НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!

ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!

 

ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!
 

 
ЖИВОТОПИС
 
ДЕТИЊСТВО И ЖИВОТ У СВЕТУ ПРЕ МОНАШТВА
 
Благо човјеку који не иде на вијеће безбожничко,
и на путу грјешничком не стоји,
и у друштву неваљалијех људи не сједи,
него му је омилио закон Господњи
и о закону његову мисли дан и ноћ…
 
Псалам. 1,1-2
 
Живот оца Саве пре ступања у манастир нам је веома мало познат. Сакупљени су прилично оскудни биографски подаци, и то делић по делић (из онога што је он случајно изрекао или из сведочења блиске духовне деце), као и из извесних докумената.
Будући старац се родио у Кубањи, у једноставној, али благочестивој и истински хришћанској породици 12./25. новембра 1898. године, и на светом крштењу су му дали име Николај по светитељу Николају Мирликијском Чудотворцу. Његови родитељи, Михаил и Јекатерина, трудили су се да испуњавају заповести Божје и да живе благочестиво, подражавајући према својим снагама свете оце: Авраама – по гостопримству, Јована Милостивог – у помоћи потребитим и сиромашним, Јова – у трпљењу и храбрости, Јована Богослова – у љубави према Богу и ближњима. Пренели су на децу (а било их је осморо: три сина и пет кћери) све оне богољубазне обичаје за које су сами знали.
Деца су живела у атмосфери хришћанске љубави, не знајући за грубост и казне, јер за казнама није ни било потребе. Деца никада нису била сведоци вике, свађе. На њихово васпитање су утицали не толико речи родитеља, колико поступци.
Децу су чували од свега лошег: нису им дозвољавали дуге уличне шетње, нарочито не увече, штитили су их од штетних, некорисних дружења, васпитавали су код њих марљивост и поштење, љубав – пре свега према Богу и ближњима, учили их молитви.
У породици су стално владали мир, спокојство и радост. Цела велика породица је живела сложно, сви су били вредни и благочестиви. У оваквој благодатној атмосфери је протекло детињство, дечаштво и младост Николаја.
Од све деце у породици издвајао се баш он, пети по реду. Растао је као посебно дете. Живахан и окретан, обдарен је био великом проницљивошћу и бистрином, као и осећајношћу и пажљивошћу према свим људима који су га окруживали. Срце му је од најранијих година било усмерено ка Богу. Пријемчив за све добро, Коља је, према примеру својих благочестивих родитеља, волео да иде у храм Божји. Родитељи су развијали код деце љубав према цркви, па су за трпезом награђивали неком посластицом оне који су у храму пажљиво слушали читање Апостола и Светог Јеванђеља и умели све без грешке да препричају. Дешавало се да отац или мајка кажу:
Хајде да видимо ко ће боље да исприча данашње Јеванђеље?
Деца су се надметала у препричавању, али Кол,а је најбоље и најисправније умео да пренесе садржај прочитаног на служби.
Са шест година је почео да иде у црквену парохијску школу. Ту се и испољила његова велика способност за учење. Са осам година је већ читао и појао за певницом. У то време златног детињства је стекао оно побожно расположење које га није напуштало ни касније током целог живота.
Нарочито снажан утисак је на њега оставила мајка – жена разумна, која је поседовала дубоко, истинско благочешће. Баћушка је сам касније, сећајући се своје мајке, њој изражавао огромну захвалност за добро васпитање, јер добро васпитање даје добар плод – очување благодати светог крштења. Високу духовну предност има онај ко је сачувао благодат крштења и од раних дана посветио себе служењу Богу. А Господ је будућем старцу помагао да као зеницу ока сачува благодат светог крштења.
Познат је догађај из старчевог живота који говори о томе да је он од детињства био изабрани сасуд Божје благодати.
Једне зиме је старија сестра Јулијанија отишла на реку да испере рубље. С њом је кренуо и осмогодишњи Коља. Играјући се на леду, изненада је упао у рупу, и сестра га је с великом муком једва извукла испод леда. Дечак се тешко разболео. Цела породица сс забринула за свог љубимца. А болесни дечак је имао следеће виђење. (О овоме је касније баћушка сам испричао једном духовном лицу.)
– Нисам могао да заспим ноћу дуго, лежао сам и гледао у таваницу. Одједном видим на таваници себе као одраслог у чину јеромонаха, и срце ми се некако тихо узрадовало. После тога сам брзо оздравио. Размишљајући о овом виђењу, одлучио сам да треба да идем у манастир. Једном сам хтео да тајно побегнем с неким монахом-ходочасником. али овај ме је наговорио да сачекам још годину-две када је обећао да ће доћи по мене. Монах се очигледно сажалио на моје родитеље, те није зато одржао своје обећање.
Тежња ка монаштву која се појавила у души дечака Николаја у почетку као неодређена, а касније као неодољива била је, како се касније испоставило, призив одозго на монашки пут.
Ево још једног догађаја који сведочи о томе како је Свевидеће Око мотрило на Свог изабраника од самог детињства његовог.
Једне зиме отац га је повео са собом у град. Када су се враћали кући, напао их је чопор гладних вукова. Коњ сав дрхти, а Николајев отац од страха само понавља:
Господе,помилуј! Господе, помилуј! Коља, моли се! Моли се, сине! Читај „Богородице“!…
Мали Коља је почео гласно да се моли:
– Богородице Дјево, радуј се, Благодатна Марија, Господ је с Тобом; благословена си Ти међу женама и благословен је плод утробе Твоје, јер си родила Спаситеља душа наших…
Моли се, а гледа у „псе“ (он није схватио да су то вукови) и мисли: зашто шкргућу зубима, дижу главе увис и завијају?..
Гладни чопор их је прогањао скоро до насеља, али их није ни такао. Господ је сачувао од смрти будућег верног служитеља Свог олтара преко кога се спасло мноштво душа.
Становници тих места су се одликовали великом побожношћу, често су ишли на поклоњења на света места и у манастире. Николајеви родитељи су такође често, нарочито на велике празнике. одлазили у манастире да се помоле и водили су и децу са собом. Дечак Николај није пропуштао ниједан такав догађај и са родитељима је заједно одлазио у богомоље. Како у мушким, тако и у женским манастирима му се све допадало: и дуготрајне службе, и скромно одевање, и лепота храмова, и звона, и смирени изглед људи који се моле, и послушања. Али највише – тежња ка вечном животу.
После повратка кући, препричавајући утиске, говорио је својима:
– Кад порастем, бићу монах!
А сестре су му у шали одговарале:
– Кад нађемо добру девојку, оженићемо те!
А мајка, мудра и осећајна жена, забрањивала је да га тако сурово исмевају, јер је његове речи доживљавала озбиљно, као пророчанство о његовој будућности.
А сам Коља је молио своју породицу са сузама да се моле Богу и Његовој Пречистој Матери да буде достојан монах. Благочестиви родитељи, нарочито мајка, подржавали су његову тежњу ка монаштву и својим високо моралним животом сејали добро семе у синовљевој души.
Близу њихове куће су се налазиле две гостионице где су одседали поклоници међу којима је било много монаха и благочестивих хришћана. Добра Николајева мајка је волела да прима путнике и дарежљиво је делила милостињу. Чврсто је веровала у Бога и у Његову Божанску Промисао, све у животу је вредновала са духовне тачке гледишта. Примајући путнике, понекад би с њима делила оно последње што је било у кући.
– Каћа, па ти опет деци ниси ништа оставила! – рекао би отац.
Послаће Господ! – кротко и с вером би одговорила она. Све ово није могло да не остави трага на души осећајног, проницљивог дечака. Не крије ли се овде одгонетка оног необичног милосрђа, оне нежне бриге за ближње који су му целог живота били својствени?
Николаја су сви волели. Па како је било могуће не волети тог нежног, пажљивог и веселог дечака? Свима је хрлио да помогне – и делом, и речју саосећања.
У то доба је био пун животне радости, окретан, волео је све игре. Својим несташлуцима би понекад љутио родитеље, и касније се, већ као старац, сећао „неуспеха тих дечјих немирлука, као и тужног маминог лица“, о чему се говори у његовој песми „Волим парастосе“.
– Дешавало се, гледам, а мамино лице љутито, тужно. Приђем јој, паднем пред њу, замолим је за опроштај због несташности, и мама одмах постане друкчија. А дешавало се и да нас казни да стојимо у ћошку, а она оде у другу собу, клекне пред иконе и моли се кроз сузе: „Царице Небеска, ја сам их казнила, али да их исправим не могу! Ти их Сама исправи како знаш!“ А ми гледамо кришом шта мама ради и буде нам жао, и онда је молимо да нам опрости, и ми клекнемо и заједно с њом се молимо да нам Господ опрости. И све се мењало.
Ништа није могло да прође неопажено пажљивом оку живахног дечака, па тако ни снага мајчине молитве. Почео је да је подражава и да се дуго, пламено моли.
Добро тло његовог чистог и осећајног срца је примило добро семе Божје благодати. Ето зашто до краја свог живота старац ништа није толико ценио као молитву.
– Главна је молитва. Молитва је све! Молитва све побеђује и на сва питања одговара, – често је говорио као онај који има практично искуство у том погледу.
О доброј мајци баћушкиној знамо још и то да је живела педесет три године. После кратке, мучне болести (разболела се од маларије) која је трајала свега седам дана, она се тихо, с молитвом на уснама, упокојила. На самрти је, благословивши децу, позвала Николаја, благословила га Казанском иконом Богородице и посаветовала како треба да живи, а онда му рекла: – Коља, немој да оставиш сестрицу млађу (Веру)!
А онда је обраћајући се свима додала: – А сад ми не сметајте…
И с молитвом је тихо отишла Господу. У својој песми „Мамино зазештање“ отац Сава приказује последње тренутке њеног живота.
 
Мамино завештање
 
Сећам се, драга,
Вечери последње с тобом,
Патећи тетко болесна,
Отишла си на свет онај.
 
И умирући рекла си:
„Сине мој, буди частан увек,
Како год да те притисне
Живота сурова нужда.
 
Не покоравај се пороку,
Лажљиве људе избегавај,
Са чврстом вером у Бога
Скромни свој пут извршавај.
 
Памти: ни злато, ни слава
неће ти срећу дати,
Само спокојна савест,
Часни, паметни труд…“
 
Ућутала си… Руке кршећи,
Пред телом твојим сам стајао,
И неутешно ридајући,
Да будем частан o6ehau,e давао.
 
Мајко, ускоро ћемо се обоје
Срести на ономе свету:
Поклопац боровог сандука
И мој ће ускоро покрити прах.
 
Обећање сам одржао, рођена,
Част сам свето чувао своју,
Тешко се патећи у животу
Веран сам му cвe време био.
 
Испричаћемо макар у неколико речи по другим рођацима оца Саве.
Његов отац, Михаил, умро је у гладно доба у Кубањи у 78. години живота од изгладнелости, иако је сам у животу много помагао гладнима.
Заслужују пажњу и сведочења о деди Михаиловом: здрав, снажне телесне граће, благочестив; никада се није љутио, нервирао, није пушио, није волео алкохол, никада није био болестан, живео је 93 године и три дана уочи смрти је прорекао свој крај, према нарочитом откровењу Божјем.
Деда по мајци, Јосиф (живео је у другом селу) се такође одликовао побожношћу.
Млађа баћушкина сестра Варвара тиха, смерна девојчица, умрла је са шест година. Уочи смрти је рекла мајци:
Мама, ја ћу сутра умрети, тамо је боље!..
И ујутро се опростила са свима и отишла Господу.
Трећег дана Васкрса се тихо упокојила његова старија сестра Јулијанија. Пред смрт је замолила породицу да обавесте о њеној смрти брата-старца и желела је да јој он одслужи опело.
Исте године, пред Божић је умрла његова сестра Лукија, а убрзо после тога и брат Григорије.
Старији брат Василије је био добар ученик, није пушио, није волео алкохол; погинуо је у рату.
Још у дечјим и дечачким годинама Николај је читао много светих књига, волео је да чита Свето Јеванђеље. Његово срце је као сунђер жедно упијало све поуке и примере из земаљског живота Господа Исуса Христа, Његове Пречисте Мајке и светих угодника Божјих.
Јеванђељске речи: „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим; и ближњега свога као самога себе“ (Лука. 10,27) и речи апостола: „Ко не љуби брата остаје у смрти. Сваки који мрзи брата својега јесте човјекоубица“ (1 Јован. 3,14-15) су оставиле нарочито снажан утисак на његову душу и постале су као некакав темељ читавог његовог живота.
Николајева душа је увек пребивала у светлу незлобивости и искрене љубави према Богу, ближњим и непријатељима чак. А Јеванђељске речи које је Спаситељ упутио богатом младићу: “ Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном“ (Матеј. 19,21), – толико су му дубоко доспеле у срце да је почео стално да размишља о томе како би, одрекавши се света, заиста кренуо стопама Господа Исуса Христа.
И још више је заволео да чита Свето Јеванђеље, у читању је откривао истински смисао живота, узимао је из њега прве лекције узвишене духовне мудрости.
Још у детињству је Николај добро познавао Библију, али је нарочито волео да чита дела светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова.
Сећам се, још као дечак, – причао је о себи отац Сава, највише сам волео да читам Свето Јеванђеље по Јовану и његове посланице. За време читања ми је постајало тако слатко и лепо у души да сам заборављао на земљу и земаљско.
Ускоро су дечје игре у потпуности престале да занимају Николаја, све се чешће осамљивао ради молитве. Молитва је за њега постала најбоља утеха, највећа радост. Још је у дечјем добу искусио сладост молитвених суза. И та искрица добра и истине Божје запаљена у његовој души није се угасила, већ се разгоревала све јаче и јаче, и, најзад, са годинама се распламсала у велики пламен Христове љубави са жељом да се спасу ближњи, да се спасу сви.
Истина, понекад би природа тражила своје, и Николај је волео да се забави. Морамо да приметимо да су живахност и весела нарав биле урођене особине старца Саве које га нису остављале све до краја живота. И то се испољавало и у његовом односу према људима: увек је умео да утеши и развесели жалосну душу.
Али ето доба златног детињства је пролетело као сан, прошло је и време дечаштва. Почео је империјалистички рат (1914. г.). Николаја су пре рока мобилисали у војску и упутили на турски фронт.
После рата је наставио своје образовање као питомац војно-инжењерске школе. Онда је одслужио активну војну службу у техничким јединицама, а после војске је завршио Московски инжењерско-грађевински институт и у струци је радио у Москви.
Бурни вртлог световног живота није угушио света осећања и жеље будућег старца које су му усађене у срце у најранијем детињству. И где год да се налазио, свуда је пламено настављао да воли Бога, да воли Јеванђеље и да испуњава Христове завете. Као и пре је налазио насладу у молитви и читању духовно-поучних књига, ишао је у храм Божји, следећи апостолски савет: „Не љубите свијета ни што је у свијету. Ако неко љуби свијет, љубави Очеве нема у њему…“ (1 Јован. 2, 15).
Привлачила га је себи област горњег света у коме царује Христос и где у блаженству пребивају сви свети који су од памтивека угодили Богу.
Већ тада је Николај поседовао живу веру у загробни живот. Често би заједно са познаницом-монахињом ишао да чита Псалтир умрлима, што му је пружало велику духовну радост. Сећајући се тога касније, испричао је следећи догађај:
Једном сам заједно са монахињом ишао у град да читам Псалтир тек упокојеној девственици Пелагији која је имала 50 година. Попивши увече шољу чаја, одмах сам приступио читању Псалтира, а монахиња је отишла да прилегне и одмори се у суседној соби. Дуго сам читао Псалтир, а онда акатист упокојенима. Притом сам се усрдно молио за њихово упокојење, помињући их по именима. Није ми се спавало.
У четири сата ујутро монахиња се пробудила и почела да чита Псалтир, а ја сам не скидајући се легао на клупу. Времена је мало остало, ускоро сам морао да идем на посао.
Тек што сам заспао сањам: улицом поред прозора пролази много разних људи – младих и старих, инвалида и здравих, – и сви гледају у прозор и клањају ми се. Мећу њима – и новоупокојена Пелагија! Тада сам схватио да су то били умрли.
Усрдна младићева молитва испуњена вером у загробни живот му је показала каква је то велика тајна – читање Псалтира. Оно спаја душе живих и умрлих!
Николај је волео да посећује гробља, нарочито Вагањковско, и тамо се у тишини молио и разговарао са верујућима који су били жељни да чују реч Божју, реч поуке.
Једном приликом је дух злобе напао младића: злочинци су покушали да га зграбе, али чудесним заступништвом Божјим он је непримећен прошао поред њих.
Пребивао је у свету као пшеница посред трња. Страх Божји и љубав према Богу су га утврђивали на несигурним путевима света на непоколебивом камену заповести Господњих и чували су његову душу од светских искушења.
Жеља да постане монах није никада напуштала Николаја, иако су манастири у то време још увек били затворени.
А после чудесног виђења које је имао у 35. години (то је испричао једном духовном лицу), та тежња се у њему још више утврдила.
Молио сам се ноћу пред својом чудотворном Казанском иконом Богородице (мајчин благослов). Кроз дремеж (да ли на јави или у лаганом сну, Бог зна!) одједном ми се јавила света жена необичне чистоте и лепоте. Ко је она била, нисам знао. Она ми је разоткрила сву лепоту монаштва, објаснила ми разлику измећу монашког и породичног живота. Рекла ми је да се човек може спасити и у породичном животу, али да је монаштво – веће.
После овог виђења Николај је видео у Покровском храму икону на којој су приказане свете великомученице Варвара, Катарина и Параскева. Свету Варвару и Катарину је знао од раније, а у лику свете Параскеве је препознао ону чудесну небеску дјеву која му се јавила у виђењу. После тога је почео нарочито да поштује свету великомученицу Параскеву која му је указала пут монаштва и утврдила га на спасоносном путу. Уосталом, у житију светитеља Григорија Богослова постоји објашњење да виђење ове небеске девице означава чист и целомудрен живот.
Треба да споменемо и ону велику старицу која је одиграла велику улогу у животу будућег подвижника. Ево како је дошло до њиховог познанства.
Од самог детињства Николај је гајио посебну љубав према свом небеском покровитељу, светитељу Николају Чудотворцу, од детињства је добро знао његово житије. Али једном приликом је прочитао књигу са детаљним описом чуда светитеља и осетио је неодољиву жељу да сам оде на она места на којима је протицао земаљски живот светитеља Николаја.
Шта да ради? Почео је да смишља разне могућности, да гради планове, али да их оствари није било никакве шансе и зато је он веома туговао.
Тада се и догодила једна необична ствар.
„Једном сам ишао – причао је касније отац Сава – у храм на Божанствену Литургију. На путу сретнем непознату монахињу која ме упита:
– Зашто си тако тужан?
– Ма не, нисам тужан – кажем јој ја.
– Немој да кријеш! Знам да си тужан зато што никако не можеш да задовољиш своју жељу. Идемо! Рећи ћу ти шта да чиниш.
Ту се ја сетим своје највеће жеље и покорно кренем за њом. Она ме одвела својој кући и тамо ми испричала како треба да се молим и да ватрено тражим од самог светитеља да ми се испуни добра намера.
– Треба да му са осећајем, са несумњивом вером, надом и љубављу прочиташ канон и акатист. И онда ћеш видети шта ће бити! Тако је она завршила своје савете и испратила ме.
Стигао сам још и да одем у храм на Литургију. С посла сам дошао касно увече, веома уморан. Страшно ми се спавало, али савладавши сан почео сам појачано да се молим, као што ми је старица рекла.
И шта се десило! У виђењу у сну (а можда и некако друкчије… Нисам имао осећај да се налазим у сну!) био сам на свим местима земаљског живота светитеља Христовог и поклонио сам се и целивао његове мошти, видео сам и додирнуо чак чудотворни мермерни стуб који је на чудесан начин био донесен за грађевину! Све је било тако близу и конкретно! То речи не могу да изразе. Неизрецива радост ми је испунила цело биће. У духовном усхићењу пожурио сам код своје доброчинитељке, али она ми није отворила врата. Схватио сам да је то ради мог смирења. После извесног времена покушао сам да на исти начин одем и на друга света места, али ми то није било дато. Очигледно ми је ово виђење било дато по њеним светим молитвама“.
Од тог времена блажена старица, схимонахиња Марија, постала је близак друг у молитви, помоћница и благотворна учесница у духовном животу оца Саве целог његовог живота касније, чак све до смрти.
Причала је о томе како јој се Николај Михајлович, тада још увек као инжењер, први пут обратио са молбом да га упозна с неким старцем:
– Познајеш ли неког старца?
– Познајем – одговорила је – само што он далеко живи, има више од 40 километара. Мора се пешице ићи.
– Нема везе! Стићи ћемо уз Божју помоћ.
Кренусмо. Пут је био тежак, веома тежак, како се сећала схимонахиња Марија. На много препрека су наилазили, али је Господ помогао. На циљ су успешно стигли, само што је већ било касно увече. Храм је био затворен.
Шта да раде? Пада ноћ, на кућама се светло више ни не види. Одједном примете пламичак. Покуцају на врата. Одговора нема. Гурну врата и отворе их. Уђу у кућу. Погледају – кад оно болесна жена лежи на кревсту.
– Газдарице. пустите нас да преноћимо.
– Можете да преноћите, али немате на чему да спавате рече она слабим гласом и одједном се заплака.
Нема везе, мајко. Не брините се ви, ми ћемо на столице да седнемо, само да имамо кров над главом! А што ви плачете?
– Како да не плачем, синко? Код људи ће још мало кромпир и да процвета, а мој још није ни посађен…
Њих двоје разменише погледе: било би добро да помогну болесници, али и сами су се страшно уморили у путу. Шта да раде? Николај Михајлович је био спреман да одмах дохвати лопату, али се плашио да не наљути матушку Марију. Али она га сама упита: – Да урадимо?..
А он ће с радошћу: – Идемо!
– Где ћете гладни? Код мене ништа нема ни да се поједе… Хлеба нема. Ено има млека, сусетка је помузла краву. Макар млеко попијте.
Попили смо по чашу млека, у трему нађемо лопате и изађемо. На срећу, сијао је пун месец. Помолили смо се, закрстили башту и почели да копамо. Било је ту прилично посла!
Николај Михајлович подиже земљу лопатом, а мати Марија баца доле кромпир. И иде брзо! Ни жеље за сном, ни тежине, ни умора. Хвала Богу!
Николају Михајловичу су све руке после биле у жуљевима. Како да не буду – инжењер, навикао да ради пером, а не лопатом, носио само велику жуту ташну – због ненавикнутости је и направио жуљеве.
Ујутру су се умили, очистили одећу, обућу и пошли у храм. Ушли су мећу првима и пришли оцу Илариону:
– Баћушка, дозволите да се причестимо.
– Како да не! – узвикну он. – Јуче сте се млека напили, а данас да се причестите…
– Извините, баћушка, али такве су околности биле – почесмо да се правдамо.
– Идите и начините по десет поклона!
Изађоше они пред цркву, раде поклоне, а људи који улазе у цркву их гледају и чуде се. Али ипак се исповедише, причестише…
– Баћушка, – каже Николај Михајлович – хоћу с вама да разговарам…
– Чекајте. Ја сам сам, а данас имам требе – молебане, парастосе, па још и покојник, биће опело. Ако ме сачекате, доћи ћете и ви на ред.
Али нисмо чекали. У понедељак је Николај морао да иде на посао, а и повратак ноћу може да буде опасан, тако да су морали да одложе разговор за други пут.
Касније је отац Иларион, искусни атонски старац, постао духовник Николаја Михајловича. Њему је он и открио своја виђења, демонска застрашивања, и што је најважније, незадрживу жељу да постане монах.
– Оче, ових дана ми је дошао некакав „монах“ – причао је Николај Михајлович баћушки, и каже: „Показаћу ти шта је то монах!“ и почео је са мном да се рве. Али Господ ми је помогао да га избацим из собе. Шта је то било: стварност или виђење?
– О чему си тада размишљао?
– О монаштву. Молио сам се Богу да ми што пре испуни моју жељу.
– То је ђаво узео на себе монашки лик!
– Оче, благословите да примим тајни постриг (манастири су тада били затворени) молио је Николај Михајлович.
– Не жури! Отвориће се манастири, па ћеш јавни постриг да примиш, а не тајни. Живећеш у Лаври!
Ништа друго нисам могао да радим него да стрпљиво чекам.
Касније се, причајући нам о животу схиархимандрита Захарија, отац Сава сетио и себе: како је хтео да постане путник-богомољац када су манастири били затворени.
– Кренем ја код свог духовног оца за благослов у Переделкино, а он ми не питајући ме ништа каже:
– „Пођеш ти, рецимо, на пут да странствујеш, а у сусрет ти истрче пси – шта ћеш да радиш?
„Немам Исусову молитву, те немам чиме ни да одбијем псе“ – помислим ја у себи.
– Свега ће те изуједати! – додао је старац и није ми благословио пут божјака.
Тада сам га замолио за благослов да будем гробар, али ни то ми није благословио:
– Ту не само да нећеш научити Исусову молитву, него ћеш још можда научити и да пијеш!
Николај Михајлович се радовао што му је Господ помогао да нађе духовног оца. Завршило се време немира, недоумица, сумњи, јурења из једног места у друго у потрази за нужним за спасење. Наступила је благодатна тишина усредсређеног подвига.
Сво слободно од посла време је посвећивао молитви, посећивању храмова Божјих, читању Светог Писма и поука Светих Отаца. Нарочито је волео да чита Псалтир за покој душе.
Дан за даном, месец за месецом пролазиле су године у делатном труду, аскетским подвизима и добротворном раду. Живећи у свету, он се припремао за монашки живот: чувао је целомудреност, није ништа стицао, слушао је духовног оца и био покоран вољи Божјој.
Његова некористољубивост се испољавала у толикој мери да му је од велике плате остајала само мала количина новца за оскудну исхрану све остало је одлазило на милостињу.
Једном се догодило да је остао без посла и да је по навици наставио да даје милостињу као и пре. Освестио се тек када му ништа није остало не само за храну, него и за стан. Шта ће сад? Обратио се са пламеном молитвом свом покровитељу, светитељу Николају Чудотворцу, и – гле чуда – долази му нека жена и даје му повећу суму новца!
Али, био је у његовом животу и период када му је било заиста тешко: није имао времена, осећао је своју слабост, лењост га је мучила, често није испуњавао правила, престао би да чита Псалтир. Кад једне ноћи му се, пред само свитање, у лаком сну јави Пресвета Богородица – у природној величини, у свечаном виду, са круном на глави, како се изображава на икони „Свих жалосних Радост“, и тихо му и нежно рече:
– Чадо! Псалтир се мора читати! Па то је твој живот!
То је било прво његово виђење Богородице. Све тешкоће су биле као руком однесене! Вратила се бодрост, усрдност. Од тада никада више није престајао да чита Псалтир, а касније је чак почео да предводи читање „Псалтира који се непрестано чита“ у Псково-Печерској обитељи и далеко ван њених граница.
Чудесан и брзи помоћник у животу Николаја Михајловича био је светитељ Николај Чудотворац чије је име носио до пострига. Њему сс нарочито често обраћао у молитви, и светитељ Николај му је увек и у свему помагао.
Настављајући своје аскетске подвиге и узрастајући духовно, једном је (још пре рата) у току три месеца трпео страшне сатанске нападе: злобни непријатељ му се светио за благочешће. Демон га је застрашивао и претио му, свуда га је прогањао: код куће, напољу, у храму… Долазило је и дотле да је он чак осећао демонски смрад, осећао је длаку, канџе, видео његово ружно, одвратно и страшно биће.
Касније је старац причао своме блиском пријатељу: Сада се непријатељ не показује на јави, само ми се невидиво свети, али због молитви моје духовне деце ми је лако. А онда ме је чак и дању нападао! У цркви светог мученика Трифуна, у Знаменској припрати једна побожна жена је то чак и видела и чудећи се питала: „Како само издржавате? Па он вас страшно кињи!“
Храбро подносећи демонска застрашивања, Николај Михајлович није губио подвиг молитве. Једном приликом, за време таквог непријатељског напада, он се молио и пламено и са сузама тражио од светитеља Николаја да га заштити. И одједном чује глас:
Добро је што мене молиш, али је још савршенији пут молити Богородицу. Она је у свему Прва Помоћница!
Ту је имао и друго виђење Богородице: одмах су престали сви демонски напади, а Она, Свеблага, јавила му се у виду „Брзопомоћнице“. После тога је навикао да нарочито често у тешким околностима тражи помоћ од Богородице.
Три године пре рата са Николајем Михајловичем се десило још нешто чудесно о чему је он касније овако причао свом духовном сину, свештенослужитељу:
„Било је то у Москви, пре рата. Осетио сам у себи некакав наговор Анђела Чувара или, боље да кажем, чуо сам овакав глас у срцу: „Треба да се осамиш!“
Онда сам после посла почео да одлазим у Сокољнике, парк у коме има мало људи. Седао сам на осамљену клупу и препуштао се молитви. И једном се тако деси да опет осетим присуство Анђела Чувара, срцем чујем његове речи. А он ме учи како треба да се молим, како треба да се понаша хришћанин… На пример, како треба да стоји у храму… Треба стајати онако како земаљски војник стоји: руке уз тело, пете спојене, прсти размакнути.
Говорио ми је и о томе шта је то вера, разјашњавао ми је питања из веронауке. А онда је причао и о богословљу морала…
После је народ који је шетао по парку почео да нам смета, и морао сам да одем одатле.
Затим сам почео да одлазим ван града, ишао сам обалом реке, али гласове људи који су тамо били и купали се нисам примећивао, већ сам настављао свој разговор срца с Анђелом Чуварем. То је трајало три године. Онда је избио рат и све ово је престало. Само сам се једном удостојио да видим Анђела Чувара. Отворим очи једном тако, кад он поред мене стоји – необично леп! Гледа ме, и ја њега гледам ћутећи и с умилењем… А онда као даје почео да се топи и постао је невидив“.
Осећајући духовно усхићење због необичних виђења и откровења Николај Михајлович се плашио да не упадне у прелест, те се нарочито молио за то Иверској Богородици.
„Кад једне ноћи – наставља своју причу истом лицу – молио сам се тако Богородици. Одједном чујем необичан звук и осећам – долази Царица Небеска у пратњи светих Анђела. У соби је мрак (прозори су били заклоњени завесом), али се икона види као дању. Риза јој је сребрна и позлаћена (као што је и била стварно), а горе је насликано Свевидеће Око кога на мојој икони нема. Виђење је трајало неколико минута. У души сам после осећао такву благодат, такво усхићење!..
После тога сам легао и заспао, а ујутро отишао на посао“.
Тада је Николај Михајлович схватио да не треба да се плаши прелести, јер Свевидеће Око пази на њега и неће допустити да скрене на пут погибељи.
Али ипак је, немајући поверења у себе, покушавао да нађе одговоре на питања која су га мучила код виших духовних лица.
Ускоро је имао могућност да разговара са владиком Вартоломејем (сада покојни митрополит Новосибирски и Барнауски) који се одликовао нарочитим благочешћем. У сусрету са владиком Николај Михајлович му је открио ова виђења, откровења и застрашивања које је имао у животу. Помоливши се, владика га је умирио и објаснио му да је све то, чак и застрашивања демонска, знамење нарочите милости Божје према њему, а после му је пророчки предсказао:
Бићеш свештеник. Имаћеш много тешкоћа… Завист и мржња према теби ће бити твој стални крст. Али се не плаши тешкоћа, Господ Бог ће ти у свему бити Помоћник!
У Васкршњу ноћ те године, за време опхода око цркве Николај Михајлович се спотакао и сломио ногу. Једва је издржао до јутра… У болници су му ставили гипс и довезли га кући. А у јуну је почео рат.
Живот је био тежак. Био је препуштен сам себи. Предосећајући немирно време, појачао је молитву, повећао уздржавање у храни, пустио браду.
Позвали су га у војни одсек. Видећи мршаво, испошћено лице са брадом, начелник повишеним гласом повика на њега:
– Ти треба да будеш родољуб! Прибери се, Домовина је у опасности!
А онда већ мирније му каже: – Дођи сутра.
Сутрадан је Николај Михајлович отишао у храм, причестио се и тек онда кренуо у војни одсек. Код начелника је био велики ред, морао је да чека. Одједном неко скаче и почиње да виче:
Овде је монах! Међу нама је монах! Шта ћеш ти овде?.. На вику је изашао начелник и позвао га да уђе у кабинет.
Овог пута је био потпуно миран и чак пријатељски расположен.
У позадини су такође потребни људи… Треба и позадину покрити – рече он, написа налог за начелника Московског гарнизона и пусти га с миром. Тамо је Николај Михајлович мобилисан у Наркомздрав[1].
У Наркомздраву је радио у грађевинском одељењу за санитарију и превентиву дрвне масе. Сарадници Наркомздрава су имали привремену поштеду, нису их слали на фронт. Слободно време је и даље користио за добра дела, молитву и посећивање храма. На послу је често морао да иде на службена путовања.
У таквим условима је обично тешко усредсредити се на непрестану молитву, али Николај Михајлович ју је имао без нарочитих напора.
Касније је говорећи о Исусовој молитви баћушка објашњавао да је треба довести до срца:
– Прво се молитва осећа у устима, онда у грлу, а после се све више приближава срцу. И када се учврсти молитва срца, онда човеку нико и ништа не може да смета. Тада се молитва сама твори у његовом срцу. Притом се осећа неизрецива сладост! Али онима који осуђују друге се оваква молитва не даје.
Радећи у Москви у струци, Николај Михајлович се целог рата молио пламено Богу за руску земљу. Промисао Божја га је призвала као војника Христовог да молитвама невидиво одбија ударе непријатеља Отаџбине. Понекад је oceћao страшан физички премор и крајњу изнемоглост. У таквим тренуцима није ишао у храм и није испуњавао молитвено правило које му је благословио духовник, или га није у потпуности извршавао, због чега се страшно жалостио.
И ето у таквим тренуцима је имао виђење светитеља Николаја (Зарајског), онаквог каквог га представљају на икони – до појаса. Светитељ га је веома нежно погледао, и из израза његовог лица је било јасно да он шаље укрепљујућу благодатну силу, крепи за подвиге… После тога премор је негде нестао: и службу није пропуштао, и правило је лакше испуњавао, чинио је по триста поклона ујутру и увече…
Једном је враћајући се с посла Николај Михајлович свратио код старице – монахиње Иринеје. Украшавала је стакленим перлама малу сомотску врећицу. Заподенуо се духовни разговор. Већ тада је Николај Михајлович осећао на себи велику благодатну силу њених молитви. Замолио је старицу да му да нешто за успомену.
– Сачекај, – рече она – не жури. Остао ми је само још један крстић.
Разговор је настављен. Одједном мати Иринеја енергично устаде.
– Ево ти за успомену! – пружајући ми врећицу и загонетно се смешећи рече она. И одједном пољуби његову десну руку: Бићеш свештеник!
Николај Михајлович је изашао, али се убрзо вратио.
– Знаш ли шта си ми поклонила? Па то је за дароносицу!
– Да, да! – потврдила је старица. – Не сумњај: бићеш свештеник.
И заиста, њено предсказање се ускоро обистинило. Поседујући дивне природне дарове, дубок проницљив ум, чистоту срца и пламену љубав према Господу, Николај Михајлович је свом душом стално тежио строгом подвижничком животу, желео је да остави свет и ступи у манастир, али тада су они сви још били затворени.
После завршетка рата је у слободно време почео да иде у Леоново где се нарочито поштовала чудотворна икона Богородице „Три радости“. Тамо је ишао да се помоли и помагао је свештенику: појао је и читао за певницом.
Једном је протојереј Јован рекао Николају Михајловичу:
– Отвара се Тројице-Сергијева Лавра и неке духовне школске установе. Дајем ти препоруке за богословску школу, са твојом дубоком вером и знањима ћеш је брзо завршити.
Николај Михајлович је успешно положио испит. Требало је прочитати Апостол, напамет изговорити 50. и 90. псалам и написати састав.
Кроз неколико дана су му јавили да је примљен и издали му одговарајући документ.
Примљен је у богословију!.. Колико му је среће и радости донео тај догађај! Најзад су се збиле пророчке речи атонског старца о отварању манастира, ускоро ће се, вероватно, испунити и пророштва да ће он постати свештеник! О, каква радост!..
Духовна семинарија се тада налазила у Москви, у оквиру Новодевичјег манастира (који је био затворен), а касније (далеко касније) су је преместили у град Загорск, у Тројице-Сергијеву Лавру.
Зими је Николај Михајлович учио у Московској Духовној семинарији, а лети је одлазио у Загорск и извршавао послушања у Лаври у раду на обнављању.
Прву годину семинарије је одлично завршио. На припрему за часове практично да није трошио време, јер му је све било познато. У слободно време после часова је помагао у служењу парастоса, извршавао је и друга послушања. Пошто је завршио прву годину, одмах су га уписали на трећу.
Али духовни отац је строго упозорио Николаја Михајловича:
– Немој да се уписујеш на Духовну академију. Живећеш у манастиру то ће ти бити „академија смирења“ коју ћеш да завршаваш. У манастиру ће ти бити тешко, али трпи.
Николај Михајлович је од раног детињства био пажљив ученик Божји који је тежио да кроз познање самога себе и Божанске воље достигне духовно савршенство. У тренутку када се уписао у духовну семинарију он је већ био прошао „школу живота“, научио је „опитно богословље“, стекао Духа Светога: Духа премудрости, Духа разума, Духа страха Божјег, задобио је непрестану молитву Исусову.
Теоријска наука из програма богословије указује на пут спасења за пастире и паству, али за успешно вођење пастве неопходно је још и практично искуство.
„Наука над наукама“ јесте спознати себе, своју ништавност, победити у себи страсти, очистити савест. То значи: никада се не нервирати, ни на кога се не љутити, волети све, чак и своје непријатеље; не очаравати се никим и ничим, живети у Богу ради Бога и ближњих, то јест, чврсто стајати сам на путу спасења и ићи њиме, помажући другима и спасавајући ближње.
Николај Михајлович је дошао у богословију у зрелом добу. Искуство борбе са индивидуализмом, светом и ђаволом је остало иза њега. Његов ум није био обузет никаквим таштинама, већ је стално стремио горњем свету. Молитва је за њега била друго дисање. Није ни о чему другом размишљао осим о Најслађем Исусу и Његовој Пречистој Матери.
Сећајући се школских година у духовној богословији, баћушка је говорио да се, учећи тамо разне науке и нарочито богословље, трудио да све разуме и доживи срцем, стога је одговарао на суштину питања које му је постављао предавач, то јест, онако како је сам схватао својом душом и срцем, како је уочио то у животу и како га је научио његов Анђео чувар у својим чудесним беседама.
Касније је будући старац целог живота ширио своја знања самообразовањем и друге је саветовао да разумно стичу знања, само што је заповедао да се тражи помоћ у учењу од Самог Господа Бога и преподобног Сергија Радоњешког.
У захвалност Богу за помоћ у учењу Николај Михајлович је дао обећање да ће после завршетка богословије посетити света места: Кијевско-Печерску Лавру, Почајевску Лавру, као и још неке обитељи. Богословију је завршио за три године уместо званичних четири и већ се спремио да испуни своје обећање кад му је настојатељ Богојављенског храма, протојереј отац Николај Колчицки, понудио да дође као свештеник код њега у храм:
– Бићеш јеромонах код моштију светитеља Алексија.
– Не, не! Идем у манастир, – побунио се Николај Михајлович. – Таква је Божја воља.
Дуго га је наговарао отац Николај и на крају му је рекао:
– Па добро, ако баш толико желиш у манастир – иди, – и пустио га је.
Одмах после завршетка богословије Николај Михајлович је одлучио да испуни своју давну жељу – да ступи у манастир. Тако се завршио први период живота будућег старца, период дуготрајне провере, дуже припреме у свету за монашки живот. На прагу је био други период живота – подвиг монаштва, подвиг старчества.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Народни комесаријат за здравствену заштиту (прим. прев).

Један коментар

  1. Mogu li molim.Vas da narucim knjigu Gospode Ti Si Zivot Moj…ne mogu nigde da pronadjem da je.kupim.Hvala.
    061 222 74 22
    [email protected]

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *