НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

 

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА
 
I ВРЛИНЕ
 
5. Оскудољубље
 
Са чудесном доследношћу старац се држао оскудољубља, на које се заветовао Господу на дан свог пострига.
У Есфигмену је имао три подрасника окачена у својој келији. Помислио је да му један буде за цркву, један за послушање и један за келију. Потом је осудио себе, говорећи: „Е, лепо си оправдање нашао“. Два је дао, а задржао онај који је носио. Одлазећи из манастира, он није узео ништа. Ни торбу није имао. Опрао је поњавицу на којој је вршио поклоне, скројио је, направио торбу и ставио у њу своју расу.
У Манастиру Стомио је имао само један подрасник, који му беше једина одећа. Када га је прао и сушио, носио је расу. Говорио је: „Да не би било другог подрасника“.
На Синају је његово оскудољубље достигло врхунац. У својој испосници није имао „ништа од овога века“.
У Келији Часног Крста, сва његова „остава“ беше један сандук. Држао га је на крају ходника који је спајао келију са црквом и користио га као столицу, сто и да би склањао мало неопходне хране: суварке, мало пиринча, маслине, теглицу меда. Међутим, његово сиромаштво беше велико, али му је гостопримство, када је постављао сто, било богато и господско, с обзиром да је имао богато и гостољубиво душевно расположење.
Једном му се јавио преподобни Арсеније и рекао: „Највише те волим што не примаш чекове. Ја ти и пошту пратим“. Старац беше дао наредбу да чекове враћају. Задржавао је само имена да би их помињао, а понекад и место становања, да би им послао понеки благослов. Упозоравао је људе да ће, уколико поново пошаљу чек или пакет, престати да их помиње. Више пута је молио да врате и пакете. Међутим, увидевши потешкоће службеника, он их је узимао, да се не би секирали. Упркос дневном умору, он је остајао да одвоји ствари са расуђивањем, тј. сходно потребама одређених монаха, и преносио их у својој торби или би замолио друге оце. И он је остајао оскудољубитељ и сиромашан, а многе богатећи (2.Кор.6,10).
Оно што по његовим строгим мерилима није било потпуно неопходно, он је сматрао за терет, који га је секирао. И он се трудио да га се реши. Он је говорио: „Када имам ствари, осећам се као да носим уску мајицу“.
Оно што му је стварало потешкоће у држању оскудољубља беху дарови посетилаца којима је учињено добро. За осетљивог старца настајао је двоструки напоран подвиг: са једне стране, да се одрекне свега што су му даровали, а да не насекира и не повреди људе, а са друге, да одговарајуће раздели оно што је био приморан да задржи да се не би повредили дародавци. Нека мајка болесног детета послала му је 1000 драхми. Старац је насекиран писао њиховом заједничком пријатељу (4. 3. 1971. године): „Да бисте ме боље разумели, наводим вам пример. Док молитвом ударам јако на врата Христова, новац који ми други шаљу је камен који ме удара у главу и ошамућује ме, те престајем и са молитвом док не решим где ћу их, што има своју духовну штету. Искрено вам говорим, од јуче поподне до данашњег поподневног часа, нисам се сабрао, јер је требало да решим шта ћу са њима. Јадни људи су из велике љубави дали [новац] и захвалићу им се, но пишем вам да бисте ми други пут помогли. Почео сам од грчких сиротишта, једно по једно, и стигао сам до Кеније, до јадних православних црнчића, а на крају сам опет завршио код јадне деце која ишту помоћ у Грчкој“…
Понекад је старцу понеко неприметно остављао новац. Он га је стављао у књиге и давао га сиромашној деци из Атонијаде [Богословија у Кареји]. Уколико је, пак, схватао ко га је оставио, слао би му благослове, иконице и друге ствари које су вределе много више. Имао је начело да даје више од онога што је примио.
Једном га је неко посетио у Катунакији. Старац је спремио ручак и угостио га. Човек је затражио да купи иконице. „Не могу да их радим“, одговорио је старац. Човек му је кришом оставио двеста драхми и своје место становања. И убрзо је примио педесет иконица, много веће вредности од двеста драхми.
Рукодеље је он врло ретко продавао. Обично га је давао на благослов. Имао је савршено поверење у промисао Божији и није се бринуо за себе, нити је задржавао новац за своје потребе. Бог му је обезбеђивао што је било неопходно.
Ни од оних које је помињао старац није примао новац. Он је писао: „Уколико ми затреба новац и деси се да ми пишете да се помолим за неки ваш озбиљан разлог, знајте да ћу радије узајмити од других и постепено им вратити својим малим рукодељем, неголи што ћу вам писати да ми пошаљете“.
Ма колико новца да је имао, старац се трудио да га раздели. Једанпут је имао петсто драхми и дао их је изучаваоцу. Он се снебивао да их прими, знајући старчево сиромаштво и правдајући се да има новац. „Колико милиона имаш“, рече му старац шалећи се, те га убеди да их прими.
Отишавши из келије оца Тихона, он је све своје ствари натоварио на две животиње. Међу њима је била гњечилица, на ко јој је радио рукодеље, и Минеји. Личне ствари су му биле малобројне. Могле су да стану у једну торбу и да их понесе на леђима, као луталица. Речено беше сва његова имовина.
При пресељавању он је имао само двеста педесет драхми, које је дао за капару када је наручио гвоздени прозорчић за црквицу у Панагуди.
Неколико пута он је хтео да изађе у свет и није имао новца за карте. Често се налазио у околностима да позајми. Задњих година је имао потешкоће да обезбеди новац за дрва за зиму, када није био у прилици да их сам насече. Када су му познаници предлагали да плате за њега, што је он одбијао, говорећи да помогну старце који су имали потребе.
Расе су му биле похабане и старе, али чисте. Једанпут је изашао у свет и неки његов познаник му је сашио нову расу, мислећи да носи похабану због недостатка новца. Старац је, међутим, није задржао. Ипак, сашио је једну нову да би био миран.
Премда је живео у колиби и општио са многима, старац се држао оскудољубља као отшелник. Имао је неке стварчице ради људи, „као онај који има, али не поседује“.
Једног дана старца је посетио један стари монах, старац Викентије. Он скриваше тајну. Носио је калуђерску скуфију и полудуги капут. Изгледао је као нешто између монаха и световњака. На леђима је носио џак и обилазио конаке и келије у Кареји. Што год би му давали, он је стављао у џак. Потом је кришом одлазио и помагао сиромашне и болесне људе.
Тајанствени старац Викентије стиже једног дана у Панагуду, леже на земљу у дворишту и поче да испитује старца: „Имаш ли дотичну ствар“. Старац је одговарао потврдно и давао. Богопослани старац Викентије напуни џак благословима и отиде, пошто је на неки начин измерио и испробао старчеву љубав, нашавши је истинском и чистом.
Старац је говорио: „Веома сам се зачудио. Све што ми је тражио беху ствари које ми беху неопходне. Затражио ми је пет сто драхми (а ја му дадох хиљаду и триста), лупу са дршком, кабаницу, храну, петролеј итд. Или је у великој нужди, или га Бог просвећује да бисмо видели себе, тј. да ли је наше срце везано за нешто вештаствено, па макар и неопходно“.
Старац је говорио: „Уколико нам затраже неку ствар и нама буде жао да је дамо, или се растужимо када останемо без ње, очигледно је да је више волимо од Христа. Добар је знак када се човек радује када даје, и када се жалости када узима. Уколико не ко уђе у моју келију и узме ми све, неће ми сметати. Али, уколико видим да неко хули на Христа и Пресвету Богородицу или да руши поклоничко место, ја ћу дати себе бранећи светињу“.
Када је последњи пут изашао са Свете Горе, старац је у својој торбици имао само расу и неке благослове. Пошто је потом видео да се више неће вратити, поручио је да му донесу анђелску схиму и кукуљ. Вештаствена добра, новац, вредне предмете није имао, нити га је икада занимало да их стекне.
Световни људи не могу да схвате врлину оскудољубља. Оскудољубље и девственост нису заповести Божије за све, већ монашке врлине. Монаси их из свог часног надметања приносе као жртву Господу.
Старац је својим животом учио да се утеха и радост монаха не налазе у вештаственим стварима, него у Богу. Да би достигао до Њега, човек бива веома помогнут оскудољубљем, које је „истинско имање“. Стога је говорио: „Колико бацаш (милостињу), онолико летиш (уздижеш се духовно)[1]. Стицање новца и вештаствених добара сматрао је несрећом и опасном препреком за монаха. Желео је да „монах не живи од благослова (милостиње), него да сам даје благослове“.
Слободан од сваке вештаствене пристрасности, старац је ступио на монашко поље борбе, као што је и сиромашан отишао из овог живота, имајући као благо своје оскудољубље. „За безбројна богатства беше сиромах, и ништа немајући показа се као да много поседује[2].
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Игра речи услед двозначности глагола бацати и летети, прим. прев
  2. . Свети Симеон Нови Богослов, Химне III, Sources Chretiennes 156, 188.
Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *