ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

 

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА
 
II ПОДВИЖНИЧКЕ ПРИПРЕМЕ
 
Узгој „у васпитању и поукама Господњим“
 
Мали и благословени Арсеније се, заједно са млеком које је сисао, од својих родитеља учио благочашћу према Богу. Уместо бајки и прича, они су му приповедали о животу и чудима преподобног Арсенија. У њему се родило дивљење и љубав према Хаџиефендији [Ходочасником господином], како су звали преподобног Арсенија. Од малена је и сам желео да буде монах, да би постао сличан свом светитељу.
Личност која је после преподобног Арсенија имала благородни утицај на читав његов живот, беше његова мајка, према којој је осећао посебну љубав и којој је помагао колико је могао. Од ње се научио смиреноумљу. Саветовала га је да нема жеље да у играма побеђује своје школске другове да би се после поносио, нити да се труди да први стаје у ред, будући да је свеједно да ли ће ући први или последњи.
Она га је научила и уздржању, тј. да не једе пре него што дође време за јело. Преступ је сматрао за прељубу.
Такође му је помогла да стекне простодушност, марљивост, домаћински осећај и пажљивост у опхођењу према другима, упућујући га да никако не спомиње име кушача (ђавола).
Цела породица се два пута на дан молила пред иконама. Мајка његова је, међутим, настављала да се моли и док је радила кућне послове, изговарајући молитву.
Побожност његових родитеља је била изузетна. Они су и на жетву носили нафору са собом.
Мали Арсеније је, поседујући знатижељу и оштроумност, лако упијао све добро што је од својих родитеља чуо.
Следећи њихов пример, он је научио да пости, да се моли и да иде у Цркву. Он беше најомиљенији од све деце у породици.
Старац је касније говорио: „Са једне стране, отац ме је волео с обзиром да сам имао дара за вештине, које су ми ишле од руке. Са друге стране, мајка ме је волела због притворне (мале) побожности, коју сам имао“.
 
Детињи подвизи
 
Научивши добро да чита, Арсеније је нашао Свето Писмо и сваки дан изучавао Четворојеванђеље. Налазио је, такође, и Житија светих и с радошћу их читао. Био је сакупио пуну кутију Житија. Пошто би се враћао из школе, он не би хтео ни да једе. Прво је ишао, отварао кутију, узимао и читао Житија светих. Његов старији брат их је сакривао, иако је био побожан, јер није желео да се мали Арсеније много бави црквеним стварима, да не би запоставио наставу. Арсеније ништа није говорио. Налазио је друга Житија светих и духовно се хранио. Једном приликом његов старији брат се зачуди видећи га да чита житије неког непознатог свеца, за чије име је први пут чуо. „Где опет нађе тог свеца“, упита га он у недоумици.
Благочастива Кети Патера из Конице, старија од њега по годинама, прича: „Имао је велико занимање за Цркву. Једном сам га упитала: „Дете моје, јеси ли јео нешто данас“. „Нисам јео. Шта да једем кад моја мајка сва јела кува у истом лонцу, и месо и посна јела. Лонац упија и ја не могу да једем“. „Дете моје, али твоја мајка је чиста и добро га опере пепелницом“[1]. „Не могу да једем из њега“, одговарао би он. И стално је постио, и постио, и повлачио се у самоћу да би се молио“.
Његов брат сведочи: „Арсеније је од другог разреда основне школе читао верске књиге, усамљивао се и много се молио. Није се играо као друга деца“.
Урођени монашки призив рано се код њега пројавио. Осећао је велику љубав према Богу, и његова молитва је била њен израз. Приликом великих празника остајао је будан, палио кандилце и молио се стојећи усправно целе ноћи. Старији брат га је спречавао. Арсеније би се ноћу будио да би читао Псалтир, али га брат није пуштао. Стављао га је испод ћебета. Међутим, поступак његовог брата не само да није слабио његову ревност, него је чак појачавао његову љубав према Богу.
Кад би га питали шта ће бити кад порасте, Арсеније је са извесношћу одговарао: „Калуђер“. Бог је устројио да је он од малена кренуо добрим путем. Стога није имао колебања при свом избору. Пред Арсенијем се отварао један пут: анђелски монашки живот.
Он се трудио да примењује оно што је читао у Житијима. Једном је прочитао је да треба чешће да иде на место на коме се боји како би истерао страх[2]. Пошто се плашио када је пролазио поред гробља, одлучио је да га ноћу посети како би га страх напустио. А беше четврти разред основне школе.
Он је причао: „Видео сам у току дана један празан гроб. Чим се смрачило, срце је почело да ми лупа, али сам отишао и ушао у гроб. У почетку је било тешко, али сам се потом навикао. Остао сам дуго времена и свикао се. Окуражио сам се и почео да идем од гроба до гроба, премда сам пазио да ме не виде и помисле да сам привиђење. И ето, ишао сам три вечери, остајао до касно на гробљу и страх је отишао“.
Испричао је он и друго: „Још док сам ишао у школу, читао сам Житија светих. Стога сам и сам желео да будем подвижник. Често сам одлазио ван села. Једном, са једанаест година, запазих једну велику стену. Рано ујутро пошао сам да се попнем на њу да бих био стубник. Отишао сам, а стена је била висока. Попео сам се уз потешкоће и почео да се молим. Исцрпео сам све своје снаге и почео да размишљам: „Пустињаци су имали корење и јели га. Имали су по мало воде, понеку урму… А ти, овде горе на стени, немаш ништа. Како ћеш да живиш“. На крају одлучих да сиђем, али се већ беше смркло. Силажење је било теже, будући да нисам видео. Сишао сам уз велике потешкоће. Пресвета Богородица ме је сачувала, те се нисам разбио о стене“.
Његова сестра Христина се сећа да је једанпут, док су родитељи били у пољу, почела да пада киша. Арсеније је мислио како они кисну. Узео је свог млађег брата и сестру, те су отишли пред иконе и клекли. И пошто су се помолили, киша је престала.
Када је грмело, он је обично говорио: „Велико је име Свете Тројице“.
 
Дрводеља
 
Сагласно сведочењу,његових школских другова, он је у основној школи био пажљиво, савесно и мило дете, посебно обазриво у опхођењу и са великим поштовањем према верској настави. Био је добар ђак, оштроуман, дружељубив. Његово саосећање према другима достизало је до жртве. Имао је живахне и изразите очи. Пошто су биле заиста светле, на фарашком говору су га звали „губисиа“, што значи свитац.
Мали Арсеније је завршио основну школу са оценом осам и најпримернијим владањем. Међутим, школовање није желео да настави, будући да у Коници није било гимназије. Желео је да буде дрводеља, заволевши занат Господа нашег.
Радећи са протомајстором по кућама, он није обедовао са њим, већ је под неким изговором одлазио својој кући, јео на брзину и одмах се враћао. Касније је његов мајсторучитељ схватио да је он речено чинио да не би кршио пост.
Добро научивши занат, направио је леп иконостас за кућу и крст, као онај који је видео на иконама у рукама светих мученика.
Касније је отворио своју столарску радионицу. Правио је шупљине за врата, таване, патосе, иконостасе, чак и мртвачке сандуке, за које, међутим, никада није узимао новац, саучествујући у људском болу.
У свом занату он имађаше „златне руке“. Људи су били задовољни његовим радом. У Коници су сви причали: „Какво дете има гђа Евлампиа! Добар мајстор, савестан и хитар, са праведном и искреном нарави“. Стога су га и претпостављали другима. И он обезбеђиваше средства за живот, помажући својима и дајући милостињу.
 
Даровито дете
 
Међу житељима Конице се прочуо глас да је Езнепидисов син (Арсеније) видео светог Георгија и да је потом много дана постио. Сам старац никада није поменуо нешто слично, нити су други ишта разјаснили. Чак и да се радило о гласини, догађај показује велико поштовање његових земљака према његовој личности. Сматрали су да га је Бог обдарио посебном благодаћу. Нека Туркиња га је сваког првог у месецу доводила својој кући како би јој месец био добар. У школу је ишао заједно са њеном децом, од којих су се нека крстила, поставши Хришћани. Туркиња је своје поштовање изразила и када га је видела као монаха, рекавши му: „Жртвовала бих се за тебе“. Ганута, узимала је прашину са његових ципела и са вером је мазала на своју одузету руку.
 
Крст путеводитељ
 
Старац је причао: „Једног дана моја браћа и сестре су радили у пољу. Мајка је спремила храну, али није имала по коме да је пошаље, те се секирала. Поље је било удаљено два сата. Ја јој рекох: „Дај да ја однесем“. „Ма откуд ти знаш пут“. „Питаћу“, рекох.
И пошао сам не питајући никога, држећи крст у руци, сличан ономе који сам виђао на иконама у рукама светих мученика. И нисам ни запазио куда сам прошао. Стигао сам у поље, оставио храну и одмах се вратио, будући да ме је мајка чекала“.
 
Боговиђење
 
Старац је испричао: „Од једанаесте године ја сам читао Житија светих, постио и бдео. Мој старији брат је узимао и од мене сакривао Житија. Међутим, ништа није постигао. Ја сам одлазио у шуму и настављао [са читањем]. Један његов пријатељ, Коста, му рече: „Навешћу га да све остави“.
Он је дошао и изложио ми Дарвинову теорију. Ја сам се поколебао и казао: „Отићи ћу да се помолим. И ако је Христос Бог, показаће ми се да бих поверовао. Неку сенку, неки глас, нешто ће ми показати“. Ето колико сам био паметан. Отишао сам и почео поклоне и вишечасовну молитву, али ништа. На крају сам сав сломљен престао. Најзад ми паде на памет нешто што ми је Коста казао: „Прихватам да је Христос био један значајан човек, праведан, врлински, кога су његови земљаци из зависти због врлине његове замрзели и осудили“. И ја рекох: „Уколико је такав, вреди да га заволим, да га послушам и да се жртвујем за Њега, па макар био само човек. Ја не желим ни рај, нити ишта друго. Због светости и доброте Његове, Њему приличи свака жртва“. (Добра помисао и склоност ка часном надметању).
Бог је чекао мој одзив. Потом се појавио сам Христос у великој светлости. Видео се од половине на горе. Погледао ме је са великом љубављу и рекао: Ја сам васкрсење и живот; који верује у мене ако и умре, живеће (Јн.11,25). Исте речи биле су записане и на Јеванђељу, које је држао отворено у левој руци“.
Речени догађај је петнаестогодишњем Арсенију развејао помисли сумње, које су растрзале његову детињу душу. Благодаћу Божијом он је познао Христа као истинитог Бога и Спаситеља света. О Богочовеку он се није уверио преко човека или књига, већ од самог Господа, који му се открио у његовим младим годинама. Утврђен у вери, он је причао сам са собом: „Дођи сада, Коста, уколико хоћеш да разговарамо“.
 
Припрема за монашки живот
 
Од наведеног догађаја он је почео са већом ревношћу да се подвизава и да упорније размишља о свом посвећењу Богу. Отишао је у Митрополију Јањине и упитао протосинђела да ли у његовим годинама може да постане монах. Он му одговори: „Сада не можеш, већ касније, кад порастеш“. Имађаше он тада петнаест година.
О монаштву је имао високо мишљење и за њега се припремао најбоље што је могао. Живео је и подвизавао се као монах. Онима који су му нудили проводаџилук, одговарао је једном за свагда: „Ја ћу бити калуђер“. На једној свадби отац му је пожелео: „И ти да се ожениш“. Од тада му више никад није пољубио руку, не стога што га није поштовао, већ у знак тихог неслагања, показујући да није желео да се оствари његова жеља, већ пророштво преподобног Арсенија.
Његови су реченога били свесни. Уосталом, није било потребе да их он речима убеди. Његов живот и подвизи били су потврда његових искања, показујући шта ће даровити младић бити.
Он је често у слободно време одлазио до Црквице свете Варваре и дружио се са другим побожним младима. Међу њима је био потоњи игуман Манастира Велике Лавре на Светој Гори, отац Павле Зисакис и отац Кирило Мантос, старац Буразерске келије на Светој Гори. Сваког дана су читали службу. После подне су читали вечерње, повечерје и акатист, а потом су проучавали Свето Писмо и Житија светих.
Пошто у његовом крају није било живих манастира, Арсеније је далеко трагао за врлинским старцима. Једном је ишао са потоњим оцем Павлом Зисакисом да упозна оца Јакова Балодима. Старац је говорио да он беше свет човек и изврстан духовник. Причао је многе дивне ствари о њему.
Арсеније се трудио да се навикне на услове монашког живота. Радије је узимао неукусну храну. Није стављао со у јело да не би пио много воде. Сам је прао своје одело. Није допуштао својој мајци и сестрама да га перу.
Постио је строго од раног детињства. Затезао је кајш да не би могао много да једе. Једном је од силног поста исцрпљен пао у постељу. Старац је касније причао: „Руке су ми биле танке као код деце из Африке. Мој телесни склоп је, наиме, када сам био мали, био лишен основне хране. Врат ми је био као петељка од трешње. Деца су ми говорила: „Отпашће ти глава““.
У једном периоду је ишао са браћом и сестрама да ради у пољу. Једном приликом их је пустио да га претекну, док је он остао позади. Из радозналости су га кришом посматрали. И шта су имали да виде! Изуо је ципеле и бос трчао по ливади преко покошене детелине, што је било као да трчи по танким чавлима. По кошена детелина му је бола ноге и забадала се у месо. Табани на ногама су му крварили. Међутим, он је са радошћу трпео бол подражавајући мученике, о којима је читао у Житијима светих. Трудио се да и сам буде судеоник и сапричесник њихових страдања. И заиста, његова детиња душа беше ужарена мученичким размишљањем и божанственом љубављу.
Имао је обичај да се једном недељно пење на планину, где је проводио време у тишини уз пост, молитву, поучавање и поклоне. Привлачило га је безметежје и желео је да се удостоји живота испосника и пустињака. Уз себе је имао крст. „Тада сам имао велику веру. Са крстом сам се пео на планину и ничега се нисам бојао“.
Видећи да се предаје великим подвизима, његов најстарији брат, Рафаило, покушаваше да га спречи. Он је до своје петнаесте године ћутке прихватао његово старање. Међутим, потом се „усправио и успротивио“. И он се више није усудио да га спречава. Касније, сусревши га као монаха, он му је затражио опроштај. Родитељи су се, међутим, радовали и били поносни на Арсенија. Пошто су били побожни, разумели су његове подвиге и нису се узнемиравали.
Арсеније се није подвизавао само са младалачким одушев љењем, него и са старачком разумношћу. Његов подвиг је био пропраћен великом пажњом и самоиспитивањем. Сваког дана је испитивао себе о својим поступцима и речима, тј. да ли је некога повредио својим понашањем.
 
Брига о другима
 
Арсеније је својим пажљивим животом и саветима духовно помогао и другим младима. Дружио се углавном са млађом децом. Скупљао их је у Црквици свете Варваре, читао им Житија светих и подстицао их да чине поклоне и да посте. Неке мајке се узнемирише и одвраћаше децу од дружења са њим. Један дечак је са њим радио код истог мајстора и са њим се заједно молио. Његови родитељи се уплашише да не постане калуђер и брањаху да има везе са Арсенијем и да се подвизава. Касније је дечко отишао да ради у Немачку и погинуо. Родитеље је гризла савест, те су говорили: „Боље би било да је постао калуђер“. Арсеније је желео да са собом у манастир поведе једног дечака, родом из Фараса. Стога је покушавао да убеди његову мајку. Другог дечака је подстакао да постане свештеник. Један клирик родом из Конице исповеда да му је још као световњак Арсеније потпомогао у његовом монашком призиву.
Арсеније је имао велико занимање и жељу да људи познају Бога. Он се био приближио неком старом чобанину, који је живео сам у планини, а у Цркву отишао два три пута у целом свом животу, те се постарао да га приведе Христу.
У Коници је неки муслиман по имену Бајрам имао болесну мајку. Мали Арсеније је одлазио ноћу и помагао болесници. Бајрам је изразио жељу да постане Хришћанин.
Мало пара што је зарађивао као столарски ученик, он је делио као милостињу сиромашној деци из сиротишта. Доводио је сиромашну децу и својој кући на ручак.
У свом писму под насловом Моја сећања на једног „светитеља“, г. Хаџирубис Апостолос из Конице наводи: „Са Арсенијем смо живели у разним суседствима. Када сам га први пут видео, оставила ми је утисак његова покретност. Учећи за столара, он се издвајао по живахности, хитрости и пре свега по човечности. Његов мајстор је касније говорио: „Један беше Арсеније“.
Као деца земљорадника напасали смо коње на заједничким пашњацима, где сам упознао Арсенијеву душевну величину. Из најневажнијих дечијих несугласица било је очигледно да је био једини који је радије волео да се неправда наноси њему, неголи да је сам другоме наноси.
При сваком нашем сусрету све сам више стицао уверење да је његов тајни труд био да исповеда Господа. Увек је у свом џепу имао неку верску књигу, коју је стално читао. Сећам се његове ревности да обезбеди слушалиште од дечијег света по било коју цену. На пример, он је узимао на себе чување наше стоке, ношење воде, и друго, уколико бисмо ми пазили кад би нам читао Све то Писмо.
Никада нећу да заборавим његову страст да живо представља оно што је говорио, на пример причајући о Христовој Крсној жртви. Бивао је врло изражајан, те је успевао да привуче пажњу и најнемирније деце. На његовом младом лицу сам потпуно јасно видео задовољство и весеље што је могао да поучава речи Господњој једно чедно слушалиште. Колико се сећам, сличан поступак је наставио још пет – шест година, тј. док није отишао у војску“.
 
Опасности и испитивања
 
Арсеније је своје дечачке дане провео безбрижно и уз подвижничке борбе. Потом су дошле тешке године грчко-италијанског рата, заузећа и разбојничког рата, где је он прошао многе тешкоће и опасности.
У време заузећа [Грчке] многи сиромаси су долазили његовој мајци да би заменили скупоцене ствари за две шаке брашна. Она им је давала брашно и хлеб, али није узимала ни новац, ни породичне драгоцености. Стално је месила. Хлеб је брзо нестајао, будући да је много раздавала гладнима. Његов брат Рафаило је давао кукуруз не узимајући новац, или га мењајући за уље, које је давао у цркву. Старац је касније туговао што због својих година и поред своје жеље није могао да више помогне људима у тешким годинама глади под заузећем.
У одметничком рату ухапсили су га комунисти и затворили га. Намучио се за време боравка у затвору, патећи због вашки и сабијености. У малу собу су стављали много људи. Када су легали, последњи је упадао као клин између њих.
Био је искушан и наравствено с обзиром су га затворили самог у једну собу, а потом послали две одметнице скоро наге. Он се снажно помолио, призивајући Пресвету Богородицу и одмах осетио „силу одозго“, која га је укрепила те их је гледао бестрасно, као своје сестре, као Адам Еву у рају. Обратио им се на леп начин. Оне дођоше свести, постидеше се и одоше плачући.
На саслушању саслушалац га упита: „Зашто су те ухватили“. Он одговори: „Стога што ми је брат код Зерве“[3], одговорио је. „А зашто је код Зерве“. „Ко је старији? Мој брат или ја? Могу ли ја да наређујем свом брату“.
Уваживши његову искреност и смелост, пустили су га на слободу.
Другом приликом је дао хлеб гладним и напаћеним одметницима, знајући да су јурили његовог брата да би га убили. Они су га сматрали сумњивим, не могући да појме његову некористољубиву љубав, те беше у опасности да буде осуђен. Он их је чак штитио од освете оних који су изгубили сроднике у рату.
Неке околности показују непрестана искушења и опасности које је прошао. У њихову породичну кућу на неколико месеци су се сместили осморица одметника, а Арсеније се два месеца скривао у турској кући. Другом приликом, у време зиме крио се напољу по снегу. Једном су га одметници узели на принудни рад у Македонију. Друга два месеца боравио је са својом сестром Христином у Јањини, где их је посетио неки пријатељ који је постао евангелиста [тј. секташ]. Он је оставио једну торбу са јеретичким књигама. Видевши их, Арсеније је рекао сестри да их спали стога што имају много отрова.
У борби код Конице помагао је као добровољац при збрињавању рањеника и укопавању мртвих.
 
Ослонац породице
 
Арсеније је често виђао своју мајку како плаче и брине се за његову браћу, који беху у рату. Он је био њена утеха и ослонац. У тешком периоду он није гледао да се сам среди, тј. да постане монах, с обзиром да им је његово присуство било неопходно. „Странствовање није да се ја средим, а за друге баш ме брига“, рећи ће касније старац. Наравно, наставио је да се подвизава, али је „привремено“ одложио „испуњење својих завета Господу“ (уп. Пс.115,5; 9).
Он је преузео све пољске послове домаћинства, којих је било много. Примили су једног радника, који је био мало дрзак. Он се пео на коња и јахао, а Арсеније је ишао пешице. Изгледало је да је он газда, а Арсеније радник. Никада му није говорио да ради, већ је сам много радио. Радник је, пак, радио само када је био расположен. Ишавши да напасе стоку, он је скидао самаре са ње и ишао пешке. Више је волео да сам страда и да се мучи, неголи да умара стоку. Када би га питали зашто их скида, он је одговарао: „Да не би закачињали гране“. У време жетве, док су се други у подне одмарали, он је ишао и скупљао сламу да би им нахранио коња. Уместо да једе смокве, давао их је стоци. Мислио је више о стоци, неголи о себи.
* * *
Рат је учинио да Арсеније одложи свој одлазак. Међутим, његова ревност се није хладила. Борби и подвизима је придодавао нове борбе и узвишеније подвижништво. Он је видео да су народне ствари у лошем стању. Ускоро је требало да га зову да служи отаџбини.
У Црквици свете Варваре помолио се Пресветој Богородици: „Нека се намучим, нека будем у опасности, само човека да не убијем. И нека се удостојим да будем монах“.
И још је дао завет да ће, уколико га Пресвета Богородица сачува у рату, три године послужити у њеном манастиру који су спалили Немци, тј. да ће да помогне да се поново сагради Манастир Стомио.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Процеђена вода од куваног пепела. Користили су је раније за прање одела и кућног посуђа.
  2. Лествица 20, 6: „Немој оклевати да се у глуво доба ноћи појављујеш управо на местима на којима те обично хвата страх… Кад кренеш, наоружај се молитвом. Кад стигнеш, рашири руке“.
  3. Поручник грчке војске. Под заузећем је окупио групу добровољаца, развијајући изузетну народну делатност. Прво је ратовао против Немаца, а у наставку против комуниста. После ослобођења делатно се умешао у политику.
Кључне речи:

Коментарисање није више омогућено.