НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

 

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА
 
I ВРЛИНЕ
 
12. Анђео мира
 
Старац је говорио: „Мир је дух Божији, а супротно (узнемирење, смутња) долази од ђавола“. Заиста, „мир душе потврђује да је Бог увек присутан уз нас и да у нама борави“[1]. „Онај ко је лишен мира, лишен је Божанске благодати“[2]. Мир је плод благодати и обитава у смиреним и чистим срцима.
Поменути мир је старац задобио унутрашње. Он беше благодатно стање, које је сматрао узвишенијим од молитве. Задобио га је првенствено одбацивањем страсти и у главном својим општењем са Начелником мира[3] кроз непрестану молитву. И дух [мира] се разливао на све око њега, примећујући се у говору, покретима, у тихом али искричавом погледу, у рукодељу, у начину на који је примао и испраћао госте, а посебно у молитви. У његовој близини свако би дисао другачији ваздух.
Старац је веома пазио да не потпадне под утицај „немирног светског духа, који је свет учинио лудницом“, подвизавајући се да одржи своје мирно стање. Он је увек свој сат намерно навијао по мало унапред. Када је ишао у посету кретао је раније, да се не би кретао ужурбано и узнемирено и да би спречио да стање журбе има утицаја на његову молитву. Пре свега, желео је да се у цркви молимо у миру. Када би у време службе видео неред, који је правио збрку, деловао би са расуђивањем и повраћао ред.
Људима је причао: „Мир света ће произаћи из унутрашњег мира. Удружења мира не могу да помогну“.
Његово стицање је повезивао са покајањем и „добрим поретком“[4]. Говорио је: „Прави мир долази, уколико се човек унутрашње среди и пази да не даје повод. Јер, искушење покушава да му одузме мир непредвидивим нападима“.
Млади монах га је упитао шта да ради када не стигне да обави духовно правило на време, те се узнемирава и секира. Он је одговорио: „Помоли се помало на бројаници за себе, за живе и упокојене, у миру, без журбе, а затим, када буде прилике, допунићеш и остало“.
Како је наглашавао, мир помаже у подвигу: „Када духовни склоп има мир Божији у себи, витамини му нису потребни. А када нема мира не помаже ни много витамина, ни много хране. Стога у подвигу много помаже унутрашње стање. Мир је хранио свете. Стога јадни световњаци једу и месо и не могу да издрже. Њима дрхте ноге и не могу да посте, с обзиром да живе у немиру и зебњи, и жуч се непрестано лучи у њима. Уколико се човек среди изнутра, и мало хране га нахрани“.
Једном су га упитали:
„Зашто се дешава да поједине душе због безначајних догађаја губе свој мир“.
„Недостаје будност. Неопходна је будност, с обзиром да нечастивац изненађује. Али, поменути мир није прави. Човек мисли да губи мир. Међутим, придодато је смућење на смућење. Онај ко има прави мир, све оправдава“.Старац је посебно за монахе говорио: „Они немају оправдања да не буду кротки, с обзиром да немају одговорности. Само треба да пазе на себе. Када саме себе среде, имаће и кротост. Ма шта да им кажу, моћи ће да поднесу. Уколико је наше биће сређено и налази се у трезвоумљу, неће нас ни мало узнемирити ни кад нас псују“.
Иштући многожељени мир, или боље, Бога мира, немирне душе су прибегавале старцу. Он сам беше мирно пристаниште, које нису узнемиравале светске буре. Чак и када је требало да из свог одговорног положаја наружи личности и стања, да се разгневи „гневом најправеднијим“, мир његов није одлазио, с обзиром да није дејствовао острашћено, већ бестрасно, из ревности према Богу и љубави према заблуделом човеку. За њим је старац више патио неголи сам човек за собе. Иако је учествовао у многим питањима, Бог је његово срце чувао, те га никада није напуштао мир који превазилази сваки ум [Фил.4,7]. У његовој близини смиривали су се људи, припитомљавале се и дивље животиње.
Дошао је у Панагуду неки младић, узнемирен и очајан, са конопцем у руци. Он рече: „Или ћеш ми помоћи, старче, или ћу се пред тобом обесити“. Старац га ухвати за руку и одведе у собу за госте. Они поразговараше и убрзо изађоше ван. И младић отиде радостан, без конопца, пун мира и наде.
Старац није био само миран, него и миротворац. Мирио је децу са родитељима, брачне парове који су били пред разводом, претпостављене са службеницима и сваку душу која му је приступала са Богом и ближњима, пошто би је најпре измирио са самом собом.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Свети Јован Кронштатски, Мој живот у Христу, стр. 100. превод архим. Михаила Константиниду, издање „Башта Богородице“, Солун 2003.
  2. Свети Нектарије Пентапољски (Егински), Познај себе, стр. 207, издање „Свети Никодим“.
  3. Он (Христос) је мир наш (Еф.2,14).
  4. Ава Исаак, Слово 73, стр. 289.
Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *