НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

 

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА
 
VII У МАНАСТИРУ СТОМИО У КОНИЦИ
 
Обнова манастира
 
Од Господа се управљају кораци човека (Пс.36,23). Откривењем Господ и сада управља кораке човека Божијег, Пајсија у Манастир Стомио, Коничке епархије. Он је био жедан пустињског живота и спремао се за пустињу. Међутим, Богородичином заповешћу он се нашао у манастиру у свету.
Сам старац је говорио: „Ја сам мислио да, будући да сам постао монах, Богородица неће тражити да испуним завет који сам јој дао у рату да ћу, уколико ме њена благодат сачува, ићи и три године помагати да се изгради њен изгорели манастир. Међутим, изгледа да је ипак хтела“.
И старац се нашао у мирном Манастиру Стомио августа 1958. године. Људи су се обрадовали његовом доласку и многи су га посећивали.
Он је започео обнову спаљеног манастира, немајући неопходан новац и грађу. Помагали су му извесни добри Хришћани. Владика му је рекао да са светим моштима обилази околна села како би сакупио средства. И где би отишао, долазили су сиромашни људи, целивали мошти и давали по тањир пшенице. Пшеницу, пак, коју је сакупљао, по један два џака, он није задржавао за радове око обнове, него је давао свештенику сваког села како би је поделио најсиромашнијим породицама.
Међутим, довевши га у свој манастирчић, Пресвета Богородица је имала благовољења према његовим напорним трудовима. Она је просветила неке људе да приложе новац, грађу и лични рад. Много пута је, наравно, старац осећао и њену непосредну сарадњу и разумевање. Он је причао: „При изливању плоче дошло је седамдесеторо људи да помогну. Пошто је посао узнапредовао, мајстори ми рекоше: „Недостаће двадесет џакова цемента“. Шта сад да радим? Нашао сам се у тешком положају. Јер, како кажу, није добро да је оставе напола, а да донесу још цемента требало је четири и по сата са животињама које се налажаху у пољу. Ја отрчах у цркву, упалих свећу, клекох и замолих Богородицу да помогне. Потом отидох и рекох радницима да наставе посао, стављајући праву размеру. И пошто су завршили, претекло је пет џакова цемента“. У међувремену, жене које спремаху ручак обавестише старца да је мало хлеба и хране у односу на број радника. Он их, пак, умири говорећи да се уопште не секирају. И заиста, сви једоше, и наситише се, и накупише комада што претече (Мк. 8,8). Одлазећи, они су понели и хлеб у кеси. Такође, у току рада црни облаци прекрише небо, најављујући провалу облака. Међутим, уколико би киша пала, плоча би остала на пола. Ипак, сунце убрзо изгреја и рад би завршен.
Тешко је било и налажење грађе, али и њен пренос путељком који беше сличан „козијој стази“. Он се на одређеним местима много сужавао, услед чега је натоварена животиња једва пролазила. Са друге стране је била провалија.
Један радник је приповедао: „Требало је да излијемо плочу, а отац Пајсије је вукао песак из реке и доносио га у манастир. Нешто у џаковима на леђима, а нешто са животињама које је налазио овде онде, успео је да излије плочу, премда се много уморио“.
Господин Георгије Маипас је причао: „Дошао је у неко доба предавач древнословља [археологије], господин Дакари. Видео је да је црква покривена плочом и рекао оцу Пајсију: „Послаћу ти бели мермер“. И заиста, послао га је и оставио код моста. Старац обавести Коничане да га са животињама пренесу. Они дођоше и видеше мермер, који им се учинио велик. Стога рекоше да муле не могу да га пренесу, због страха да се не сурвају у провалију. Старац им рече: „Добро“. И ништа више. Он сиђе и узе два мермера на леђа да би их попео у манастир. Неки га видеше: „Оче, шта радиш“. „Е, пошто је Коничанима жао мула, ја ћу сам да га извучем“. Они отрчаше и казаше: „Зашто седите у кафанама, док отац Пајсије сам на својим леђима вуче мермер“.
И код неких проради жеља за часним надметањем, те дођоше са мулама и одвукоше мермер. И под цркве беше прекривен белим мермером“.
Старац је купио дрво и сам направио врата, прозоре, стасидије, столове и све друго што је требало.
Он је променио и кров на цркви, направио келије за монахе, гостопримницу, сабирницу за воду и друга дела.
Његова сестра Христина се сећа: „Манастир је био рушевина. Одлазила сам и помагала. Пошто смо пошли први пут, натоварили смо на једну мулу мало ствари. Иако је постојала соба и кухиња, и друга соба на капији, он је направио бараку од дасака, таман колико да седне, али не и да легне. Ја му рекох: „Где ћеш овде да боравиш? Појешће те мишеви“. А он ми одговори: „Уколико неко дође треба да има собу за боравак“. Храну ми је враћао. „Узми је, јер ће је мишеви појести“. Остао је у бараци све док нису дошла друга два оца, када је направио три мале келије. Касније је направио келију у углу и у њој боравио“.
Господин Маипас наводи: „Отац Пајсије је био савршен столар. Он је уз много труда васкрсао уништени манастир. Био је болестан, али и испосник. Пост никада није кршио“.
И господин Јањи Хаџирумбис сведочи: „Посетили смо старца у Стомиу и видели газдинство који је направио у манастиру . Његова дела су изазивала дивљење. Рекао нам је да се јаруга, која се налазила ниже, зими тешко прелази. Понудили смо се да му помогнемо. Сам је направио оплату за мостић. Потом је дошло осморо људи да му помогну да баци цемент“.
 
Достојан поштовања
 
Старац се није трошио само на грађевине. Он је својим врлинским животом и расудљивим саветима код посетилаца изазивао поштовање према светости манастира.
Он је пред манастирским улазом, на узвишењу са десне стране, отворио један гроб. Поред је поставио крст и сваког дана је палио кандило и кадио. Речено је чинио ради сећања на смрт, али углавном да световњаци не би могли да се проводе у близини.
Престала су лумповања и играња. Сматрао је да не приличи да се у цркви врши богослужење, а напољу да се весели. Само је за славу снисходио да иду преко пута у шуму да једу, где је постојала и текућа вода. Он је припремио простор. И даске је ставио да би се заштитили од хладноће. Међутим, није им допуштао да пију опојна пића. Па ипак, понеко не би послушао. Једном је неко донео један суд уза [ракије] и продавао га народу. Старац је схватио и упитао: „Шта имаш овде“. „Воду“, одговори он. „Воду има и ова чесма“.
И како је суд са узом био близу провалије, он га гурну ногом, те се скотрља доле до реке Аос.
Испод манастира, пре малог цементног мостића, на месту „Гаврос“, поставио је он две табле. Једна је указивала на манастир са натписом: „За Свети манастир Стомио, пристојно одевени“, а друга је показивала ка реци са натписом: „За реку Аос, не пристојно одевени“. Нарочито није желео да у манастир улазе непристојно одевене жене. На мала врата олтара ставио је таблу: „Забрањен улаз световњацима“.
Једног петка дошли су световњаци у манастир. Узели су манастирски тигањ, наложили ватру изван капије и почели да прже рибу, коју беху донели. У почетку старац их није приметио, будући да је био заузет. Када их је приметио, његова божанствена ревност се распали. Он изађе, узе тигањ и баци га у провалију заједно рибом.
 
Скок у провалију
 
Једном приликом старац је преносио свете мошти. Ковчежић му је био везан кајшем за рамена. На делу пута који се зове „Велика степеница“, кајш се покидао и ковчежић полете у провалију. Из љубави и поштовања према светим моштима и не мислећи на себе и без имало оклевања, старац одмах скочи у провалију да би их сустигао. Ковчежић се превртао и ударао у стене. Он сам се, благодаћу Божијом, сачувао читав. Ништа му се није догодило, ни огреботина! И ковчежић и свете мошти су остали нетакнути, док су се гвоздене корице, које беху прилагођене кивоту, искривиле од удараца. Провалија је била дубока и стрма, услед чега је било немогуће да се старац поново попне. Да би изашао на стазу, дуго је ходао у потоку.
 
Пренос моштију преподобног Арсенија
 
Прве године доласка у Стомио одлучио је да пренесе мошти преподобног Арсенија. Прошло је већ више од тридесет година откако беше сахрањен на гробљу на Крфу. Бригу о манастиру је оставио свом брату Рафаилу, и октобра 1958. године отишао на Крф, где је потражио свог старог пријатеља и друга из војске, Паителиса Дзекоса. Нашао га је у радионици у којој је радио. Господин Пантелис га није препознао. Сагнуте главе у свом уреду, он га је упитао: „Оче, шта желите“. Старац није одговорио. „Желите ли да вам у нечему помогнем“, опет га је упитао. „У овоме“, рече му он и показа своја два велика прста. Он га препознаде и пун радости и усхићења загрли и пољуби, будући да је неочекивано видео свог пријатеља и спаситеља.
Он је код куће рекао својој мајци и супрузи да припреме богату трпезу, замоливши старца да му испуни жељу и да остане код њих.
„Пошто ћу ја теби испунити жељу, и ти ћеш мени испунити једну“. „Колико хоћеш“.
Затражио му је да руча само зеље, у које ће стављати три капи уља, и две три маслине. Ништа више.
Спавали су у истој соби. У току ноћи он је три пута устајао, клечао поред кревета и молио се, пошто би најпре погледао и проверио да ли господин Пантелис спава. Међутим, господин Пантелис се претварао да спава.
Ујутро су по великом пљуску пошли ка гробљу. Каже старац господину Пантелису: „Немој се бојати. Успут ће киша престати“. И заиста, киша је постепено слабила, све док није сасвим престала да пада.
При ископавању старац је кости опрао вином и водом, замотавајући их потом у беле комаде чистог платна и стављајући их у неку црну кутију, сличну сандуку. Нашао је и закачку са кајша преподобног Арсенија. У једном тренутку се оклизнуо и пао преко господина Пантелиса, који се руком ослонио на зид[1].
Гробар се бунио што су дошли по кишном дану. Стога је старац, иако је узео дозволу од владике, из осетљивости рекао господину Пантелису: „Пошто се човек жалости, нека остану два три дела. Извадићемо их када дођем догодине“.
После ископавања, један зрак сунца се пробио кроз кипарисе и обасјао гроб.
Пошто су завршили посао, он је отишао да борави у хотелу, с обзиром да није желео да мошти носи у кућу господина Пантелиса, који тек што се био оженио. Јер, жене су догађај могле погрешно да протумаче. Пошто су се ујутро сусрели, господин Пантелис га је видео измењеног од Божанске благодати. И он му рече: „Данас си много леп! Заиста си много леп“.
Старац му је причао: „Да ти кажем шта ми се синоћ догодило. Пошао сам да отворим и целивам мошти, али нека сила ме је притискала да ме удави. И ја у часу рекох: „Свети Арсеније, помози ми“, те се одмах ослободих“[2].
У Коницу он се вратио радостан са светим моштима и преноћио у кући Кети Патере, где их је поставио испод иконостаса. Она је упалила кандило, а затим се позабавила кућним пословима. Међутим, у соби где су биле мошти видела је светлост као да сева и помислила да ће да пада киша. И она пожури да узме кишобран, будући да је сутрадан ујутро хтела да иде у Доњу Коницу на Свету Литургију. Старац је покушавао да јој објасни да „муње“ нису на небу (с обзиром да је напољу било лепо време и да је небо било звездано), него да долазе од светих моштију. По њеном сведочењу,“радило се о чудесној светлости, тј. као да је севало, а не као да је светлело“.
 
Трудови, подвизи и безметежје
 
Старац је Стомио називао „Богородичина баштица“, како би се подсећао на Свету Гору. Око њега се налазила дивља, нетакнута лепота. По стручњацима, његова околина је била једно од најлепших места на свету.
Ипак, услови за живот беху веома тешки. Манастир није имао ни једну животињу. Старац је причао: „Имао сам много снаге. Раздаљину од два сата прелазио сам за три четврти. Вода коју сам пио одмах се претварала у крв. Дешавало се да из Стомија идем у Коницу три четири пута на дан како бих за изгорели манастир доносио грађу на леђима“. Међутим, и само пешачење би представљало суров и напоран подвиг. Он је, пак, бивао радостан с обзиром да је волео напор.
Понекад је старац изувао ципеле и ходао бос, наспрам старог манастира, једном тешко проходном стазом. Помолио би се и потом се враћао урвином реке Аоса после два три сата. Један младић га је упитао за разлог. Он је одговорио: „Требало је да раније постанем калуђер“. Наиме, он је додавао друге подвиге да би допунио оно што је пропустио, с обзиром да је нешто касније постао монах.
И премда се „уплео у Мартине послове“ (тј. зидање) и у помагање свету у његовим потребама, он је настављао подвиг и чак га појачавао са већ нарушеним здрављем. Постио је строго и на сваки начин покоравао своје крхко тело, иако је упражњавао лечење и примао бризгалице. Понекад је са чашом воде проводио цели дан и ноћ. Иако је у манастирској башти гајио разно поврће, његова уобичајена храна беше чај са сувим хлебом или млевени ораси.
Госпођа Пинелопа Барбути наводи: „У башту је ишао бос, а увече је вадио трње из ногу. Јео је једно парче сувог хлеба ујутро, и једно увече. Понекад је пио само чај. Много је радио. Готово никако није спавао. Трудио се да никоме не поквари расположење и желео је све да успокоји. Никада није говорио – не. Кожа на рукама му је била одебљала од много поклона. Ноге су му биле саме кости. Имао је много здравствених тешкоћа“.
Дању је сурово радио, а ноћу бдео. Сам је читао сва богослужења, као што беше научио у Светој Гори. Није прескакао ништа од онога што је монашки устав предвиђао. Са великом тачношћу је извршавао своје монашке обавезе. И на бројаници се молио за живе и упокојене уопште, и за људе који су имали посебне потребе.
Нужно бављење људима и радовима нису угасили његову жеђ за безметежјем. Напротив, они су је појачали, те је измишљао начине да не прекида своје умно делање и општење са Богом. Чезнуо је да прибегава тихим пећинама и да се неометано моли, „жудећи и иштући Бога“, што беше његова духовна радост. Будући сам у безметежју и једино са Богом, он се услађивао и хранио богоопштењем, преко своје омиљене умне молитве.
Иако је манастир био на пустом и мирном месту, старац се понекад повлачио у једну пећину. Одлазио је ноћу и бдео уз бројаницу и небројене поклоне. Пећина је, међутим, била не осунчана и пропуштала воду.
Стога је ископао другу пећину на сунчаном месту, малу као пећ, у коју је могао само савијен да стане. Сакривао ју је гранама да се не би видела. Касније је нашао шупљину у храсту. Била је на још осунчанијем, сувљем месту. Хтео је да је прошири како би могао да стане у њу и како би зими долазио и безметежовао, будући да у зимском периоду сунце уопште не види манастир.
Уколико није имао поклоника, он се на неколико сати затварао у своју келију. Проучавао је [светоотачке текстове], молио се и бавио се духовним делањем на себи. Остављао је мало отшкринута врата келије да би видео капију, будући да би неко могао дође. Потом је настављао послове.
У данима када је било поклоника и када се бавио око њих, он је са расуђивањем налазио време да врши своје духовне обавезе. У случају да их је много долазило, он је остављао неког познатог да пази на цркву, а сам се повлачио да врши своје монашке обавезе. Потом се враћао. Одлазећи да се моли, увек је врата кухиње остављао отворена. И ако би неко пролазио, могао је да нађе нешто да поједе. Беше у њој хлеба, лименки, парадајза и др.
 
Заштитник сиромаха и сирочади
 
Поред грађевина, он се бринуо и о потребитима. А њих је било много. У селима Конице је владала велика беда, запуштеност, несрећа. Старац је скупљао одело, новац, храну и лекове, правио пакете и слао људима који су оскудевали. У делу човекољубља као помоћнике је имао побожне жене. Оне које су имале расположења слао је занемоћалим особама, углавном старчићима, који нису имали ни једног рођака уз себе.
Он беше узео дозволу од полиције те је у сваком делу Конице поставио по кутију за скупљање новца, одредивши и по једног одговорног. Испред полицијске станице је била једна више кутија. Саставио је и одбор који је располагао новцем и давао сходно потребама.
Старац се старао да сиромашна и сирота деца наставе учење. Упућивао их је на одговарајуће људе, али их је и сам према моћима помагао. Многи од њих су данас научници и благодарни старцу.
Манастирско имање он је давао сиромашним породицама да би га обрађивали. Закупнину није тражио. Говорио им је да приложе манастиру шта желе, уколико имају добар усев. Уколико, пак, није била добра година, он није тражио ништа.
Његова сестра Христина је много пута доносила одећу или храну, што он никада није примао. Говорио јој је да носи породицама познатим по оскудевању.
На Богојављење је обилазио куће са светом водицом и људи су понешто давали за манастир. Обишао је и неку кућу где су имали непокретно дете. Домаћица куће је хтела да убаци нешто у кутију. Старац јој рече: „Пресвета Богородица не тражи од тебе. Ти имаш нужду“. И одмах је на столу испразнио кутију са свим новцем који беше сакупио.
Кети Патера наводи: „Помагао је много света. Био је много милостив. Једном сам му исплела џемпер. Сусревши на путу неку луду жену, одмах је скинуо џемпер и дао јој га да се јадница не би смрзавала. Давала сам му и друге ствари, али их је он давао првом кога би сретао“.
Господин Тома Тасиос сведочи: „Једноме старцу који живљаше сам и напуштен у некој пећини, он је сваке недеље односио неопходну храну и својим рукама га прао. Полазио је у зору из манастира. Ишао је да га обиђе без ичијег знања“.
Господин Лазар Стергиу се сећа да је старац редовно посећивао неку сиромашну старицу, која је живела сама у бараци, и односио јој храну.
 
Мученичко суочавање са искушењем
 
Старац се бринуо не само о вештаственим потребама људи, него још више о спасењу њихове бесмртне душе. Сам је причао: „Питао сам за неку своју школску другарицу и сазнао да је пошла лошим путем. Е, дакле, молио сам се да је Бог просвети и те да дође да јој кажем неку реч. Био сам прикупио текстове о покајању. Једном је дошла са још две три [другарице]. Потом је често долазила са својим дететом, са свећама и уљем. Једног дана неко ми је рекао: „Оче, она те изиграва. Другачије се показује овде, а другачије доле са полицајцима“.
Кад је дошла следећи пут, ја сам је строго изгрдио, те је отишла плачући. Убрзо сам осетио да се цело тело моје распалило од снажног плотског жара. Отишао сам, помолио се и ништа. Чудио сам се како ми се десило искушење. Поново сам се помолио и опет без икаквог исхода. Најзад сам узео секиру и ставио лист леве ноге на дрво. Потом сам наслонио сечиво на њега и чекићем одозго ударао секиру. Одсекао сам седам комадића меса. Надао сам се да ће са болом од сечења унеколико да се смањи плотско жарење, али ништа. Ципела се напунила крви, али борба није посустајала. Ја сам устао, оставио отворен манастир и упутио се ка шуми. „Боље да ме поједу медведи“, рекох…
На путу сам се уморио и исцрпљен пао крај путељка. Размишљао сам како ми се десило искушење и покушавао да дам објашњење, тј. да нађем узрок његов. И изненада ми паде на ум жена коју сам изгрдио и помислих: „Боже мој, уколико би она осетила сличну телесну борбу, како би јадница могла да издржи“. Ето шта је било! Покајао сам се због строгог укора жене, затражио опроштај од Бога и одмах осетио освежење, као да сам изашао из свежег купатила. Жар је био нестао“.
Закључујући, он је додао: „Није увек тело криво када нас искушава телесно искушење. Јер, телесна борба може да потиче и од помисли осуђивања и гордости. Ми најпре треба да нађемо узрок искушења, а потом да сходно дејствујемо. Не треба, наиме, одмах да почињемо постове, бдења итд“.
Наведени догађај показује његову мученичко размишљање. Показао је да старац пре био спреман да умре и буде храна зверима, неголи да сагреши, макар и помишљу. Заиста, он је дао крв да би примио Духа. И у Житијама светих су познати слични примери. На пример, када се обрео у искушењу, ава Пахон[3] је отишао у хијенину јазбину, а потом ставио змију отровницу на своје тело. Међутим, Бог га је сачувао и даровао му бестрашће.
Ожиљци од сечења видели су се на његовој нози све до упокојења. Они који су чули старчеву приповест, сами су их видели, опипали и посведочили.
 
Борбе против јеретика
 
У Коници су се већ били појавили јеретици евангелисти, који су врбовали људе и стално се ширили. Имали су своју салу, где су се скупљали. Били су као опасан осињак.
Старца Пајсије беше мало учен, али стога беше „пун благодати и силе“ и велике православне осетљивости. Стога га је Бог употребио да отера вукове протестантске заблуде.
Он се најпре обавестио о њиховом веровању. Написао је текст о евангелистима и поставио га у манастиру да би га поклоници читали.
На њихове скупове слао је своје људе да би видели ко прати предавања. Потом је посебно позивао слушаоце јеретичких проповеди и поучавао их. И они више нису одлазили на јеретичке скупове. Неке од њих је узимао за раднике у манастиру и убеђивао их да прекину везу са јеретичким устројством. Они су постајали најбољи Хришћани.
Неким момцима је дао „благослов“, те су отишли ноћу и скинули таблу која се налазила напољу на сали. Он је поразговарао и са њиховим вођом, који је долазио из Солуна, и убедио га да више не долази у Коницу. Његовим молитвама и одлучним и расудљивим суочавањем, обратили су се сви који беху заведени од евангелиста, те је Коница опет постала једно стадо и један пастир (Јн.10,16).
Потом су се појавили Макракијанци, али ни њих старац ни је пустио да делују. Обавестио је људе који ништа нису знали, делујући одлучно и благовремено, те су и они отишли не постигавши ништа.
Занимао се и за муслимане из Конице. Обасуо их је љубављу и пажњом. Помагао им је у потребама и сваког их петка сабирао у неку од њихових кућа на разговор. Он се надао да би уз љубав и правилан однос они могли да постану Хришћани. Неки од њих су данас крштени.
 
„Руковођен Духом“…
 
Старац је испричао: „Дошла су два оца у Стомио да живе са мном. Имао сам једну велику келију и хтео сам да је поделим на две, али нисам имао новца. Одлучио сам да узајмим петсто драхми.
На путу сам наишао на сталак са иконама. Прекрстио сам се, упалио кандило и наставио. Стигао сам до неке куће и нешто ме је вукло да закуцам. Било је јутро. Угледавши ме, домаћин се обрадова и рече: „Ти ми требаш. Ово сам наменио за Богородицу“. Он ми даде петсто драхми, баш колико ми је било потребно.
Имајући у виду речени догађај, другом приликом сам осетио сличан унутрашњи нагон: нешто ме је изнутра терало да одем у један велики град (Јањина). Не могавши да учиним другачије, послушао сам и отишао. Нисам знао шта идем да радим, тј. нисам имао одређени циљ. Ходајући улицама, прошао сам поред неке радње, ушао и купио неколико чаша за кандила у цркви. „Нека се нађу“, помислио сам. Стигавши до неке куће, у једном тренутку ме је унутрашњи нагон повукао да уђем унутра. Послушао сам и закуцао на врата. Изашла је и отворила врата нека жена у црнини са својих 45 година. Чим ме је угледала, одмах је пала пред моје ноге и око петнаест минута је викала: „Исусе мој, хвала ти. Хвала ти, Исусе мој“.
Ушли смо унутра, где су биле и друге две жене. Од 11 ујутро до 5 поподне смо седели и разговарали. Потом смо прочитали молебан Богородици. Она је клечећи плакала и напамет појала молебан.
Речена жена је млада остала удовица. Била је врло богата. Сиротим девојчицама је давала један део свог имања, који су користили њихови рођаци. Чекала је да правилно искористи своју имовину, па да потом оде у манастир. У међувремену је отишла у Јерусалим и постала тајна калуђерица. Носила је црну одећу, готово као монашку. Упорно је молила Бога да јој пошаље неког монаха да је научи монашком животу. Пошто је уредила своју имовину, она је касније отишла у манастир на неком острву[4].
Она ми је казала да на једном киоску постоји и једна друга тајна монахиња. Ја сам отишао код ње и срео је. Она беше преузела на себе да одгаји сирочад свога брата, која су остала и без мајке. Често се њен ум узносио до умозрења. Људи који долажаху да купују нису схватали њено стање. Мислили су да је од велике жалости била помало изгубљена и одсутна. Сами су узимали ствари са киоска и остављали новац. Обе су биле изузетне душе“.
 
Демонски напади
 
Старац је чуо да су стари оци из манастира силазили у провалију ради безметежја, те је и он покушао да сиђе. Узео је конопац и везао се, а други крај је привезао за дрво. Нашао је зараван на једном месту, од прилике један квадратни метар, и застао. Усхтео је да се помоли. Нашао је неколико каменова и ставио их у крај као мали зид. Чим је почео молитву, дође искушење у виду вихора, јаког ветра, који га је насилно гурао ка провалији. И он призва Богородицу: „Пресвета Богородице, спаси ме“. Вихор одмах престаде, и он се спасе, пошто је већ био дошао до ивице провалије и ногом се ослонио на камење. А провалија је била страшна: и кад је само погледаш хвата те вртоглавица.
Старац је испричао и о једном другом демонском нападу: „Био сам у цркви и молио се. Око дванаест сати, у поноћ, чујем браву на вратима како се поиграва, крик крак, без престанка. Дође један сат, а она не престаје. Истовремено су се чули гласови и лупање. У манастиру није било никога другог. Помислих, да не излазим напоље, пошто је ђаво на вратима. И уђох у олтар, где сам и освануо“.
 
Спасење Божанственим промислом
 
Старац је причао: „Једном је, док сам поправљао манастир, требало хитно да одем и донесем неку грађу, која је била удаљена два сата. Успут, на незгодном делу пута који зову „Голгота“, сретох неког познаника са три животиње натоварене дрвима. Самари су им се били окренули наопако, а једна животиња је била близу провалије и у опасности да падне доле.
Помислио сам да ћу закаснити уколико одем да помогнем. Међутим, савест ме није пустила да будем равнодушан, те сам притекао. „Бог те је послао, оче“, рече ми он.
Помогао сам му да стовари, па да опет натовари [терет], те отидох. Задржао сам се око двадесет минута. На путу сам видео да се десио одрон дужине триста метара. Казали су ми да се он догодио нешто раније. Ја сам израчунао и увидео да бих се, да нисам помогао оном човеку, управо у часу одрона нашао на [опасном] месту и да би било немогуће да се спасем. Све се десило по промислу Божијем. Да би ме спасао, Бог је намучио човека. Спасао сам се од извесне смрти. А човек ми је хиљаду пута рекао „хвала“. Вратих се и ја натраг и повиках му из далека: „Чика Анастасије, спасао си ме. Бог те је послао““.
 
Ноћна посета Пресвете Богородице
 
Две побожне жене из Конице, госпођа Попи Мурелату и госпођа Пинелопа Бурбути, помагаху старцу при обрађивању баште.
Једне вечери, после повечерја, оне отидоше у конак и рано легоше да спавају. Пробудиле су се када су чуле да удара клепало. Изашле су из собе и виделе старца да излази из своје келије. Он им рече: „Благословене, зар вам нисам рекао да ноћу не лупате у клепало“.
Оне са чуђењем одговорише да нису клепале и истовремено угледаше неку жену како нестаје у цркви. Виделе су је са стране, тј. од рамена на доле, руку и вео. Оне су заправо виделе Пресвету Богородицу, чија је ноћна посета била објављена самопокретаним ударцем клепала.
Старац је дотле говорио гласно. Међутим, потом је из побожности и страхопоштовања ћутке дао знак двема женама да оду у своју собу, а сам је ушао у своју келију.
Око дванаест, у поноћ, позвао их је у цркву, те су прочитали молебан. Касније им је рекао: „Бог вас је удостојио да видите Пресвету Богородицу. Немојте ником ништа да причате“.
 
Право демонско виђење
 
Старац је испричао: „Једне ноћи сам седео у својој келији на столичици и изговарао молитву. Наједном чујем напољу у дворишту музику, виолине и бубањ, гласове и играње. Устајем и гледам кроз прозор да видим шта се дешава: није било ничега. Потпуна тишина. И схватих да је све било од ђавола.
Нисам ни стигао да седнем на столичицу да бих наставио молитву, кад се наједном келија испуни јаком светлошћу. Крова нестаде, а светлост сезаше до неба. На врху светлог стуба као да беше неко лице смеђег младића, који је личио на Христа. Видело се пола лица. На светлом натпису је писало: „Слава на висини Богу“. Ја устадох и погледах на горе да бих боље видео лице. И чух глас како говори: „Удостојио си се да видиш Христа“.
У наредном тренутку погледах доле да бих видео где ћу да згазим с обзиром да сам хтео да променим положај како бих могао да видим цело лице. Истовремено, ја помислих: „Ма ко сам ја, недостојни, да видим Христа“. И одмах нестаде светлост и навод ни јављени Христос, а таван се нађе на свом месту“.
Ђаво није успео да прелести старца лажним виђењем, али му је из освете направио огреботине по ногама, из којих је текла крв.
Поводом реченог догађаја и у вези са виђењима старац је саветовао: „Ето како почиње прелест. Да ми Господ није помогао да схватим да се радило о демонској ствари, почео би далекозор лукавог. Ево Христа, ево Богородице, ево пророка итд. И човек упада у прелест. Стога не треба лако да прихватамо виђења, па макар била и од Бога. И Бог се на неки начин због неприхватања радује, будући да показујемо смирење и опрезност, коју тражи од нас. Зна Он да нам покаже оно што жели и да нас поучи и на други начин“.
 
Блискост са дивљим животињама
 
Велика љубав према Богу и према Његовом образу, човеку, преплављивала је старчево срце, а њено преливање је обујмљивало и бесловесну творевину. Он је нарочито волео дивље животиње. А и оне су осећале његову љубав и прилазиле му.
Једно лане је долазило и јело из његових руку. Он му је бојом нацртао крст на челу. Обавестио је ловце да не лове у близини манастира и да обрате пажњу на лане са крстом на челу, те да га поштеде уколико га негде нађу. Нажалост, неки ловац је, потцењујући његову заповест, једног дана видео лане и убио га. Старац се веома ражалости и изрече једно пророчанство, које се до танчина остварило. Пошто је особа још жива, ми га нећемо навести.
У шуми око манастира живљаху медведи. Старац је једног срео на узаном путељку, док се пео у манастир са натовареним магаретом. Медвед се скупио у страну да би старац прошао. Старац му је, опет, руком дао знак да прође први. Старац је весело причао: „Он пружи ногу и ухвати ме за руку да бих ја прошао“. Он му рече: „Да се сутра ниси појавио овде доле, јер очекујем људе. Иначе, ухватићу те за уво и везати у јасле“.
Старац је говорио да медвед има неко самољубље. Када се нађе у опасности, он се претвара да се не боји, али после одлази трчећи.
Један медвед је често долазио. Био се зближио са старцем, који га је хранио. У дане када је народ долазио у манастир, старац га је обавештавао да се не појављује и да не изазива страх код људи. Медвед је понекад кршио старчеву наредбу и неочекивано се појављивао. И све који би га видели ухватио би страх. Видели су га многи, међу којима и Кети Патера. Она је и испричала: „Долазила сам једне ноћи у манастир са лампом да бих стигла на Свету Литургију. Чула сам неку буку, уперила светло и видела неку животињу попут великог пса. Пошла је за мном. Пошто сам стигла, упитала сам оца Пајсија да ли се ради о манастирском псу. Он је одговорио: „Ово ли је пас? Погледај добро. Ово је медвед““.
 
Други догађаји из Стомија
 
Једном су из куће госпође Пинелопе Барбути украли мало новца што је имала, укупно петстотина педесет драхми. Насекирана, она је одмах отишла у манастир да обавести старца.
Он ју је сачекао испред манастира код дуда. Довикнуо јој је из далека: „Немој бринути. Наћи ће се. Петстотина педесет драхми, зар не? Наћи ћеш их за петнаест дана“.
После тринаест дана сретне она старца и рече му да још није нашла новац. Он јој одговори: „Благословена, зар ти нисам ре као за петнаест дана? Зашто си нестрпљива“.
И заиста, петнаестог дана, нека жена врати госпођи Пинелопи новац, који беше украо њен син.
Када недељом није било Свете Литургије у манастиру, старац је силазио у Коницу да би био на служби и да би се причестио. У суботу, у поноћ, затварао је манастир и за један сат би стизао. Долазио је и чекао у костурници, и по шест седам сати се молио за живе и упокојене, све док црквењак не би отворио цркву.
Једне ноћи видео је како кости зраче светлошћу. Да ли се радило о знаку којим су душе покојних показивале да осећају његове молитве?
* * *
У манастиру је неко време радио господин Лазар Стергиу. Он прича: „Једне суботе сам правио оплату за зид да бих набацио малтер, док је отац Пајсије чистио цркву. Око једанаест сати хтео је нешто да ми каже и давао ми је знаке. Дошло је подне и отишли смо да ручамо. Он, међутим, није проговарао. Глас му се био изгубио. „Шта ти се десило, оче Пајсије“, упитах га. Он је био миран, као да се ништа није дешавало. „Да идем доле по лекара“. Није ме пустио. Споразумевали смо се покретима. Следеће суботе, док је прао кандила, чуо сам га да поје. Изашао је напоље са Богородичином иконом. Од радости сам га загрлио“.
Ускоро је дошла у манастир и госпођа Пинелопа Барбути. Видела га је да не прича и почела да плаче. Касније, када му се глас повратио, она га је упитала: „Шта ти се било десило, оче“.
Старац је казао да му се нешто слично десило и на Светој Гори. Међутим, добио је знак да му се речено више неће поновити, као што се и није поновило.
¦ * *
Кети Патера прича: „Да би видео мајку старац је дошао у село Свети Георгије, где сам правила кућу. Неки осмогодишњи дечкић по имену Стефан паде са горњег спрата доле на бетон и удари главом. Главица му се отвори и крв потече у потоцима. Сви који су се нашли поред, баба, његова мајка, почеше да вичу и не знађаху шта да раде.
„Шта радите“, вели им старац.
Он сиђе доле, закрсти га крстом који је имао, затражи мало вате и стави је на рану. Потом ни лекар није био потребан, а ни огреботина није остала“.
* * *
Јадном приликом је старац одужио у Коници, поучавајући муслимане. Да не би остао без вечерње, вршио ју је на бројаници идући ка манастиру по ноћи. Међутим, демони му отеше бројаницу из руке. Стога он остаде на месту клечећи и молећи се. По том рече: „Нећу отићи одавде док ми не донесете бројаницу“. И притиснути силом молитве, они је донесоше!
* * *
Неком другом приликом манастир је посетио градоначелник са другим званичницима. Старац се није потрудио да им поласка са намером да помогну манастир, будући да није научио да се „диви“, тј. да ласка људима. Када је, дакле, пошао да их послужи, није започео од градоначелника, него од чика Ђорђа, једноставног побожног сељака, који беше достојан поштовања више од других. Он је поштовао људе који су носили звања, али је више поштовао врлину. „Човекова част јесте врлина“[5], а не просто
личност која носи звање без врлине.
* * *
Господин Тома Тасиос из Конице приповеда: „Једног дана сам срео старца на аутобуској станици за Јањину. Заједно смо путовали. На путу се десио четвороструки саобраћајни удес: три аутобуса и један камион (су ударили) у бандере за струју. Наш аутобус као да је узела невидљива сила и пренела га пет метара поред пута, услед чега му се ништа није десило. Рекох старцу: „Да није било тебе, оче Пајсије, од нас би остао стуб соли“. А он ми рече: „Јеси ли видео некога да се прекрстио? Када улазиш у аутобус, помоли се да добро путујеш“.
* * *
Госпођа Пинелопа Барбути је испричала: „Уколико би га болела глава, он ју је прислањао на Богородичину икону, и бол је пролазио.
Просфоре је месио без квасца. Закрштавао их је и оне су нарастале.
Једног дана ми је рекао: „Долазе три ловца. Скувај пасуљ“. Заиста су дошли ловци и затражили да једу пасуљ. Они су имали месо у кеси, али су га окачили напоље на дрвету, будући да старац није дозвољавао да га прже у манастиру“.
* * *
У Јањини је старац упознао световну жену са даром прозорљивости. Он је хтео да купи стакла за лампе, али није имао довољно новца. Недостајало му је тринаест драхми. Пролазећи поред њене куће, чуо је како некоме говори: „Дај оцу тринаест драхми да купи стакла за лампе“.
 
Одлазак из Стомија
 
Житељи околине поштоваху „калуђера“, како називаху старца. Искрено су га волели и помагали, иако нису потпуно схватали које је благо он у себи скривао. У његовој личности видели су нешто посебно. Били су поробљени његовом љубављу и добротом. Он је за њих био анђео чувар, утеха, ослонац у тешкоћама. Тадашња деца (која су сада зрели људи) сећају се мршавог калуђера који брзим корацима хода улицама Конице, и који корача „замишљен“, не лутајући погледом лево десно.
Глас о његовој врлини стигао је и даље од Конице. Долазили су да га виде људи из других крајева. Једно друштво младих, који изучаваху богословље, везало се за њега. Дописивали су се, посећивали га и боравили у манастиру. Духовно су били помогнути и скоро су сви пошли путем монашког живота.
У међувремену, неки посетиоци нису престајали да га жалосте световним хировима, уопште не помишљајући да од њих одустану. Бивали су званични покушаји да се направи пут за возила и ваздушни воз (жичара) до манастира. Многима од њих било је криво што је старац укинуо светске разоноде у манастирској порти на дан славе, те су се противили. Неки су захтевали његово протеривање из манастира како би користили манастирско земљиште и шуму. Било је и других разлога.
Једном је старац у почетку напустио манастир на месец дана. Уочи славе отишао је у цркву да прочита службу. Када је завршио, видео је да су у дворишту наложили ватре и да играју. Узео је своју расу и ожалошћен отишао ноћу за Свету Гору. „Још нису били духовно зрели“, рекао је. Но, после многих молби, опет се вратио.
Он се 1961. године поново вратио на Свету Гору. Да би га убедили да опет дође, Коничани су послали писмо са потписима у Манастир Филотеј. Тражили су да им се старац смилује и да се опет врати.
Старац је у писму писао: „Пошто сам отишао из Конице, житељи су се дигли на ноге. Неколико дана након што сам стигао у Манастир Филотеј, дошао је допис од господина градоначелника са много потписа и потписом начелника округа, у коме су ме убеђивали да се вратим у Манастир Стомио, јер је велика потреба итд. Иако су написали разлоге, у манастиру нису сви били сагласни да ми дају благослов. Како чујем, они ће ићи до патри јарха Атинагоре и Аверофа, тј. министра спољних послова, да замоле [за помоћ] политичког управника Свете Горе, који потпада под министарство спољних послова“.
После упорних молби, старац се опет вратио у Стомио, узевши отпуст из Манастира Филотеја под датумом 7. 8. 1961. године.
Видећи потешкоће да остане у Стомиу, његов брат Лука и Димитрије Корциноглу су, на своје предузетништво, на крају Конице саградили једну кућицу, која је имала келију, црквицу и радионицу. Они су се надали да ће старац у њој да борави, будући да нису желели да оде и да буду лишени његовог драгоценог присуства.
Иако је обновио манастир, истерао јеретике (што можда беше његов највећи допринос), многе помагао, он је имао мисао да ништа не ради и стално је осуђивао себе: „Ја сам калуђер. Шта ћу овде у свету“. И са болом је говорио Богородици: „Пресвета Богородице, ја сам тражио пустињу, а ти си ме довела у свет“.
И изгледа да је добио одговор на своју молитву. Јер, када га је касније отац Козма, садашњи игуман Стомија, упитао како је отишао, он је одговорио: „Е, рекао сам Богородици да ми покаже где жели да идем. И рекла ми је [да одем] на Синај“.
Приликом посете једног богослова, који живљаше на Синају (садашњег синајског архиепископа г. Дамјана), старац је предао писмо за тадашњег архиепископа Порфирија. Питао га је, наиме, да ли би га примио на Синај да живи негде ван манастира, без икакве обавезе према њему. И добио је потврдан одговор.
Видевши да је његово посланство у пустињи света завршено и да је испунио завет Пресветој Богородици, коначно је оставио Стомио 30. септембра 1962. године и кренуо ка Богопохођеној Гори Синају. Он није навео разлоге свог одласка, будући да би се дигла буна и да би се народ подигао. Рекао је да иде ради лечења. Када је отишао, многи су плакали с обзиром да им је био утеха.
Он не само да је обновио Манастир Стомио и написао његов летопис, него је својим подвизима и натприродним догађајима, које је доживео, исписао и своју повест (Житије) на његовим стенама. Коничани са побожним поштовањем чувају у свом сећању „калуђера“, који је данас већ свуда познат као отац Пајсије.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Поменути део зида је за г. Пантелиса био знак препознавања, кога се, после 37 година, сетио да би блаженом крфском митрополиту Тимотеју показао место гроба преподобног Арсенија. У суботу, 8. августа 1995. године (по новом временослову) збило се друго ископавање и нађен је део десне ноге, заједно са прстима и шест пршљенова.
  2. Запис о преносу моштију потиче од сведочења г. Пантелиса Дзекоса, сада монаха Арсенија. Нарочито о последњем догађају тачније види у старчевој књизи Свети Арсеније, стр. 89.
  3. Паладије Еленопољски, Лавсаик, Р6 34, 1084.
  4. У Манасгир Фанеромени на Саламини, где се замонашила и упокојила као сестра Ана. У свету се звала Атина Хадзи. За време заузећа је била народно веома заузета.
  5. Свети Јован Златоусти, Тумачење 48. Псалма, Р6 55, 232.
Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *