НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!

ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!

 

ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!
 

 
ЖИВОТОПИС
 
ПОЧЕТАК СТАРЧЕСКОГ СЛУЖЕЊА
 
Жетве је много, а посленика мало;
зато се молите Господару жетве
да изведе посленике на жетву своју…
 
Лука. 10,2
 
Жељу испуња онима који Га се боје,
тужњаву њихову чује, и помаже им…
 
Псалам. 145,19
 
Николај Михајлович оставља бучну престоницу и одлази у древну свету обитељ, у Тројице-Сергијеву Лавру. Испунила се, најзад, његова страсна жеља, његова најдубља тежња. С нарочитим страхопоштовањем, страхом Божјим и љубављу он прелази праг свете обитељи и заувек оставља свет. Придружује се житељима обитељи и постаје смерни искушеник Николај.
За новог искушеника је тежак живот почео од дана ступања у манастир. Заједно са братијом Лавре много је труда уложио у обнову древне обитељи.
Али Николај није дуго био искушеник. То прво време се назива искушеништвом: проверава се да ли је искушеник у стању да ступи на тешки пут монашког живота. Таква претходна провера је неопходан услов за сваког ко одлази из света и посвећује себе служењу Богу.
И ето, после извесног времена, намесник Лавре архимандрит Јован добија од Свјатјејшег Патријарха дозволу за примање пострига искушеника Николаја у ангелски чин.
И наступили су радосни, одавно жељени дани за будућег старца. 19. јула (1. августа) 1948. године, на дан обретења моштију преподобног Серафима Саровског, Свјатјејшиј Патријарх Алексије даје му благослов за иночки пут, а 25. октобра (7. новембра) на свечаном богослужењу на празник великомученика Димитрија Солунског прима монашки постриг.
На примању пострига дато му је име Сава, у част светог преподобног Саве Сторожевског, ученика преподобног Сергија. Није случајно на крштењу баћушка добио име Николај, а сад – Сава. У преводу са грчког језика Николај значи „онај који побеђује народ“, а Сава значи „роб, заточеник“, и баћушка је, као у одговор на тај благослов одозго. својим животом оправдао та имена.
„Према имену твојем је и житије твоје“ – поје Света Црква светитељу Николају на бдењу. Али шта је заједничко код кротког, смиреног угодника Божјег и победоносних војсковођа, победиоца народа, чиме је он победио народ, којим оружјем? Цео живот светитеља Николаја, тог војника Христовог од младости све до смрти, био је непрестани подвиг љубави и саосећања с људима. Помоћ напаћенима је била толико насушна потреба његове душе да је он не чекајући молбе за помоћ сам тражио паћенике, свима је био „истински помоћник“ и „брзи у невољама заступник“, и том својом Христовом љубављу и сапатњом је покоравао сваку душу, за све је био “ светило свесветло и свевољено“.
Овом житију угодника Христовог је подражавао према својим снагама и даровима и наш духовни отац. Свим срцем је волео светитеља, увек му се обраћао за помоћ и трудио се да ревнује као и он. Од самог детињства Николај је био љубимац у породици, покоравао је својом љубављу све своје рођаке и познанике. Љубав народа према њему због његове свете непрестане љубави се продужила целог његовог даљег живота.
Ступивши на ини (иночки) пут, он постаје добровољни невољник, покорно примивши на себе подвиг послушања. Беспоговорно је носно јарам Христов током целог свог живота. Одсецајући у свему своју вољу, добродушно је и са радошћу чак Христа ради трпео све муке и лишавања.
Постригје обавио намесник Лавре архимандрит Јован који је новопостриженом монаху Сави поклонио древну икону преподобног Саве Сторожевског. Кум његов на монашењу је био архимандрит Венијамин, инспектор Духовне академије, мудри учитељ и подвижник благочешћа. Пред монашење архимандрит Венијамин је са великом пажњом и љубављу исповедио свог духовног сина. Ова генерална исповест је трајала два сата.
Много година касније баћушка је доста детаљно описао своје монашење, а издао је и посебну брошуру „О монашком постригу“. Ево неколико цитата из тих успомена:
“ Пажљиво се загледајући у прошлост, могу ти поуздано рећи, драги пријатељу, да време није избрисало неизбрисиво, управо обрнуто: искристалисало га је, показало је скривено деловање Промисла Божјег.
Оно се у свему пројавило: и у обликовању мог духа, и у развоју душевних особина, и у јављању постојане мисли – да се нађе истински смисао живота.
Процес унутрашњег сазревања за нов живот се остваривао на несхватљив начин у мојој души. Осећао сам како је невидива рука Великог Уметника наносила благодаћу Светога Духа небеске представе у мом срцу које су ме вукле према новом животу. Поље скривеног деловања благодати Божје било је моје срце. Управо сам одатле и зачуо чудесне звуке небеске хармоније, одатле је дошао и строги глас разобличења који ми је указао на моју недостојност и огреховљеност.
Овде, у срцу је и започела сурова борба новог човека са старим. Непозната, неискушена стања до тада, обузела су моје биће. Разум је био у недоумици: „шта јето са мном?“ Често је под утицајем страсти он устајао против новога искуства срца, муњевитом брзином је наносио ударац за ударцем срцу.
Јадно срце је борећи се и страдајући веровало: у тренуцима изнемоглости осећало је како непозната благодатна сила, уливајући се у њега, претвара горчину патњи у извор неземаљске радости.
Сам Утешитељ Дух Свети ми је у немоћи показивао Своју силу. Горди разум се смиравао, препознајући величанственост духовног света који му се отварао. То су, пријатељу мој, истински разлози који су ме довели до новог живота. Да ли су убедљиви? Мислим да нису за све, као што нису за све отворене тајне духовног живота. Не сматрајући да је неопходно да оптерећујем твоју пажњу хронологијом догађаја из мог живота, приступам најосновнијем, излагању осећања на монашењу…
Добро сам се осећао: мирно и радосно. Погледам на себе: сав у белом, власеница до пода, стојим неодевен, свестан своје ништавности пред својим Творцем. Паднем пред иконом, узмем главу у руке… и тонем у сазерцавању Бога…
„Свети Боже, – по последњи пут тихо и складно, као на погребу, запева хор – Свети Крепки, Свети Бесмртни, помилуј нас“.
Обукли су ме у монашке хаљине, ставили ми на рамена парамант (црн са белим крстом, а око њега су написане чудесне речи: „Ја ране Господа мојега Исуса Христа на телу моме носим“. Понекад се тако снажно осећају те речи!), на груди дрвени крст ради сталног сећања на страдање, понижење, пљување, ругање, шамарање, распеће и смрт Господа Исуса Христа; обукли су ми доњу хаљину, ставили кожни појас, затим мантију и клобук. Онда су ми дали упаљену свећу и дрвени крст. Тако су ме сахранили за свет. Умро сам и прешао у други свет, иако телом још увек остајем на земљи.
Шта сам осећао и преживљавао у тренутку када сам у монашкој одећи стајао пред ликом Спаситеља пред иконостасом са крстом и свећом – не може се описати. Моја душа је осетила да је у Исусу Христу скривен извор вечних блага и да је циљ монаха – да преко непрестаног призивања спасоносног имена Господа нашег Исуса Христа постане причасник небеских блага“.
Монаси из искуства знају какав је то чудесан моменат постриг. Човек као да се поново рађа! Он све заборавља осим Бога, и душа му поје: „Пустиним Божественоје желаније бивајет, мира сујетнаго сушчим кромје“, то јест, само код оних који су изашли из света постоји стална жеља за Богом.
Хтели бисмо да напоменемо да је приликом примања пострига отац Сава од свог духовног оца архимандрита Венијамина ради смирења добио послушање да обустави дописивање са светом. Отац Сава је строго извршавао то послушање. Али једном је намесник Тројице-Сергијеве Лавре, архимандрит Пимен (будући Свјатјејшиј Патријарх) добио од архиепископа Луке писмо с молбом да се отац Сава три пута помоли Богу и пошаље му писмени одговор: да ли да предузима операцију очију или не?
Намесник је благословио оцу Сави да изврши владикину молбу и притом је додао да је писање у славу Божју и ради укрепљења хришћанске вере потребно. Отац Сава је написао одговор владики Луки, а онда је почео и да с Божјом помоћи пише и књиге, одговарајући на питања духовне деце. Касније је архимандрит Венијамин, знајући његову усрдност, дао оцу Сави послушање да пише духовне одговоре у књигама за општу поуку, али му је рекао да никоме ништа не пише лично, чак ни рођацима.
Отац Сава је написао следеће књиге:
1. „О монашком постригу“.
2. „Кратак опис Псково-Печерског манастира“.
3. „Кратко објашњење најважнијих правила и обичаја православне хришћанске вере“.
4. „О наградама земаљским и небеским“.
5. „Савети девственицима и онима који живе целомудрено“.
6. „О покајању“.
7. „О главним хришћанским врлинама и гордости“.
8. „О немару према спасењу“.
9. „Одговори на питања о монаштву“.
10. „О Божанственој Литургији“.
11. „Семена речи за њиву Божју“ (део 1 – проповеди са амвона).
12. „Семена речи за њиву Божју“ (део 2 – поуке на исповестима, молебанима и парастосима).
13. „Карактеристике типика благочестиве традиције читања „Неусипајемог Псалтира“ у Псково-Печерском манастиру“ (за братију).
14. „Карактеристике типика благочестиве традиције Псалтира који се непрестано чита“ (за духовна чеда).
15. „Духовно-моралне поуке“.
16. „Зборник црквених и других молитви“.
17. „Допуна општем молитвенику“.
18. “ Богородичино правило“.
19. „Докази постојања Бога“.
20. Духовно-моралне песме посвећене Псково-Печерској обитељи и чадима.
Са радошћу и страхом Божјим је ступио нови подвижник на уски и трновити пут монашког живота.
Мисао о томе да он сада припада Јединоме Богу доводила је оца Саву до неизрецивог умилења.
Његова душа је заиста ликовала и пламтела Божанским огњем. Стално је славио Господа и из дубине благодарног срца вапио: „Како су мили станови Твоји, Господе над силама! Гине душа моја желећи у дворове Господње; срце моје и тијело моје отима се к Богу живоме. И птица находи кућу, и ластавица гнијездо себи гдје леже птиће своје… Благо онима који живе у дому твом! Они те хвале без престанка“ (Псалам. 84,15).
Да побеђује своје тело отац Сава је научио још много пре ступања у обитељ, и зато је овде могао са смелошћу да понови апостолове речи: „мени (се) разапе свијет и ја свијету“ (Гал. 6, 14).
Свети Оци тајну пострига називају другим крштењем. Прво крштење се обавља водом и Духом, а друго – сузама покајаног грешника. Оно је тајна у којој онај који се искрено каје поново ступа у заједништво са Премилостивим Оцем Небеским и на тај начин се опет рађа за живот духовни. Очишћен и омивен од пређашњих грехова, монах као да почиње живот из почетка, сада већ само за Бога. Крстообразним пострижењем косе на глави се означава одрицање од света и свега у свету. Скидајући световну одећу, новопострижени као да оставља старог човека и облачи се у новог који ходи у правди и преподобију истине. Опасујући се, он се припрема за смели духовни подвиг, с тим што му се као ономе ко започиње нов живот даје и ново име.
Многи не схватају значај монаштва, не знају његов циљ.
„Монаштво је најнапредније хришћанство, његова авангарда! Велику награду ће добити истински монаси!“ – говорио је отац Сава у својим поукама.
Монаси су одувек били молитвеници за свет. Свети Јован Златоусти каже да се отшелници моле за цео свет и да њихова молитва привлачи на нас Божју милост и благослов. „Врлине монаха – каже он – јесу очување целе земље. Њихове врлине покривају пороке људске“. „Монашки завети – каже Григорије Богослов – јесу спасење света. Они заустављају рат и помор“. А светитељ Димитрије Ростовски каже да молитвама монаха Господ држи овај свет. Свет не зна и не може да зна оне благодатне утехе које Бог даје монасима. Свет види само суровост и ускост монашког пута, те га зато назива бескорисним, неразумним самомучењем.
„У благочестивим пустињацима, који су се одрекли света, каже светитељ Филарет Московски – свету не пада на памет да види активне синове домовине и државнике, он их чак презире, мрзи. Али да ли је праведан свет када мрзи људе који га остављају за цео живот, а истовремено за цео живот осуђују себе на то да му желе истинско добро у непрестаним молитвама – и не само да му желе истинско добро, већ му и самим делом пружају оно што желе? Свети подвижници подвизима благочешћа и чистим молитвама одвраћају од њега гром разљућеног неба и наводе на њега силне и делатне благослове, а свет одбацује ове добротворе!“
Кум на примању монаштва оца Саве, архимандрит Венијамин, бринуо се за добро усмерење подвига новог монаха. Будно пазећи на свог новог послушника и видећи његову неуморну бодрост и пламену веру, он је предвиђао у њему ревност за спасење људи и зато га је с посебном љубављу руководио. Монах Сава је са своје стране такође заволео свог новог учитеља и са оданошћу му се предао на вођење.
Строг живот, нарочита усрдност у послушању, као и ревност и љубав према молитви – све ово није могло да се сакрије од манастирске управе која се са искреном пажњом односила према новом подвижнику. Они су се радовали његовом духовном развоју, видели су у њему пример беспоговорне послушности, трпљења, суздржавања и бдења. Ускоро оца Саву производе у чин јерођакона, а затим и јеромонаха.
Дали су му и ново послушање економа. У тешке послератне године морао је да води грађевинско-рестаурационе радове у Лаври и да сам извршава најтеже сризичке послове. Понекад би буквално падао с ногу’: морао је да спава по 4 сата дневно, а физичко преоптерећење је било огромно. Једном му се јавила оваква мисао:“ кад бих се разболео, да се мало наспавам и одморим“. И одједном му стварно почеше неиздрживе главобоље. Одмах је схватио своју грешку и почео је искрено да се жалости и каје због свог греха роптања и малодушности, дао је обећање да ће да се труди без престанка и одмора. И Господ га је одмах исцелио и даровао му снагу и крепост да дању практично без умора ради, а ноћу – да се моли. И тај дар Божји је сачувао за цео свој каснији живот.
Уз Божју помоћ и молитве светих угодника Божјих послушање у рестаурационом раду је било успешно завршено за шта је отац Сава 1951. године добио за награду од Свјатјејшег Патријарха напрсни крст.
Отац Сава није могао дуго да живи под мудрим руковођењем архимандрита Венијамина: после свог одласка из Лавре он је предао баћушку на бригу мудром старцу схиигуману Алексију. Отац Сава је тешко преживљавао растанак са својим учитељем, али схиигуман Алексије је такође заволео оца Саву и са очинском љубављу се бринуо за њега.
И ето Господ призива оца Саву на други, тежи подвиг коме је он касније посветио сав свој живот: по благослову Свјатјејшег Патријарха намесник Лавре му даје ново послушање – да буде духовник богомољаца.
Народ је свом душом заволео новог духовника. Број људи који су долазили на исповест се сваким даном повећавао. Људи су осетили у њему јаку благодатну силу која крепи и надахњује свакога на ношење животног крста.
Од тог доба је и почело да се формира његово духовно стадо. Сада су, као никад до тада, јасно и захтевно у његовом срцу одзвањале речи Спаситеља: „Заповијест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што ја вас љубих“ (Јован. 13,34).
Како од духовно зрелих, тако и од почетника, отац Сава је захтевао да не граде своју срећу на сузама ближњег, да раде на чишћењу свог срца од грехова и порока и да уче да праштају све увреде, да науче да добродушно подносе жалости, клевету, неправедне оптужбе и болести. Учио је чада да живе ради других, заборављајући на себе.
Није га задовољавала пастирска делатност само за време исповести. Трудио се да нађе тренутак да утеши људе у било које време: у храму, на улици, на молебану, на парастосу – свуда се чула његова поука, реч саосећања и сапатње. Свима је био доступан, све је поздрављао речју очинске љубави, свима је био љубећи отац, мудри учитељ, добар и веран пријатељ.
Радовао се и схиигуман Алексије када је видео оца Саву окруженог гомилом верног народа који разговара с њим.
Волите га, чувајте га, идите код њега! Отац Сава вас неће оставити! говорио је старац.
Испуњен страхопоштовањем, страхом Божјим и монашким смирењем, јеромонах Сава се потпуно посветио Богу, стално усходећи у духовном савршенству. Још је на самом почетку свог монашког живота достигао узраст „мужа савршеног“. Знајући зато, старац-схиигуман Алексије је благословио јеромонаха Саву да му помаже у духовничком раду и пренео му је искуство свог високог подвига.
– Ја сам већ стар, рекао је једном приликом свом духовном сину. – После мене ћеш ти бити старац.
Пред своју смрт је дао благослов јеромонаху Сави за подвиг старчества. Отац Сава се плашио свог новог послушања, осећао је колико је тежак крст који га чека.
Неумољива смрт је однела оцу Сави последњег старца-учитеља. Морао је сам да носи тешко бреме старчества – духовног вођења сујетних, грешних људи. У дане сећања на мртве и нарочито на Васкрс отац Сава је хитао на гроб схиигумана Алексија да одслужи парастос за покој његове душе, и увек је молио сву своју децу да се моле за упокојење старца и да по могућности посећују његов гроб.
Ускоро је уследила смрт и његовог кума на монашењу, епископа Саратовског Венијамина. Нешто пре своје смрти епископ Венијамин је приликом посете Лаври позвао код себе оца Саву. Њихов разговор је дуго трајао. Владика је преносио своје благодатно искуство духовном сину. Опраштајући се епископ Венијамин је оставио баћушки четири завета:
1. Да би руководио народом, да би био мудар и искусан учитељ, мора много да чита светоотачких књига.
2. Никоме, чак ни рођацима, не треба да пише писма на свакодневне животне теме.
3. Да буде међу свештенослужитељима последњи, то јест да презре частољубивост, да не тежи наградама, почастима и повишењу чина.
4. Да носи свој крст добродушно.
 
Све ово је постало познато тек на крају живота баћушке.
– То је човек светог живота! – говорио је отац Сава о епископу Венијамину, – ко може, нека обавезно оде код њега на гроб!
Тако да је континуитет старчества у Лаври био настављен. Сада је нови старац, отац Сава, наоружан благодатним даровима, испуњен унутрашњим миром, изведен поново у свет на делатно служење ближњима да их руководи ка блаженој вечности. Његово високо морално савршенство се није могло сакрити од многобројних посетилаца Тројице-Сергијеве Лавре, а послушање „народног духовника“ га је учинило још познатијим мећу верницима и умножило број духовне деце. Баћушка је и сам тражио где је била потребна пастирска помоћ. Човека код кога би приметио духовни недостатак мудро је доводио до покајања: добром речју и топлином љубави и саосећања одгонио је немирне мисли и очајање које је толико опасно за спасење. Под деловањем благодати Божје која је у њему пребивала исцељивали су се многи душевни болесници. Пре добијања схиме отац Сава се овако молио:
Господе! Не мене ради, него ради благодати свештенства која не мени почива и у мени пребива, учини то и то!
А када је пострижен у схиму, онда је почео да додаје: „и ради благодати велике схиме“. Онде где је то било потребно он није сакривао своје благодатне дарове и никада није штедео себе само да спасе душу која пропада. Када би болна душа доспела у његов видик, он је није остављао све док се не покаје, не оплаче своју огреховљеност и не промени свој греховни живот у врлински. Снагом благодатних дарова отац Сава је отварао пут хришћанског живота и за омладину. Многе младе људе из разних слојева друштва је упутио на пут спасења и до краја свог живота је пратио њихов духовни раст.
Колико је баћушка био снисходљив према људима, толико је био строг према себи. Он није знао за одмор, смењивао је читање молитвеног правила читањем светоотачких књига. Стални његов крст је био стрпљив однос према људима који су га прогањали, а који су били опседнути блудним страстима. Баћушка се никад није љутио, никога од њих није осуђивао, већ је само жалио и молио се, радујући се Господу Који га спасава. „Ти си моја крепост, Господе, Ти си моја и Сила, Ти си мој Бог, Ти си моја Радост“ – често је певао тако да сви могу да га чују.
Призивајући на покајање оне који пате од блудних страсти, старац је на заједничкој исповести говорио о томе да је неопходно избацивати ту мрску страст из срца као смрад, да би у души пребивала само благодат Божја, јер као што пчеле лете од дима и ватре, тако и благодат Божја бежи од блудне страсти.
Старчева љубав према палим грешницима је нераскидиво била повезана са вером у човека, у његову бесмртну душу. У сваком људском срцу постоји искра Божанска, и како год да је мрачна душа, она се може поново родити, осветлити благодаћу Божјом, само је потребно распалити ту искру!
Старац је навикао да подноси са љубављу и захвалношћу све клевете, увреде и молио се за оне који га вређају као за своје добротворе. Међу братијом је било и оних који га нису схватали и судили су својим судом… Неки од монаха Тројице-Сергијеве Лавре су се чак дрзнули и да се ругају чак његовој светињи. У баћушкиној келији се налазила древна икона Богородице „Цвет који не вене“ која је веома необично насликана: очи и прсти руку Пресвете Богородице су били представљени мало увећани. Два јерођакона су се ушавши у старчеву келију насмејали овој икони:
Оче Саво! Какву наказну икону држиш у келији! Баћушка им је забранио да се исмевају и објаснио им зашто је икона тако насликана:
– Мати Божја има велику смелост пред Господом. На икони су јој увећане очи зато што Она све види, а руке – зато што Она свима помаже.
Међутим, без обзира на ова уверавања, исмевачи се нису зауставили у свом ругању светињи. У баћушкином одсуству запленили су икону, исекли је и запалили. Сазнавши за ово, отац Сава се страшно растужио и са великом жалошћу рекао овим монасима:
– За ово ћете морати да платите – Мајци Божјој се не смете ругати!
Његово предсказање се збило после кратког времена: један од хулника је изненада умро, а други је оставио манастир и оженио се, али ни у породичном животу није имао среће.
На крају живота баћушка је причао о себи следећи случај: „Био сам још међу братијом Тројице-Сергијеве Лавре када сам се одједном тешко разболео: запушио ми се нос, и глава ме је неиздрживо болела у пределу чела. Почео сам да молим намесника да ми да одсуство, и он ми је дао благослов да идем у Москву код лекара. Лекар ми је заказао хитну операцију. Али ја се нисам сложио, већ му кажем да прво хоћу да идем да се помолим у Почајев.
– Прво код Небеског Лекара, па тек онда код земаљског! рекао сам одлучно и кренуо у Почајев“.
Баћушка је био чврсто уверен да ће га Пресвета Богородица исцелити. Волео је Почајевску Лавру – земаљски удео Царице Небеске – и често је ходочастио у ове крајеве.
„У Почајеву ми скитски старац јеросхимонах Николај – настави даље отац Сава – каже после молитве:
Добићеш исцелење, само треба да се до појаса омијеш водом из „стопе Богородице“. (Ова лековита вода истиче из отиска на камену – трага десног стопала Богородице који је Она оставила на врху Почајевске стене.)
По благослову намесника Почајевске Лавре, архимандрита Инокентија, дали су ми ведро чисте воде из стопе Богородице. Омио сам се њоме до појаса и ускоро сам осетио олакшање од бола. А када су спуштали чудотворну икону Почајевске Богородице са умилним појањем тропара „Непроходимаја Врата, тајно запечатствованаја…“ сасвим сам престао да осећам бол. Не верујем сам себи, опипавам болно место, снажно притискам, не боли! Ту више нисам могао да задржим бујицу суза благодарности Владичици за моје исцелење!“
Отац Сава је од детињства волео да посећује света места, да борави у манастирима. По Промисли Божјој је више пута ишао на поклоњења и када је већ био међу братијом Лавре. Лекари су му прописали лечење на југу током два месеца. Ово лекарско упутство је са благословом архијереја отац Сава испуњавао као послушање, а успут је посећивао света места. Срећући свуда своју духовну децу он их је молитвено крепио и тешио. А деца су благодарила Бога за такву радост: добивши благослов духовног оца и разрешивши своја животна и друга питања, она као да су се духовно обнављала и молитвама баћушке настављала свој пут ка спасењу.
Нарочиту духовну бригу, по благослову архијереја Псковског и Житомирског, отац Сава је пружао Овручској Свето-Васиљевској женској обитељи (у Житомирској области). Многе од житељки ове обитељи су биле његова духовна чада. Неке од њих је овамо и послао сам старац. Путујући на југ он је више пута навраћао у ову обитељ у којој му се отварало широко поље делатности за духовно доброчинство.
Први пут је баћушка посетио Овручску обитељ 1953. године, било је то пред празник Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег. Обитељ је тада тек отворена и била је крајње сиромашна и у духовном и у материјалном погледу. Отац Сава је након свог доласка овамо одслужио молебан и темељно је све пошкропио светом водицом. Он се пламено молио да Господ помогне да се препороди, подигне, обнови манастир у сваком погледу. Тешећи и бодрећи сестре, старац је рекао игуманији Лукији да света обитељ благодаћу Божјом мора да се обнови, а благајници Анастасији је прорекао будуће игуманство што се ускоро и догодило.
Број духовне деце баћушке је сваким даном постајао већи, а он се веома томе радовао, радовао се да пружи свакоме оно што је потребно за спасење душе. Много је труда он уложио на том пољу. Много је суза пролио за грехе своје деце да би очистио и поново родио њихове душе! Грешнике је баћушка надахњивао на покајање: показујући на многобројним примерима чудеса дуготрпљења и милосрђа Божјег, он је и сам дуго трпео и чинио милосрђе и никада није прекоревао или вређао због греха. То је нагонило на покајање и стварало поверење према старцу.
Истините су речи Господње: „Не може се град сакрити кад на гори стоји“ (Матеј. 5,14). Мноштво народа је почело да долази у Лавру преподобног Сергија да се поклони њеним светињама и добије благослов оца Саве, да чује његове савете и поуке. Строг и захтеван према свом унутрашњем животу, извршавању монашких завета, јеромонах Сава је био испуњен благодаћу Светога Духа и даром молитве. Видећи у њему старачку мудрост, монаси, парохијани и поклоници су га молили да их прими под своје духовно руковођење. Он је све примао, али је захтевао од свих генералну исповест почев од седмогодишњег узраста.
Једном је код њега дошла некаква девојка Марија, он јој је затражио такву исповест, међутим, ђаво јој је сметао да изврши благослов старца. Сутрадан је баћушка упитао: – И, Марија, је си ли написала исповест?
– Не – одговорила је она.
– Да се помолимо – каже баћушка.
Следећег дана је опет пита: – Је си ли сада написала своје грехе?
– Не – опет одговори она.
– Да се опет помолимо! – сада већ одлучног гласа рече старац.
И те ноћи види Марија овакав чудесан сан: величанствена Мати Игуманија иде манастирским ходником, у рукама Јој веза кључева. Иде Игуманија по келијама, отвара их и затвара. Марија Јој притрчава да узме благослов, а Она је строго пита:
Зашто не пишеш исповест духовном оцу? Он ме сваки дан моли да напишеш!
– А шта да напишем, Матушка Игуманија? – збуњено пита Марија.
– Како шта? Покајање! – и стави јој на главу Своју руку. Марија је одмах устала и написала целу свеску својих грехова. Ујутро прилази оцу Сави за благослов. Приметивши ћошак свеске како извирује испод скута њеног капута, старац јој снажно истргну свеску да се она не би предомислила. А увече Марија види како је баћушки огребана кожа на образу…
– Оче! То сте за моје грехе добили? – саосећајно је упитала она.
– Да! Тако ме је непријатељ ударио, да се нисам задржао на ногама и огребао сам се… Али није то ништа! – весело, чак радосно јој одговори старац.
Једном на исповести баћушка пита једног мушкарца: – Колико се дуго нисте исповедили?
– Двадесет година – одговори овај.
– Ето колико сте пута Богу окренули потиљак! – рече му саосећајно старац и још дуго-дуго остаде с њим у разговору. Касније је тај човек почео често да посећује Лавру, увек је прилазио оцу за благослов и често је разговарао с њим.
Мрзитељ свега доброг ђаво, видећи труд новог старца, није могао то да трпи, па је хушкао против баћушке многе лажне хришћане који су почели да га оговарају, називајући га прелашћеним. Неки од братије које је обузела завист, као и неки мирјани почели су да га сурово гоне. За сваку палу душу коју је извукао из греховног стања старац је морао да плати својим миром, да носи крст душевних патњи, оговарања и клевети. Није имао мира на земљи, а није га ни тражио. Увек је био бодар, енергичан, свима доступан пастир. Свако је могао да га разуме, са свима је говорио у складу са душевним стањем свакога, сви су налазили уточиште у његовом добром срцу.
Он је подучавао своје словесно стадо и примером свог многоопитног духовног живота.
Многе људе је отац Сава у Тројице-Сергијевој Лаври вратио са пута погибељи. Уложио је много благодатног труда који је био праћен и многим мукама. Непријатељ рода људског је устао на њега са свих страна покушавајући да га изагна из манастира. Ђаво је нахушкао на старца и неке од братије манастира. Неки од монаха су га замрзели због тога што он није живео онако како се њима свиђало. Каквим све увредљивим епитетима и поређењима нису обасипали чврстог војника Христовог. Називали су га и лицемером, чак и јеретиком. Једном је устима неке душевно болесне девојке ђаво открио оцу Сави зашто га мрзи. Када се старац молио за ову девојку опседнуту нечистим духом, демон је повикао: – Како те мрзим!
Старац је упитао: – А зашто ме мрзиш?
– Зато што се сам спасаваш и људе спасаваш! – у јарости завика демон.
Духовне власти су хтеле да заштите старца, али отац Сава је молио да га не лишавају крста који је на њега ставио Сам Господ. Сву наду је упућивао само Богу и Пресветој Богородици према речима Светог Писма: „Не уздајте се у кнезове, у сина човјечијега, у којега нема помоћи“ (Псалам. 145,3).
Старац није осуђивао, већ је жалио оне који су га вређали. Он је јасно видео да га преко људи напада сам ђаво. Молећи се за оне који га мрзе, он се у свему ослањао на вољу Божју и за све се захваљивао Њему. Волео је да се моли читајући псалме светог пророка Давида и друге је томе учио: „Боже, на помоћ моју пази; Господе да ми помогнеш похитај!“ (Псалам. 70, 1), „Дуго чеках Господа, и саже се к мени, и чу вику моју“ (Псалам. 40,1), „Господ је видјело моје и спасење моје; кога да се бојим? Господ је крјепост живота мојега; кога да се страшим?“ (Псалам. 27,1).
Отац Сава је добро подносио нападе, а његова духовна деца су страшно патила и туговала. Тешко им је било да схвате узрок устајања братије на праведника, и зато се свака тескоба његова, свака мука болно одражавала и на њихова срца. Он их је тешио колико је могао, али је говорио:
– Ја не држим до свог живота, само се молим Господу и Његовој Пречистој Матери да извршим свој пут и служење које сам примио од Господа Исуса Христа – да проповедам Јеванђеље благодати Божје и да приведем народ покајању и спасењу.
Узроци гоњења и устајања људи на оца Саву се објашњавају природно и једноставно. Најбоље објашњење непријатељства света према истинским хришћанима се налази у речима Господа: „Кад бисте били од свијета, свијет би своје љубио, а како нисте од свијета него вас ја изабрах од свијета, зато вас мрзи свијет“ (Јован. 15,19), као и у изрекама Светих Отаца: „Вук неhe појурити ону овцу која је нацртана на слици, а свет неће прогањати хришћанина само због његовог имена. Али ако хришћани животом својим правдају своје име, онда их исмевају, хуле на њих и мрзе их; „и сви ће вас мрзити због имена Мога“ (Матеј. 10,22). Као што у рату нишане у живе војнике, тако и свет напада на живе духом хришћане. Свет нас не напада тако сложно и ватрено, ако не угледа у нама потпуну супротстављеност себи“.
Господ Исус Христос, крепећи веру и наду истинских хришћана и тешећи их, говори: „У свијету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам побиједио свијет“ (Јован. 16,33).
Тако су оца Саву строго упозорили и затражили од њега да не благосиља народ и да ни са ким не разговара. Али како је могао да испуни тај захтев кад га је народ стално опседао тражећи благослов и молитве. Он није могао да одбије контакт с народом и уз Божју помоћ је наставио да благосиља и теши све потребите.
Ускоро долази указ о пребацивању оца Саве у Псково-Печерски манастир.
Прихватам и не противим се томе – смирено је одговорио старац на указ Патријарха.
Без речи се покоравајући вољи Божјој, отац Сава се свим снагама трудио да утеши своја чада, разгонећи у њима дух унинија, и молио их је да се моле за њега:
Ви ћете се молити за мене, а ја за вас! Срце срцу вест даје! Не треба очајавати, Божја је воља! Мати Божја ће нам у свему помоћи, само се треба молити, а не очајавати!
Тако је старац тешио своју духовну децу.
Једна жена – духовно чадо старца је испричала следеће: „Тек што сам се била вратила из Лавре са празника преподобног Сергија, кад ми се одједном увече јавила неодољива жеља да опет идем у Лавру – толико сам пожелела да поново видим свог духовног оца! Заустављали су ме, наговарали: „Закаснићеш на бдење, иди боље сутра, за Литургију“, али нису могли да ме зауставе. Кренула сам. Закасним мало на бдење, ослушкујем гласове свештеника који служе. Само ме једно узнемиравало: да ли је ту отац? После службе тражим га погледом, али га не видим. Онда га срећем напољу: иде ми у сусрет и кратко ми саопштава новост да сутра иде у Псково-Печерски манастир, па ме зато моли:
– Доћи сутра ујутро рано код Светих врата, даћу ти светињу којом ћеш све да утешиш.
Старац ме је благословио и брзо отишао. Сву ноћ сам проплакала: „Како ћу сутра да кажем својим сестрама овакву новост? Како ћу да их тешим кад сам сама неутешна?“ – размишљала сам. Али сутрадан сам осетила уравнотеженост и мир, тако да сам баћушкин благослов да „тешим“ већ лако могла да извршим.
– Миле сестрице, – говорила сам – тако је значи Богу угодно… Ако смо овамо долазиле код оца, где год да је он и тамо ћемо долазити. Нико и ништа нас неће од њега раздвојити!“
У овом тужном растајању духовне деце са својим пастиром се снажно осећала пламена молитва оца Саве за своја чада Богу и Мајци Божјој, његово надање да ће Сама Владичица увек бити и њему и њима усрдна Заступница, јер га Сама Она благосиља за пут – у своју древну свету обитељ. И духовна деца су се такође пламено молила за старца и себе. Молили су Господа и Царицу Небеску да их не лиши оне пастирске бриге коју су до тада имали.

Један коментар

  1. Mogu li molim.Vas da narucim knjigu Gospode Ti Si Zivot Moj…ne mogu nigde da pronadjem da je.kupim.Hvala.
    061 222 74 22
    [email protected]

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *