НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

 

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА
 
I ВРЛИНЕ
 
3. „Богатство смирења“
 
Со се ставља у сва јела и чини их укусним. И у старчевом животу, у свим иступањима, у речима, списима, односима са другима, сусрећемо смиреноумље. Душа његова се оденула у смирење као у одећу, „одећу Божанства“[1].
Уместо да му доносе горде помисли, чуда и доброчинства Божија су били повод смирења и већег подвига. Ето посебности његовог смирења: господствено смирење, „богато смирење“[2].
Старац је видео себе нижег од све творевине, горег и од животиња. У свом писму (25.12. 1965. године) он наводи: „Упоређујемо себе са животињама и осуђујемо јадне животиње. Ми постајемо гори од њих. Једног дана размишљао сам како бих нашао нешто са чиме бих се упоредио, и на крају сам дошао до зунзаре. После добре провере видех да јој јадној наносим неправду, с обзиром да и она врши своје назначење комадајући измет на ситне делиће, правећи куглице и уклањајући га. Ја, пак, словесан човек, створење Божије по образу и подобију, сакупљам измет у храм Божији путем греха. Лоше је што ја не прихватам да ме назову зунзаром, па чак ни магаретом, иако су свима познате многе и тешке услуге које пружа човеку са великим трпљењем и трошењем“.
Он је дубоко проживљавао тајну смирења и његов ум је рађао смирене мисли и речи. Себе је називао „недовршеним“, „слинавим“, „сељаком“, „изгубљеним“, „страшилом“, „неписменим“, „малоумним“ итд.
Он је себе ограђивао смирењем, знајући да је „у гордости пропаст и велики неред“ (Тов.4,13). Напротив, смирење је божанствени магнет, који човеку привлачи све дарове и благослове Божије. Стога га је из срца заволео. Свиђало му се да користи изразе: „смири сијалицу“, „смирена столичица“, „ово дрво треба да се смири“ (тј. ореже), итд.
Уколико је при суду грешио, он је имао смирења да исповеди [грешку], и ако је осуђивао да затражи опроштај. Знао је своју меру и није веровао да на све може да одговори. Кад би га питали о стручним, црквеним, канонским или научним темама, он је упућивао на одговарајуће личности са којим би се посаветовали.
Он се гнушао и избегавао почасти, уважавања, чинова, истицања, као пчела дим. Имао је дубоко и истинско смиреноумље, као што се види из његових непосредних одговора.
Када је био војник доделили су му орден храбрости. Међутим, уместо њега изашао је и узео га други војник. Он му је рекао: „Добро си урадио. Шта бих ја са њим“.
На Крфу се старац срео са својим пријатељем и другом из војске, Пантелисом Дзекосом. Он га је представио својој мајци: „Ево онога који ме је спасао“. Старац поскочи и жустро рече: „Не, нисам ја, него Господ“. Старац је предузео мере да би прикрио своје монашко име. Пантелисов син је доста касније дошао на Свету Гору. Старац је схватио о коме се ради, али се није открио. Послао је и благослове његовом оцу Пантелису. Филип је причао о доброти оца Пајсија, али господин Пантелис је желео да нађе Арсенија Езнепидиса. Тражио га је тридесет и пет година. Тек после старчевог упокојења је сазнао да је Арсеније Езнепидис био старац Пајсије. Он је казао: „Разгласио бих целом свету да је он мој спаситељ и отишао бих да живим са њим“.
Преко неких спољашњих пројава издавало се старчево смирено размишљање.
На бдењима је радије бирао последње стасидије. Избегавао је да чита „герондика“[3] иако су други оци били његови ученици, а по годинама деца и унуци. Обично се на Причешћу други по реду причешћивао. Прво је стављао неког млађег, или дете, а затим се сам причешћивао. Осећао се последњим од последњих.
Да не би заборављао ко је, написао је оловком на зиду у својој Келији Часног Крста: Господ… подиже са земље сиромаха, и са ђубришта уздиже убогога (Пс. 112,7).
Старац је једанпут посетио неки женски манастир. Радосна игуманија је скупила цело сестринство и ударила у звона, како би му учиниле почасни дочек. Међутим, старац се осетио непријатно и некако одсечно рече игуманији: „Какве су ово ствари, игуманијо? У канте треба да ми лупате, а не у звона“. (Раније су лупали у канте када су хтели да обрукају неког).
Старац беше строг и грдио је оне који су хтели да га светлопишу [фотографишу], да му сниме глас или који су причали о њему. Кад би му показивали његов светлопис, он је тражио наводно да га види и цепао га. Касете на којима су га кришом снимали спаљивао је у пећи. Некоме, ко је тражио благослов да напише чланак о њему, он је одговорио: „Какве ли смешне ствари? Са мном немој да се бавиш, нити да пишеш нешто, уколико желиш да говоримо „добар дан“ један другоме“. Једном монаху, кога је често примао и који му је помагао, дао је епитимију да га три године не посећује кад је сазнао да прича о њему. У Суротију га је неко назвао светим, услед чега је бризнуо у плач. Шта друго да ради? Колико год да се трудио, више није могао да постигне да живи непознато. Бог је желео да га прослави и у овом животу. Ради се о духовном закону. Сенка (слава) човекова бежи, ма колико је јурио, а уколико је избегава она га прати. Слично се дешавало и са старцем.
Патријарх Димитрије је једном приликом посетио Свету Гору. Дошао је и старац да узме његов благослов. Неко је рекао: „Ваша светости, отац Пајсије“. Смирени Патријарх је устао из трона да би га поздравио. Старац је начинио земни поклон и остао да клечи са главом прислоњеном на под све док га неки епископ није подигао.
У Протату се реченом приликом налазио председник државе. Полицијски начелник председниковог обезбеђења, господин Константин Папуцис сведочи: „Чуо сам за старца Пајсија. Замишљао сам га високим, достојанственим и очекивао сам да ће бити на истакнутом месту. Показали су ми га. Стајао је позади, сакривен и повијен у једном углу. Радило се о старом декици, ситног тела, који је на себи, међутим, имао нешто божанствено, што је човека привлачило.
Неки редар га је препознао и рекао другима: „Отац Пајсије“. На мах су сви људи из обезбеђења потрчали ка старцу. Остао сам сам са председником. Избезумио сам се. Покушао сам да их позовем да се врате натраг, али узалуд. Потом сам и ја, следећи жељу срца, а не смисленост, без размишљања потрчао старцу. Бог је учинио, те се ништа није догодило.
Не могавши да избегне „напад“ полицијских снага, старац нас је благо ударао по глави, говорећи: „Хајде, назад на свој посао“. У нама је дошло до преображаја. Преплавила нас је непозната радост“.
На питање да ли се горди после свих почасти, он је одговарао: „Зашто да се гордим, кад знам ко сам? И када помислим колико је литара крви Христос пролио за мене, ум хоће да оде“.
За мноштво људи који су долазили да га виде, он је веровао: „Иако сам ја једна тиква, људи који су много ожеднели жудно долазе да се освеже, очекујући да нађу лубеницу“.
Старац се секирао будући да је свуда постао познат. Некоме је у поверењу рекао: „Мој највећи непријатељ је моје име. Највеће зло учинили су ми моји познаници и пријатељи, а не непријатељи. Да сам од почетка знао свој развој, ишао бих у Јерусалим, постао тајни монах, носио неки црни капут и капу, имао косу и браду. Нико не би знао да сам монах и кретао бих се нечујно“.
Старац похвалама није веровао, нити се наслађивао лажном људском славом, услед чега и није претрпео штету. Он је говорио: „Моја дела хуле име Божије. Међутим, речено ја не чиним равнодушно, те верујем да ће ме Христос помиловати“.
Он се радовао гледајући друге како напредују, како постају свештеници, духовници, игумани, епископи. Помагао им је и подстицао их када је видео да су достојни. У његовом срцу није постојао траг зависти, или љубоморе, или осећаја запостављености. Све је хтео да види изнад себе и помагао је младе монахе да напредују. Он се молио: „Нека ја будем земљано тло на коме ће да се развије и донесе плод један нови монах“.
Старац је први поздрављао и целивао руку свештеника, чинећи поклон, иако су били млађи од њега. Игуманима и епископима је обично чинио велики поклон. Сам је избегавао да даје своју руку да би је целивали. „Моја велика мука је што ме није пуштао да му целивам руку. Он ме је целивао више пута“, говорио је лекар који му је извршио захват.
У општењу са њим човек није осећао разлику, с обзиром да није допуштао да се други осећа нижим. Он за себе није осећао да стоји изнад других, већ је друге гледао изнад себе.
Истинскост смиреноумља проверавају бешчашћа, ружења, клеветања и неправде. Старац је много претрпео од монаха који је одапео против њега осуде без основа. Он се није правдао, нити се бранио, већ се само молио са болом у души за братово покајање. Сазнавши да је осуде против њега објавио у некој хулној књизи, старац је рекао: „Ето књиге, а не као она друга“ (тј. књига која га је хвалила). Неки игуман је прочитао наведене осуде и рекао да представљају почасно ордење за старца.
Старац је писао: „Блажени су они који се радују када их неправедно осуђују, а не када их хвале за њихов врлински живот. У реченом се налазе знаци светости“[4]. Стога се он радовао када је слушао осуде против себе. Једним поводом је некоме рекао: „Брукај ме. Можеш ли да ме брукаш“.
Сусрећући посетиоце на путу, неки други монах је говорио: „Зашто идете код тог Пајсија“. И почињао би да ређа осуде. Старац је дознао, али се није секирао и није тражио објашњења. Речено му се више свиђало од похвала. „Савршенство смирења је са радошћу подносити лажне осуде“[5]. Он је чак слао и благослове свом судији. Клеветања је старац прихватао бестрасно, али лицемерје није подносио. И Господ је ишибао лицемерје фарисеја говорећи: „Тешко вама“, што другим грешницима није рекао. Једном се на путу срео са оним који га је осуђивао и који је хтео да му начини поклон, глумећи лажно поштовање и обраћајући му се речима: „Старче мој свети“. А старац му рече: „Други пут буди искренији“.
Старац је говорио о смирењу: „Није довољно да само избацамо горде помисли, него да мислимо на жртве и доброчинства Божија, и на нашу неблагодарност. И наше срце ће се потрести, макар било и од гранита. Пошто се упозна, човек долази у стање смирења. Бог долази и настањује се у човека и молитва се сама изговара. Самопознање одводи у смирење и представља „темељ, корен и начело сваке доброте“[6]“.
Он је веровао да „смирен човек вреди више од целог света. Он је најјачи од свих. Да би имао снагу у молитви и подвигу, монах треба да има смирење, које у себи скрива божанствену силу. Уколико је, пак, горд, обеснажује се и душом и телом. Уколико се смирено подвизава он има снаге, макар и не чинио много“.
Желећи да покаже последице смирења, он је испричао: „Једном је неко маче било болесно. Ишло је, јадно, да повраћа и премда се много мучило није могло. Ја се сажалих стога што је патило. Закрстих га и ништа. „Бре, изгубљени“, рекох самом себи. „Једном мачету не можеш да помогнеш“. И чим сам се смирио, њему је одмах било боље“.
Старац се уверавао да „данас нико не купује смирење“. Људи не знају његову вредност и силу и не труде се да га стекну. Међутим, оно је неопходно[7]. Оно нас узводи на небо, услед чега се и назива узвиситељ. „На небо нико не може да узиђе светским уздизањем, већ духовним силажењем (смирењем). Спашће се онај ко се смирава и пази. Монах треба да пребива у стању смирења, што је нарочито неопходно у последњем тренутку његовог живота“.
Старац је желео да га смирење прати и после његовог упокојења. Некоме је исповедио пре свог упокојења: „Када умрем, баците ме у корито свете Параскеве да ме поједу пси“. Раније је рекао: „Молио бих се да моје кости буду црне како би свет рекао: „Ето какав је био Пајсије“[8] И људи нас неће поштовати“.
Да би избегао указивање почасти на својој сахрани, али и на даље, он је желео да се упокоји и да се неприметно сахрани на Светој Гори. Када се, међутим, осведочио да је воља Божија била другачија, он је смирено послушао и одсекао и последњу своју жељу. Једино је затражио да нико не буде позван на његову сахрану.
* * *
Међу монасима постоје неки благословени старци, који се налазе на висини врлине, ни сами не знајући. Из велике своје простоте они не претпостављају какво духовно богатство поседују. Неко од њих је видео нестворену светлост и није знао о чему се ради. Он је мислио да сви монаси ноћу бивају осветљени неком (нествореном) светлошћу, која се сама пали и гаси.
Старац Пајсије није припадао реченој врсти. Он је имао блажену простоту, имао је светост живота, видео је нестворену светлост и доживљавао узвишена стања, али је имао и духовно познање. Старац је врло добро знао да његови доживљаји беху божанствени догађаји, ретка благодатна стања. Међутим, он је веома добро знао да све беше Божије, а његови само греси. Он је имао пуну свест да све беше милосрђе Божије према њему. Стога је говорио: „Ја сам једна лименка, која се сјаји на сунцу и изгледа као злато, премда је празна. Уколико ме напусти благодат Божија, бићу највећа скитница и ходаћу Омонијом[9] где ни као световњак никада нисам крочио у кафану“.
Свој велики подвиг он уопште није узимао у обзир, будући да га је вршио из љубави према Христу, а не „ради добијања плате“. Осећао се помилованим и дужним Богу. Уздисао је и патио, [мислећи] да ништа није урадио. „Упознао сам свете и требало је да урадим много“, говорио је он. Осећао је да се није одазвао и да није успео да пружи Богу оно што је требало.
Многи су старца поштовали као светог. Други, незнатан број, осуђивали су га као врача. Он је одговарао са самосвешћу: „Нисам ни свет, ни врач. Ја сам грешан човек, који покушава да се бори. У васиони видим себе као једну честицу прашине. Кад би макар била чиста“.
Ето какав беше старац. Велик, погружен у бездан свог „богатог смирења“, са пуном спознајом Божанствених благодатних дарова, али и своје недостојности.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Ава Исаак, Слово 20, стр. 76.
  2. „Једна је ствар сетно смирење плачућих; друго је грижа савести оних који још греше; а друго је, опет, блажено и богато смирење, које по дејству Божијем улази у савршене“, Лествица 5, 9.
  3. Псалми, молитве и тропари, које по типику чита претстојатељ, старац – геронда
  4. Посланице, стр. 214-5.
  5. Ава Исаак, Слово 56, стр. 223.
  6. Ава Исаак, Слово 21, стр. 82.
  7. „Бог, који по природи спасава, није спасао [људе] све док се [доброЈвољно није смирио [унизио, сам поставши човекј. Како ће човек, који по природи бива спасаван [Богом], да се спасе и да спасе [тј. да помогне другима] уколико се не смири“. Свети Маским Исповедник, Р6 90, 160 С.
  8. На Светој Гори се живот монаха препознаје по боји костију које оставе иза себе. Након пар година по упокојењу кости се ваде из земље, перу вином и смештају у посебне костурнице испод гробљанске цркве. Већина костију су беле боје (умерени врлински живот), а мањи број жутих (светитељске) и црних (тј. монаха за које Црква треба да умножи молитве), прим. прев.
  9. Центар Атине,- прим. прев.
Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *