ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА
III ВОЈНИ РОК
Везиста пун часног надметања
Године 1945. позван је да послужи отаџбини. Јавио се у Навплио и добио род везе. Потом је добио премештај за Агринио. Питали су га: „Какву везу имаш те си добио добар род“. „Немам везу“. „Пусти то“. „Е, имам Бога“, одговарао је.
И заиста, Господ беше са њим и беше сретне руке (Пост.39,2).
Његова љубав према другима достизала је до жртве. Вршио је обавезе других и много радио. Уколико би неко тражио излазак, Арсеније би га радо мењао. Многи су искориштавали његову доброту и сматрали га наивним. Међутим, он је осећао радост због жртве, истовремено налазећи прилику да остаје сам и да се моли. Његов претпостављени је говорио: „Шта ће бити са овим човеком (Арсенијем)? Никако да се одмори“.
Једном приликом је имао врућицу 39,5, али није затражио да буде ослобођен службе. На крају није издржао, већ је пао у несвест. Војници су га ставили у носила да би га однели у болницу, подсмешљиво га дозивајући монашким именима: „Еј, Венедикте, Акакије“. Схватили су да ће да буде монах. Међутим, подсмех се постепено претворио у уважавање и дивљење. Преобратио их је начин његовог живота, велика љубав, добра нарав. Више га нису сматрали наивним, већ богатством и благословом за јединицу.
У сваком случају, струка везисте га је ослободила од оружаног учешћа у рату, те је, Божанском благодаћу, сачуван од убиства човека. Она је наговештавала и његову каснију струку као монаха, тј. слање знакова (молитва) Богу.
Злопаћења
Муке кроз које је старац прошао су невероватне, с обзиром да је чета у којој је служио вршила ратне подухвате.
Старац је причао како је у неком тренутку понестало хране, те су јели грудве снега. Другом приликом су остали гладни тринаест дана и преживели хранећи се само дивљим кестењем. Жеђ су чешће подносили. И беху приморани да пију устајалу воду из отисака животињских стопала. Велики непријатељ беше хладноћа. Спавали су у шаторима и ујутро се будили затрпани снегом. Бројали су смрзнуте. Једног јутра је извадио двадесетшесторо смрзнутих разгрћући снег пијуком. Једном је три дана остао у снегу и слао знакове начелству. И сам се смрзавао. Кожа на ногама му се љуштила. Послали су га у болницу, али је Бог помогао да не дође до одстрањења удова. Другом приликом га је ритнула мула. Ударац је био врло снажан. Груди су му помодреле и видели су се трагови од потковица. Онесвестио се, али је дошавши себи наставио пут.
Радовао се када је имао прилику да кисне, смрзава се и умара да се други не би мучили.
Када би направили штету, неки војници су је, да би се оправдали, сваљивали на Арсенија. Поручник га је грдио, али је он, да их не би осрамотио, са смирењем и ћутањем подносио грдње.
Претпостављени га је, међутим, поштовао и имао поверење у њега. На тешке задатке слао је Арсенија, јер је знао да је најспособнији и да је доводио до краја све што му се наложи.
Само је једанпут узео слободно и отишао кући, где се разболео, изгубио много крви и био смештен у Јањинску болницу на петнаест дана. Када се опоравио, вратио се у своју јединицу.
Подвизи и искуства
У сличним мукама обављао је и духовну борбу. Постио је и молио се. Обично је јео пола следовања. Када је даван знак за тишину за спавање, Арсеније се пењао на терасу зграде и отпочињао молитве.
„У једном периоду, говорио је, пет месеци нисам ишао на Литургију. Јер, где да нађеш попа и цркву горе у планини. Када ме је после претпостављени послао у Агринио да узмем делове за бежични брзојав [телеграф], путем сам прошао сам поред цркве у којој се служио акатист. Прекрстио сам се, поклонио се и сузе су ми удариле на очи. „Пресвета Богородице, како сам постао овакав“, рекох. Где сам могао да помислим да ће касније Бог да уреди да имам црквицу у мојој колиби“. И слављаше он Бога из дубине срца.
Поредећи оно што је прошао у војсци са подвигом који је вршио као монах, он је говорио са самоосудом: „За Христа ништа нисам учинио. Да сам подвиг (тј. муку у војсци) чинио као калуђер, посветио бих се“.
Као војник имао је божанствена искуства. Једном приликом се молио на пустом месту и био обузет умозрењем. Испричао је и следеће: „Ишавши једном на стрељачко поље код Триполиса, видео сам неку другачију светлост. Она је излазила из једне увале и изливала се на читаво стрељачко поље, иако беше дан. Зачудио сам се светлости коју други нису видели! Касније сам схватио. На том месту је вршено стрељање осуђеника и вероватно су неправедно стрељани и невини. Стога се видела светлост. Бог ме је са чувао, те ме нису послали у извршни одред. Наравно, не бих могао (да убијем)“…
Жртва за друге
Већина војника је било жртвеног духа, али је Арсеније био неустрашив пред опасностима и смрћу. Много пута је био у опасности да буде заробљен и из близине се сусретао са смрћу.
Једном је требало да баце коцку за онога ко ће да иде у село за потрепштине. „Ићи ћу ја“, рече Арсеније. Видели су га одметници, али су мислили да је њихов. Узео је потрепштине и вратио се назад.
Онога кога би стављали да чува опасну стражу или да иде у обилазак, Арсеније би питао: „Кога имаш у породици“. Уколико би му казао: „Ожењен сам. Имам и дете“, он би говорио: „Добро“. Потом би одлазио у безбедносну службу, мењао га и одлазио уместо њега.
Другог везисту није пуштао да носи ни бежични брзојав, ни нагомилавач струје [батерију] како би у случају опасности био слободан да се спасе.
„У једној бици, причао је, био сам ископао мали ров. Долази један и каже ми: „Да уђем и ја“. Скупио сам се и једва смо стали. Долази и други. Пустио сам и њега, а ја сам изашао напоље. У једном тренутку пролази метак баш уз моју главу. Нисам имао шлем, већ сам носио само капуљачу. Ухватим се руком зa главу, али не видим крв. Поново се ухватим ништа. Метак је прошао тик уз главу и само ми обријао косу. Направио је црту дебљине шест сантиметра без косе, а ни огреботину ми није оставио. А речено сам срцем био учинио. „Боље, рекох, да ја једном погинем, неголи да други погине, па после да ме савест убија целог живота. Како бих издржао после размишљајући да сам могао да га спасем, а нисам га спасао“. Бог, пак, много помаже ономе ко се жртвује за друге“.
Чини добро и бива оклеветан
Старац је испричао: „Прикупио сам новац од војника и купио кандила и свећњаке за Црквицу светог Јована Крститеља, у чијој близини је логоровала наша чета.
Једном, у зимско време дођоше мештани (сељаци, углавном жене и деца) са стоком и донесоше нам потрепштине. Будући да се време покварило и почео да пада снег, остали су да преноће у на брзину направљеним шаторима од јеловог грања.
Неки поручник је скотски почео да наваљује на неку девојку. Она, јадна, пре је била спремна да умре, неголи да згреши. [Стога] она оде заједно са једном старицом. Ишле су по снегу и нашле се пред црквицом, чија врата су била закључана. И осташе оне напоље, дрхтећи од хладноће испод трема.
Исте ноћи ми је дошла упорна помисао да одем у црквицу и упалим кандила. Снег је нападао до отприлике осамдесет сантиметара. Отишао сам не знајући шта је претходило и пред црквом нашао две жене помодреле од зиме. Дао сам им по рукавицу и отворио врата. Оне су ушле унутра и, пошто су се некако сабрале, испричале ми шта се догодило. „Ја сам, рече млађа, учинила што сам могла. А даље, нека Бог учини остало“.
Сажалио сам се на њих, јадне, и непосредно им рекао: „Готове су ваше муке. Сутра ћете да идете својим кућама“. Тако је и било“.
Сазнавши да им је Арсеније помогао и да су се спасле, те вероватно да би прикрио своју кривицу, поручник је разгласио клевету да је Езнепидис ставио у цркву сељаке са мулама. Њега је претпостављени позвао на саслушање. Он је рекао: „Где би ми била савест, господине наредниче, кад бих сељаке са мулама пустио у цркву“. Међутим, он није обелоданио случај кривице поручника. Он се оправдао само стога што су га кривили за скрнављење дома Божијег.
Спасава своју јединицу
Старац је испричао: „Једном приликом наша чета се нађе опкољена од хиљаду шест стотина одметника у природном заклону од стене. Сви војници су носили динамит. Наредник је позвао и мене да оставим бежични брзојав, те да га и ја носим. Запретио ми је чак и пиштољем, мислећи да сам се устручавао и да сам на меравао да се кријем.
И ја сам носио [динамит], али сам ишао и до брзојава и поку шавао да ступим у везу са начелством. Дакле, после много покушаја ступих у везу и учиних да схвате да се налазимо у тешком положају. Сутрадан су се одметници били веома приближили, те су се чуле већ и њихове псовке. Међутим, дођоше ваздухоплови и растурише их“.
Речени догађај старац је касније помињао као пример онима који су питали: „Чиме доприносе монаси у пустињи. Зашто не излазе у свет да помогну“. „Монаси су, одговарао је, брзојави Цркве. И Бог им, уколико успоставе везу са Њим преко молитве, долази и боље помаже. Једна пушка више не би ништа могла да учини, а ваздухоплови су, дошавши, одлучили битку“.
Самопожртвованост
Садашњи монах Арсеније са Крфа, а некадашњи господин Пантелис Дзекос, старчев друг из војске, прича:
„У Навпакту, док сам примао знак из Патре, приђе ми Арсеније и рече ми: „Знаш, ми смо браћа“. „Одакле смо браћа“. Он ми показа два дебела прста и рече: „Ми имамо исте прсте. Они личе једни на друге и стога смо браћа“[1].
Они су се везали братском љубављу. Једном га је Арсеније спасао, доводећи свој живот у опасност. Једном господин Пантелис казиваше своје [сећање], које је прекидао јецајима и обилним сузама ганутости и захвалности према свом пријатељу и спаситељу:
„У близини Навпакта смо водили борбу. Одметници су имали више снага? На месту повлачења у једном тренутку падох и ударих се, будући да сам имао тежак брзојав на леђима. Када су војници стигли на линију коју су били одредили наши наредници, Арсеније је видео да ме нема. Он скиде свој брзојав и поче да трчи. Наредници и војници су му довикивали: „Остави га. Готов је. Изгубили смо га“. Као што су ми потом други испричали, он је дошао до мене, подигао ме, ставио ме на леђа и донео позади на линију. Када сам се освестио, чуо сам поручника Вудуриса како му говори: „Ти имаш неког свеца који ти поможе, те си и овоме помогао“. Ја сам упитао: „Шта се догодило, људи“. И они ми објаснише. Место где сам пао беше сто метара од линије одметника, а двеста од наше линије“.
Молитва међу мецима
„Једног дана, наставља господин Пантелис, „бејасмо на једном узвишењу, које се звало „Фоњас“. Одметници нас беху одсекли, те нисмо могли да одемо с обзиром да не беше излаза. Арсеније је стојао усправно. Меци су летели и свирали. Ја сам га ухватио за блузу и вукао да падне доле. Он ништа. Гледао је високо и држао руке прекрштене. И изгледа да нам се Свесилни сажалио, те у једном тренутку дођоше ваздухоплови и отворише пут. Када смо одлазили, ја му рекох: „Добро, човече Божији, зашто ниси легао доле“. „Молио сам се“. „Молио си се“, питао сам са великим чуђењем“.
Колику силу имађаше његова молитва и колико беше велика његова вера, те ни метке није рачунала. Највероватније је да је молио Бога да сам погине, а други да се спасу. Стога је стојао усправно и незаштићено. Видећи, пак, саможртвеност његову, праведни Бог га је спасао заједно са другима.
Непослушност хулнику
Старац је испричао један случај који се десио нешто пре завршетка војске: „Враћали смо се из Флорине, пошто се рат био завршио. На повратном путу чух заповедника како хули на Бога. Приђох му и рекох: „Од сада одричем да извршим било које ваше наређење стога што хулећи на Бога понижавате и моју веру и за клетву (отаџбина вера породица)“. Чувши ме, он би погођен и назва ме дрским. Касније ми је рекао: „Наређујем ти“…, а ја сам одговорио: „Ја сам вам већ изјавио да више нећу извршавати ваша наређења“. Потом ми поручник рече: „Сматрајмо да је ствар завршена“.
Стигавши у касарну, ја не часећи отидох код наредника и изложих му све што се догодило. Он ми рече да се због одбијања извршења наредбе претпостављеног иде на војни суд. Поново сам изјавио да нећу извршавати заповедникове наредбе будући да је под заклетвом, а хули на Бога, коме смо се обојица заклели. И рекох са огорчењем: Богу се треба покоравати више него људима (Дап.5,29)“.
* * *
Пошто је око пет година служио отаџбини, Арсеније је марта 1950. године добио отпусницу из војске у Ламијском Макракомију.
На растанку га је његов пријатељ, господин Пантелис позвао да заједно живе на Крфу, да саграде по кућу и да оснују породице. Арсеније је, пак, одбио, говорећи да ће бити калуђер.
Завршивши војни рок, он је сада желео другу војску, тј. сврставање у монашки ред, да би служио небеском Цару.
НАПОМЕНЕ:
Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57
Кључне речи: Јеромонах ИСААК