НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

 

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА
 
I ВРЛИНЕ
 
4. Делатељ и проповедник покајања
 
Враћајући се са једног свог изласка у свет, старац је рекао: „Грех је данас постао мода. Ни десет посто људи од оних које сам видео нису били исповеђени. Ја имам потребу и сваког дана да се исповедам, а они не налазе грех“.
Старац се кретао у другом духовном простору, другачије вреднујући своја дела. За друге ја увек налазио олакшице, а себе је строго судио. Он је говорио: „Потврда истинскости нечијег духовног живота је велика строгост према себи и обиље снисходљивости према другима, тј. да човек не користи каноне ради паљбе[1] на друге“. Он је обављао танан духовни рад, кајао се, исповедао се и вршио произвољне подвиге и правила уз часно надметање, подражавајући свете. Старац је причао: „Говорећи да су грешни, свети су веровали у речено. Њихове духовне очи су постале као микроскопи, те су и сасвим ситне своје преступе видели као велике“.
Онај ко би чуо старца како говори о себи, стекао би утисак да је велики грешник. Он је снажно доживљавао покајање, али је у себи имао утеху и радост, која се преливала.
Његово покајање беше пламено, услед чега је осећао потребу да се стално исповеда. Неко време је, осим других подвига, чинио и седамдесет седам бројаница од триста са чињењем крсног знака. Символично је искао од Бога опроштај седамдесет седам пута. Он је веровао да је велики грешник и ватрено је искао од Бога милост и опроштај својих грехова.
Узгајајући покајање, он је често читао Велики канон, који је научио напамет. Такође му се допадала и помагала у покајању Манасијина молитва. Када ју је говорио скрушеним духом и смиреном душом, он је клечао, лепио се за под, падајући ничице.
[Понекад] је служена Литургија у његовој келији. Пре Причести, он је клечао и тражио од свештеника да му прочита опроштајну молитву. Чекао је са главом наслоњеном на поду, док су му се отимали дубоки срдачни уздаси. За причестан је понекад појао: „Свих заштитница блага“… Глас му је дрхтао од умилења, излазећи је из дубине његовог бића. Човек би помислио да му се срце чупа. Дошавши до речи: „Другу, пак, немамо ми грешни к Богу“…, он није издржао. Праснуо је у јецаје. Узалудно је покушавао да сакрије своје умилење, излазећи из цркве и претварајући се да брише нос.
Клирик посетилац нашао се на бдењу у Манастиру Ставроникита. Утисак му је оставио неки монах који је стојао у стасидији поред њега и током целог бдења непрестано плакао, трудећи се да га не примете, што му није пошло за руком. Упитао је и дознао да монах беше отац Пајсије.
За сузе он је говорио: „Постоји много врста суза. Сузе покајања су поуздане, будући да чисте грехе и имају духовну плату, премда исцрпљују телесни склоп. Постоје и тихе сузе, које се не виде. И један уздах је много пута вреднији од чаше или од кофе суза“.
Другом приликом њега је посетио монах у годинама из пустиње. Дошао је да се увери да ли гласине које се чују о старцу имају основа. Помоћу разних питања је покушавао да се обавести у ком се он духовном стању налази. Старац је испричао: „Три сата ми је причао теорију. Читао је о умној молитви. Читао је да је постојала. Говорио је: „У једном стању се дешава једно, а у другом стању долази друго. У ком се ти стању налазиш“.
„У ком стању? Ни у једном стању“.
„И шта радиш овде“.
„Шта радим овде? Тражим од Бога да упознам себе. Уколико упознам себе, имаћу покајање. Уколико дође покајање, доћи ће смирење, а затим благодат. Стога тражим покајање, покајање, покајање. Потом Бог шаље своју благодат““.
Његов свети живот је без речи прстом показивао Господа, а речима је свима проповедао покајање: „Нико од Бога не треба да тражи ни светлост, ни дарове, нити ишта друго, осим покајања, покајања, покајања“. Незнатни пример његовог великог покајања беше „врећа“, џак, који је пребацивао преко леђа, када се молио у келији „у врећи и пепелу“, као и пророци и преподобни Арсеније Кападокијски.
Њему је притицало мноштво људи, отварајући му срце и тражећи помоћ. Старац им је објашњавао да он није духовник: „Идите код неког духовника да се исповедите“. Неко му је одговорио: „Старче, гладном немој показивати пут. Он зна пут. Гладан хоће храну да би се наситио“.
Старац их је примао, али им је објашњавао да је једно разговор и савет, а друго света тајна исповести. Наглашавао је да је неопходно да оду код духовника, да се исповеде и да им прочита опроштајну молитву не само ради спасења душа њихових, него и као претпоставка за разговор са њим. „Пре исповести ум је замагљен, говорио је, и нећемо моћи да се споразумемо“.
Један човек је имао озбиљну тешкоћу и дошао код старца да га замоли да се помоли. Старац му је препоручио исповест. Скоро разочаран, он је узвратио да је дошао код светог човека да му помогне, а он му прича о исповести. Старац му одговори: „Ја могу да помогнем [подстицањем на] исповест“.
Он се жалостио због оних који се нису кајали, и молио се. Равнодушне је покушавао да доведе у осећање, тј. да осете потребу да се исповеде. Једном човеку који му је први пут дошао, он није отворио. Причао је са њим изнутра, назвао га по имену, и рекао му да се исповеди, те да потом дође. Наиме, он је провидео да је био неисповеђен. Када је поново дошао, отворио је и осмехујући се рекао: „Сада си добро (беше се исповедио). Дођи да разговарамо о твом питању“, навевши му предмет који га је занимао.
Када би приметио да се неко каје и мења начин живота, старац је имао изразиту радост. Састрадавао је са покајницима и бодрио их. Био је „мелем“ за покајнике. Чудио се и секирао због оних који су падали у малодушност и очајање због својих падова у грех. Он је говорио: „Али, постоји покајање. Зар су твоји греси већи од милости Божије“. Такође је додавао: „Не занима ме колико је неко грешан. Брине ме да ли је познао себе. Бог ће судити сходно делању који је свако уложио на свом старом човеку. Када одсече своје недостатке, душа ће се показати лепа пред Христом“.
Монах кога је старац познавао беше скинуо своју монашку схиму и вратио се у свет. Старац му је поручио да дође да би га задржао за послушника, иако, као што је познато, никога није задржавао. Са радошћу би он учинио речену жртву, да би се једна душа спасла. Сам је отишао и посетио га у касарни и причао му о покајању.
Једном је старца посетио неки посетилац и упитао га „о духовним и наднебеским“ [стварима]. Старац му је, пак, наглашавао значај покајања и смирења. Његов саговорник је опет покушао да га наведе да говори о благодатним даровима и духовним стањима. Међутим, старац је поново причао о покајању. Саговорник се скоро разочарао, будући да је био много слушао о старчевој светости и благодатним даровима, док му је он причао само о покајању.
Уколико би му болесник тражио да се помоли за његово здравље, старац му је препоручивао да се исповеди и да се причести. Слично је говорио и изучаваоцима [студентима] да би имали успехе на испитима. Брачним паровима са тешкоћама препоручивао је да имају духовника, да се исповедају, да се причешћују и да живе духовно. Он је, дакле, указивао на покајање као на општи и јаки лек за све случајеве. Оно је представљало срж његове проповеди.
Он се жалостио што се „код људи изгубио осећај покајања. Греше и савест их не изобличава. Наша унутрашњост има непрестаног посла. Покајање се никада не завршава, као што један дуборез неко може да ради читавог живота под лупом. Уколико човек не започне рад на себи, ђаво ће му наћи посао, тј. да се бави другима. Ми треба да задобијемо духовну осетљивост. Хришћанин треба да види страсти које има у себи и да се каје због њих, а не да их заборавља. Европејци заташкавају своју савест, па потом живе у стању у коме им се нити шта [рђаво] догађа, нити им је добро. Када се нешто деси на треба да се секирамо, него да се доводимо у ред. Када бих видео неки свој грех, ја сам се радовао с обзиром да се открила моја рана да бих је излечио. Неко сломи чашу и смеје се. И није значајно што је сломио чашу, него што не схвата оно што је урадио. Пошто се смеје, он не признаје грешку и сломиће и другу чашу. Свако треба да се ражалости у складу са својом грешком, иначе ће упасти у исто“.
Он је поучавао из свог искуства: „У духовном животу дејствују духовни закони. Уколико се искрено покајемо за неку своју грешку, нема потребе да је платимо неком болешћу. Бог допушта болести или неправде због наших грехова учињених у незнању“.
Старац је свима препоручивао „покајање да би се избегао рат. Јер, ми сами гресима својим изазивамо ратове. Овај свет се покварио. Утолико ће и бити уништен (уколико се не покаје). Он личи на пробушени џак који не прима закрпу. Можда ће Бог моћи од пробушеног џака да направи неку малу торбицу“. Неком монаху је говорио: „Ми смо одговорни за све што се догађа. Схваташ ли? Онај ко хоће да буде бољи, утиче и на људе око себе и на цели свет. Да сам свет, ја бих својом молитвом много помагао“. Особито је говорио да монаси треба да се одену у покајање. Читав живот монаха јесте покајање.
Сам старац се оденуо у спасавајуће покајање, показавши се као велики делатељ и проповедник покајања.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Игра речи: – правила и – паљба,- прим. прев.
Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *