ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

 

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА
 
III ПРИНОС
 
6. За род и отаџбину
 
Већ као младенац прогнан, и потом преживевши ужас рата и заузећа, старац је из искуства знао да “провођење тихог и мирног живота” [уп. 1.Тим.2,2] представља велики благослов.
Он је волео отаџбину и говорио: “Отаџбина је једна велика породица”. Старац није тежио народној величини, слави и моћи у световном смислу, већ миру и духовном усхођењу и наравственом животу житеља, како би нам и Бог помагао. Он није тражио поузданост [живљења] да би људи уживали у својим удобностима.
Неком Грку, жестоком родољубу који је живео у Америци и покушавао да истакне Грчку, препоручио је да се бори да би се осветио, а потом да исправно и духовно истиче Грчку.
Израиљски пророци су делатно на свој начин учествовали у животу народа, тј. молили се, оплакивали, изобличавали цареве, проповедали покајање и прорицали о долазећим страдањима. Слично, ни старац није био равнодушан и безосећајан по родољубивим питањима. Пророк није био народњак, који је говорио: О Сиону нећу ућутати [Ис.61,1]. И старчев став је био чисто духован.
Премда је живео изван света, старац се, као ретко ко, борио за добро отаџбине. Достојна дивљења је његова предузимљивост и допринос нашим спољашњим народним питањима. Он је отворено говорио против антигрчких струја, искривљивача историјске истине, и углавном против неправедних земљишних посезања на штету Грчке, од стране Скопљанаца, “Свесловена”, Албанаца, Турака итд. Старац је говорио: “Један хоће Солун, други хоће да дође до Ларисе, трећи хоће Егеј. Ма, на крају крајева, да ли је
Грчка уопште постојала”.
Он је упозоравао на народне опасности, пре него што би се појавиле. Многима је помогао да сасвим јасно увиде страна разглашавања на штету Грчке. И они који су имали ставове и осећај, предузели су одговарајуће мере.
Високи војни старешина у вези са македонским питањем наводи: “Ја сам био унутар збивања и нисам схватао. Старац ми је отворио очи. У почетку сам се чудио и говорио: “Шта заправо старац прича и одакле зна”. Потом сам схватио”. Старац је већ од 1977. године, од пута у Аустралију, причао о македонском питању, што су поједини “стручњаци” сматрали “неодговорним загриженим опасним причама”.
Штитећи јелинизам Македоније, он је у гостопримници окачио текст пророка Данила [Дан.8,215], који се односи на Грчког цара Александра, а поред њега поставио једну велику папирну икону анђела из српског манастира, која као да показује на текст.
Старац је Скопску државу упоређивао са грађевином која је сазидана од цигле и комада халве, који су исечени у облику цигле, те је природно да се једном сруши.
Прочитавши књигу бившег тајника Северне Грчке, господина Николаја Марти, Кривотворење Македоније, старац се одушевио, рекавши: “Слава Богу, има и родољуба”. Потом је купио много књига и делио их на благослов. Написао је и једну похвалну песмицу, коју је господин Марти унео у ново издање своје књиге.
О Турској је старац објављивао са извесношћу: “Растуриће се. Велике силе ће нам дати Цариград. Додуше, не стога што нас воле, него што ће Бог удесити да ће им бити од користи слично решење. Прорадиће духовни закони. Турци имају много да плате за оно што су учинили. Тај народ ће бити уништен, с обзиром да није произишао са благословом Божијим. Жито им је за појасом (тј. приближио им се крај). Свети Арсеније је пре размене говорио: “Отаџбину ћемо изгубити, али ћемо је опет наћи””.
Упитали су старца када ће Кипар бити ослобођен. Он је од говорио: “Кипар ће бити ослобођен када се Кипрани покају. Направите духовне базе, које ће избацити турске, енглеске и америчке базе”. Кипарско питање он је посматрао као духовно питање, а не као народно или политичко. Његово решење ће произаћи из покајања народа и молитве.
Видећи са истока опасност за Тракију, старац је дошао у Комотини да би утврдио хришћанизоване муслимане. Хтео је да остане са њима неко време како би им помогао.
Он није желео да Хришћани буду равнодушни по питањима отаџбине. Веома се жалостио гледајући духовне људе како ишту да се сами среде, не занимајући се за отаџбину. Његова мука и чуђење беху: како они који су одговорни не схватају куда идемо. Он сам је одавно провиђао данашње стање и узнемиравао се, премда своје узнемирење није ширио међу људима. Старац је говорио: “Од зла које данас преовлађује, произаћи ће велико зло”.
Старац је жалио због духовног пада житеља. Строго је говорио о онима који су гласали антихришћанске законе. Ожалостио се због промене језика и рекао: “Следеће поколење ће довести Немце да би нас научили нашем језику и деца наша ће нас пљувати”. У својој посланици он пише: “Они који су укинули древни [језик], опет ће га повратити”.
Старац је објавио један кратак текст бранећи најчистијег родољуба и најблагочастивијег јунака, Макријањија од неправедних и лажних осуда. Осим васпостављања истине, постојала је онда, као и сада, изричита потреба истицања једног узорног обрасца ради подражавања од стране политичких вођа, али и ради помоћи народу како би стекао исправна политичка мерила при избору чланова владе нашег народа.
Један председник, чија је штетна дејства по народ и Цркву старац јавно осуђивао, затражио је да се сретне са њим у Суротију. Старац је одговорио: “Нека дође. Отпеваћу му и пред њим”. Сиромашни келиот је имао душевну смелост да неустрашиво подигне свој глас пред дневним моћницима.
Један председник државе је посетио Свету Гору. Старац је саветовао манастире да га не приме, с обзиром да је био потписао закон о чедоморству.
Од тајника који је желео да помогне њему познат манастир, он није хтео ништа да прими, будући да је припадао партији која је била потписала антихришћанске законе.
Старац је био човек мира и јединства. Он није припадао ни једној партији. Био је изнад партија. Одбацивао је безбожне политичке партије и политичаре који су имали везе са масонством, ради њиховог безбоштва и непријатељства према Цркви. Он је говорио: “Шта ће ми десна или лева рука, ако се не крсти”, одбацујући безбожне политичаре, независно од њиховог политичког става. Знајући старчев утицај на народ, неке партије су тражиле да га придобију ради гласова, наравно узалуд.
Старца су посећивале политичке личности, посланици, тајници, старци [сенатори] из САД, а цар Константин му је слао разгледнице. Међутим, он ни од кога није затражио ништа за себе или за њему познате манастире. Једино је тражио да делују за добро отаџбине и Цркве.
Он је многе државне службенике помогао својим саветима да буду часни и савесни у свом раду. Поштовао је добре васпитаче због суштинског посла који пружају, и благочастиве војне службенике, који имађаху узоре.
Он је многе младе присталице безвлашћа [анархисте] убедио да служе војску.
Уопште, старац је свима саветовао да имају поштовање и љубав према отаџбини, да савесно делују на опште добро и да не буду заведени општим духом равнодушности, поравнавањем свега, самозбрињавања и злоупотребе.
Међутим, старац је углавном отаџбини неприметно помогао својом молитвом, што се види из типика који је наведен, али и из песме коју је послао својој мајци. На њеном крају он пише да постаје калуђер како би се молио “и за народ свеколики”. Он је први давао пример и подстицао, говорећи: “Помолимо се да Бог просвети одговорне, који су на високим положајима у држави, с обзиром да могу да учине велико зло”.
Пошто су се грчко турски односи затегли, старац је говорио: “Скупило се много облака. Да ли ћемо моћи да их отерамо” (молитвом).
У сличним околностима се у његовој келији служила Света Литургија. На блаженствима он не би појао оно што типик предвиђа, већ из канона преподобног Николаја Катаскепина, који беше погодан за прилике: “Стреле безбожних Агарјана уништи, Владичице, и сваки напад демонски осујети, народ христоимени ти покривај и чувај, да бисмо те са љубављу славили”[1].
Старац је патио и много се молио када је отаџбина пролазила период политичке несталности због немогућности устројавања владе. Када је за кратко време требало да дође до гласања по трећи пут, старац је испричао догађај који се десио: “Уочи избора сам седео на дрвеном кревету у гостопримници и изговарао молитву. Изненада се појавио ђаво у обличју… (високе политичке личности ондашњег времена, чија је погубна дејства старац осуђивао) и почео да ми прети. Међутим, он није могао да ми приђе. Био је као свезан нешто га је држало и стезало”.
Исте вечери старац се појавио неком ожењеном свештенику у сну, говорећи му строго: “Попе… зашто спаваш? Устани на молитву с обзиром да је отаџбина у опасности”.
Спасење народа старац је очекивао од Бога, говорећи: “Када би Бог судбину народа остављао у рукама политичара, ми бисмо пропали. Међутим, он на кратко оставља ствари, како би се пројавила свачија расположења”.
О политичарима који су зло нанели народу старац је говорио: “Мирне савести молим Бога да им да покајање и да их узме, како не би учинили веће зло, а да подигне Макавеје”.
Он је веровао да један монах може да помогне читавом народу. “Бог некога чини монахом да би помогао једној породици, а некога да би помогао читавом народу. Света Гора може много да пружи. Она може поново да створи Византију, из које је произашла.”
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Свети Никодим Агиорит, Богородичник, Глас 8, Субота увече.

Comments are closed.