НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

 

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА
 
II БЛАГОДАТНИ ДАРОВИ
 
15. Блисталац нествореном светлошћу
 
Старац је много пута био зритељ нестворене светлости. Међутим, у више наврата је био виђен како и сам зрачи нествореном светлошћу.
* * *
Јеромонах Максим Псилопулос, старац Келије Ваведења Пресвете Богородице са Керасије, писмено излаже: „Беше празник Преображења Спасовог, 6. август, 1977. године. Старац је увече дошао у келију у којој сам живео у Капсали. У гостима су ми била два богослова, деловна предавача богословља, господин Г. Дилбоис, просветни саветник, и господин Атанасије Вистас (сада монах Арсеније у нашој келији).
Пошто смо одслужили бдење, на коме је старац појао на познат монашко умилни начин, постависмо сто. Потом је он кренуо ка својој келији. У часу када сам га поздравио, пре него што се сунце родило, видех да његово лице заиста светли „као светлост“. Зрачио је неком белом светлошћу, додуше не много заслепљујућом, која беше слична светлости великих светла на возилу при густој магли, која нас не заслепљује. Ја догађају нисам дао значаја. Међутим, помисао ми је говорила да се можда радило о светлости са неба, тј. о дару Божијем на празник Преображења. Успокојио сам се.
Два богослова ја бејах послао да испрате старца до Келије пророка Илије. Када се вратише, ја чух да причају између себе: „Шта беше оно светло“. Они ме упиташе: „Јесте ли видели нешто на старцу Пајсију“. И ја уђох у причу. „Видео сам“, рекох им.
И они ми рекоше да су видели његово лице светло, тј. осветљено неком другачијом светлошћу, различитом од сунчеве или од звездане.
И сва тројица смо поверовали да је преображени Господ наградио свог слугу Пајсија, који беше подвижник на преображавању сопственог бића. Ми прослависмо Бога који прославља оне који Њега славе. Нисмо ништа казали оцу Пајсију, ни ја, ни они. Оклевали смо… стидели се… бојали… Отишао је на небо не „сазнавши“ да смо га, ништавни и недостојни, видели у светлости Преображења. Међутим, ми смо уверени да се он сада налази у светлости Царства Божијег“.
* * *
Писмено сведочење брата, са молбом да његово име не буде објављено: „Крајем августа, почетком септембра 1984. године, договорих се са једним духовним братом и његовим сином од 6 – 7 година, и уђосмо на Свету Гору. Били смо примљени у Манастир Кутлумуш. После установљеног послужења у гостопримници, одговорни монах нас одведе у собу у којој ћемо боравити.
Ми остависмо своје ствари и изађосмо на балкон, са ког смо видели у дубини Манастир Ивирон и ближе старчеву келију. Беше пола четири, четири после подне. Јако сунце је осветљавало сав простор и обзорје. Разговарао сам о разним стварима са својим пријатељем, пазећи на његовог немирног сина, који се верао по дрвеној заштитној огради на балкону.
У једном тренутку видех да из прозора старчеве келије излази нека другачија светлост, јача од сунчане и различита. Њена различитост се налазила у јачини која превазилажаше сунчеву, али и у нијанси боје. Она беше прозрачнија, чистија, златастија и упоредо плавкаста.
Чудесан догађај је потрајао око десет минута. Од његовог почетка до завршетка питао сам се да ли сам добро видео и да ли сам сам добро. Не губећи додир са својим саговорником у ономе о чему смо разговарали, пратио сам чудесан догађај не говорећи му ништа. Узбуђен, задржао сам га за себе.
Последњи пут сам посетио старца у његовој келији крајем септембра 1993. године. Затекао сам га веома исцрпљеног. Како смо разговарали, у мени је преовладала помисао да му испричам чудесан догађај из 1984. године. Када му га испричах, изглед му се промени. Његово лице постаде јако благо и мило. После неколико тренутка он ми смирено и скромно рече: „Има много ствари, али није на корист да кажем“. Одлазећи, ја га запитах за благослов да испричам догађај. Он ми одговори: „Е, остави, благословени““.
Преосвећени митрополит Ксантија, г. Пантелејмон, као очевидац сведок прича: „Беше рано јутро, после ноћења у Келији Панагуда. Прочитасмо службу у црквици келије. Служио сам (као свештеник), а појао је старац Пајсије. Немоћан сам да опишем изливање благослова. Како је Литургија текла, дође час Светог Причешћа. Старац приђе са великом побожношћу и скрушеношћу да се причести Пречистим Тајнама. Како се савио, он скину своју скуфију, ослобађајући косу. Изненађен, приметио сам да је његово лице, са очевидним знацима божанствене измене, постало светло. Зрачио је тиху, јаку светлост! Призор беше неуобичајен за мене, преносећи ми сладост божанственог светлуцања. Нисам желео ништа да проговорим. Задржао сам, као часни дар, у свом памћењу његов светлоносни лик, спреман да прими Господа славе. [Сада] га износим, с обзиром да не припада само мојој маленкости, већ свима који ишту утеху од светлоносног старчевог лика“.
Старац је једном рекао: „Знам многе који би могли да заблистају када се причешћују. Бог, међутим, речено не допушта, да можда не би позавидели други, који би их видели“. Можда он иза „многих“ скрива себе? Јер, и у другим приликама је био примећен да у часу Светог Причешћа зрачи светлошћу.
* * *
Два ваздухопловска стројара ратног ваздухопловства посетише старца. Он их упита:
„Где ћете боравити“.
Они не могаху да се сете имена манастира.
„Добро, сетићете се. Који посао радите“.
„Ваздухопловни стројари“.
„И ја сам знао једног стројара који се звао Ксенофонт“.
И старац сави главу.
„А, да, у Ксенофонту ћемо боравити“, одговорише.
Беше два сата по подне и сунце је сијало. Један, који је и испричао догађај, виде светловенац [ореол] око старчеве главе, светлији од сунца. Чим се удаљише, одлазећи од капије, он упита свог пријатеља:
„Бре, Јорго, хоћу да те питам нешто“.
„Шта, за светловенац“.
* * *
Сведочанство јеромонаха Стефана из Лако скита са Свете Горе: „Други пут сам ишао у посету старцу у јесен 1993. године са оцем Доситејем, Румуном. Дошли смо код задњих врата. Беше много људи у дворишту. Старац је био усправан, разговарајући са неким, будући нама леђима окренут. Чим је чуо наше кораке, он окрену своје лице и погледа нас. Али, шта угледах! Видех како његово лице светли. Видело се његово лице, али у светлости. Пред неуобичајеним призором стадох, док ми се срце испуни великом љубављу и радошћу. Старац је изгледао веома мио. Никада у свом животу нисам осетио сличну љубав. Потом се његово лице повратило у природно стање“.
* * *
Сведочанство монаха Алимпија Светоананитског: „У суседној Келији светог Јована Богослова вршио се постриг једног монаха. Беше присутан и старац Пајсије. Ја сам стојао поред њега. У време причесна, који је сам појао, ја га погледах и видех да му глава светли као лампа. Ја не могадох да га гледам. Догађај је кратко потрајао“.
* * *
Сведочанство неименованог клирика: „Први пут сам ишао у посету старцу Пајсију у његову келији. Не видевши га никада ра није, стао сам кратко пред његов прозор, што он није приметио. Он беше на молитви. Чуо сам га како гласно говори. [Његове речи] заправо више личаше на разговор дијалог, неголи на самоговор монолог. И видех га буквално окупаног светлошћу плаве боје. Одређеније, један плави зрак је силазио и целог га прекривао. Истовремено, његове размере су биле много веће од природних. И његово лице беше измењено, светло и у сваком случају, увеличано. Гледајући призор, ја нисам поистовећивао оца Пајсија са оним што сам видео. Тек касније, када сам се уверио да у његовој келији није било никог другог, схватио сам да се о њему радило.
Удаљавајући се касније од старчеве келије, ја сам све више схватао каквог сам се великог дара удостојио, што ми пружаше радост и милину“.
* * *
Старац је, дакле, гледао славу Божију и сагледавао нестворену светлост, много пута и сам споља зрачећи њоме. Сам се, међутим, колико је могао, трудио да се крије, не причајући о сличним стањима. Једном га је неко упитао о нествореној светлости. Он му је одговорио на шаљив начин: „Пећ коју имам у келији је створена [зидана]“.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *