NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

 

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA
 
III PRINOS
 
6. Za rod i otadžbinu
 
Već kao mladenac prognan, i potom preživevši užas rata i zauzeća, starac je iz iskustva znao da „provođenje tihog i mirnog života“ [up. 1.Tim.2,2] predstavlja veliki blagoslov.
On je voleo otadžbinu i govorio: „Otadžbina je jedna velika porodica“. Starac nije težio narodnoj veličini, slavi i moći u svetovnom smislu, već miru i duhovnom ushođenju i naravstvenom životu žitelja, kako bi nam i Bog pomagao. On nije tražio pouzdanost [življenja] da bi ljudi uživali u svojim udobnostima.
Nekom Grku, žestokom rodoljubu koji je živeo u Americi i pokušavao da istakne Grčku, preporučio je da se bori da bi se osvetio, a potom da ispravno i duhovno ističe Grčku.
Izrailjski proroci su delatno na svoj način učestvovali u životu naroda, tj. molili se, oplakivali, izobličavali careve, propovedali pokajanje i proricali o dolazećim stradanjima. Slično, ni starac nije bio ravnodušan i bezosećajan po rodoljubivim pitanjima. Prorok nije bio narodnjak, koji je govorio: O Sionu neću ućutati [Is.61,1]. I starčev stav je bio čisto duhovan.
Premda je živeo izvan sveta, starac se, kao retko ko, borio za dobro otadžbine. Dostojna divljenja je njegova preduzimljivost i doprinos našim spoljašnjim narodnim pitanjima. On je otvoreno govorio protiv antigrčkih struja, iskrivljivača istorijske istine, i uglavnom protiv nepravednih zemljišnih posezanja na štetu Grčke, od strane Skopljanaca, „Sveslovena“, Albanaca, Turaka itd. Starac je govorio: „Jedan hoće Solun, drugi hoće da dođe do Larise, treći hoće Egej. Ma, na kraju krajeva, da li je
Grčka uopšte postojala“.
On je upozoravao na narodne opasnosti, pre nego što bi se pojavile. Mnogima je pomogao da sasvim jasno uvide strana razglašavanja na štetu Grčke. I oni koji su imali stavove i osećaj, preduzeli su odgovarajuće mere.
Visoki vojni starešina u vezi sa makedonskim pitanjem navodi: „Ja sam bio unutar zbivanja i nisam shvatao. Starac mi je otvorio oči. U početku sam se čudio i govorio: „Šta zapravo starac priča i odakle zna“. Potom sam shvatio“. Starac je već od 1977. godine, od puta u Australiju, pričao o makedonskom pitanju, što su pojedini „stručnjaci“ smatrali „neodgovornim zagriženim opasnim pričama“.
Štiteći jelinizam Makedonije, on je u gostoprimnici okačio tekst proroka Danila [Dan.8,215], koji se odnosi na Grčkog cara Aleksandra, a pored njega postavio jednu veliku papirnu ikonu anđela iz srpskog manastira, koja kao da pokazuje na tekst.
Starac je Skopsku državu upoređivao sa građevinom koja je sazidana od cigle i komada halve, koji su isečeni u obliku cigle, te je prirodno da se jednom sruši.
Pročitavši knjigu bivšeg tajnika Severne Grčke, gospodina Nikolaja Marti, Krivotvorenje Makedonije, starac se oduševio, rekavši: „Slava Bogu, ima i rodoljuba“. Potom je kupio mnogo knjiga i delio ih na blagoslov. Napisao je i jednu pohvalnu pesmicu, koju je gospodin Marti uneo u novo izdanje svoje knjige.
O Turskoj je starac objavljivao sa izvesnošću: „Rasturiće se. Velike sile će nam dati Carigrad. Doduše, ne stoga što nas vole, nego što će Bog udesiti da će im biti od koristi slično rešenje. Proradiće duhovni zakoni. Turci imaju mnogo da plate za ono što su učinili. Taj narod će biti uništen, s obzirom da nije proizišao sa blagoslovom Božijim. Žito im je za pojasom (tj. približio im se kraj). Sveti Arsenije je pre razmene govorio: „Otadžbinu ćemo izgubiti, ali ćemo je opet naći““.
Upitali su starca kada će Kipar biti oslobođen. On je od govorio: „Kipar će biti oslobođen kada se Kiprani pokaju. Napravite duhovne baze, koje će izbaciti turske, engleske i američke baze“. Kiparsko pitanje on je posmatrao kao duhovno pitanje, a ne kao narodno ili političko. Njegovo rešenje će proizaći iz pokajanja naroda i molitve.
Videći sa istoka opasnost za Trakiju, starac je došao u Komotini da bi utvrdio hrišćanizovane muslimane. Hteo je da ostane sa njima neko vreme kako bi im pomogao.
On nije želeo da Hrišćani budu ravnodušni po pitanjima otadžbine. Veoma se žalostio gledajući duhovne ljude kako ištu da se sami srede, ne zanimajući se za otadžbinu. Njegova muka i čuđenje behu: kako oni koji su odgovorni ne shvataju kuda idemo. On sam je odavno proviđao današnje stanje i uznemiravao se, premda svoje uznemirenje nije širio među ljudima. Starac je govorio: „Od zla koje danas preovlađuje, proizaći će veliko zlo“.
Starac je žalio zbog duhovnog pada žitelja. Strogo je govorio o onima koji su glasali antihrišćanske zakone. Ožalostio se zbog promene jezika i rekao: „Sledeće pokolenje će dovesti Nemce da bi nas naučili našem jeziku i deca naša će nas pljuvati“. U svojoj poslanici on piše: „Oni koji su ukinuli drevni [jezik], opet će ga povratiti“.
Starac je objavio jedan kratak tekst braneći najčistijeg rodoljuba i najblagočastivijeg junaka, Makrijanjija od nepravednih i lažnih osuda. Osim vaspostavljanja istine, postojala je onda, kao i sada, izričita potreba isticanja jednog uzornog obrasca radi podražavanja od strane političkih vođa, ali i radi pomoći narodu kako bi stekao ispravna politička merila pri izboru članova vlade našeg naroda.
Jedan predsednik, čija je štetna dejstva po narod i Crkvu starac javno osuđivao, zatražio je da se sretne sa njim u Surotiju. Starac je odgovorio: „Neka dođe. Otpevaću mu i pred njim“. Siromašni keliot je imao duševnu smelost da neustrašivo podigne svoj glas pred dnevnim moćnicima.
Jedan predsednik države je posetio Svetu Goru. Starac je savetovao manastire da ga ne prime, s obzirom da je bio potpisao zakon o čedomorstvu.
Od tajnika koji je želeo da pomogne njemu poznat manastir, on nije hteo ništa da primi, budući da je pripadao partiji koja je bila potpisala antihrišćanske zakone.
Starac je bio čovek mira i jedinstva. On nije pripadao ni jednoj partiji. Bio je iznad partija. Odbacivao je bezbožne političke partije i političare koji su imali veze sa masonstvom, radi njihovog bezboštva i neprijateljstva prema Crkvi. On je govorio: „Šta će mi desna ili leva ruka, ako se ne krsti“, odbacujući bezbožne političare, nezavisno od njihovog političkog stava. Znajući starčev uticaj na narod, neke partije su tražile da ga pridobiju radi glasova, naravno uzalud.
Starca su posećivale političke ličnosti, poslanici, tajnici, starci [senatori] iz SAD, a car Konstantin mu je slao razglednice. Međutim, on ni od koga nije zatražio ništa za sebe ili za njemu poznate manastire. Jedino je tražio da deluju za dobro otadžbine i Crkve.
On je mnoge državne službenike pomogao svojim savetima da budu časni i savesni u svom radu. Poštovao je dobre vaspitače zbog suštinskog posla koji pružaju, i blagočastive vojne službenike, koji imađahu uzore.
On je mnoge mlade pristalice bezvlašća [anarhiste] ubedio da služe vojsku.
Uopšte, starac je svima savetovao da imaju poštovanje i ljubav prema otadžbini, da savesno deluju na opšte dobro i da ne budu zavedeni opštim duhom ravnodušnosti, poravnavanjem svega, samozbrinjavanja i zloupotrebe.
Međutim, starac je uglavnom otadžbini neprimetno pomogao svojom molitvom, što se vidi iz tipika koji je naveden, ali i iz pesme koju je poslao svojoj majci. Na njenom kraju on piše da postaje kaluđer kako bi se molio „i za narod svekoliki“. On je prvi davao primer i podsticao, govoreći: „Pomolimo se da Bog prosveti odgovorne, koji su na visokim položajima u državi, s obzirom da mogu da učine veliko zlo“.
Pošto su se grčko turski odnosi zategli, starac je govorio: „Skupilo se mnogo oblaka. Da li ćemo moći da ih oteramo“ (molitvom).
U sličnim okolnostima se u njegovoj keliji služila Sveta Liturgija. Na blaženstvima on ne bi pojao ono što tipik predviđa, već iz kanona prepodobnog Nikolaja Kataskepina, koji beše pogodan za prilike: „Strele bezbožnih Agarjana uništi, Vladičice, i svaki napad demonski osujeti, narod hristoimeni ti pokrivaj i čuvaj, da bismo te sa ljubavlju slavili“[1].
Starac je patio i mnogo se molio kada je otadžbina prolazila period političke nestalnosti zbog nemogućnosti ustrojavanja vlade. Kada je za kratko vreme trebalo da dođe do glasanja po treći put, starac je ispričao događaj koji se desio: „Uoči izbora sam sedeo na drvenom krevetu u gostoprimnici i izgovarao molitvu. Iznenada se pojavio đavo u obličju… (visoke političke ličnosti ondašnjeg vremena, čija je pogubna dejstva starac osuđivao) i počeo da mi preti. Međutim, on nije mogao da mi priđe. Bio je kao svezan nešto ga je držalo i stezalo“.
Iste večeri starac se pojavio nekom oženjenom svešteniku u snu, govoreći mu strogo: „Pope… zašto spavaš? Ustani na molitvu s obzirom da je otadžbina u opasnosti“.
Spasenje naroda starac je očekivao od Boga, govoreći: „Kada bi Bog sudbinu naroda ostavljao u rukama političara, mi bismo propali. Međutim, on na kratko ostavlja stvari, kako bi se projavila svačija raspoloženja“.
O političarima koji su zlo naneli narodu starac je govorio: „Mirne savesti molim Boga da im da pokajanje i da ih uzme, kako ne bi učinili veće zlo, a da podigne Makaveje“.
On je verovao da jedan monah može da pomogne čitavom narodu. „Bog nekoga čini monahom da bi pomogao jednoj porodici, a nekoga da bi pomogao čitavom narodu. Sveta Gora može mnogo da pruži. Ona može ponovo da stvori Vizantiju, iz koje je proizašla.“
 


 
NAPOMENE:

  1. Sveti Nikodim Agiorit, Bogorodičnik, Glas 8, Subota uveče.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *