НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!

ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!

 

ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!
 

 
ИЗВОДИ ИЗ ДНЕВНИКА
 
О ИСКУШЕЊИМА
 
У хришћанском животу неопходна су искушења – пробе за проверавање нашег душевног стања. Искушења већином бивају:
 
1. ради испитивања вере и оданости;
2. понекад ради исправљања;
3. и ради васпитно-поучног кажњавања због грехова.
 
1. Примери испитивања су: праведни Лот, Авраам, Јов и многи свети.
2. ради исправљања – када Господ, смиравајући Своје праведнике због неких малих и лаких грехова, или због преузношења својом праведношћу, њих предаје разним искушењима, да би их већ овде, у овом животу, очистио од сваке нечистоте помисли и спалио сваку нечистоту коју види, и да не би дозволио да у њима остане ништа нечисто. У том смислу је и речено: „Многе су невоље праведних“ (Пс. 33,19) или: „Сине, не пренебрегавај васпитну науку Господњу, нити ослабљуј када те Он кори. Јер кога љуби Господ (онога и) кори, бије, свакога сина којега прима. Блажен је човек који нађе мудрост, и смртник који позна разборитост“ (Приче 3,11-12).
3. Шаљу се удари искушења због грехова наших.
Често ми не знамо своје снаге, искушење показује њихову меру.
Душа наша, слично стварима које се налазе у дому, покрива се прашином и сваком нечистотом, па је неопходно и чистити је. Како огањ чисти злато, тако искушење чисти праведног. Ради испитивања душе човека потребни су људи који би својим поступцима очигледно показивали да ми нисмо покорни Божијим заповестима.
Господ нас и посећује жалостима, невољама и тескобама, понижењем и посрамљењем да би очистио срце наше, омекшао, истанчао га, смирио га и сачинио га достојним храмом Својим.
Докле год смо на земљи, не можемо бити без узнемирености и искушења. Али колико год да су искушења мучна и немила, често она бивају веома корисна човеку, јер га смиравају, очишћују и уче.
Не падај духом за време јаких искушења, невоља или болести, све је то обличење и праведно поучно кажњавање од Господа Који испитује срца и бубреге ради очишћења, буђења и исправљања твога, ради спаљивања трња телесних страсти, и, зато немој се жалити ако ти понекад буде веома болно. Не обазири се на бол, већ на добре последице те поучне казне и на здравље душе… Треба све трпети.
Не бој се борбе и не избегавај је, где нема борбе, тамо нема ни врлине. Где нема искушавања верности и љубави тамо је неизвесно да ли има верности и љубави према Богу. А ти се радије моли призивајући:
„Господе, дај ми да добродушно подносим искушења и невоље. Они су потребни моме многострасном телу, моме староме човеку“.
Често откривај искушења своме оцу духовном или своме богобојажљивом пријатељу, а сам не буди строг према искушаванима, већ се старај да их утешиш, као што би желео и себи утехе.
Неискушано и обично железо изгледа као челик, и лим као сребро, и бронза – као злато, али искушавање показује њихову праву вредност. Тако и са људима бива.
Наизглед многи се чине кротки и смирени, милостиви, добри, прости, целомудрени (здравоумни) верујући и томе слично, а испитивање (искушавање) често показује да су они и зли, и горди, и окорела срца, и нечисти, тврдице, лакоми, завидљиви, злопамтила, лењивци итд. итд.
Искушења бивају кроз лишавања и губитке, невоље, болести, срамоћење, а онај који издржи искушења, поуздан је и сигуран за Царство Божије, а ко не издржи искушење није поуздан зато што у њему остаје велика примеса зла.
Буди поуздан у невољи и Господ ће ти засигурно послати и олакшање (утеху), радост и према твојим страдањима, даће ти благодат мира, снаге и радости. Јер „милосрдан је и милостив Господ, дуготрпељив и многомилостив, неће се до краја гневити, нити ће се довека срдити, није нам по безакоњима нашим учинио, нити је по гресима нашим узвратио“ (Пс. 102, 810).
И баш због тога не треба да очајавамо када паднемо у искушење, него да што приљежније молимо Бога да нам помогне у свим напастима.
Неки људи потпадају под најјача искушења у почетку свог обраћења Богу, други пред крај. Неки их пак трпе целог живота.
Да бисмо тачно разумели речи молитве Господње: “ Не уведи нас у искушење“, ваља се сетити да је та молитва апостолима, који су тражили да их Он научи да се моле, дата пре силаска Светога Духа на њих, када их је заискао сатана од Господа „да их вије као пшеницу“. Тада су апостоли били још слаби и лако су могли пасти услед искушења (као Петар), те им зато Спаситељ и ставља у уста оно „не уведи нас у искушење“, а без искушавања наше вере, наде и љубави не може се живети. Испитивање скривених тајни срца неопходно је самом човеку, да би он сам могао да види какав је, и да се исправи.
Да, искушења су потребна! “ Да се открију помисли многих срца“ (Лк. 2, 35), да се открије утврђеност или слабост наша у вери, знање или незнање, порочност или чистота нашег срца, његово надање на Бога или на земаљско, љубав према себи и према пролазном или изнад свега према Богу.
Када наиђе искушење не тражи зашто и ради чега је наишло, него се побрини о томе да га благодарно и незлопамтиво поднесеш.
Макар и све врлине дотерао, али био лишен искушења, човек нема још никакав добитак, јер искушење је предводник врлина.
Ако ниједан човека не може без искушења да благоугоди Богу, значи треба благодарити Богу за сваку невољу која нас задеси.
Блажен је онај који има стрпљење у подношењу невоља, онај кога не побеђују саблазни којима га саблажњавају, и онај који побеђује злога који уводи у искушење ближњега. Али онај ко уводи у искушење (саблажњава), тај се уподобљава кушачу.
Не ишти спокојства на земљи, и у човечијим утехама. У ономе ко тражи спокојство не може да пребива дух Божији, а коме се приближава Господ томе се умножавају искушења. Пут Божији је свакодневни крст, и нико не усходи на небо живећи равнодушно (млако).
Не збуњуј се када враг одапиње своје стреле на тебе и када тобом овладава злоба, раздраженост, клонулост духа (униније), неосетљивост, пристрашће према земаљском. Тако нешто не сматрај за своје, не саглашавај се са грешним помислима и не сматрај их грехом, већ поступај добро, тиме ћеш победити непријатеља и задобити венац мученика.
Сваки духовни напор, свако добровољно, па чак и недобровољно лишавање, одрицање, жртва, страдање, одмах се размењују за духовна богатства у нама. Што више губиш, тим више задобијаш. Мужаствена душа инстинктивно иште жртву, прилику да пострада и да духовно јача у искушењима. Треба да молимо Бога да нам да искушења и да се готово жалостимо када живимо у благостању.
Све док водимо телесни живот и не приступамо срдачно Богу, дотле се зли дуси таје у нама, скривајући се под разним страстима: лакомошћу према храни и пићу, блудном распаљеношћу, гордошћу и надменим слободоумљем о вери и о Цркви, злобом, завишћу, и тада живимо по њиховој вољи. Али када искрено приступимо служењу Богу и тиме погодимо у срце (дирнемо у живац) демоне, који се гнезде и врзмају у нама, наше страсти, баш тада они се подижу против нас наоружани свом својом адском злобом, силним, жестоким пристрашћима према земаљским добрима, док их не одагнамо из себе усрдном молитвом и причешћем Светим Тајнама. Тако и бесомучни (ђавоимани, опседнути) бивају мирни дотле док их не доведу до Светиње.
Многобројни и разноврсни су путеви којима ђаво улази у нашу душу и удаљава је од Бога, наваљује на њу свим бићем својим, мрачним и пуним мржње, убиственим. За њега је ма који покрет страсти пут и он не пропушта ни најмању прилику да уђе у њу.
Он у свакога излива своје отрове и лукавствима својим спотиче свакога.
Један је држао постове, али сад се предаје власти надметања и зависти. Други се опет уздржао од срамне жеље, али свезан је таштином. Трећи је успевао у бдењу, но заплео се у мрежу осуђивања. Један се клони осуђивања, али ником се не потчињава и склон је препирању. Други се уздржава од хране али запада у гордост и надменост. Неко је неуморан у молитвама, али допушта да њиме овлада раздражљивост и гнев. А понеки успе у понечем незнатном и већ се преузноси над онима који су немарнији од њега.
Када је ђаво у нашем срцу тада осећамо необичну, убиствену тежину и огањ у грудима и у срцу. Душа бива веома стешњена и помрачује се. Све је раздражује, осећа одвратност према сваком добром делу, речи и поступке других према себи криво тумачи и види у њима злонамерност према себи и својој части, и зато осећа према њима дубоку, убиствену мржњу, гневи се и устаје на освету.
Ако нас Анђели чувари не би штитили од сплетки злих демона, о, како би тада често ми падали из греха у грех, како би нас тада мучили зли дуси, који уживају да муче људе, што и бива када Господ привремено допушта да од нас одступа Анђео чувар и да нам зли дуси плету замке.

Један коментар

  1. Mogu li molim.Vas da narucim knjigu Gospode Ti Si Zivot Moj…ne mogu nigde da pronadjem da je.kupim.Hvala.
    061 222 74 22
    [email protected]

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *