да одају последњу почаст упокојеном баћушки.
А из удаљених места огромне земље су у манастир стизали телеграми са молбом да се одложи погребење да би сви стигли да се опросте са својим духовним оцем. По благослову владике Јована, митрополита Псковског и Порховског, погребење старца је одређено за 30. јули, то јест четвртог дана после његове смрти. Из тесне капелице сандук с телом старца је био пренесен у Успенски храм где су се непрекидно, смењујући се читањем Јеванђеља, служила опела. Четвртог дана је тело упокојеног старца пренето у већи, Сретенски храм у коме је намесник манастира, архимандрит Гаврило, са јеромонасима обитељи и другим свештенослужитељима, духовном децом старца одслужио опело. Уз присуство бројног народа сандук са телом баћушке је пронет око Успенског трга и однесен у Богосаздане пећине.
У пећинама су сандук са новопрестављеним старцем ставили у раније припремљену нишу, са десне стране од храма Васкрсења. Нема довољно речи да се опише сав бол, плач и ридање осиротеле духовне деце баћушке. Међутим, многи су истовремено са болом осећали и необичну утеху и радост: осећало се да је старац жив и да никада неће оставити децу у својим молитвама.
Прекинуо се земаљски живот ревносног подвижника, служитеља Божјег. Утихле су његове пламене речи, затвориле се очи које су пријатељски гледале све, али дух његов, реч његова и учење ће вечно живети у срцима људи који су га волели и познавали.
Каже се:“ Конац дело краси“. Да, према плодовима се одређује вредност дрвета, према делима човека се одређује какав му је био живот. За живота старац је увек имао на уму да је странац и дошљак на земљи, и иштући Небеску Отаџбину, непрестано је молио Господа и Царицу Небеску да упокоје његову душу у насеобинама праведних и да како знају спасу његову духовну децу и све који га воле и мрзе. Он се пламено молио увек и за све, за цео свет за живе и умрле.
У свим деловима Русије (чак и на Светом Атону и у Јерусалиму) се његово име изговара са нарочитим поштовањем и љубављу. А таква чиста, света љубав је мила Господу, јер је Он Сам Љубав. Према речима апостола, он је духом пламеним радио за Господа и за све који су га окруживали је постојао пламтећи и светлећи. Била је то једна од оних личности којих има само у Царству Христовом и који „без великог мудровања, поседујући смирење“ успевају да учине за добро ближњих више од силника овога света.
Старчева душа која се ослободила од окова тела је задобила нови пут који Света Црква, која разумева путеве Божје, назива блаженим: „Блажен пут којим идеш данас, душо, јер ти се припреми место упокојења“. И сада он очекује од нас не сузе и уздахе, већ помињање и молитву да би Господ Који га је позвао из видивог света у „земљу живих“ удостојио његову душу да чује најслађе речи Спаситеља:“ Дођите благословени Оца Мојега: наследите Царство које вам је припремљено од постања света“.
Смрт је добро за оне који умиру благочестиво. Где ти је, смрти, жалац? Где ти је, аде, победа?“ Ми смело верујемо да ће Господ милостиво да прими упокојеног раба Свог, јер милостиве, какав је био старац за живота, очекује велика милост Божја на Последњем Суду: „Блажени милостиви, јер ће помиловани бити“.

Један коментар

  1. Mogu li molim.Vas da narucim knjigu Gospode Ti Si Zivot Moj…ne mogu nigde da pronadjem da je.kupim.Hvala.
    061 222 74 22
    [email protected]

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *