НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

 

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА
 
V ОПШТЕЖИТЕЉНИК У МАНАСТИРУ ЕСФИГМЕНУ
 
Препреке пре одласка
 
Док се спремао да крене на Свештени Атон, догодило се следеће: сав новац је разделио сиромашнима, а задржао је само за карту до Свете Горе. И неки сиромашни земљорадник га замоли да га помогне да купи теле, с обзиром да му је његово угинуло. Арсеније се са догађајем суочио са расуђивањем, рекавши земљо раднику: „Опрости ми, али сада не могу да ти помогнем“.
Да му је дао новац, он би поново одложио своје одрицање како би поново сакупио новац за карте, што је ђаво и желео. И премда се његово осетљиво срце сажалило на земљорадника, расуђивање му је налагало другачије решење. „Лишавајте се добра, ради највећег добра“[1].
 
Есфигменски општежитељник
 
Од прве посете Светој Гори остало му је искуство и знање. Помислио је, дакле, са расуђивањем, да оде на неко време у општежиће, како би му никла духовна крила. Мислио је да иде у Констамонит да буде искушеник, с обзиром да је чуо да се ради о
безметежном и подвижничком манастиру. Међутим, пошто је била бура са јужне стране, ушао је са северне (што је сматрао Божанским промислом) и дошао у Манастир Есфигмен (који још није постао зилотски). Примио га је игуман Калиник. Он је начинио поклон и отпочео искушеништво.
Манастир је имао добар поредак и оце подвижнике. Осим многочасовних богослужења, и послушања су била напорна, као и правило у келији. Старац је причао: „Отпостити четрдесетницу у Есфигмену беше права Голгота. Имао си само један тањир куване хране на води за двадесет четири часа. Радило се о најстрожијем општежићу. Прве недеље поста сви оци су готово читав дан проводили у цркви“.
Касније је он причао: „Док сам био у општежићу, стекао сам велику помоћ од једног оца. Он уопште није причао. Осећао је потребу разговора са Христом. Срце му није било за разговор са људима. Било је довољно да га само гледаш. Помогао ми је више од Житија светих. Због неке кривице није се причешћивао три године, премда казна није требало да буде ни на двадесет дана. Монаси не причају у сличном стању, али се и световњаци мењају када их виде. Ето проповеди монаха“.
У манастиру је међу врлинским оцима био и један други побожни подвижник, коме се старац дивио. Без зависти и љубоморе молио се он Богу и искао да се добар брат уподоби светитељу, чије име је носио, те да и сам дође до његовог духовног стања. Видео је себе нижим од свих.
 
Искушеништво и послушања
 
Млади искушеник је са радошћу напредовао у трудовима општежитељног живота. У почетку су га поставили за помоћника у трпезарији и пекари. Мешење је било врло заморно. Ручно су месили у великој дрвеној посуди велику количину брашна. Требало је да се рука спусти до дна, да би разбила квасац.
Касније су га ставили у столарску радионицу, будући да је знао столарски занат. По читав дан је гладан дељао кестеновину великим ручним рендићем. Био је успешан, способан и брз у сваком послу. Чак је и самаре за манастирску стоку правио „као намештај“.
Арсеније је из часног надметања затражио благослов да помаже у гостопримници када имају доста гостију.
Био је такође и одговоран за две црквице изван манастира. Сваког дана их је сређивао, палио кандила и бринуо се да се, с времена на време, служи Света Литургија.
 
Почетнички подвизи
 
Он је за узор имао преподобне оце и трудио се да их подражава. За основу монашког живота је поставио смиреноумље и послушање, и предао се подвигу ради стицања постојаности.
Дању се телесно замарао, а ноћима је остајао будан, молећи се и славећи Бога. Осећао је велики замор, али је био непопустљив у подвигу. Непрестано је додавао нове подвиге, увек са благословом и надзором игумана. Све је чинио са радосним расположењем.
Касније је причао: „Читав дан смо сурово радили на тестери. Увече сам одлазио у гостопримницу и помагао до десет, једанаест сати. Није ми остајало времена ни за духовне ствари. Стога, у наставку, одлазећи у келију, нисам спавао, већ сам само четврт сата подизао ноге у вис, да се мало одморе и да сиђе крв (која се скупљала од многочасовног стајања). Потом сам стојао усправно у лавору са водом (да ме не би савладао сан) и молио се на бројаници. Спавао сам пола сата – сат, а потом одлазио на богослужење да бих прочитао полуноћницу. Пошто сам имао помисао да можда касније нећу успети да вршим обавезе великосхимника. затражио сам благослов од игумана да још као искушеник вршим великосхимничко правило. И он ми је дао. Нисам речено тражио из себичности или из гордости, него из бојазни да можда нећу моћи да одговорим обавезама схиме. „Уколико не могу, говорио сам, не треба да изигравам себе““.
У цркви уопште није седао. Стојао је усправно у стасидији. Долазио је понекад сан да га поткраде, али би се он одмах тргнуо
Зими није ложио ватру. У келији је била велика влага, услед чега се буђ као вата раширила по зидовима. Пошто би зима постала неподношљива, он је једном животињском кожом, од које је правио самаре, замотавао ноге. На зими је напољу радио само у подраснику, испод кога је стављао неки папир да би се унеколико заштитио.
Пре велике четрдесетнице у манастиру су имали типик да свим оцима дају по кутију млека. Њега Арсеније није пио, него га је давао старцу Никити, који је био јектичав. У посту пасуљ није добро жвакао како би се спорије варио и како би га дуже држао. Подвига ради спавао је доле на плочама, а понекад на циглама, што је било „људскије“.
Оцима је, постепено, почео да бива приметан његов подвиг и благочастивост. Свештеници су најрадије желели да им он поје у црквицама.
 
„Пржила ме је љубав мојих сродника“
 
И као да није био довољан подвиг и труд послушања. Уз њега је био и ђаво, који га је секирао разним помислима. Он је нашао осетљиво место, тј. његову љубав према сродницима. Старац је касније причао: „У почетку ме је ђаво пржио сећањем на сроднике. Понекад ми је будио сећање на мајку, а понекад на друге сроднике. Показивао ми их је у сну понекад болесне, понекад умрле. Монах (главни носилац послушања)[2] ме виде забринутог и упита ме шта ми је. Одлазио сам и исповедао се код игумана и умиривао се. У почетку постоји велика патња при изласку монаха из његове мале породице и уласка у велику Адамову, Божију породицу“.
 
Јављања демона
 
Ђаволу није био довољна само борба помислима. Наиме, само њима он није могао да прекине борбеност искушеника Арсенија. Стога се појављивао и чулно. Старац га је гледао пред својим очима и разговарао са њим. Искушење је на сваки начин покушавало да га заплаши и да га спречи да се подвизава. Чини се да је из искуства схватило шта би овај почетник могао да постане.
Искушеник Арсеније се није ни узнемиравао, ни плашио од присуства ђавола. Говорио је: „Да, само долази. Ти ми чиниш добро. Помажеш ми да се сетим Бога, када га заборавим, и да се молим“.
Касније је старац тумачио: „Где да остане искушење! Одмах је нестајао. Није луд да буде узрок венаца за монаха“.
Неки монах га је наивно упитао: „Старче, ви под искушењем мислите на помисли“.
„Бре, искушење (ђаво), схваташ? Какве помисли“.
И искушеник Арсеније је оштроумно „лукавство демона побеђивао људском домишљатошћу“[3].
 
Постриг у расу
 
После утврђене провере, он је 27. марта 1954. године пострижен у монаха. Добио је расу и име Аверкије. Игуман му је предлагао да прими велику схиму. Међутим, он је одбио. Он је навео: „Ја сам могао одмах да постанем великосхимник. Рекли су ми: „Ти си завршио војску и ништа те не спречава“. Ја сам, пак, рекао: „Довољно је да будем расофор““. Он је себе сматрао недостојним, али уједно није хтео ни да се обавеже заветима велике схиме, због љубави према безметежном животу, за којим је жудео.
 
Виђење Јагњета које дрхти
 
Старац је причао: „Помагао сам и у цркви као црквењак на бдењима. Једном сам био у олтару и пратио свештеника, који је вршио предложење [проскомидију]. И десио ми се један случај. При речима: „Жртвује се Јагње Божије“, видео сам како на светом дискосу дрхти Агнец, као јагње када га кољу. И како да се усудим да поново приђем! Стога, тајна почиње од раније, макар неки говорили… (да почиње касније)“.
 
Трезвоумни делатељ
 
У реченом периоду он је почео да вади белешке из онога што је читао. Оно што му је помагало у подвигу преписивао је у свеску и трудио се да га спроведе у дело. Његова унутрашња невидљива борба беше: умерено делатно изучавање подвижничких списа, много молитве, непрестана молитва и упорни труд на очишћењу од страсти и задобијању Божанске благодати.
При раду на свом послушању и на мобама покушавао је да не прекида молитву. Радио је хитро и ћутке. Старац Герасим из Кутлумуша, његов стари сабрат из општежића, се сећа: „Када смо радили у моби, ми смо причали и смејали се, а он ништа. Радио је издвојено, избегавајући причљивост и осуђивање. Био је веома пажљив калуђер“.
Једном је манастир послао оце (међу њима и оца Аверкија) ван граница Свете Горе, да посаде тополе на једном имању. Не далеко је био пут којим су пролазили разни световњаци. Отац Аверкије је својој помисли и очима наметнуо задатак да никога не види. И заиста, он је остварио подвиг сличан подвигу аве Исидора[4] из Скита, који је ишао у Александрију и није видео никога, изузев патријарха. Његове очи су биле отворене да виде само добре примере отаца који су напредовали, како би и сам имао користи.
 
Послушност до крви
 
Старац је испричао: „У манастиру је био један брат столар, кога су оци примили из нужде. У почетку је манастир имао седам столара, али на крају није имао ни једног, ни за ситне послове. Будући да им је био неопходан, они су му препустили и многа предузетништва. И он се много ослободио. Постао је главни у послу и никога није урачунавао. Онај ко би долазио код њега да научи занат, није могао да остане дуже од недељу дана. Ја сам, благодаћу Божијом, остао две и по године. Не може се описати шта сам поднео. Међутим, имао сам и много користи! Он је псовао и непрестано викао. Он није добро видео. Понекад ми је говорио да урадим нешто што би било очигледно погрешно и што ће се свакако потом исправљати и крпити. И уколико бих се усудио да му нешто кажем, он је викао: „Још ништа ниси научио. Твоје је да говориш само две речи ,благослови’ и ,нека је благословено'“. И ја сам ћутао. Испадало је криво. За цркву смо направили прозоре са закрпама. И уколико би оци питали за разлог, ја сам ћутао. Он је био и у сабору. Да је хтео, могао је да исповеди истину. А ја сам на другачији начин стављао по неку драхму на страну (тј. сабирао духовну плату). Ја сам искашљавао крв, а он је викао: „Шта радиш тамо? Ради! Ти ћеш тако да умреш“. Када ми се стање погоршало, лекар је рекао да обавезно останем два месеца у манастирској болници. Он је дошао у болницу вичући: „Брзо да дођеш доле. Није теби ништа“. Послушао сам и пошао у планину да посечемо кестен, да бисмо га учетвртили. Пошао сам споредним путељком. Нисам ишао путем да ме не би видели оци и да се отац И. не би изложио прекору. Успут су ми се отвориле артерије и наступило је крволиптање, услед чега сам био приморан да се вратим. Он је после дошао у болницу и строго ме упитао: „Зашто ниси дошао“.
Ја нисам имао никакву помисао према брату. Помишљао сам да Бог речено допушта из љубави, тј. да бих искупио неки грех. Док сам био у свету, Бог ми је дао дар да будем добар столар. Људи су долазили мени, те сам, и без мог настојања, постајао узрок преузимања послова од других. Сви су трчали код мене, а очеви породица су остајали без посла. Да бих их избегао, говорио сам: „Одоцнићу, имам много поруџбина“, и др. Али, они нису одлазили. „Чекаћемо“, говорили су. И ето, сада ја отплаћујем грехе. На крају, пошто сам имао велике користи од брата, о њему се побринуо добри Бог. Више није видео, смирио се пред свима и спасао се. Натерао ме је да пропљујем крв, али је направио човека од мене“.
Свети оци су послушање урачунавали у исповедништво. Али, за оца Аверкија послушање беше мученичко, крваво. И чак не према игуману, него према једном старијем монаху. Он је све претрпео са радошћу и стрпљењем.
Док су саборни старци гледали прозоре са грешком и прекоревали га, он се није правдао говорећи да је радио по наредби старца И., него је ћутао и трпео неправедне осуде, као да је био крив. Потом је добри Бог открио истину, те саборни старци схватише шта се догађало и дивљаху се врлини почетника.
У болници му је добар болничар, да би га укрепио, давао да једе орахе са медом. Међутим, отац Аверкије се жалостио што је у кревету, те није могао да помогне „оце и браћу који се труде“. Болничар му је рекао: „Више вреди што се молиш на бројаници. Бог ће дати снаге оцима и послаће благослове манастиру“. И он се трудио уз часно надметање, молећи се за сву браћу.
Када се унеколико опоравио, игуман му је дао благослов да у својој келији има џезву како би попио понеки врућ напитак и повратио се. Тражећи решо код отаца, био је ганут, с обзиром да га ни код кога није нашао. Пошто га је уз потешкоће обезбедио и једном двапут направио врућ напитак у својој келији, искушала га је помисао. И он баци џезву (која у ствари беше нека лименка) са прозора у море и предаде своје здравље и целог себе Богу.
 
Посета Божанске благодати
 
Грубост подвига једном приликом дошао је да заслади за њега невиђени догађај, тј. посета Божанске благодати. Он је испричао: „Пошто се нагомилавач струје потпуно истрошио (тј. пошто су се исцрпле снаге), доживео сам један догађај: једне ноћи, док сам се стојећи усправно молио, осетих да нешто силази одозго и да ме целог преплављује. Осетио сам веселост, а очи су постале две чесме из којих су непрестано текле сузе. Чулно сам гледао и доживљавао благодат[5]. Ја сам већ много пута осетио ганутост и слична осећања, али нешто слично ми се први пут догодило. Догађај беше веома снажан духовно. Он ме је утврдио и држао око десет година, све док нисам касније на Синају доживео значајнија стања на другачији начин“.
 
Одвајање у безметежје
 
Дошавши у манастир, отац Аверкије је замолио игумана да код њих остане један временски период, а потом да му да благослов за безметежје. Игуман се сложио. Он је, наравно, имао користи од свих отаца, поставивши добар основ у подвижничком општежићу. Међутим, и чежња за безметежним животом бивала је све снажнија. У молитви његов ум се узносио у умозрење. Срце му је било ужарено као угљевље пустињско (Пс.119,4), и он осећаше зов пустиње.
Он је добио благослов да се одвоји из манастира ради безметежја. У манастиру је оставио трудове и служење, крв и зној, изашавши са надом у Бога и Пресвету Богородицу да га одведу у „земљу пусту“.
Најпре је отишао и поклонио се икони Портаитиси [Вратарки] у Ивирону. Богородичин лик се променио, поставши веома мио, што му беше знак да је његово одвајање сагласно са вољом Божијом.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Лествица, Слово Пастиру, 84.
  2. Монах који је одговоран за неко послушање, и који уз себе има још неколико помоћника, млађих монаха.
  3. Лествица 4, 21.
  4. Види Старачник,1970, стр.50,8
  5. „Божанство, тј. Божанска благодат се сама по себи, тј. усамљена не види уколико не дође у словесну душу. Чулни огањ чулни не виде уколико не нађе вештаство, као што ни умни огањ умни не виде уколико не нађе вештаство заповести Божијих“, Свети Симеон Нови Богослов, Слово 3, стр. 38.
Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *