НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

 

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА
 
I ВРЛИНЕ
 
2. Послушност
 
Старац није живео много година као послушник у општежићу. Веома добро је, међутим, од почетка савладао најважнију поуку из послушности, положивши је са одличном оценом. Првенствено је чинио савршено послушање са радосним расположењем према свом игуману и старцу. Без размишљања је имао послушање и према саборним старцима. Пошто би их питао како да уради неку ствар, они су одговарали: „Чини како те Бог просвети“. Њега је, међутим, секирао сличан одговор. Желео је да му кажу нешто одређено како би сасвим одсекао своју вољу. Најтеже испите је дао вршећи слепо послушање према старцу И., који му је, као што је напред речено, налагао сурове послове и строго га проверавао, чак без знања игумана. Добар послушник је ћутке подносио, осуђујући себе самог. Старца И. никада није осуђивао, чак ни помишљу. Веровао је да се све догађа ради његових грехова. На крају се појавило крволиптање, те је завршио у манастирској болници, где је благодарио и молио се за старца И., од кога је имао духовне користи. „Ударао ме је као октопод, али ми је истерао мастило“[1] , говораше он.
Он се дубоко уживео у тајну послушности. Из искуства је спознао њена добра. Стога ју је и искао. Говорио је: „Знајте, сав смисао и тајна монашког живота налази се у послушности, у одсецању своје воље. И пред млађим треба одсецати вољу, уколико не постоји страх да му нанесеш зло. Речено привлачи благодат Божију. Пошто сам отишао из општежића, осећао сам јаку потребу да слушам. Потом сам прешао у Стомио. И пошто је отац Серафим био девет сати хода далеко, ја сам узео код себе неко ванбрачно дете од дванаест година, кога су сви презирали, и учинио га својим старцем. Питао сам га: „Шта кажеш, дете моје, да урадим нешто“. И радио сам шта ми је говорио.
„Шта кажеш, да идем да сечем дрва“.
„Јеси ли читав. Где ћеш да идеш за дрва“, говорио ми је. И ја сам одсецао своју вољу и радио нешто друго. Кад бисте знали колико сам духовне користи имао од реченога! Наравно, пошто су ме људи ценили, чудили су се. „Чуј, да слуша једно дете“. Дете се оснажило и стекло самосталност, добивши помоћ да постане исправан човек. Више сам, међутим, ја био помогнут одсецањем своје воље. Одсецање воље помаже у духовном животу“.
Старац од једног тренутка па надаље, природно, није имао потребе за послушањем у почетном његовом виду (тј. за слепим послушањем старцу), с обзиром да је већ био достигао мислено покоравање. „Онај ко је тело покорио духу, нема потребе за покоравањем људима. Он се покорава Божијем слову и закону, као благодарни послушник“[2].
Руковођен Духом Светим, старац беше достигао једно више стање, покоривши своје размишљање благодати Божијој. „Када се благодат Духа зацари у нама, ми ништа своје немамо и све што се дешава јесте воља Божија, услед чега [почињемо] да тумачимо[3]
Он више није имао своју вољу, план, распоред. У својој посланици (3. 11. 1972. године), он је писао: „Мој план одређује Бог, а не ја. Ја више на одређујем време (када би требало да излазим у свет). Уколико постоји потреба, ја (чак и да пожелим да не изађем напоље) не могу да се одупрем, будући да ме Бог покреће љубављу својом и љубављу мојом према ближњем“.
Иако имађаше просвећен ум и расуђивање, за озбиљне теме он је добијао осведочење од Бога након искања или ванредно. Па ипак, када се радило о чисто личним темама, из великог смирења он није волео да следи сопствену вољу, него је питао и слушао друге старце, духовнике, епископе, па чак и своју духовну децу.
Старац је још говорио: „Ма колико моја мисао била исправна у вези са неким мојим питањем, ја не могу да имам поверења у њу с обзиром да је моја. Када се разболи, лекар не успоставља сам утврђење своје болести. Он иде код другог лекара, па макар и лошијег од себе“.
Старац је у прво време по доласку у Панагуду слушао горке прекоре од појединаца, које су ометали многобројни посетиоци. Он је чак помислио да промени келију. Стога је отишао и упитао духовника, оца Никодима, који му је одговорио: „Немој ићи, осим уколико ти каже Свештена општина“. И он је послушао и остао. Једном су га позивали у Канаду. Он је питао своју духовну децу (као што је свети Антоније питао свог ученика, да ли треба да иде у Цариград). И, послушавши њихово мишљење, он није отишао. Једном је помислио да засади неколико чокота у дворишту Панагуде како би посетиоци седели у хладу. Када се, међутим, неко од отаца није сложио, он је послушао и није их засадио.
Када би се служила Света Литургија у његовој келији, он би питао свештеника шта жели да чита док врши предложење, тј. часове, канон, молитве за Причешће, или да изговара молитву. „Навикао сам се да послушам оно што жели свештеник“, говорио је.
Уколико је послушност одсецање воље и „одстрањење сопствених склоности“[4], старац је до краја био истински послушник. Понајпре са занемаривањем телесног одмора. „Задатак је одсећи вољу у келији и презрети телесни одмор у свему“[5]. Потом, са људима који су га опседали, достижући до тренутка да не може да „одреди себе“. Чак и кад му је било хладно, или кад је био гладан или болестан или кад је, најгоре, крварио, и кад је хтео да иде ради своје телесне потребе, он је постојано трпео и одсецао на само своје природне прохтеве, већ и своје неопходне потребе. Он је измишљао начине и путеве да одсеца своју вољу, дајући пример послушности.
Па ипак, неки су смислили и рекли: „Према коме старац Пајсије има послушање? Не знамо ко му је старац“. За старца је била олакшица, радост и спокојство да живи у послушању. Али, Бог му беше поверио друго дело.
Он је говорио: „Ја могу да вршим слепо послушање. Међутим, када имам неку одговорност (тј. духовну одговорност као старац), ја треба да преузмем одлучност“.
Као послушник, он је прошао период послушности и успокојио своје старце. Послушање је делатно научио, а не из књига. Стога је разумео и помагао послушнике. Као послушник, он је био строг и непопустив према себи. Када је, пак, касније као старац друге саветовао, он беше снисходљив. Био је веома осетљив, истанчан и расудљив.
Он је желео да послушност извире из слободе и да се врши са радосним расположењем. Она не треба да буде површна, спољашња и војничка, већ да представља покоравање старчевом размишљању. Сматрао ју је леком сваке душевне болести, а пре свега гордости. Стога је наглашавао: „Послушност је најкраћи и најлакши пут. Она је кључ од раја. Њоме се одсеца воља, себичност, страсти и долази благодат Божија, те живот постаје рај“.Старац је говорио: „Уколико слуша лекара, болесник ће оздравити. Уколико је неко помало сулуд али и послушан, постаће философ. Уколико је, пак, оштроуман али не слуша пропашће“. Он је сматрао да је најгоре да неко не слуша савете стараца и да чини оно што му каже помисао. Говорио је: „Онај ко слуша своју помисао, себи наноси штету, тј. изгубљен је и тражи своју пропаст“. Када га неко не би питао ради духовне користи и да би послушао, већ да би изнудио благослов да чини своју вољу, он је прекидао бесплодан разговор, говорећи: „Начини поклон пред својом помишљу и ради како хоћеш“. Сам се ослобађао одговорности. Стога је наглашавао: „Старци ће дати одговор пред Богом у складу са послушношћу коју имају њихови послушници“.
Старац је саветовао: „Послушници треба да буду послушни свом старцу. Уколико је строг и наноси им неправду, они ће добити изобилну благодат. Међутим, не треба да га осуђују. Уколико имају потешкоће, нека говоре своју помисао, а потом нека чине оно што им каже. Послушник сав треба да буде готовост и само одрицање, а старац само треба да га обуздава. Старац треба да обрезује са расуђивањем, а не да сакати. Старац треба да је најпре сам прошао кроз послушање, а не да врши опите на свом послушнику. Старци који захтевају слепу послушност, треба да виде веома добро“.
Старчеви савети су делатни и изнутра осведочују, с обзиром да их је најпре сам применио. Као онај ко је „извршио и научио“ послушање, он се показао облагодаћени послушник, а потом и расудљиви старац. Због његове послушности, отац Тихон га је звао: „Мили мој Пајсије“.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Пошто се улови, октопод мора да се 40 пута излупа о камен како би смекшао и испустио црнило које поседује, иначе ће због тврдоће и окорелости бити неупотребљив за јело, прим. прев.
  2. Преподобни Теогност, „О делању и зрењу“ (О пракси и теорији), Добротољубље, том 2, стр 257.
  3. Преподобни Петар Дамаскин,Увод, Добротољубље, том 3, стр. 13.
  4. Лествица 4, 107.
  5. Ава Варсануфије, Одговор 124, стр. 90
Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *