НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!

ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!

 

ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!
 

 
ЖИВОТОПИС
 
ПОДВИГ СПАСЕЊА БЛИЖЊИХ
 
Ко иде за мном неће ходити у тами, него he имати свјетлост живота.
 
Јован. 8,12
 
Ништа Богу није толико мило као користан за све живот.
 
Св.Јован Златоуст
 
Свако од нас је сам искусио како је тешко ићи путем ка спасењу без руковођења, без искусног духовног саветника. „Ко иде самовољно (нарочито иночким путем) без јеванђељског разума и без икакве поуке – каже свети Марко Подвижник – тај се много спотиче“. И Господ нам као чедољубиви Небески Отац шаље, грешнима, такве водиче у виду стараца.
Мада се у последње време и смањио број добрих учитеља, али они постоје и постојаће све до скончања века, јер се Господ брине за наше спасење и у сва времена и на свим местима нам поставља своје светиљке. И хришћанин, који с молитвом тражи себи учитеља, увек га може наћи. Свети Василије Велики каже: “ Ако неко буде усрдно тражио доброг учитеља, обавезно ће га наћи“. А свети Симеон Нови Богослов учи: „Молитвама и сузама умоли Бога да ти покаже човека који би могао да те добро сачува“, и даље каже:“ Боље се називати учеником ученика, него живети самовољно и купити бескорисне плодове своје воље“ (Доброт. 83,109).
Али ако неко и у случају усрдног тражења не може да пронађе духовног учитеља и руководиоца, тада треба да поступи према савету старца Пајсија Величковског који у свом писму јереју Димитрију предлаже коришћење учења Светих Отаца као руковођење старца. Али пут старческе бриге је у све векове хришћанства био признат од стране свих великих пустињака, отаца и учитеља Цркве као најпоузданији и најподобнији.
И заиста, световни људи, а нарочито монаси, осећају и на делу виде велику душевну корист од духовних савета и поука стараца који, узлазећи по степеницама духовног савршенства, благодаћу Божјом постају високи обрасци благочешћа и као пријатељи Божји, још за свог живота бивају удостојени да постану за све верне пред Богом поуздани молитвеници и заступници. Преко њих болесни добијају исцелење, бесомучни се ослобађају мука, они који су изгубили наду у своје спасење поново задобијају наду и радост, грешници добијају опроштај.
На служење народу у подвигу старчества отац Сава је кренуо ради испуњења воље Божје и завета својих учитеља, и до последњих дана свог живота је самопожртвовано носио овај подвиг. Његова светла личност расејава и у потпуности оповргава лажну представу неких мирјана везану за неактивност и јаловост монаха. По њиховом мишљењу, у иночку одежду се облаче само они које је одбацио живот, који не желе да се труде, неће ни о чему да се брину.
Отишавши из света, старац се у потпуности предао служењу народу да би спасавао свет. Његов начин живота и читав изглед нису били онакви каквима ми замишљамо подвижнике пустињаке одсечене од обичног живота, људе-аскете. Ово није био строги, сурови подвижник кога се дошљак из света плаши кад му се приближи, већ љубвеобилни, срдачни старац који светли духовном радошћу. Његов живот је био увек тесно повезан са животом људи. Милосрђе и јеванђељска љубав према народу, завладавши свим његовим бићем, још више су га надахњивали на старческо служење које је узео на себе после смрти својих учитеља.
Скоро половину свог земаљског странствовања отац Сава је проживео у свету, иако је срцем и побожним мислима био изнад свега световног. Пажљиво прочитавши сва позната дела Светих Отаца, под руководством својих учитеља, као и на сопственом искуству познавши науку духовног живота, он не само да је сам прихватио правила духовног живота, него је и другима могао да их разјасни.
Видећи крутост и окамењеност срца многих људи, баћушка је патио због њих. Чинила би га тужним њихова удаљеност од Бога и снагом своје љубави се трудио да им усади жудњу за спасењем, да одагна униније и досаду, јер су то први непријатељи нашег спасења. Отац Сава је више волео да говори о утехама Христове љубави, него о ужасима мука и казни. Никада није претио и прекоревао због греха, већ је само молио:
– Бојте се да увредите Бога, да Га не разљутите.
Као и преподобни Серафим Саровски он није волео да грди због порока, већ је само разоткривао страшне последице или би тек понекад, у крајњој жалости, могао и строго да разобличи. Тада би говорио истину у лице и упозоравао:
– Ако останете са страстима и злобом – гинете! – али одмах би тражио опроштај за оштрину и строгост:
– Ако будем ћутао, онда нећете знати за своје грешке и нећете се исправљати.
Особина која га је одликовала током целог његовог живота је била простота: простота осећања, простота понашања, речи и мисли. А таква простота је невиност душе. Баћушка је чудесно спајао у речима и поступцима својим дубину старческе мудрости са дечјом простотом. Често би говорио:
– Живите једноставније, волите простоту… Где је просто, тамо је на стотине Анђела, а где је сложено, тамо нема ни једног. Ако будемо живели као мала деца, благодат Божја ће стално пребивати у нашој души.
Пламтећи љубављу према људима, старац је желео да и њима удахне исто осећање. Колико је утехе, мира, радости уливао он у душу жалосних и преоптерећених својим благодатним поукама, беседама и молитвом.
Заиста, много може молитва праведника! Старац је волео да се моли, смела и делатна му је била молитва. У њој је налазио снаге за даљи труд, у њој је налазио мир и радост свом срцу, у њој се одмарао од тешких пастирских послова и мучних брига. Богомислије је било његов живот, стална молитва – утеха. Волео је да се моли код жртвеника, да издваја честице на проскомидији за све, тихо изговарајући:
– Ја сам грешан, али не мене ради, већ ради благодати свештенства која је на мени и у мени пребива, Господе, услиши и помози свима!
И често је са сузама издвајао честице за намучене, болесне, паћенике, и ради своје крепке вере, добијао је од Господа оно што је тражио на корист страдалницима. Колико је опседнутих, душевно болесних долазило код њега и у Тројице-Сергијеву Лавру, и у Псково-Печерски манастир, где су се његовим молитвама ослобађали од својих болести! Никада га нико није оптерећивао, већ је он све жалио.
А када би видео како тешки болесници оздрављују, онда би свом душом благодарио Бога и радовао се због њих.
Нарочито је старац волео да служи Божанствену Литургију. С каквим је умилењем срца приносио Бескрвну жртву „за све и за сва“, за живе и умрле. Стајао је крај престола као да је узнесен на небо, са страхопоштовањем и неземаљском радошћу у очима. Лице би му се озарило јарком светлошћу, очи су му сијале неизрецивим блаженством, а образи би се благо заруменели. Осећало се да он преживљава онај занос о коме је говорио апостол Павле: „Знам човјека у Христу који прије четрнаест година – да ли у тијелу, не знам, да ли изван тијела, не знам, Бог зна – би однесен до трећега неба… бн однесен у рај и чу неисказане ријечи које човјеку није допуштено говорити“ (2 Кор. 12, 2, 4). О овом духовном усхићењу баћушка је рекао:
Ни један најсрећнији породични пар, ако чак и живи благочестиво, не осећа такву срећу и радост какву осећа свештенослужитељ приликом достојног служења Литургије.
За време појања: „Тебје појем, Тебје благословим…“ старац је са дубоком вером вапио Господу: „У бездану греховном се ваљајући, неиспитани бездан милосрђа Твога призивам, од трулежи ме избави, Господе…“ При томе се он није молио толико за себе, колико за друге – своје ближње, све хришћане. И децу духовну је учио да се тако моле, помињући све у својој молитви.
Баћушка је служио без намештених ефеката и није их волео, држао се сасвим природно и просто. Волео је уредност у свему, није волео када неко касни или, супротно, без разлога жури. Његова интонација гласа је за време молитве изражавала непоколебиву сигурност и унутрашњу снагу. Осећало се да се његова молитва излива из дубине чисте, дубоко верујуће душе и да је пуна смисла и надахнућа. Молио се гласно и смело, као да разговара са Богом.
Срца људска су сама осећала како је лако и радосно молити се заједно са старцем. Његова молитва је дирала у дубину душе и стварала услове за исту такву побожну и усрдну молитву. Код баћушке ниси могао да осетиш замор, премореност од Божанствених служби, чак ни када је био у дубокој старости. Црпео је снагу у Светом Причешћу. Волео је да се и његова духовна деца често причешћују, нарочито на његовим службама. Био је човек живе, веома дубоке вере. А жива вера је живо општење са Богом! Као пламено верујући човек који тражи висине богоопштења, у причешћивању Христовим Тајнама видео је стварно сједињење са Христом. Ту пребива Сам Христос! „Ово је Тело Моје… ово је Крв Моја …“. А где вера пада, тамо пада и тежња ка заједништву са Богом. По молитвама оца Саве у души сваког човека се јављала јака покајничка скрушеност, свест о својој огреховљености, кривица пред Богом, тако да су унутрашње и спољашње сузе видљиво умивале душу. Нема сумње да је старац знао да ће доћи до такве скрушености, па је зато одлучно давао благослов за причешћивање.
Налазећи се стално са људима, отац Сава је умео да чува унутрашње делање, усредређујући се у молитви срца.
Иако се баћушка трудио да сакрије своје подвиге и благодатне дарове, унутрашња преживљавања и молитвена озарења, по свему је било јасно да је његова молитва била веома делатна, јер је на сва сложена питања оних који су му долазили добијао откровења одозго. Једном је рекао:
Мене многи воле. Али, авај! Разумеју ме само неки, и то делимично.
Стога није чудно што је старчева весела простота многе преварила. Његова светост је била у тајним, скривеним делима. Било му је апсолутно страно осуђивање; био је преиспуњен молитвом, љубављу, целомудреношћу, расуђивањем и другим врлинама, као и оним истинским смирењем захваљујући којем је трпео и добродушно подносио све лажне оптужбе и интриге, чинећи добро онима који су устајали на њега и не правећи разлике између једних и других. Сви су му били подједнако важни. И најзад, памтећи завет свог духовног оца – да међу свештенослужитељима буде последњи, отац Сава је добродушно носио тај крст, чинећи уступке свима и смирујући се безгранично тако да су се неки саблажњавали о њега, сумњајући у исправност његовог пута. Било је и неколико случајева да су чада одлазила од њега. Али он се није вређао и говорио је: „Према мојим гресима је и награда“, а сам није престајао да се моли за њих и да им жели спасење. Касније су се они обично с искреним покајањем враћали. Некима је баћушка говорио:
– Грешник сам ја, али Христов, а Христос ни грешнике од Себе не одбацује, ако се грешник каје и жели да буде са Христом.
Сав живот старца Саве представља поучан образац истинског хришћанског подвижништва, пламене вере у Бога и самопожртвоване љубави према ближњима. Упркос својим поодмаклим годинама, када му је било већ више од 80, иако са сталним духовним и телесним напорима, окружен разноврсним непријатностима, спољашњим и унутрашњим, баћушка је задивљујуће спајао у себи младићку свежину и бодрост: изгледао је млађе него што је био. Бодрост духа и младићку животну радост је сачувао све до краја свог живота.
– Душа људска никада не стари! – узвикивао је често баћушка, нарочито у дане васкршње радости. Бело, глатко, пријатно лице живог, веселог погледа плавих очију увек је сијало светлом радошћу. Весело, добродушно расположење га скоро никад није напуштало. Глас оца Саве је био мек, пријатан за слушање и изражајан, нарочито на богослужењима. Певао је с нарочитим надахнућем. Баћушка је поседовао ретко оштро, добро памћење, нарочито визуелно, живу машту, велика искуствено богословска и научна знања, жив и занимљив беседнички дар.
Старац је волео природу, као уопште и све лепо у свету, волео је да се помоли на Светој Гори. Али ова његова љубав према лепом је била истински монашког карактера – Бога ради! Бога ради је волео и да обнавља храмове Божје. Љубитељ појања Бога ради, волео је и складно, живо, лепо молитвено појање. Бога ради је волео и радовао се када би обитељ украсили дивним цвећем, и Бога ради је волео да види и радост и задовољство у људима. А себе је такође Бога ради лишавао свега онога што је могло да га одвуче од тежње ка вишим, небеским добрима, добровољно изгонећи из свог келејног живота све оно што је пружало задовољство другима.
Све добровољне дарове многобројних посетилаца старац је одмах делио ништа не остављајући себи. Притом је говорио да молитва ствара некористољубље, а за монаха је све сувишно сметња. Али он никада није вређао доброчинитеље одбијањем њиховог доброг дела, све је прихватао да би касније разделио потребитима. А сви су хтели да добију из његових благодатних руку макар и најмањи поклончић.
– Ја немам свог новца! Мени дају прилоге и ја делим прилоге – говорио је баћушка. – Често ни не знам ко ми је и одакле послао овај или онај прилог. А ја дајем тамо где постоји потреба, где та жртва може да донесе корист.
Старчев живот се није делио на јавни и приватни. Он није имао лични живот: Баћушка је у потпуности припадао народу. Због свог добротворног рада је често био на мети „својих“ и „туђих“. Али подвижнику нису штетили напади духа злобе, већ су још више учвршћивали његов дух у непрестаној молитви. И следећи учење преподобног Јована Лествичника он је тукао „непријатеље именом Исусовим, јер нема јачег оружја ни на земљи, ни на небу“.
Учио је да волимо муку, понижења, грдњу, да не бежимо од непријатности, и сав његов многострадални живот је био потврда његових речи о користи трпљења. У својим молитвама је тражио од Бога:
“ Даруј ми, Господе, да будем непознат и вређан у овоме веку“.
Духовна деца су знала да њихов баћушка сав свој живот проводи у непрестаној молитви, труду и мукама, и не само да се никад не труди да побегне од њих, него им се добровољно покорава, увек је спреман да са радошћу издржи ма какву клевету, увреду, грдњу. Отац Сава је говорио овако:
– Колико год да оцрњујеш монаха, црњи од расе не може бити!
Јеванђељска љубав је подржавала у њему светлост разумног расуђивања, и стога се он радовао у свакој тешкој прилици.
Једном су га случајно на целу ноћ закл3учали у пећини, а он се обрадовао могућности да се тамо помоли. Баћушка је често понављао:
– Што је више муке, више је и спасења! Чине нам зло, а ми ћемо да тражимо код њих добро и да им чинимо добро, и тим добром ћемо брзо да победимо зло.
Старац је свуда доносио мир и спокојство. Као прави миротворац, свим снагама се трудно да унесе мир међу завађене и искрено се радовао када би успео да уништи непријатељство.
Хвала Богу! Помирили су се! – говорио је.
Отац Сава је оваплоћивао у себи идеал истинског пастира и као верни служитељ Господњи кога је Он обдарио даром молитве, даром утехе и исцелења, сакупио је велику духовну породицу, показавши силу Божју која се пројављује кроз изабранике Његове у наш немарни, неверни век.
У васкршње дане старац је био посебно бодар и весео.
“ Милошћу Божјом – пише једна од његових духовних кћерки – доживела сам срећу да будем за време одмора у Псково-Печерској обитељи на Страсну и Васкршњу седмицу. На оца Саву је био ред да служи Страсне седмице.
Међутим, он тада није служио. Али онда се наша туга претворила у радост: отац је служио целе Васкршње недеље, служио је са таквом снагом осећања, с таквим жаром и усхићењем, да се чинило да је његова радост била безгранична – могла се чути у сваком звуку његовог гласа, видела се у сваком његовом покрету. У одговор на свету радост старца из дубине срца верника се подизао усхит васкршње радости. Како су се сви осећали лако и радосно! „Као у рају!“ – шаптали су верници, и многима су текле сузе ганутости. А када је баћушка кадећи брзо, “ весела корака“ пролазио по храму са васкршњим поздравом: „Христос Воскресе!“ – побожна осећања масе верника су достизала највиши степен. „Воистину Воскресе!“ одговарали су радосно верници, и свима је у очима сијала права васкршња радост.
И таква је љубав била према свима у нашим срцима да су све увреде биле заборављене, хтели смо све само да волимо, жалимо и желимо да сви буду са Васкрслим Христом!“
Баћушка нас је радовао и својим васкршњим посланицама које је сваке године делио онима који су били с њим у обитељи тих радосних дана, а другој духовној деци је те посланице слао као писма. Бринући се за то да сви буду утешени, баћушка је неколико пута проверавао своја чеда – секретаре:
– Да нисте заборавили у Казањ да пошаљете? А у Овруч, Сухуми нисте заборавили?
– Не, оче, свима смо послали!
И старац се радовао када би честитка била свима послана, када су сви били утешени, и љутио се када би неког заборавили. Тада би опет давао наредбу:
– Данас да сте послали, боље икад него никад!
Тако да је чиста, светла васкршња радост стизала на сва места где су живела његова духовна деца, а затим и честитка-одговор: „Ваистину Христос Воскресе!“ као ехо се враћало старцу.
Када је баћушка делио васкршња јаја напољу, по изласку из храма, народ га је са свих страна окруживао тако да није могао да прође. Обично би се отац Сава с муком пробијао кроз гомилу верника према својој келији, све уз пут тешећи и благосиљајући.
Баћушка је често обраћајући се својој деци говорио:
Учини ми љубав и милост! Уради то и то! Настављајући поуку говорио је:
Чините више добрих дела. Добро дело је скупље од хиљаду поклона!

Један коментар

  1. Mogu li molim.Vas da narucim knjigu Gospode Ti Si Zivot Moj…ne mogu nigde da pronadjem da je.kupim.Hvala.
    061 222 74 22
    [email protected]

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *