НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!

ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!

 

ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!
 

 
ИЗВОДИ ИЗ ДНЕВНИКА
 
О ГОРДОСТИ
 
Гордост је одступање од Бога, демонски изум који је погубио проналазача, одгоњење Божје помоћи, извор гнева, врата лицемерја, чуварка грехова, корен хуле, тврдоглавост у својим размишљањима.
Ко се преузноси и горди тиме што је причасник благодати, макар и да мртве васкрсава, ако не каже за душу своју да је нечасна и ништавна, а себе не сматра за нишчег по духу и гадног, он и сам не знајући за то бива поткрадан злобом.
Гордости се противи скрушеност срца, а највише самопрекоревање. Крајња је безумност – кочоперити се Божјим даровима, такви их се као недостојни лишавају.
Горд човек је налик на јабуку која споља сија лепотом, а изнутра је иструлела.
Ђаво нема потребе да искушава гордог, јер је он сам себе учинио непријатељем и противником.
Заслепљени гордошћу, неки себе сматрају за свете и тек на смртном часу, несрећници, постају свесни своје погибељи.
Блуднике исправљају људи, лукаве – Анђели, а горде једино Бог.
Онај који тражи земаљску славу – тај се неће наслађивати небеском.
Ко је испуњен гордошћу, у томе се настањује лукави.
Не пуштај у себе болест гордости да ти непријатељ не би изненада одузео разум. Смиреномудријем очисти ум свој од овог смртоносног отрова.
Почетак и крај злога је охолост.
Гордост је губитак љубави према Богу и ближњима, богоодступништво, помрачење ума, лажна, такозвана философија, смрт душе.
Ако прихваташ Сина Божјег као Спаситеља, Искупитеља, Наставника и Учитеља свог, онда прихвати и Његово учење: „Научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем“ (Матеј. 11,29).
Није ли срамота тебе, слугу, да се гордиш када се Господ твој смирава? Како ћеш се назвати Његовим рабом, ако Му се не повинујеш? Како ћеш се назвати Његовим учеником, када не слушаш Његово учење? Неће признати ни Он тебе за Својег када буде видео на челу твом печат демонске гордости, неће те примити за Свог слугу, ако не буде видео у теби смирење и послушање.
Нема ничег тежег него се избавити од гордости, потребна је посебна помоћ Божја и велики подвизи ради победе над њом, јер унутар себе носимо ово зло.
Да ли живимо у благостању? Она нам досађује са самовеличањем и надимањем, презиром и понижавањем ближњих. Да ли нас несрећа походи? Кроз негодовање, роптање и хуљење се показује ова змија. Желимо ли да се научимо трпљењу, кротости и осталим врлинама – кочоперењем фарисејским она устаје на нас. Нигде и никако се од ње не можемо избавити; увек с нама иде, увек хоће да господари и влада над нама.
Господ нам је ради победе над гордошћу дао смиреномудрије које се састоји у томе да шта год да радимо сматрамо себе непотребним слугама. „Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се“ (Лука. 18,14).
Гордост онемогућава човеку да сагледа своје мане. Ђаво се труди да у самим врлинама нашим посеје коров гордости, искушавајући како и чиме год може, дајући свима самоуверене помисли. Он не смета у чињењу „добрих“ дела ономе ко их чини с гордошћу.
Самољубље и гордост наша се испољавају неприметно, нарочито у огорчености када нам и најмању непријатност причине други, намерно или ненамерно, као и у нетрпљењу и раздражљивости због најневажнијих разлога.
Самољубље и гордост наша би све хтели да присвоје, да окруже себе свим почастима, удобностима привременог живота.
Од гордости настаје надменост, хладно, без икакве искрености обраћање према онима који су испод нас и од којих не очекујемо никакву корист.
Не узноси се мишљу у поривима својим летећи изнад облака. Често су се пали подизали са земље увис, а они који се узвисују су падали на земљу.
Бог има овакав закон: благонаклон је према онима који плачу и сасеца крила надменима.
Гордост је страшна када је не примећујемо; а ако је примећујемо и кајемо се и прекоревамо, онда нам Господ то неће узети за грех.
Гордост треба побеђивати говорећи себи: „Ко сам ја…“
Приликом читања познатих истина немој рећи: „Ово није ново“, „Ово ја знам“, „Ово сам ја исто рекао“. Све је то гордост ђаволска. Избави нас од тога, Господе!
Ако хоћеш код некога да исправиш његове мане, немој мислити да је то могуће само твојим средствима; ми сами више кваримо ствар својим сопственим страстима: гордошћу и раздражљивошћу која из ње происходи, већ предај своју жалост Господу и помоли се Њему, Који испитује наша срца и утробу, од свег срца да би Он сам просветио ум и срце човека. Ако Он види да молитва твоја одише љубављу и исходи из свег срца, онда ће неизоставно да испуни жељу твог срца, и ти ћеш ускоро рећи, видевши промену у ономе за кога се молиш: ово је промена од деснице Вишњег.

Један коментар

  1. Mogu li molim.Vas da narucim knjigu Gospode Ti Si Zivot Moj…ne mogu nigde da pronadjem da je.kupim.Hvala.
    061 222 74 22
    [email protected]

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *