НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

 

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА
 
I ВРЛИНЕ
 
16. Молитва – старчево правило
 
Главни старчев подвиг читавог његовог живота беше стицање молитве. Веровао је да је његово служење молитва. Други подвизи су постојали да би помогли молитви. Она је, према светом Исааку Сирину, делање достојно похвале: „Блажен је онај ко је сва телесна делања претворио у труд молитве“[1].
Старац је испробао све начине и врсте молитве. Још као световњак читао је службу и слушао молитву. Као млад монах је не штедећи се учествовао у саборном богослужењу и добро је научио поредак и правило. У Стомију није пропуштао ништа што предвиђа правило. Служба му је сваког дана трајала пет сати, осим правила.
Касније је он саветовао младог монаха, који је отишао сам у келију и са ревношћу се предао молитви, да мало чита и службу, с обзиром да ће иначе да се тресе када види бројаницу. Речена ствар се, нажалост, дешава, а има и друге непријатне последице. Молитва је јака и сува храна, а неки имају потребу и за млеком.
Велики значај он је давао настројењу ума. Из свог искуства је саветовао како у молитви да користимо слободно време: „Да би духовни живот био лак, ми не треба да силимо себе, него да питамо свој ум: „Хоћеш ли да вршимо службу, да читамо Псалтир, да изађемо у шетњу и да изговарамо молитву или молебан са поклонима“. На тај начин се он не умара, с обзиром да све што чини бива са расположењем“.
„Када нам је душа нерасположена и не можемо да чинимо поклоне, молимо се седећи, читајмо, чинимо оно што нас привлачи. Када дете нема јешност, не можеш да га примораш да једе.
Дајеш му оно што жели. Потом, пошто оздрави, оно једе и леблебије. Слично је и са душом. У молитви треба да учествује читаво срце. Духовно [правило] треба да се врши срцем. Духовно узимање даје се само духовним давањем, кроз жртву“.
„Да би се човек молио неопходна је припрема. Молитва је општење са Богом, тј. заједничарење које прима благодат Божију на другачији начин. У Светом Причешћу се прима Бисер, а у реченом општењу постоји Божански огањ“.
Проучавање духовних књига сабира ум, загрева срце и припрема за молитву. Старац је говорио: „Ноћу, пре правила није неопходно поучавање, будући да је ум чист и одморан“. Нарочито је „проучавање Светог Јеванђеља неопходно ради освећења душе, макар и не схватали потпуно његов смисао. Читајте садржајне књиге, као што је ава Исаак Сирин. Јер, и једна реченица која се прочита способна је да те, духовним витаминима које садржи, храни недељу дана, месец дана. Ја видим да данас многи читају и осећају неко задовољство, али их се не дотиче оно што читају и не остаје ништа. Они оно што читају узимају олако. „Насликана вода не гаси жеђ“, каже ава Исаак. Сећам се, мало сам читао од светих отаца, али сам бележио и поредио се са њима. И видео сам колико се далеко од њих налазим и огледао сам себе“.
Појање је представљало нарочити састојак старчевог живота. Волео је појање, иако га је сматрао несавршеном молитвом. Појао је на саборним бдењима и на Литургији у својој колиби.
Музику, иако му се пружила прилика, није желео да научи. Међутим, на делу је веома лепо појао умилно, побожно и надахнуто. Имао је музички осећај. Цео би се потресао, сав би постајао обожен, глас би му исходио из срца, преносио би те на небеса. Имао си утисак да стоји пред Богом. Нарочито је волео одређене делове које је знао напамет. Нилово „Сила“, Папаниколајево „Достојно“ осмог гласа, Фокаеосову „Херувику“ четвртог гласа, „Исповедајте Господа“, „Од младости моје“, дуго „Бог Господ“, „Причесне“ другога гласа, дуге подобне, Богородичине догматике и др. Старац је говорио: „Уколико на неком бдењу отпојемо и понешто дуго, добија се на величанствености“.
Он је препоручивао: „Ми треба да појемо када смо у тескоби. Појање одгони демона, с обзиром да је истовремено и молитва и презир искушења. При хулним помислима не треба да изговарамо молитву, с обзиром да бисмо отворили рат са ђаволом, који би нас још више нападао. Појмо и ђаво ће се распрснути због презрења“.
Осим појања, старац је вршио и непрестано славословље. „Слава ти Боже, слава ти Боже“, говорио је из свог срца, стално понављајући. Радило се о преливању благодарности према Господу.
Он је препоручивао: „Боље да избегавамо молитве које сами састављамо, осим уколико се ради о изливању срца“.
Старац се успокојавао када би бдео молећи се сам у својој келији. Учествујући на саборним бдењима, он је појао заједно са другима. Понекад је [службу] пратио ћутећи, а потом је понирао у себе и изговарао молитву, када је можда био присутан, а можда и не. Молитву није мерио сатима, тј. колико ће се речи изговорити, или колико ће се бројаница окренути. Занимало га је углавном да молитва буде чиста, да стиже до Бога и да има плода. Говорио је: „Све друго је да изгурамо ноћ и да причамо да смо много сати били на бдењу“.
Старац је углавном заволео и неговао молитву: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, коју је као мали научио од своје мајке. Од Синаја па надаље, молитва је, уз неке изузетке, замењивала све службе. Она му је постала дисање, храна и сладост. Био је достигао до стања да му се „ум погружава у молитву“ и да му се молитва наставља и у сну.
Веома је настојао да се његова непрестана молитва не прекида. Изговарао ју је и при рукодељу и на путу и када је био са људима. Свугде и свагда. Радећи грубе послове, он би на кратко остављао рад, клекнуо на неком мирном месту, и погружавао се у молитву, све док га неки посетилац својим гласом не би повратио. Његов уобичајен став у молитви беше клечање са рукама и главом прилепљеним за под. Од многочасовног клечања колена су му се разболела и са тешкоћом су га држала када је силазио низбрдо.
Није могуће говорити о старчевој молитви, с обзиром да су његови духовни путеви несагледиви и неизрециви. Како да буду описани тајанствени узлети његовог ума и његово мислено узношење, када су нам сасвим непознати? Оно мало што је описано, нејасно показује његово духовно делање, али не открива тачно његове размере и духовно стање.
Он је једном рекао младом монаху: „Ја сам у твојим годинама сваке ноћи имао прославу“, подразумевајући своју ноћну молитву, која представља „делање сладости“[2].
Једном се он молио клечећи у шуми кад га је ујела шкорпија. Међутим, он није прекинуо своју молитву.
Његов ум се лако и веома брзо пребацивао на молитву, губећи додир са околином и постајући као „небиће“. Чак и када је путовао возилом, или се налазио са другима, у себи је изговарао молитву. Очевици сведоче: „Он се сав погружавао у Бога, постајући једно са Њим“.
Познати учени и врлински јеромонах Атанасије Ивиронски, истакнута личност Свете Горе, причаше блаженопочившем оцу Атанасију Ставроникитском: „Када умрем реци оцу Пајсију да се помоли за мене. Нека ухвати Пресвету Богородицу за скут и нека јој виче: „Атанасија, Атанасија““… А старац тада беше млађи и већини непознат.
Старац је сматрао да је природно да се монах преда молитви: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“. Један млади монах је старцу рекао да му се умара грло када сам чита службу. „Имамо и бројаницу“, одговорио је он, како би га подстакао на молитву.
Он је говорио: „Име Христово је свемогуће. Молитва је страшно оружје против ђавола. Пре молитве треба да се исповедамо Богу, пошто најпре све кажемо старцу. Потом долази срдачна молитва. На тај начин сваког дана постављамо добар почетак“.
„Молитва треба да се изговара умно, а не наглас. Стога се и зове умна молитва. Она не треба да се изговара ни много журно (бројаницу од сто не треба окренути за мање од минут и по, иначе молитву нећемо осетити, као што, када журно једемо, не осећамо укус хране), нити много споро“.
На питање: „Шта ће нам помоћи у молитви“, он је одговорио: „Осећање властите грешности и благодарност због дарова Божијих чине да молитву изговарамо пажљиво, а не непажљиво. Она касније постаје и навика. Уколико упознамо себе и помислимо на своју неблагодарност, ми ћемо хтети да изговарамо молитву. Уколико се пробудимо и [схватимо] да смо у сну изговарали молитву, те је настављамо и на јави, за нас почиње духовно свитање“.
Старац је желео да подвизавање прати молитву. Спољашња обележја која наводе свети оци у Добротољубљу он је сматрао само помоћним: столичица, мрак (,ја палим свеће и молим се“, говорио је) савијање главе, дисање итд. Уколико се помоћна средства пренагласе, може доћи до душевнотелесних застрањења или прелести. Он је дисање прихватао, уколико се природно, а не вештачки, повеже са молитвом.
Он је назначавао опасности застрањења у делатном упражњавању молитве, али је наглашавао и њен извесни крај, говорећи: „Сада је молитва постала мода. Поједини мисле да је молитва нирвана, те седе и изговарају је да би се смирили, не сећајући се ничег другог. Они покушавају да се моле и боли их глава. Изговарају молитву као навијени. Шта? Зар смо ми сатови? Тик так, тик так. Међутим, на тај начин не бива свлачење старог човека. Молитву треба да изговарамо са саосећајем. Признавање властитих грешака је велика ствар за Христа. Он га тражи од нас. Само наду не треба да губимо.
Наш циљ није да стекнемо непрестану молитву, већ да свучемо старог човека. Ми треба да се окренемо унутра, да познамо себе, да се боримо да удаљимо страсти. Видећи страсти ми треба да иштемо помоћ од Бога. Касније остаје и навика непрестане молитве. Не треба да се трудимо да без пажње стекнемо молитву.
Немојмо се лењити да изговарамо молитву. Христос прихвата да непрестано разговара са нама, а ми смо равнодушни. Ма колико пута човек разговарао (молио се) са Христом, никада се не каје“.
* * *
Пошто је на себи извршио многе пробе, трудећи се да примени оно што пише у подвижничким књигама и светујући се са искусним старцима, старац је дошао до једног правила. У складу са снагама, годинама, временом које је имао, месту на коме се подвизавао, он је усаглашавао и свој типик. Он је говорио: „Монах треба да почне да врши један монашки типик. Сваких десет година треба, пак, да изврши преиспитивање својих моћи и да одреди себи одговарајући подвиг. Док је млад, човек има већу потребу за сном, а мању за одмором, а кад остари, неопходан му је већи одмор, и мање сна. Велику моћ има навика. Оно на шта се навикне, телесни склоп ће тражити када дође час и без посебне потребе“.
Његов типик је био отприлике следећи: у три поподне (9 по византијском) вршио је девети час и вечерње, а затим би нешто појео. Потом је свршавао повечерје и неколико сати бројаница. Пре поноћи се будио и почињао правило, и у наставку службу на бројаници. Пошто би завршио, мало би се одморио, и са свитањем опет отпочињао духовно [правило]. Када га људи нису узнемиравали, све часове би читао у своје време, а у међувремену би радио рукодеље и изговарао молитву. Неко време се одмарао одмах по заласку сунца, а читаву ноћ би бдео и затим се мало одмарао ујутро. У подне се није одмарао.
Није могуће да се говори о старчевом типику док се као млађи подвизавао у Синајској пустињи. Јер, „сав пут његов беше непрекидна молитва и неизмерна љубав према Богу“[3] , и неуморно многочасовно рукодеље. Тада он људе није сретао, будући сасвим безбрижан и неометан.
Док је био у Келији Часног Крста, он је читао само шестопсалмије, канон из Минеја и по подне Богородичин канон светог Никодима. Остало је вршио на бројаници. У Панагуди је окретао три бројанице (од триста) Христу, једну Богородици, једну Часном Претечи, једну светоме дана и једну свом светитељу [по коме је носио име]. Потом их је понављао за живе и опет трећи пут за упокојене, а молио се и за посебне случајеве.
Последњих година, упркос људи који су га по читав дан окруживали, он је вршио више од четрдесет бројаница од триста, осим свог правила и службе.
Старац је Псалтир делио на три дела и завршавао га за три дана. На сваком Псалму се молио за одговарајућу врсту људи, сагласно случајевима по којима је преподобни Арсеније био поделио Псалме и помињао имена. На тај начин се није умарао да чита чак ни шест седам катизми[4] непрестано.
У Великој седмици старац је сваке године, да би више учествовао у страдањима Христовим, читао Јеванђеља страдања. Од хватања Христа до скидања са Крста, тј. од Великог четвртка ноћу до Великог петка увече, он није седео, ни спавао, нити јео. Он је говорио да више вреди да присиљавамо себе на неузимање хране у речена два дана (на Велики петак и Велику суботу), неголи у тридневље (Чисте седмице). Он је само пио по мало сирћета, да би се присећао Владичиног сирћета. Тих дана никоме није отварао. Остајао је затворен у келији. Срце му није дозвољавало да поје. „Први пут сам доживео слично стање“, рекао је пред крај живота у Панагуди.
Старац није без разлога кршио свој типик, већ га је ревносно држао. Био је доследан монах. „Четворица да ме држе, ја своје правило нећу оставити“, говорио је. И када је био врло болестан (услед чега није могао да стане на ноге) он свој канон није остављао. Старац је сматрао великом духовном штетом да остави обавезе и не изврши своје монашке дужности. „Онога дана сам“… (климао је главом, подразумевајући да није добро учинио).
Последњих година, када се повећао број посетилаца и када му нису дозвољавали да у своје време одслужи вечерње, он је говорио: „Да не бих остао без богослужења, ја вршим вечерње на бројаници ујутро и говорим „Светлости тиха“ у време када се сунце рађа“. Истовремено, он је био сасвим слободан. Понекад, када је било неопходно, жртвовао је све ради љубави. Вршио је своје бдење не молећи се, већ састрадавајући и тешећи напаћену душу. Јер, Бог милости хоће, а не жртвоприношење [Мт.9,13].
Из одломка старчеве посланице његовом духовном детету, који ћемо навести, делимично се види и старчев типик: „Поводом плана о коме ми пишете, уколико имате прилике, покушајте на кратко време следеће: са изласком сунца започните први час. Четврт сата за час, четврт сата поклоне и бројанице за дечицу (“ за сваког човека који долази на свет“), да се сачувају чисти у свету, и за девственике, у које се и ми убрајамо. Затим седећи треба наставити молитву још пола сата, чиме се довршава један сат после изласка сунца (и окончава) први час. Потом следе два слободна сата духовно искоришћена кроз поучавање, молитву (уколико постоји расположење) или појање. Под слободним подразумевам да се душа лако креће у духовном по својој жељи, или у неком послу који има (рукодељу).
Потом започните трећи час, као и први, намењујући га клиру и народима ради познања истине. Мислим да није грех да неко говори: „Господе, који си Пресветог твог Духа у трећи час“… И после трећег часа треба провести још два слободна духовно искоришћена сата или уз други неопходан рад. И шести час [треба очитати]. Он је посвећен свету, тј. молби да Благи Бог да покајање. Потом два сата посвећујемо слободном духовном делању или одмору до деветог. Потом вршите девети час на исти начин, посвећујући га упокојенима, а потом вечерње.
О јелу не говорим, с обзиром да ћете га одредити сходно својој издржљивости. Једино не би требало долазити до тренутка несвестице уколико нема борбе, како би се поседовала бистрина ради бољег подвизавања. Јер, борба се одвија помислима и неопходно је да ум, на почетку духовног живота, има помоћ како би се пронашла истина. Уколико, међутим, човек пронађе истину, Христа, смисленост му више није неопходна. Једнако, и када човек узнапредује, није му неопходно да постиже бистрину о којој говорим, с обзиром да већ излази из себе и креће се ван земљине теже, просвећујући се Творцем, а не чулним сунцем, творевином.
После вечерње и повечерја после заласка сунца врши молитву три сата. Или, пак, заједно са повечерјем и својим правилом допуни три сата. Поменуто време су најбољи часови за молитву. Потом одспавајте шест сати, па на полуноћницу и јутрење. Можете понешто да прочитате, а затим да изговарате молитву. Да не бисте имали зебњу (или да гледате на сат), или да гледате бројанице, ставите да будилник звони после одређених сати за молитву.
Покушајте да чините макар и једну петину од онога што вам пишем како се у вама не би створио немир, тј. да вам се не би десило оно што се дешава јадним младим биковима. Јер, они, уколико их у почетку намуче у јарму, беже чим га виде и схвате да хоће да их ујарме у пољу“.
Из реченог типика видимо да је дух старчев био за велику духовну заузетост, праћену, међутим, лакоћом и расположењем.
Другом свом ученику, који се такође сам подвизавао, он је дао други типик, у коме се виде и друге појединости о монашком правилу и посебном бдењу:
 
1. Монашки типик
Када имамо равнодневицу (март, септембар).
У 3 сата поподне: (9 по византијском) девети час и вечерње.
У 4 сата поподне: вечера, осим понедељком, средом и пет
ком.
Повечерје са заласком сунца.
У 3 сата ујутро: устајање.
У 3 до 4 сата ујутро: правило.
У 4 сата ујутро: служба.
У 11 сати ујутро: оброк (када има једна трпеза).
У 11 до 3 сата поподне: послушање рукодеље.
 
2. Монашко правило
1. Једна бројаница од триста за Господа са чињењем крсног знака и малог поклона, у коме рука дохвата до колена. Не штети уколико се колена мало савију. Јер, колена се не замарају, а стиче се и умилење, с обзиром да коленопреклоњењем показујемо своје служење Богу.
2. Једна бројаница од сто за Богородицу: „Пресвета Богородице, спаси ме“, са малим поклонима и уз чињење крсног знака, као претходно.
3. „Слава и ниње… Алилуја“ (3), „Слава теби Боже“ (трипут), уз три велика поклона.
4. Педесети Псалам („Помилуј ме, Боже“…) тихим гласом уз велике поклоне, све док се Псалам не заврши.
5. Тропари Богородици: „Све штитиш, Блага… Сву наду своју“… итд. са великим поклонима.
6. „Теби слава приличи, Господе Боже наш“… Славословље, тихим гласом уз велике поклоне.
7. „Достојно јест“… уз велике поклоне.
8. „Слава и ниње… Алилуја“ (3), „Слава теби Боже“ (трипут), уз три велика поклона.
Поклони [метаније] могу да буду чести или ретки, сходно свачијем расположењу.
Речено је први ступањ за нас. Исто понављамо говорећи: „Господе Исусе Христе, помилуј слуге своје“ и: „Пресвета Богородице, спаси слуге своје“. Молитва за свет. Можемо да помињемо имена оних у невољи.
И по трећи пут чинимо исто, говорећи: „Упокоји Господе душе слугу твојих“ и: „Пресвета Богородице, помози слугама својим“.
На крају окрећемо једну бројаницу од сто за светитеља манастира. Потом читамо службу, а затим се мало одмарамо.
Пре него што заспи, монах треба да прекрсти своје руке на грудима и да изговара заупокојене тропаре, како би се сећао смрти.
Правило великосхимника је 300 поклона и 12 бројаница (од сто), расофора (малосхимника) 150 поклона и 12 бројаница, и искушеника 60 поклона и 6 бројаница.
 
3. Типик бдења са бројаницом
1. „Слава теби, Боже“… бројаница од триста (3)[5], „Радуј се, Невесто Неневесна“… (1)
2. „Господе Исусе Христе, помилуј ме“ (3), „Пресвета Богородице“… (1)
3. „Господе Исусе Христе“… (за оце) (3), „Пресвета Богородице“… (за оце) (1)
4. „Крсте Христов“… (3)
5. „Господе Исусе Христе“… (за упокојене) (3), „Пресвета Богородице“… (за упокојене) (1) Молебан Читање.
6. „Господе Исусе Христе“… (за добротворе) (3), „Пресвета Богородице“… (за добротворе) (1)
7. „Господе Исусе Христе“… (за свет) (3), „Пресвета Богородице… (за свет) (1)
8. „Господе Исусе Христе“… (за болесне) (3), „Пресвета Богородице“… (за болесне) (1)
9. „Господе Исусе Христе“… (за братство) (3), „Пресвета Богородице“… (за братство) (1)
За упокојене, светима које посебно поштујемо. Из наведеног се види старчева слобода, која није везана типицима и канонима. Он је дао једну меру да би помогао монаху, али питање сна и хране није детаљно одредио. Оставио је да их сам монах одреди, сходно моћима и борбености својој. Свој узвишени живот никоме није наметао. Не стају сви људи у исти образац. Свако може лако да уочи поједине састојке, као покајање, славословље, и молитву за живе и упокојене.
На крају ћемо додати типик бдења, који је старац дао женском манастиру за засебно бдење у келији. Типик је из последњих година старчевог живота. У њему преовладава молитва за свет.
 
4. Поредак бдења
Правило вршимо на почетку, или на крају бдења, како коме одговара.
Почињемо кратким читањем (поучавањем).
Затим се молимо на бројаници, говорећи:
1 бројаницу од триста: „Слава теби, Боже наш, слава теби“.
1 од триста: „Радуј се Невесто Неневесна“.
Затим, „Слава и ниње. Алилуја, Алилуја, Алилуја, слава теби Боже“ (трипут), „Господе помилуј“ (трипут). „Слава и ниње“. Педесети Псалам. „Под твоје благоутробије“… Славословље и „Достојно јест“. Све се врши са поклонима.
Потом настављамо:
1 бројаницу од триста: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“.
1 од сто:“ Пресвета Богородице, спаси ме“.
Затим вршимо молебан (произвољно).
1 од сто: „Крсте Христов, спаси нас силом својом“.
1 од сто: „Крститељу Христов, моли се за мене“ (за покајање).
1 од сто: „Свети (апостоле) Христов, моли се за мене грешног“ (светом Јовану Богослову за љубав).
1 од сто: „Светитељу Божији, моли се за мене“ (светом Арсенију за здравље).
Затим следеће прозбе:
За старце:
1 бројаницу од триста: „Господе Исусе Христе, помилуј слуге своје“.
1 од сто: „Пресвета Богородице спаси слуге своје“.
За братство (тј. сестринство):
1 од триста: „Господе Исусе Христе, помилуј нас“.
1 од сто: „Пресвета Богородице, спаси нас“.
За упокојене:
1 од триста: „Господе Исусе Христе, упокој слуге своје“.
1 од сто: „Пресвета Богородице, упокој слуге своје“.
За добротворе:
1 од триста: „Господе Исусе Христе, помилуј слуге своје“.
1 од сто: „Пресвета Богородице, спаси слуге своје“.
Три бројанице од триста са општом прозбом:
„Боже мој, немој напустити слуге своје, који живе далеко од Цркве. Нека љубав твоја делује и све их приведе теби“.
„Помени Господе слуге своје, који болују од рака“.
„Помени Господе слуге своје, који болују од малих и великих болести“.
„Помени Господе слуге своје, који пате од телесних недостатака“.
„Помени Господе слуге своје, који пате од душевних недостатака“.
„Помени Господе начелнике (председнике, тајнике…) и помози им да управљају хришћански“.
„Помени Господе децу, која су из несређених породица“.
„Помени Господе несређене породице и разведене“.
„Помени Господе сирочад целог света, све напаћене и оне правдоване у животу, удовце и удовице“.
„Помени Господе све затворенике, бунтовнике, наркомане, убице, злочинце, лопове и просвети их и помози им да се исправе“.
„Помени Господе све у туђини“.
„Помени Господе све који путују по мору, копну, ваздуху и сачувај их“.
„Помени Господе нашу Цркву, оце (клирике) Црквене и верне“.
„Помени Господе сва манастирска братства и сестринства, игумане и игуманије и сва братства и оце Светогорце“.
„Помени Господе слуге твоје који су у рату“.
„Помени Господе слуге своје који су прогоњени по планинама и равницама“.
„Помени Господе слуге своје, који су као ловљене птичице“.
„Помени Господе слуге своје, који су оставили своје домове и послове и пате се“.
„Помени Господе сиромашне, бездомне и избеглице“.
„Помени Господе све народе, имај их у свом загрљају, покриј их светим покровом својим. И нашу милу Грчку дању и ноћу држи у загрљају, покривај је светим својим покровом, чувај је од сваког зла и рата“.
„Помени Господе напаћене, напуштене, онеправдоване, на мучене породице и дај им богату милост своју“.
„Помени Господе слуге своје, који пате од душевних и телесних тешкоћа сваке природе“.
„Помени Господе слуге своје, који затражише наше молитве“.
Упокојени не могу сами себи да помогну и очекују од нас да им помогнемо, као што затвореници очекују један сок.
Паузе у бдењу нема. Ко жели, нека је чини.
Старац је желео да монах који се сам подвизава има типик, како би му помагао у борби. Он је саветовао: „У келији се молитвом спремај за послушање, а на послушању за келију. На тај на чин ћеш свагда бити миран и радостан. Ум, пак, онога ко је расејан лута. Човеку помаже уколико од јутра има план, јер му се неће стварати збрка од помисли“.Онима према којима није имао духовну одговорност и које није могао да прати, старац није давао правило. Неки изучавалац затражи једном од старца да му да правило, а он му одговори: „Не могу. Јер, када лекар да препис болеснику, треба да буде близу њега да би га пратио“. Потом се ограничио само на давање одређених корисних савета о духовном животу.
Он је неизмерно поштовао оно што су свети оци одредили. Једноме [монаху], који је без разлога својеглаво мењао правило службе, дао је следећу примедбу: „У реду, није свет пропао уколико променимо нешто. Међутим, на тај начин ми себе стављамо изнад светих отаца“.
Старац је са поштовањем и побожношћу држао црквене типике, који су му помогли да дође до једног духовног типика и да нађе оно најбитније, тј. обитавање у непрестаној молитви, која нас сједињује са Богом.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Ава Исаак, Слово 23, стр. 101.
  2. „Изабери себи делање сладости, непрестано ноћно бдење, у коме сви оци свукоше старог човека, и бише удостојени обновљења ума. У реченим часовима душа доживљава бесмртни живот, чиме свлачи одећу таме и прима Духа Светог“, Ава Исаак, Посланица 3, стр. 364.
  3. Лествица, Житије преподобног Јована Синајског, стр. 8.
  4. Цео Псалтир је подељен на двадесет делова катизми, које се у манастирима ишчитају за недељу дана, а у великом посту два пута недељно, прим. прев.
  5. Бројеви у заградама означавају бројанице од триста чворова.
Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *