НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

 

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА
 
II БЛАГОДАТНИ ДАРОВИ
 
1. Превазилажење закона природе
 
Пред оцем Пајсијем, као што ће се показати, природне стихије су понекад уступале. И он сам је дејствовао превазилазећи или укидајући природне законе.
 
Непокисао
 
Старац је користио кишобран и кабаницу. Није био непромочив, нити неовлажив. Напротив, био је осетљив на хладноћу и на влагу. Понекад, међутим, из неких разлога које Бог зна, он није киснуо. Наиме, док је око њега падала јака киша, њега ни кап није дотицала.
* * *
Господин Куцојанис Константин приповеда: „Једном приликом сам превозио старца из Манастира Часног Претече у Халкидици у Суроти. Читавим путем је био пљусак, као да се беху били отворили водопади на небу. Чим смо стигли, сестре су чека ле са кишобранима и кабаницама да би учиниле да старац не покисне. Он ми је дао знак да приђемо што ближе згради. И сасвим необично, два метра око возила киша је престала да пада, док је нешто даље био потоп. Пошто је старац сишао, поздравио ме и
ушао унутра, киша поче нормално да пада и по возилу“.
* * *
О сличном догађају причају и два оца из суседне келије: „Једног зимског дана, пошто је киша од претходне ноћи јако падала, бујица коју сусрећемо, пре него што стигнемо у Панагуду, није могла да се пређе. Вода се била доста високо подигла и својим током је повукла мост, као и други мањи мост ниже. Други прелаз није постојао целом дужином потока. Реченог дана старац посети нашу келију. Његова обућа је била нарочито сува и чиста, док је киша настављала страховито да пада. Наравно, старац је држао кишобран. Међутим, уз такву кишу било би неопходно да му, макар и само десет корака начинио, не само ципеле, него и подрасник буду мокри. Зачудило нас је што уз велику кишу уопште није био покисао. Запрепастили смо се и [због помисли на начин] преласка преко бујице. Када је требало да оде хтели смо да кренемо за њим, да бисмо разрешили своју недоумицу, али нам није дозволио.
 
Невидљив
 
Сведочанство господина Георгија Куркулиотиса из Коринта: „Посетио сам старца Пајсија у Келији Часног Крста, фебруара 1979. године. Затекао сам отворена врата. Звао сам више пута са капије на огради, али не добих одговор. Било је јутро, 8 сати, и чекао сам. У једном тренутку угледах старца Пајсија пред собом. Ја се изненадих и запрепастих. „Овде сам био, Јорго“, мирно ми он рече. Касније сам испричао двојици духовника о изненадном старчевом појављивању. Они ми рекоше: „Он је био испред тебе. И тек када је пожелео он се појавио“.
* * *
Сведочанство господина Тамиолакија Елевтериу, са Крита: „Посетио сам старца док је био у Панагуди, јер сам се суочавао са великом потешкоћом и требало је да га свакако видим. Дошао сам на задња врата и позвао га. Није било одговора. Отишао сам у келију оца Григорија и не нађох никога. Потом се вратих до келије, довикујући га с времена на време. Позвонио сам, али старца нигде.
Скоро да сам одлучио да одем, али стадох кратко код потока и стојах неодлучан у потпуној тишини, не знајући шта да чиним. Нисам желео да одем, јер сам буквално зависио од његовог мишљења. Изненада зачух покрај себе глас: „Левтери“. Окренух се и угледах старца како стоји са моје леве стране на удаљености од три метра. Уплаших се и најежих, јер нисам био чуо готово ништа, нити сам запазио било какав покрет, иако сам био потпуно сам код потока, који није правио буку с обзиром да је било лето. Била је потпуна тишина. Ја бих чуо и мушицу да је пролетела.
Када га спазих, застадох мало да бих се уверио да је заиста он преда мном. Приђох му, начиних поклон и упитах где је био, те ме није чуо много времена, и како се изненада појавио. Избегавајући многа објашњења, он ми само рече да је био одсутан дубоко у шуми и да му је било откривено да ми је неопходан. Тражио је да сазна зашто ми је био неопходан. Пошто је схватио да је било много ствари које сам имао да му кажем, он ме узе, те пређосмо поток и седосмо два метра далеко од главне стазе за Панагуду.
Ја почех своје да говорим старцу, када изненада зачух гласове посетилаца и утишах свој глас. Он ми рече: „Причај природно, благословени. Немој се бојати“. Ја наставих да му причам. Када зачух гласове много ближе, ја опет застадох. „Причај, причај“, рече ми старац. Ја му, пак, рекох: „Али, старче, чуће нас и сви ће доћи, те нећу стићи да вам испричам све што желим“. Он ми рече: „Немој се бојати и немој стишавати глас“. Причао сам, дакле, нормално и старац ми је одговарао истим тоном. Посетиоци прођоше два метра поред нас и нити нас видеше, нити нас чуше, него наставише ка Панагуди.
Изненадно старчево појављивање и читав догађај беху нешто необјашњиво и чудесно. Међутим, гледајући на његову светост као на датост, ја сам све сматрао природним за његову личност. Јер, он ми је у својој једноставности једанпут поверио о присуству анђела и светитеља у његовој келији. Он ми је отварао један свет који беше потпуно истинит, с обзиром да је и сам био потпуно истинит и свет“.
 
Лебдење
 
Старац се много пута у време молитве узносио, тј. уздизао и телесно. Чак и у време рада, или када је ходао, био је виђен како не додирује земљу.
¦ * *
У Келији Часног Крста он је доживео један велики догађај. Испричао је: „Док сам се молио, не знам шта ми се догодило, те се уздигох високо и посматрах келију доле. Како сам се попео, не знам, као уосталом ни како сам сишао“.
* * *
Сведочење монаха Светогорца: „Посетио сам старца у Панагуди и затекао га да зида пећ од опеке. Стајао је на некој дасци, коју је био поставио да би на њој држао грађу. Док је радио, видех га уздигнутог од тла око тридесет сантиметра. У почетку се запрепастих и помислих да не видим добро. Међутим, он је заиста лебдео и убрзо потом га видех опет у природном положају“.
 
Преношење благодати
 
Где год је ишао, старац је преносио и Божанску благодат, која се изливала око њега. „Из човека који има благодат и који негде иде, одмах се, као струја, разлива духовна благост коју поседује. Слично се и из онога ко је у демонском стању расипа оно што има у себи. Наше духовно стање утиче и на друге“.
Он је био свестан благодати коју му је Бог дао, те је од реченог богатства преносио и на људе из неког разлога.
¦ * *
Господин Василије Мурахидис из Конице приповеда: „Када сам био дете од шест седам година, одлазио сам у Манастир Стомио са другом децом мојих година. Са нама је био и отац Пајсије.
Пут је био тежак и стрм. Видећи ме да сам се уморио, он ми рече: „Васили, када се умориш прекрсти се, дрво стави на мене и настави даље“.
На једном делу нађосмо велику стену од најмање једног, једног и по кубика, која је била пала на пут.
Ја рекох: „Оче Пајсије, када би дошао утоваривач, гурнуо би стену у крај пута“.
„Немогуће. Где да нађемо утоваривач? Ти си утоваривач. Ти ћеш да је гурнеш“.
„Ја не могу. Мали сам“.
„Покушај. Прекрсти се, прочитај Оче наш и успећеш. Помоћи ћу и ја. Ти гурај стену, а ја ћу тебе“.
Наслонио је и он мало своју руку и стена оде. Није била близу провалије да би се лако сурвала. Направила је читав круг, па се затим сурвала на доле. Осетио сам као да је стена имала три киле. Ја нисам био свестан догађаја. Боље сам разумео шта се догодило тек када сам унеколико одрастао“.
¦ * *
Сведочанство господина Куркулиоту Георгија из Коринта: „Био сам у старчевој келији. После разговора старац ме је испратио при одласку. Имао је обичај да ме лако лупа по глави и рамену. У прво време нисам тачно схватао какву сам помоћ добијао од једноставног додира. Међутим, касније сам постао свестан да сам добијао снагу, одважност и ведроумље. Када је понекад изостављао лупање по глави, ја сам му говорио: „Старче, закрсти ме“. Он ми је одговарао: „Ја нисам свештеник, али кад већ хоћеш“… и стављао свој длан на моју главу. И ја сам осећао како нека сила излази из њега и улази у мене. Одлазио сам спокојан са разрешеним свим својим тешкоћама. Беше он благодатни старац“.
* * *
Сведочанство господина Ангела Хорозиду, полицијског поручника, становника Солуна: „Враћали смо се једном у Солун са оцем Пајсијем и оцем Григоријем из Преображења. Били смо 150 километара далеко од града и ја сам био сасвим исцрпљен, с обзиром да нисам спавао више од тридесет сати. Два оца су седела на задњем седишту возила. У једном тренутку старац Пајсије ми рече: „Уморио си се. Стани да ја возим“. Прошао је између седишта и сео на предње сувозачево седиште. Наравно, старац није возио, нити је знао да вози. Он се шалио, али је било чудесно што ја нисам схватио како смо се нашли у Суротију и како сам био сасвим одморан“.
 
Подизање стене
 
Старчев брат Лука је испричао: „Док је отац Пајсије био у Стомију, једном је на стазу пала нека велика стена. Скупило се нас доста да бисмо је преместили дрвеним полугама, али узалуд. Сви су отишли, а он и мени рече: „Ајде, иди и ти“. Отишао сам мало даље и сакрио се да видим шта ће да уради. И видех га како се крсти, хвата стену, подиже је као столицу и склања са пута“.
 
„Каквог ли благослова“
 
Отац Харалампије Анастасис, свештеник из Калитеје у Коници прича: „Једне године после славе у Лаври, дошао сам у Панагуду, пешачећи шест сати да бих видео старца. Прошло је двадесет пет година како га нисам видео. Нађох га у шуми. Он ме одмах препознаде. Значајно беше што ми одмах рече датум када сам постао ђакон, а када свештеник. Ја му рекох:
„Оче, хоћемо ли из љубави да једемо мало“.
Он ми рече: „Имам [јело]“.
И показа ми најлонску кесу, у којој беху три веома мала парадајза и један и по двопек. Ја помислих: „Зар ћемо ово да једемо“, те не могавши да издржим рекох:
„Шта да једемо од тога, старче? Ја од јуче ништа нисам јео. Мени нису довољни ни двадесет сличних парадајза“.
Он ми одговори:
„Оче Харалампије, помолићемо се, ти ћеш да благословиш, те ће и претећи“.
Он отвори кесу, раздера је у облику крста и распростре као столњак. Мени даде два парадајза и један суварак, а он задржа пола суварка и један парадајз. Дакле, устадосмо, помолисмо се по правилу и он рече: „Оче свети, благослови“. Благословио сам и ми једосмо. Где је отишла сва она глад? Потпуно сам се наситио. Као да ми је неко запушио гркљан. Наситих се и не могадох да поједем цели суварак. Нешто је и претекло. Само сам желео воду. Старац ми је говорио:
„Једи, оче Харалампије“.
„Шта да једем, старче. Сит сам“.
Где год сам потом ишао, читав дан нисам могао ни да једем, ни да се послужим. Само сам непрестано тражио: „Воде, воде, воде“.
Био сам запрепашћен. Идући сам, ја говорах: „Каквог ли благослова? Као што је Христос благословио пет хлебова и две рибе и наситио пет хиљада људи, не рачунајући жене и децу. Благослов Господњи““.
 
„Неухватљив“
 
Старац је из смирења не само избегавао светлописање [фотографисање], него је према њему осећао незадовољство и одбојност. Попуштао је само осетљивом и смиреном човеку, да га не би повредио одбијањем и да (искатељ) не би помислио да је недостојан. И старац је радије жалостио себе, неголи да брата доведе у очајање. Из љубави он је жртвовао и своје смирење.
Многи су покушали да га светлопишу кришом или јавно, у околностима када се устручавао да дејствује због присуства игумана, епископа, или током литије. Истина је да су понекад успевали да га светлопишу, али светлописи обично нису успевали. На старчевом лицу се видела нека туга и противљење, који су чинили да се човек осећа кривцем.
Међутим, постоје и многа сведочанства да је при скривеном или насилним светлописању без благослова старац на чудесан начин остајао неухватљив за светлописно сочиво. Понекад би изгорео филм или би се уређај блокирао, а понекад би изашао нормалан светлопис, али старца не би било на њему.
 
* * *
Господин К… занатски светлописац причаше: „Посетио сам старца и његови просвећени савети су ми пуно помогли. Међутим, још више ме је потресла његова превелика љубав и жртва. Због своје болести био је сасвим исцрпљен. Имао је и велике болове. Чим је приметио да имам велику потребу, „заборавио“ је своју тешкоћу, легао у двориште (јер није могао ни да стоји, ни да седи) и позабавио се са мном. Одлазећи, јавила ми се жеља да га светлопишем, како бих имао могућности да уз светлопис често враћам сећање на благословени сусрет. Знајући, међутим, да бих наишао на одбијање уколико бих га питао, кришом сам усликао два снимка. Али, старац ме је спречио на свој начин, што у тренутку ја нисам ни био свестан: оба светлописа су изашла сасвим
црна. Као да сам на сочиву имао црни заштитни поклопац“.
* * *
Други посетилац сведочи: „Дошао сам у Панагуду и није било никога. Изгледа да је старац био унутра, с обзиром да је катанац на дрвеним вратима висио откључан. „Прилика је“, помислих. Ставио сам светлописни уређај у гране на огради, да се не би видео, и поставио га погодно да хвата врата келије. Лупио сам у звоно. Чим је старац изашао притиснуо сам дугме. Био сам сав сретан…
Али, замислите моје изненађење, када сам после развијања филма видео да су се врата сасвим јасно видела, али старца није било“.
Слично се дешавало и када су хтели да сниме разговор. Има случајева када се касета није вртела, или се вртела али није снимала. Понекад је снимала све друго (говор других људи, птице, шумове), али старчевог гласа није било.
* * *
Сведочанство изучаваоца: „Отишао сам са другим друговима са училишта код старца. Почели смо разговор и старац је схватио да имамо звуконос. Рекао нам је да га искључимо.
Неки су искључили, али ја сам га оставио, пошто сам га био добро сакрио. Потом нам је поново рекао исто и додао: „И да их не искључите, неће снимити“.
Одлазећи, нисам га одмах искључио. Када сам пустио касету видех да је било снимљено све пре и после разговора, али од старца није било снимљено ништа“.
* * *
Сведочанство господина Георгија Куркуљоту: „Код старца је дошла нека дружина изучавалаца. Један од њих је понео са собом неки мали звуконос [касетофон] да би снимио њихов разговор. Пошто су дуго разговарали, старац му у једном тренутку рече: „Оно што имаш у џепу, ништа није снимило“. Дечко је занемео. Заиста, када је касета била преслушана, ни речи није снимила“.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *