ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

 

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА
 
II БЛАГОДАТНИ ДАРОВИ
 
14. Јављања светитеља
 
Као што је речено, старац је видео многе свете, свог анђела чувара, Пресвету Богородицу много пута и самог Христа. Он их није видео у сну, него понекад у сред бела дана. Он је разговарао са њима, целивао их. Они су њега целивали, давали му храну из руке, исцељивали га, давали му обећања и откривали му тајне.
Старац је рекао једном човеку: „Од детињства сам читао Саборнике. Сада ми Житија светих не помажу (мислећи на читање), с обзиром да их доживљавам“. Он више није имао потребе за духовном храном, будући да је доживљавао нешто узвишени је.
Он је избегавао да прича о својим доживљајима. Причао је само када би расудио да има потребе да помогне некој души. У другим причама је био убедљив и отворен, а при опису поменутих догађаја са светима је био веома суздржан, једноставан и кратак. Слушалац његових откривења остајао би изненађен пред једноставношћу, природношћу, али и јединственошћу догађаја. Говорио је нпр.: „Десило ми се нешто“, подразумевајући је да га је посетио неки светитељ. Или: „Осетио сам нешто“, и човек би помислио да је просто осетио неко осећање. Међутим, радило се о нечем дубљем: откривењу, виђењу, узношењу у умозрење или нечем сличном. Оног дана када би му се нешто десило, он је обично понешто магловито бележио у своје богослужбене књиге.
Старчев ум се много пута узносио у умозрење још пре него што је постао монах. Из искуства он је говорио: „Онај ко се налази у умозрењу, може, претпоставимо, да чује будилник, и више не. У већини случајева он нема општење са околином“.
О виђењима он је објашњавао: „Онај ко има виђење види очима душе. Понеки пут сам при виђењима затварао очи и опет видео. Дакле, гледао сам очима душе. При јављању светитеља и неко трећи може понекад да га види, понекад да чује глас, а по некад ништа [не примећује]. Не постоји закон“. Он је још наглашавао да „монах у почетку има незнатне догађаје, касније веће, а касније још веће“ (уколико се, наравно, подвизава исправно и истрајно).
Оно што задивљује јесте да је после свега што је видео и доживео, након што је „полудео“ (у потврдном смислу речи) од Божанске љубави и небесне сладости, коју су му остављали његови небесни посетиоци, његов ум успевао да се одлепи од небесних ствари. Јер, није лака ствар да човек наједном нисходи са Тавора у долину плача, да жртвује рајско стање и да се бави људским тешкоћама. Речено је достојно дивљења и представља један додатни подвиг и напор старчев.
Из старчевих наговештаја и сведочења других људи произлази да је, осим догађаја који су наведени у првом делу књиге, имао и друге божанствене доживљаје. Ми бележимо неке:
* * *
Приликом боравка у Коници ради лечења, старац је видео три јерарха. Догађај је испричао Кети Патера, која га је сачувала на следећи начин:
„Од вечери, како је имао обичај, он се затворио у своју келију и вршио повечерје. Ујутро ми је рекао:
„Опрости, сестро, што сам вас синоћ много узнемирио“.
„Нас? Зашто“.
„Стога што су дошла света три јерарха, те смо водили разговор. Стално сам им говорио: ,Тихо, тихо. Сметамо породици’. Нисам желео да вас узнемиримо“.
Ја ничега нисам била свесна. Он је читаву ноћ разговарао са светитељима, а ја ништа нисам знала“.
* * *
Извесно је да је старац видео и свету Екатерину. Он је догађај испричао некоме ко му је дао повод, да би га утешио. „Истог трена јој се поклоних и ухватих њене ноге. Света Екатерина је висока“.
* * *
Старац се налазио у Суротију 14. 10. 1979. године (тј. по новом временослову 27. октобра, уочи Покрова Пресвете Богородице). Ноћу је у виђењу, а не у сну, видео покров Богородичин, као светли облак који осењује и покрива неке монахиње из Србије, које беху дошле да га виде.
Старац је видео и светог Јована Богослова. Питали су га какав је био свети Јован и којим очима га је гледао. Он је одговорио: „У сваком случају, био је мрак, али ја сам га видео. Ради се о тајни. Свети Јован нема на глави велику ствар, као што га сликају на иконама“, очигледно мислећи на избочину на челу.
* * *
Старца су једном упитали зашто је писао о Хаџигеоргију. Он рече: „Не бих писао да се нешто није десило са Хаџигеоргијем и са мном“. У својој књизи, пак, он није навео јављање. Јер, као што је рекао: „Једном сам омашио са Ходочасником господином [Хаџиефендијом]“, мислећи на објављивање јављања преподобног Арсенија њему. Међутим, Хаџигеоргија је веома поштовао. Лично га је сматрао светим и призивао га на бројаници. Веровао је да је на њега ред да званично буде признат као свет од стране Цркве.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *