НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

 

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА
 
II БЛАГОДАТНИ ДАРОВИ
 
14. Јављања светитеља
 
Као што је речено, старац је видео многе свете, свог анђела чувара, Пресвету Богородицу много пута и самог Христа. Он их није видео у сну, него понекад у сред бела дана. Он је разговарао са њима, целивао их. Они су њега целивали, давали му храну из руке, исцељивали га, давали му обећања и откривали му тајне.
Старац је рекао једном човеку: „Од детињства сам читао Саборнике. Сада ми Житија светих не помажу (мислећи на читање), с обзиром да их доживљавам“. Он више није имао потребе за духовном храном, будући да је доживљавао нешто узвишени је.
Он је избегавао да прича о својим доживљајима. Причао је само када би расудио да има потребе да помогне некој души. У другим причама је био убедљив и отворен, а при опису поменутих догађаја са светима је био веома суздржан, једноставан и кратак. Слушалац његових откривења остајао би изненађен пред једноставношћу, природношћу, али и јединственошћу догађаја. Говорио је нпр.: „Десило ми се нешто“, подразумевајући је да га је посетио неки светитељ. Или: „Осетио сам нешто“, и човек би помислио да је просто осетио неко осећање. Међутим, радило се о нечем дубљем: откривењу, виђењу, узношењу у умозрење или нечем сличном. Оног дана када би му се нешто десило, он је обично понешто магловито бележио у своје богослужбене књиге.
Старчев ум се много пута узносио у умозрење још пре него што је постао монах. Из искуства он је говорио: „Онај ко се налази у умозрењу, може, претпоставимо, да чује будилник, и више не. У већини случајева он нема општење са околином“.
О виђењима он је објашњавао: „Онај ко има виђење види очима душе. Понеки пут сам при виђењима затварао очи и опет видео. Дакле, гледао сам очима душе. При јављању светитеља и неко трећи може понекад да га види, понекад да чује глас, а по некад ништа [не примећује]. Не постоји закон“. Он је још наглашавао да „монах у почетку има незнатне догађаје, касније веће, а касније још веће“ (уколико се, наравно, подвизава исправно и истрајно).
Оно што задивљује јесте да је после свега што је видео и доживео, након што је „полудео“ (у потврдном смислу речи) од Божанске љубави и небесне сладости, коју су му остављали његови небесни посетиоци, његов ум успевао да се одлепи од небесних ствари. Јер, није лака ствар да човек наједном нисходи са Тавора у долину плача, да жртвује рајско стање и да се бави људским тешкоћама. Речено је достојно дивљења и представља један додатни подвиг и напор старчев.
Из старчевих наговештаја и сведочења других људи произлази да је, осим догађаја који су наведени у првом делу књиге, имао и друге божанствене доживљаје. Ми бележимо неке:
* * *
Приликом боравка у Коници ради лечења, старац је видео три јерарха. Догађај је испричао Кети Патера, која га је сачувала на следећи начин:
„Од вечери, како је имао обичај, он се затворио у своју келију и вршио повечерје. Ујутро ми је рекао:
„Опрости, сестро, што сам вас синоћ много узнемирио“.
„Нас? Зашто“.
„Стога што су дошла света три јерарха, те смо водили разговор. Стално сам им говорио: ,Тихо, тихо. Сметамо породици’. Нисам желео да вас узнемиримо“.
Ја ничега нисам била свесна. Он је читаву ноћ разговарао са светитељима, а ја ништа нисам знала“.
* * *
Извесно је да је старац видео и свету Екатерину. Он је догађај испричао некоме ко му је дао повод, да би га утешио. „Истог трена јој се поклоних и ухватих њене ноге. Света Екатерина је висока“.
* * *
Старац се налазио у Суротију 14. 10. 1979. године (тј. по новом временослову 27. октобра, уочи Покрова Пресвете Богородице). Ноћу је у виђењу, а не у сну, видео покров Богородичин, као светли облак који осењује и покрива неке монахиње из Србије, које беху дошле да га виде.
Старац је видео и светог Јована Богослова. Питали су га какав је био свети Јован и којим очима га је гледао. Он је одговорио: „У сваком случају, био је мрак, али ја сам га видео. Ради се о тајни. Свети Јован нема на глави велику ствар, као што га сликају на иконама“, очигледно мислећи на избочину на челу.
* * *
Старца су једном упитали зашто је писао о Хаџигеоргију. Он рече: „Не бих писао да се нешто није десило са Хаџигеоргијем и са мном“. У својој књизи, пак, он није навео јављање. Јер, као што је рекао: „Једном сам омашио са Ходочасником господином [Хаџиефендијом]“, мислећи на објављивање јављања преподобног Арсенија њему. Међутим, Хаџигеоргија је веома поштовао. Лично га је сматрао светим и призивао га на бројаници. Веровао је да је на њега ред да званично буде признат као свет од стране Цркве.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *