НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

 

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА
 
XII У „ПАНАГУДИ“ ДАВАЊЕ НАПАЋЕНИМА
 
„Настањивање у Панагуду“
 
Пошто је прошао једанаест година подвига и приношења у Колиби Часног Крста, старац је из неког духовног разлога одлучио да је напусти. Тражећи келију у Капсали, хтео је да живи са старцем Мином Румуном, који беше слеп, тј. да се брине о њему у старости. Међутим, манастир коме је келија припадала није му дао благослов. На путу се молио са сузама: „Пресвета Богородице, ти за све имаш боравиште у свом врту. Зар за мене немаш“.
На дан када му се јавила света Ефимија, 27. фебруара, нашао је, по упутству старца Јоакима, Панагуду, која дотле беше виноградска кућица Манастира Кутлумуша. Он је догађај доживео као благослов светитељке, те јој је ганут заблагодарио због њеног промишљања. Оци из манастира су врло радо и са усхићењем примили старчеву молбу. Пошто им је уручио отпуст, они су виноградарску кућицу претворили у келију, дајући му омолого.
Келија Панагуда се налази на крају брдашца, унутар густог растиња, близу стазе која спаја Кареју са Ивироном, а наспрам Скита светог Пантелејмона. Црквица заузима југоисточни угао колибе и слави Рођење Пресвете Богородице (услед чега је позната као Панагуда, дакле Мала Госпојина). Она се налази са десне стране ходника, чим се уђе на улаз, док је лево старчева келија. У наставку он је десну келију преуредио у гостопримницу, а лево је направио радионицу. Једна врата одводе до настрешнице са погледом на Кареју.
Иако је тражио тиху келију на јужној страни Свете Горе, он је учинио жртву ради посетилаца, како би се налазио на за њих приступачнијем месту, у Панагуди. Она је мала скромна келија, недалеко од Кареје, како се посетиоци не би мучили и како би могли да ноће у околним манастирима. Они могу да се распоређују, како тежина гостопримства не би пала само на један манастир.
Он је довео питку воду преко пластичне цеви из једног изворчића. Пошто, међутим, у летњим месецима извор пресуши, старац је преправио стари подземни вододрж, који је зими пунио. Жицом је оградио предео колибе, остављајући два улаза. Направио је и врло малу башту, где је засадио мало дивљег поврћа, те гајио лук, зелену салату и неколико струкова парадајза ништа више.
Келија је имала основне недостатке с обзиром да је била стара и напуштена. Недостајала су врата, прозори, тавани. Под је био са рупама, а кров је прокишњавао. Уз много труда почео је неопходне радове. Новац није имао, али га је и тешко примао. Читав дан је радио, а увече је ишао пешице сат времена и боравио код једног свог ученика, где је био и пренео своје малобројне ствари. У радовима су му помагали његов ученик и оци из Кутлумуша, који су и животиње дали за пренос грађе. Најпре се побринуо да среди црквицу, а потом своју келију, да би могао да ноћи.
Једног дана, идући ка Панагуди и вукући ноге од умора, он размишљаше: „Да је макар кревет спреман да бих могао мало да се одморим“. Пошто је стигао, видео је од неких врата направљен подвижнички кревет, који беше направио неки монах.
Осим посведневног напорног рада имао је и народ. Припремао је цемент, али је, пошто би му дошли људи са тешкоћама, седао и слушао их. Када би се враћао на посао, цемент би се већ стегао. Но, он се није узбуђивао. „Људи имају своје муке. „Нека цемент буде“ цемент“, говорио је весело, шалећи се на рачун свог труда, али и на рачун жалости других. Пео би се да поправи кров, посетиоци би долазили, а он би опет силазио. Када би одлазили, опет би се пео да би наставио. Речено се често дешавало док се није уселио у келију, али и касније.
 
Свети Пантелејмон и Лукилијан
 
Беше 2. јун 1979. године, послеподне. Старац тек што је пренео ствари у Келију Панагуду, не стигавши још да их среди. Припремао се за вечерњу, те упита монаха који му је помагао, који се светитељ сутра слави. Међутим, он се није сећао. Он рече да ће му саопштити сутрадан кад дође, и журно оде, с обзиром да се смркавало.
Наставак је старац испричао: „Минеји су ми били у кутијама. Тражио сам своје наочаре да бих видео који се свети слави, али их нисам налазио. Да не бих губио време, вршио сам вечерње на бројаници, говорећи: „Светитељи дана, молите се за нас“. Уставши после поноћи, опет сам уз лампу пола сата покушавао да нађем који свети беше, али без исхода. Рекох: „Прође полуноћница“. Да не би ноћ прошла у тражењу, опет сам на бројаници говорио: „Светитељи Божији“…, не наводећи имена дневних светитеља.
И у једном тренутку видех светог Пантелејмона како прати неког светитеља у мојој келији.
„Ко си“, упитах га.
„Свети Лукилијан“, одговори он.
Нисам се сећао да постоји сличан светитељ, те сам поново упитао:
„Лукијан“.
„Не. Лукилијан“.
„Како? Лонгин“, упитах по други пут.
„Лукилијан“, понови светитељ, споро изговарајући по трећи пут своје име.
У наставку, обраћајући се светом Пантелејмону, он рече да ми испита ране од захвата, тј. да види јесу ли добро. И приђе ми свети Пантелејмон, носећи белу кецељу као лекар. Пошто их је испитао стављајући руку на моје груди, на месту где је извршен захват на плућима, он рече светом Лукилијану: „Добро је. Узми у обзир при сведочанству (испиту)““.
Светитељи нестадоше, а старац, славећи Бога и благодарећи светима, упали свећу и нађе да је реченога дана, 3. јуна, био дан светог Лукилијана.
Сутрадан ујутро, пошто је дошао монах који му је помагао, старац са осмехом упита: „Свети Лукилијан, јели“, и исприча му јављање светитеља.
Пошто је прочитао житије светога, он се зачудио пријући „подударност“[1]: опширно светитељево житије се налази у Манастиру Ивирону и смештено је под датумом 27. фебруар, дакле, под даном када му се јавила света Ефимија. Веза између мученика и светитељке, коју је старац много поштовао, али и блискост времена, а посебно места страдања двоје светих, посебно су га обрадовали.
Потом је отишао у Кутлумушки скит и целивао светог Пантелејмона. Рекао је да целивајућа икона веома личи на његов свети лик.
Касније га је сваке године славио, поставивши његову икону у цркву и у своју келију.
Чудесни догађај је утешио старца и одагнао умор и тескобе које је преживљавао у реченом прелазном периоду.
 
„Тешите народ мој“
 
Читав ток поклоника променио је правац: уместо ка „Часном Крсту“, кретао се према „Панагуди“. Шта више, он се непрестано повећавао. У прилично мирној околини одједном су се могли видети људи свих нивоа и узраста како иду горе доле путељком који је пролазио преко кутлумушке ливаде. Највећа гужва била је у време када је аутобус долазио. Већина путника је са зебњом журила настојећи да први стигну код старца. Стога су запиткивали: „Идемо ли добрим путем ка оцу Пајсију“, „Је ли старац доле“, „Има ли их много да чекају“.
Старац их је цели дан примао, послуживао, жртвујући много времена да би чуо њихове тешкоће, да би подигао њихов крст, да би узео њихов бол, да би их посаветовао, укорио, исцелио, да би се нашалио са њима. Он уопште није рачунао да ли је сам не наспаван, гладан, жедан, уморан, болестан. Оно што му је, међутим, било тешко беше прекидање и смањивање безметежне молитве. Он је буквално горео од чежње за безметежјем и непрекидним општењем са Богом. Међутим, његово осетљиво и љубављу обилно срце му није допуштало да остави неутешене оне који су уморни и натоварени (Мт.11,28).
Он је са расуђивањем покушао и успео да споји служење људима и безметежни живот. Његова благодатна прозорљивост, помоћу које је испитивао настројења али и озбиљност тешкоћа оних који су долазили (у већини случајева још пре него што дође у додир са њима), као и поједини изузетни божанствени догађаји, беху непогрешива мерила његовог понашања у сличним околностима.
Сагласно сведочанству, једном је отац Пајсије био веома уморан. Звоно је, међутим, упорно звонило. У тренутку када се спремао да отвори, испред жице је угледао блаженог старца оца Тихона, како му задовољан говори: „Радујем се што примаш народ“. Речени догађај је допринео да се он још више приклони служењу.
Временом је, међутим, број посетилаца превише порастао, превазилазећи границе његове издржљивости. Он је говорио, исповедајући се: „Ја нисам власник самога себе. Владам се по плану људи. Раније се мој ум погружавао у молитву. Сада преживљавам људске тешкоће. Често се предајем сну“.
Са друге стране, старац је схватао велику потребу барем већине посетилаца. Он је рекао: „Немојте мислити да људи долазе да би провели своје време. Напротив, имају велике тешкоће. Оно што ме наводи да наставим садашње стање јесте чињеница да неке душе добијају помоћ. Ја сам, претпоставимо, пошао за монаха, да бих живео у непознатости, међутим, народ ме не пушта. Један старац ми је рекао: „Ти, старче Пајсије, као правило имаш да примаш народ и да га успокојаваш“. Сада, како ће Бог судити не знам“.
Он је, наравно, чезнуо да живи сам у тишини и да се моли, будући да је осећао да на речени начин више и суштинскије доприноси браћи својој.
Видевши да број посетилаца стално расте, он беше приморан да предузме неке мере: у току лета је нестајао у шуми на неколико сати, а зими се затварао у келију. Углавном је читао Псалтир, молећи се за поједине врсте напаћених људи. Постојали су, свакако, и изузеци, у којима је кршио свој типик, наиме, када му је било „откривано“ о неком озбиљном и хитном случају.
Он је размишљао и о још коренитијем решењу, тј. о преласку, у најмању руку на дуже време, на мирно место, макар и ван Свете Горе. Добио је предлоге за мирно и непознато место чак и у иностранству (Америка).
Но, изненада је настала очигледна промена његовог става. Прекинуо је сасвим и заувек своје миле изласке у шуму и ограничио сате свог затворништва. Када су га са недоумицом питали о промени, он је одговорио на загонетан начин, наводећи реченицу пророка Исаије: Тешите, тешите народ мој, говори Бог [Ис.41,1], остављајући да буде схваћено да је примио заповест. По једном сведочанству њему се јавила Пресвета Богородица и рекла: „Мој посао је да чувам ваше границе, што и чиним. И ти треба да примаш све људе, с обзиром да имају нужду“. Старац је смирено послушао Богородицу и њеном заповешћу примио послушање служења напаћенима.
Иако је све примао, људи га нису променили, нити су га посветовњачили. Напротив, старац је благодаћу Божијом преображавао људе. Он не само да се жртвовао, предајући се људима, него је и сам „напредовао“ и духовно се успињао „из силе делања у
силу умозрења“[2] , доживљавајући велике и натприродне догађаје. Својим безметежним искуством за молитву је користио ноћ и време током дана, кад је успевао да буде сам. Док је био сам, у молитви је Богу износио молбе људи, а док је био са људима, проповедао је Христа. Бог и напаћени људи постали су две осовине око којих се вртео читав његов живот.
 
Јављање светог Власија
 
Архимандрит, отац Августин Кацабирис више пута мољаше старца да се помоли да му се јави новојављени светитељ Власије из Склавене. Желео је да види његове црте како би га насликали.
Беше 21. јануар 1980. године, Недеља блудног сина, већ према понедељку. Док се молио увече у својој келији на бројанице, старац угледа како се пред њим у светлости појављује неки непознати светитељ, који ношаше калуђерску мандију. Поред њега, на зиду келије, изнад пећи, виделе су се рушевине манастира. Старац осећаше неописиву радост и умилење и помишљаше: „О ком се светитељу ради“. И одмах чу глас из цркве: „Ето светог Власија из Склавене“[3].
Из благодарности светом за част коју му је указао, старац је отишао у Склавену и поклонио се његовим облагодаћеним моштима. Он је на неки начин узвратио посету. Старац је из далека још показао место на коме је раније био саграђен манастир светога, с обзиром да је падао мрак и да није имао времена да оде на лице места.
Господин Апостол Папахристу наводи: „Двадесетог маја 1980. године старац је дошао у моју кућу у Агрињо, са намером да оде у Склавену у Ксиромери, како би се поклонио светим моштима светог Власија Склавенског, после јављања светитеља у његовој келији. Остао је једну ноћ у нашој кући. Чисту белу постељину, коју смо му прострли, старац је оставио потпуно нетакнуту. Дошавши у Склавену, он се великим поклонима поклонио светом и поучио све око себе“.
Потом је старац наручио икону светог Власија у Манастиру Свете Тројице у Коропију на Атици, пошто је монахињи иконописцу описао његове црте. Пошто је добио икону, он се успокојио, будући да је тачно представљала светог. Старац је рекао: „Види се да је сестра била побожна и да је насликала икону уз молитву и пост“.
Сваке године он је, уз велико бдење, сам у својој келији славио спомен светог Власија. Он га није славио 11. фебруара, када се обично слави његов спомен, већ 19. децембра, на дан када је пострадао.
 
Миомирис из иконе „Достојно“
 
Старац је испричао: „У понедељак Светле седмице седео сам у гостопримници и изговарао молитву. Одједном осетих необичан миомирис. Ја изађох у ходник да видим одакле долази, те уђох у цркву и ништа. Потом изађох напоље у двориште, где је миомирис био много јачи. Чуло се да лупа клепало. Погледах и видех литију да иде на доле, те схватих да миомирис долази из Богородичине иконе“.
Реченога дана се врши литија са чудотворном иконом „Достојно“. Она иде до испод Кутлумуша, до Келије светих апостола (Алипија). Келија Панагуда је удаљена око један километар. Са велике удаљености Пресвета Богородица је на неки начин послала свој поздрав старцу.
 
Мошти светог Козме Протоса
 
На почетку Божићног поста 1981. године извршено је ископавање моштију преподобномученика Козме Протоса (прота Свете Горе). Он је пострадао од Латина у XIII веку. Мошти су му нађене у Протату после много векова.
Сутрадан по ископавању старац је ушао на Свету Гору. Стигавши у Кареју, отишао је и са поштовањем се поклонио светим моштима. Осетио је неизрецив миомирис. Говорио је да чак и земља из гроба има благодат, с обзиром да је упила од светих моштију.
У Недељу Православља следеће године у Протату је, у част светог, служено славско бдење на коме је био присутан и старац. У току бдења он је видео како се светлост са крова цркве излива на свету лобању. Сав се био усредсредио и обрадовао небесној светлости, која беше невидљива за друге.
 
„Јаре“ на тавану
 
Једне ноћи старац је у својој колиби задржао неког младог монаха. Ставио га је да преспава на дрвеној клупи у ходнику. Он је простро ћебе преко чупавог прекривача, а за узглавље је поставио неупотребљену стазу, коју је смотао у ролну. И настао је најлепши подвижнички кревет. Монаху је рекао у шали: „Онај ко спава на овом узглављу, има виђења“.
Сутрадан ујутро упитао га уз непосредни осмех:
„Како си спавао? Јеси ли имао виђења“.
„Нисам, старче“.
„Јеси ли видео „јариће“ (демоне)“.
„Ни њих нисам видео“.
„Јуче је, објасни старац са озбиљношћу, дошао чувар из Кареје, те смо разговарали. Чули смо са тавана како неко „јаре“ мекеће“.
 
Много светлости у старчевој келији
 
Године 1982. на Васкрс, два оца, тј. старчева духовна чеда, дођоше у келију „Равдуху“, да поздраве старца ђакона Јањија, и кажу му: „Христос васкрсе“.
Он их упита да ли су за Васкрс били на служби у келији код старца Пајсија.
„Нисмо“, рекоше му. „Били смо у Кутлумушу. Старац је био са нама“.
Ђакон Јањи се зачуди и изненађен објасни шта се догодило: он је са другим оцима био на служби у суседној келији. Када су завршили и одлазили, у Панагуди видеше много упаљене светлости. Читава келија је била у светлости, у чудесном блистању!
Под јаким утиском од призора, ђакон Јањи рече другима: „Погледајте како старац Пајсије величанствено слави Васкрс. А ми рано завршисмо“.
Међутим, речене вечери у Панагуди није било никога, ни њега самог. Шта је, дакле, била поменута светлост“.
Старцу су испричали догађај. Он је смирено одговорио: „Бог је слично уредио да би се ђакон Јањи осведочио. Јер, неки посетиоци одлазе и узнемиравају га питајући где је моја келија, те се он можда, као човек, некада пожалио или наљутио. Стога му је Бог речено показао“.
 
Обећање Пресвете Богородице
 
Старац је у сну видео како треба да иде на далек пут, те како спрема папире. Беху са њим и други људи, и они спремаху своје папире. Потом се појави нека лепа, величанствена жена, одевена у златну одећу. Она му узе папире, стави их на своје груди и рече му да ће их она средити, премда још није време да иде, с обзиром да је рано. Претходно се старац беше помолио: „Пресвета моја Богородице, мој пасош и папири још нису готови“, са осећањем да је неспреман да иде у други живот.
Пошто је после кратког времена отишао у Јерусалим, у Гетсиманију, он је са изненађењем, у што су се уверили његови пратиоци, у лицу Богородичине иконе Јерусалимске препознао „Госпођу“, коју је видео у свом сну. И он је постао свестан да је Она која му се јавила била Богородица, а да велико путовање беше одлазак из овог живота, за који још није био дошао час.
 
У Светим Местима и на Синају
 
Године 1982. старац је обишао Света Места и „свето се поклонио светињи“. Радило се о његовој првој и јединој посети. Са дивљењем је причао о великој благодати коју имају Света Места, посебно Голгота и Свесвети Гроб.
Он је отишао да се поклони и на Таворску Гору. И док се молио, „нешто му се десило“[4]. Потом је показао чувару поклоничког места тачно место где се збило Свето Преображење Спаситељево.
У Назарету је видео тајног Хришћанина, Јевреја, који је побожно скинуо своју капу, отишао и попио од свете Богородичине воде, пазећи да не буде примећен од људи. Старац је открио: „Има много тајнохришћана Јевреја, који се боје да се изјасне, будући да бивају гоњени. Касније ће се већина крстити и биће наши најбољи пријатељи“.
На Јелеонској Гори старац је замолио братију Светог Гроба, који су га пратили, да га на кратко оставе самог да се помоли. По том је пао на колена на камен на коме се Господ са борбом молио пре него што су га ухватили, загрлио га јако (као да је постао једно са њим) и дуго се са јецајима молио. Призор је изазвао јак утисак код чувара римокатолика.
Старац је рекао: „Тројица људи су оставили утисак на мене“. Један је (сада блаженопочивши) назаретски епископ Исидор, други отац… (још је жив)… а име трећег из неког разлога није открио.
Потом је он прешао на Синај да би помогао манастир. Још је желео да и сам остане неко време. Он је рекао: „Хоћу да се присетим старих дана и да се суседство на Светој Гори мало смири од много света“.
Старац је нашао одговарајуће место за боравак Свети покров, тј. пустињско станиште са црквицом и келијицом. „Видео сам, међутим, да немам снаге. Затим, пустиња се била променила, тј. није била онаква какву сам је давно упознао. Бедуини нису били мирољубиви и тихи, као некада. Сада су узели возила и од вијаче и одашиљачке уређаје. Стога и у Синајској пустињи може да се види немирни световни дух. Сада веће безметежје можеш да нађеш у манастиру, неголи изван, у пустињи“.
Из речених разлога он није остао дуго. Помогао је манастир и вратио се на Свету Гору.
 
Дејства Божанске благодати
 
Старац је рекао: „У време посете Божанске благодати срце поиграва. Једном сам се молио четрнаест сати непрестано. И уместо да се уморим, имао сам радост и одлично сам се осећао! Једног тренутка сам помислио да бих, с обзиром на године и да ми недостају два ребра, могао да одем и ставим кајш, те да се вежем конопцем за таван. И још кад бих имао два рашљаста дрвета, да се ослоним пазухом, могао бих да наставим и да издржим, па колико траје. И шта! Чим сам примио помисао, ја се стропоштах и стиже ме сав умор. Четврт сата сам остао непокретан на поду. Као да ми је Бог рекао: „Благодат моја те држи, а не кајш“. И да кажеш да је помисао била грешна или да је поседовала себичност? Ја сам само помислио: „Пошто сам у слабог телесног стања, треба да припазим“. Колико више би једна горда помисао сасвим отерала благодат. Колико је истанчан духовни живот и колико је пажње неопходно“.
* * *
Старац је и у Колиби Часног Крста доживео сличан догађај, који је 27. 10. 1978. године испричао: „Једном сам се дуго времена молио стојећи. И не само да нисам осећао умор, него сам осећао неописиву радост, уопште не желећи да прекинем молитву. Да бих могао да наставим што дуже, кренуо сам да се опашем дебелим кајшем. Међутим, нисам могао да га узмем и стропоштао сам се доле, као клупче. Бог ме је дуго држао. Међутим, чим сам пошао да додам наводну своју човечанску снагу и бригу, Он је узео своју силу како би ми показао колику вредност има мој труд“.
Другом приликом старац је испричао: „Био сам на неком бдењу и било ми је много хладно. Помислио сам да ћу, пошто се причестим, тј. после Свете Литургије, отићи у своју келију и умотати се у три четири ћебета да бих се загрејао.
Међутим, чим сам се причестио, нека топлина поче да се шири по читавом мом телу. Ја сам осетио да се у мени шири Божанска благодат слично струјној грејалици, која полако загрева“.
 
Виђење детета на молитви
 
Старац је испричао: „Молио сам једном Бога да ми покаже како треба да се молим. И видех у виђењу мени познато дете како клечи и са сузама се исповеда Богу, а потом подиже руке своје и моли га. Наведена слика ме је погодила и ја рекох: „Боже мој, опрости ми. Још нисам научио да се молим“. Стога је добро да молитва почиње са општим исповедањем нашег живота, а потом да следи прозба, у којој треба да се налази и славословље и благодарење“.
 
„Христе мој, благослови ме“…
 
Старцу се 26. марта 1984. године десио један догађај, који је испричао после неколико дана: „Док сам се молио гледајући Христову икону, осетих нешто у себи и падајући на под рекох: „Христе мој, благослови ме“. И одмах осетих миомирис који дуго времена испуњаваше читаву моју келију. Чак је и једна поњавица пуна земље, коју сам имао, миомирисала. Остао сам клечећи и целивајући и прашњаву поњавицу“.
 
„Страшно виђење“
 
Старац је, 11. 4. 1984. године у уторак Светле седмице у поноћ имао виђење које се односи на страшан злочин побачаја. Он га је испричао многима и чак је објављен, али га ми наводимо с обзиром да је тема од великог значаја, да се тиче многих и да можда може да помогне некој души. Он је испричао: „Упалио сам две свећице, као обично. Оне горе чак и када спавам за оне који душевно и телесно пате, у које се убрајају и упокојени. И ускоро сам имао страшно виђење! [Видело се] поље пшенице, која још није била класала, већ је тек била пустила трску. Ја сам се налазио ван ограде њиве и лепио свеће за упокојене споља, на зиду. Лево је било неко неправилно, стрмо и пусто место, које је било потресано снажним гласом, хиљадама плачних гласова, који су чинили да се и најсуровије срце потресе. Пошто сам патио од слушања плачних гласова, не могући да објасним виђење, ја чух неки глас како ми говори: „Поље са посејаном пшеницом, које није класало, јесте гробље душа мртвих који ће васкрснути. А место, које се потреса плачним гласовима, јесте пребивалиште душа побачене деце“.
Повративши се од виђења, ја, међутим, нисам могао да се повратим од великог бола који сам осетио. Ја нисам могао да легнем да се мало одморим, иако сам био веома уморан од ходања и стајања протеклог дана“.
 
„Пресвета Богородица“
 
Старац је испричао: „Прошле четрдесетнице (тј. 21. 2. 1985. године) јавила се Пресвета Богородица одевена у бело. Рекла ми је да ће се многе ствари у свету десити. Стога треба да се побринем да узмем“… (нешто лично).
Она се појавила близу североисточног угла келије. Пошто ју је угледао, старац је смирено рекао: „Пресвета моја Богородице, и место је нечисто[5] и ја сам нечист“. Међутим, касније је поштовао и место „на које су згазиле ноге Пречисте Богомајке“. Хтео је да на реченом месту посади цвеће како се не би газило.
У Часослову је под 21. фебруаром тајнописом забележио чудесни догађај:
„Пресвета Богородица, 10’30, пре поноћи. Сва у белом Блист. опрост.“
 
О антихристу, 666 и личним картама
 
Отац Пајсије је саучествовао у људским зебњама и одговарао на њихове недоумице. Тема која је у његовом периоду посебно заокупљала верне, беше ствар личних карти. Старац је и пре појављивања питања према расуђивању говорио о знацима времена и о антихристу. Затим, старац се знатније изразио поводом распростирања линијског кода са бројем 666 на производима, и покушаја државе да изда нове личне карте које би садржале (како је накнадно било откривено) црну траку, 666 и лице ђавола.
У његово време је било опасно да неко говори о реченим темама због страха од заблуде или због противљења. Духовни оци са одличним богословским образовањем избегаваху да дају одговоре вернима на питања у вези са реченим, те су слали људе да
се распитају за старчеве ставове. У почетку се створила забрка и у простору Цркве (изузев светлих примера), с обзиром да су једни (срећом малобројни) изражавали заблудне ставове, а други били равнодушни.
Старац је заузео став и сасвим јасно говорио. Он се није ограничио само на одговоре на многа питања верних, већ је 1987. године написао своју познату Посланицу: „Знаци времена 666″[6]. Она је са олакшањем била примљена и до данас руководи. Многи су преиспитали своје ставове и усагласили их са старчевим. Будући да је предвидео да ће и у будућности бити потребна, он ју је написао својеручно и потписао, како се не би изменили његови ставови, које је држао до свог упокојења.
Све што је рекао и написао беше плод молитве, духовне осетљивости и унутрашњег осведочења. Он је желео да живимо духовни живот, те да будемо добро обавештени и спремни на жртву. Ми не треба да будемо равнодушни, али нити да нас обузима паника и зебња. Нас треба да одликује дух исповедништва по потреби и сходно положају који свако заузима.
Млади су га питали да ли треба да се венчавају, с обзиром да могу да се десе апокалиптички догађаји. Он им је предлагао да оснују породицу и да се запосле, будући да су и у годинама гоњења Хришћани слично радили.
Он је говорио: „Наше време је тешко и биће неопходно да се помучимо, можда и да пострадамо у трајању буре која ће настати. Само ће са духовним животом моћи да се изађе на крај. Ипак, не треба да падамо у очајање. Јер, тешка времена су благослов, с обзиром да нас приморавају да живимо ближе Христу. Она су прилика за већи подвиг. Борба се сада неће одвијати оружјем, већ ће бити духовна, са антихристом. Он ће покушати да превари, ако буде могуће, и изабране [Мт.24,24]. Све ће бити проверавано од стране звери, из Брисела. После картица и личних карти, лукаво ће ићи на жиг, тј. присиљаваће људе да се жигошу на руку или на чело. Само они који буду имали жиг моћи ће да купују и продају и да завршавају послове. Верни који се буду од рекли имаће муку. Стога нека од сада науче да живе једноставно. Уколико могу, нека имају неку њиву, мало маслина и неку животињу за потребе своје породице. Притисак ће трајати три три и по године. Бог неће оставити људе без помоћи“.
Он је одбацивао схватање и начин неких који су говорили: „Шта и ако будем жигосан? Направићу и знак крста на својој глави“, или: „Узећу личну карту и урезаћу крст на њој“, или: „У себи се нећу одрећи“.
О реченом он је говорио: „Да су данашњи Хришћани са својим схватањем живели у време гоњења, не бисмо имали ни једног мученика. Први Хришћани разумност нису узимали у обзир, него су непоколебиво исповедали Христа и горели за мучеништвом. [Гонитељиј су им давали чинове, говорећи: „Само реци да ниси Хришћанин, а у себи веруј у свог Бога. Стави мало тамјана и претварај се да приносиш жртву, а после немој да приносиш. Претварај се да једеш идолске жртве, а ти једи чисто месо. Немој да проповедаш на овом месту, иди другде“. Међутим, они се никако Христа нису одрицали, већ су са радошћу хитали да пострадају за Њега. Они су горели од божанствене љубави.
Црква треба да заузме исправан став, да протестује и да тражи од државе да макар не буде обавезна нова лична карта. Она и вернима треба да објасни да ће пасти уколико узму личну карту“.
Закључно, старац је веровао да се „иза ЕЕЗ крије властољубље Сиониста. Сличну мрачну власт могао је само ђаво да измисли. Жигосање је одрицање. Чак је и лична карта одрицање. Уколико на личној карти имају символ ђавола 666 [Отк.13,18], и ја потписујем, значи да примам речену ствар. Ето одрицања, сасвим јасна ствар. Одричеш се светог крштења и стављаш други печат. Одричеш се печата Христовог, а узимаш ђаволов. Друго је што на новчаницама има 666 подајте, дакле, кесарево кесару… [Лк.20, 25], а друго је лична карта, тј. нешто лично.
Чак и онај ко прихвати да буде жигосан из неоправданог незнања или равнодушности, свакако губи Божанску благодат и прима демонско дејство“.
Ето, укратко, старчевог става. Говорио је јасно и трајно до свог упокојења, а сада руководи и поучава својим списима.
 
Миомирис светих моштију
 
Старац је испричао: „Ишао сам стазом заједно са оцем Пајсијем и обојица осетисмо јак миомирис. Схватио сам да су у близини сахрањене мошти светог подвижника. Отишао сам другог дана сам и нашао место одакле је излазио миомирис. Циљ ми је био да ископам и пронађем свете мошти, али сам их после из неког разлога оставио сахрањене“.
 
Захват због киле
 
Једног дана, док је радио иконице на гњечилици, од стезања и притиска старац је добио килу. Његов унутрашњи стомачни зид се поцепао као што се цепа нека тканина. Од поменутог времена он је носио још један крст. Ипак, он је на заједничким бдењима сатима стојао усправно. И када је имао посетиоце, обично је стојао како се не би дуго задржавали. Молбе познатих му лекара и духовних чеда да му се изврши захват остајаху неуслишене. Он је на своје приручне начине покушавао да једноставно одржава стање.
Једном је изашао у Суроти. Дошао је неки лекар да га види и понудио се да му помогне:
„Старче, какву тешкоћу имате? Ако могу да вам помогнем“.
„Имам килу, али не желим да ми се изврши захват. Нека имам нешто. Велика је ствар да имаш нешто, да трпиш и да се не молиш Богу [за своју муку], него да се молиш за друге. У реченом случају Бог веома слуша молитву онога ко пати и иште да други оздраве“.
Његово стање је потрајало неколико година и незамисливо се намучио. Много га је болело, али он ништа није показивао. На десну страну више није могао да легне. Своја духовна [правила] је вршио, али са тешкоћом и боловима.
На крају, опасан неким посебним кајшем, са штапом, болестан и болан, пошао је он на Синај. Међутим, лекар који га је видео у Суротиу никако није хтео да га пусти да иде на путовање. Требало је да му се хитно изврши захват. Стање је било пресудно и није било места одлагању.
И уместо на Синају, он се, против своје воље, нашао у захватној сали. Побожни лекар Георгије Блацас, који је требало да му изврши захват, беше мало забринут због његовог исхода. Старац је схватио и рекао му:
„Немој се бојати, Јорго. Видео сам захват… Све ће бити добро. Само бих желео да те замолим да не упишеш Пајсије монах, него Арсеније Езнепидис“.
„Зашто, старче“.
„Јер ће доћи народ и имаћете муке“.
Заиста, захват је извршен и све је било у реду, као што је старац видео и прорекао. Лекари и болничарке нису схватили о ком монаху се радило. Они су само говорили: „Чудан је овај калуђер. Овде су многи калуђери прошли, али овај је био другачији“.
Старац је дошао у солунску болницу Теагенио, 12. новембра, 1987. године. Извршен му је захват због бруха и изашао је 18. 11. 1987. године, са побољшаним стањем.
Потом је, не опоравивши се баш најбоље и не вративши се на Свету Гору, отишао на кратко на Синај.
 
Богохулни филм
 
Године 1988. дигла се бура код Грка због приказивања богохулног Скорцезеовог филма „Последње искушење“, који је снимљен по истоименом Казандзакисовом делу.
Поред појединачних одговора благочастивог грчког народа, одлучено је од стране Цркве да се одржи усклађени протест, 67. новембра исте године. Затражено је и учешће Свете Горе.
Међутим, многи су одречно одговорили, с обзиром да се нису сматрали довољно духовним да се баве сличним темама и говорећи да би пренебрегавање филма био узрок да се што мање прочује.
Старац је имао сасвим супротан став, говорећи: „У периоду иконоборства десет Хришћана је снажно бранило Христову икону на Златној капији и најзад пострадало ради ње[7]. Сада се хули на Христово Лице и не треба да смо равнодушни. Да смо у њихово време живели ми, „смотрени“ и „зналци“, рекли бисмо десеторици мученика: „Ви не поступате духовно. Презирите чувара који се пење да обори икону. Када се промени стање, ми ћемо на њено место ставити другу икону, још византијскију“. Ето шта је страшно! Наш пад, кукавичлук. Оно што нама одговара ми пред стављамо као нешто узвишеније“.
Протест против богохулног филма он је сматрао за исповедање вере. Стога је похитао да се нађе уз војујућу Цркву. Осим његових посебних упутстава, потписао је са другим оцима заједно изјаву Манастиру Кутлумушу, изражавајући своју жељу да учествује у изласку Светогораца у Солун ради исказивања протеста. Својим ставом он је помогао да Свештена општина донесе одлуку за званично и многобројно учешће Свете Горе. Присуство протоса, већине општинских представника, игумана и стотине Светогораца, побудило је усхићење и ганутост код сабраног народа. Посебан доживљај је изазвало старчево присуство. Током читавог протеста стојао је усправно, упркос озбиљним здравственим тешкоћама. На крају је био у опасности да буде угушен од изражавања поштовања од стране мноштва.
Учешће су узели и монаси и монахиње из манастира у свету и мноштво света. Усклађено деловање и молитве свих и старца донеле су добар исход. Држава је забранила приказивање богохулног филма. „Последње искушење“ је било удаљено. Када би само било последње.
 
Препознавање благодати свештенства
 
Једног дана се зачуло звонце (које беше стари врх риљача обешен о жицу, о који су посетиоци ударали неким гвожђем да би старац био обавештен). Старац је погледао кроз прозор и видео како десетак људи чека. Излазећи из келије и идући ка капији да би им отворио, он је говорио: „Војног поручника, који не носи одору и капу, можеш да тучеш, а да ти ништа не ураде“. Један од свих је проговорио и рекао: „Старче, за батине смо“ (будући да је једино он схватио смисао старчевих речи, с обзиром да су се њега тицале; за друге оне беху неразумљиве). Пошто им је отворио и пошто уђоше, он узе насамо реченог човека. И не питујући ништа, он му рече: „Види, оно што чиниш није исправно, будући да ће свет сада мислити да си нешто учинио. Ти треба да обучеш расу и да пустиш браду. Пошто се исповедиш код свог владике, замоли га да те стави у неки уред. Наравно, немој да служиш, али остани свештеник, да се народ не би саблажњавао“.
Он је био рукоположен у иностранству за свештеника. Међутим, накнадно читајући Пидалион, он је постао свестан да није био достојан да постане свештеник. Стога је сам одлучио да остави свештенство, скидајући расу и шишајући косу и браду. Старац је, пак, препознао неугасиву благодат свештенства, „видео“ тешкоћу свештеника и дао свој расудљиви савет.
 
„Преображење“
 
Беше 28. септембар 1992. године. У једној келији у Капсали служило се бдење у част преподобног Исаака Сирина. Међу оцима беше и старац Пајсије, који је посебно поштовао светог Исаака. Он је учествовао у бдењу из једне келијице, која беше наставак мале припрате.
Пре уласка [на служби] вечерње сви појци су били за левом певницом и појали славу. У црквици је владало умилно расположење. Сви су пажљиво слушали. Бдење су пратила и два православна Ливанца, један клирик и један младић, који стајаху у стасидијама за левом певницом. У једном тренутку клирик се окренуо да нешто каже младићу и угледа старца усправног, уздигнутог од тла 25 до 30 сантиметра, са бројаницом у левој руци и свог у светлости. Непокривени делови његовог тела, тј. лице и руке, исијаваху светлост, веома јаку светлост! Видећи неуобичајен и надсветски призор, њему дође да повиче, али глас није излазио. Видећи клириково изненађење и младић се окрену позади, те угледа исти призор. Старац је држао главу мало повијено, сабравши се у себе. Изгледао је задовољан и био насмејан. У једном тренутку више нису могли да га виде, будући заслепљени светлошћу која се појачала. Пошто су убрзо успели поново да подигну очи и да га погледају, већ су га видели у природном стању.
Исто је из олтара видео и други православни свештеник, странац. Врата од келије, цркве и Царских Двери, беху отворена и у истој линији.
Питање које се непосредно намеће јесте због чега су га, од многих отаца, који беху присутни, видела само тројица. На бдењу је било присутно двадесет петоро људи, али се старац „преобразио пред тројицом“.
Можда су они били достојни. Можда је догађај Бог уредио из разлога који само Он зна. Један од очевидаца је у својој отаџбини градио манастирчић. Донео је са собом планове да их покаже старцу, али му је дошла помисао: „Шта ће ти рећи отац Пајсије? Ко је отац Пајсије? Да није можда пророк“. И Благи Бог му је показао „ко је отац Пајсије“.
 
Сведочанства посетилаца
 
Одговор на помисао
 
Писмено сведочанство К. Д.: „Видео сам да старац у рукама држи пресавијену бројаницу. Ја помислих да му дам своју, а да узмем његову. И док сам седео са стране, он се окрену и рече ми смешећи се:
„Оно о чему размишљаш не може да се деси. Моја је од триста, а твоја од сто“.
Следећи пут купих једну од триста чворова и показах му је, говорећи:
„Старче, нећеш да ми измакнеш. Сад ћу да ти је узмем“.
„Када би знао шта ми тражиш, уопште ми не би тражио. Па нека, нека је благословено. Узми је“.
„Не“, рекох му.
„Немој бити упоран. Пошто је желиш, узми је“.
И ја је чувам као благослов и заштиту“.
 
Изненађења
 
Сведочанство оца Н. Светогорца: „Посетио сам старца у Панагуди, први и једини пут 1987. године, са мојим другом са изучавања, Јањијем. Ударили смо у гвожђе, позвали и чекали. Поново смо ударили. Никакав одговор. Потпуна тишина. Изненада, чусмо појање из његове келије. Било је много танких гласова заједно. Издвајало се: „Свети…, Свети“…
„Имају Литургију и стигли су до ,Свети Боже’. Потрајаће док заврше. Стога хајдемо“, рекох.
„Не, причекајмо. Само немојмо да звонимо поново“, рече Јањи.
Изненада појање престаде и старац изађе. Сећам се његовог лица. Оно беше јако светло. Слично никад нисам видео! Био је сам. Никог другог није било. Шта беху многобројни танки гласови? Наше чуђење беше на врхунцу.
Он упита колико нас је и поново уђе у келију. Узео је кључ и долазио да отвори. И затим ново изненађење: старац је ходао не газећи по земљи! Пришао нам је спорим корацима и на два три метра пре него што је стигао изненада осетисмо јак миомирис!
Запрепастили смо се.
„Добро дошли“, поздрави нас он.
Он нам показа да седнемо на пањеве и донесе ратлук. Упитао нас је шта изучавамо. Нашавши повод, он поче да нам прича о користи молитве, посебно када тело пати од неке болести. „У наведеном случају наша је плата цела“, рекао нам је. Док је причао, изненада се пресавио доле и ухватио се за стомак. Схватили смо да пати од киле. Љубазно нам је рекао:
„Опростите… имам и ово… Него, хајде да идете сада“.
Сагнули смо се да узмемо благослов од њега. Он нас је благо ударио по глави и ми смо отишли. До данас нисам објавио чудесне догађаје којих смо се удостојили и доживели благословеног јутра.
 
„Имаш поломљене ноге“
 
Писмено сведочанство Константина из А.: „Ја сам први пут ишао код оца Пајсија. Он ме је упитао:
„Коста, како си дошао? Ти имаш сломљене ноге“.
Потом је наставио:
„Коста, чим је Бог узео, значи да ју је више заволео“.
„Кога оче“, упитао сам са недоумицом.
„Твоју вереницу“.
И заиста, 1991. године сам доживео озбиљну саобраћајну несрећу: ја сам сломио ноге, а моја вереница је погинула“.
 
Исцељења болесника
 
Господин Е. А., зубар из Солуна, је испричао: „Био сам утучен с обзиром да су оба моја детета била болесна. Стога сам отишао на Свету Гору да видим старца. Пред његовом келијом су многи чекали. Убрзо потом врата се отворише и он се појави. Он рече: „Момци, видећемо се на минут два, не више“…
Код четвртог он се окрену и рече ми: „Дођи, Евангеле“…, иако ме није познавао, пошто сам први пут дошао. Ја сам дошао, дакле, и рекао му: „Старче, мени два минута нису довољна. Мени треба много времена, будући да сам веома ражалошћен. Дошао сам да вам кажем да ћу да упалим три цркве. Реци Боги да пре стане да удара моју децу. Шта су му урадила“.
Он ме је пажљиво саслушао и рекао ми:
„Слушај, Евангеле“, други пут ме позвавши по имену, иако га није знао. „Деца ће ти оздравити“.
После ми је дао један свој крст ручне израде, са моштима светог Арсенија. Ето какво је било моје прво упознавање са мојим милим старцем.
Моја ћерка је имала псоријазу. Свака два три дана њено телашце је постајало, одозго до доле, као змијиње. Беше прошло петнаест дана од моје прве посете, а знаци њене болести се уопште нису јављали, осим једне бубуљице на колену. Узео сам са собом један пешкир и поново отишао на Свету Гору да заблагодарим и да оперем ноге старцу, што он, наравно, није прихватио. Затекао сам га како копа. И пре него што сам стигао да му било шта кажем, он ми рече: „Евангеле, шта си дошао да ми кажеш? Да твоја ћерка на колену има једну бубуљицу? Бог јој ју је оставио да би се сећала своје болести“.
Син ми је годинама патио од озбиљне болести, чији исход беше сумњив. Лекари нису дали ни једно извесно предвиђање.
Приликом мог трећег доласка код старца повео сам са собом и свог сина. Био је детенце. У манастиру су ме сви монаси који су га видели питали: „Зашто дете спава“, с обзиром на израз његових очију.
Чим нас је видео, старац рече мом сину: „Бре, добро дошао, момче мој“. У близини се налазио један веома тежак камен. Покушао сам да га подигнем, али нисам могао. Старац рече мом сину: „Можеш ли да подигнеш овај камен“. Мали је отишао и подигао га. Да ли је могуће! У истом тренутку старац је клекао нашавши се на отприлике истој висини са дететом и рекао: „Од сада ти није ништа“.
У истом тренутку очи му се отворише. Више није имао успавано лице, које сам као отац гледао две три године. „Заједно са каменом, који је бацио, отишла је и болест његова“, рекао је старац. И заиста, мој син је до данас, слава Богу, веома добро“.
* * *
Сведочанство господина Матеја Гољаса из Јањине: „Беше месец фебруар. Са једним својим пријатељем посетио сам старца због својих тешкоћа. Беше много снега. Мене је болела циста. Мокрио сам крв као на чесми и уплашио се. Знао сам да имам туморе на цисти, али нисам знао да ли су доброћудни или злоћудни. „Боли ме, старче, и мокрим крв“, рекох му ја.
Мој пријатељ није могао ни речи да изусти од страшне главобоље. Он нас је одвео у црквицу и извадио мошти светог Арсенија. Црква се испунила неизрецивог миомириса. У тренутку док је закрштавао мог пријатеља, јака главобоља је престала. Старац је био другачији у цркви. Изашавши из олтара са моштима у руци и без скуфије, он био беше пун светлости и веома миран. Сузе су текле из његових очију. Он ме закрсти и рече: „Немаш рак, од кога стрепиш. Када се вратиш кући иди код лекара да ти спржи туморе“. И заиста, лекар ми је рекао: „Сваких шест месеци ћемо радити спрживање“. Међутим, ја више никад нисам отишао, нити сам опет имао тегобе“.
Један монах је годинама патио од затвора, који му је затим изазвао крварење. Створила му се отворена рана, преко које је губио много крви. Сазнавши, старац се сажалио. Сетио се како је патио од исте болести када је био на Синају.
У почетку је указао монаху на нека приручна решења, која су му незнатно помогла. Међутим, крварење није престало. По том је брат притекао лекарима, употребио лекове, али опет без исхода. Старац је пратио његово стање, увек се са занимањем распитајући. Сусревши га једном, после тридневља Чисте седмице, он му рече: „Мислио сам како ћеш да издржиш тридневље у стању у коме се налазиш“.
Следећи пут, међутим, када га је срео, он му приђе брзим корацима. Не поздрављајући га и ништа друго не говорећи, он га, држећи га за руку и, с нестрпљењем чекајући одговор, упита: „Зар сада ниси добро? Реци ми, зар ти није добро“. Монах се из ненади и одговори: „Да, старче. Сада сам, слава Богу, добро“. И заиста је био добро, будући да није само крварење престало, него је и затвор нестао.
Старац је у почетку покушао да му помогне људским средствима. Када је, међутим, видео њихову недовољност, прибегао је Богу кроз молитву. Имао је свакако унутрашњи предосећај да је молитва његова услишена, и једноставно је хтео да га потврди.
* # *
Сведочанство М. С. предавача: „Једне недеље, налазећи се у цркви, осетих неку тежину у грудима. Сутрадан посетих кардиолога и из кардиограма, који сам урадио, беше очигледно да ми срце има неку тешкоћу. На његов предлог урадих тест замора, који беше потврдан. Утврђена је неправилност на срчаним артеријама и преписали су ми да годину дана узимам лекове. Потом сам урадио тест замора, који опет беше потврдан. Лекари видеше да тешкоћа не може да се превазиђе лековима, те ми препоручише да извршим артериоскопију. Ја се ражалостих и, наравно, уплаших. Прибегох Богу молитвом и послах писмо да бих обавестио и старца. Одговорио ми је преко оца И… да ће се помолити и да ће све бити добро. Ја се охрабрих и одлучих да 5. 3. 1992. године извршим опасно испитивање. У часу артериоскопије, док сам лежао у захватној сали, ум ми је био код старца и вртео се око и унутар његове келије. Испитивање је завршено и чинило се да су лекари задовољни, премда су се истовремено и чудили. Лекар који ме је пратио из захватне сале изненађено ме је гледао и чудио се. Када сам се некако повратио, упитах га: „Шта је било, докторе“. Он одговори: „Чудно, твоје срце има неку необичност. Иако смо извесно очекивали да пронађемо тешкоћу на срчаним артеријама, уверили смо се не само да је нема, него и да су твоје срчане артерије добре каквоте, што здравословно [медицински] не може да се објасни, осим као нека необичност твог срца“.
Ја сам му ганут одговорио: „Докторе, моје срце нема необичност, већ је његово здраво стање чудо које се десило благодарећи молитвама монаха Светогорца““.
 
„Узећемо Цариград“
 
Група ученика из школе Атонијаде договорила се да упита старца да ли ћемо да повратимо Цариград и да ли ће дочекати да [виде велики догађај].
Они отидоше у његову колибу и узеше послужење, али се стиђаху да питају. Један другоме даваху знак и на крају се нико не одважи да постави питање. Најзад им старац рече: „Шта је, бре момци? Шта хоћете да питате? За Цариград? Узећемо га и ви ћете бити живи“.
Један дечко је пренео старчеве речи наставнику Константину Малидису, који беше добар Хришћанин и ватрени родољуб. Он са занимањем дође да би се боље уверио од самог старца, те упита за Цариград. Старац му одговори: „Пусти, Коста. Није то за нас. Ми треба да се спремамо за други Град“.
Речено предсказиваше њихову скорашњу смрт. И заиста, Коста није одоцнио да оде (а за њим и старац) у нашу истинску и небеску отаџбину, у „Нови Град“, Горњи Јерусалим.
 
„Затражи опроштај“
 
Сведочанство господина Фотија Пападопулоса, из Драме: „Пошао сам једном из Кареје ка старцу. Испред Кутлумуша сретох неког младића који ме упита како да стигне до оца Пајсија. „Отићи ћемо заједно“, рекох му. Чим смо стигли, старац као да нас је очекивао. Он ми рече: „Понтијцу, зашто си довео овога“. Ја му објасних да није са мном, него да сам га срео на путу. Он ми рече: „Води га одавде. Нека устане и нека иде. Знаш ли шта је урадио“. И младићу рече љутито: „Губи се, да те не гледам. Оно што си учинио је неопростиво. Прво да идеш и са сузама да за тражиш опроштај од девојке. И пошто ти опрости, можеш да дођеш“. И он га истера, што беше неуобичајена ствар. Први пут сам видео старца у реченом виду.
Силазећи ка Ивирону, касније, младић ми је исповедио да је, чекајући невесту у цркви да би се венчали, нека његова пријатељица прошла и он отишао са њом, услед чега беше растурено њихово венчање“.
 
„Треба да имаш духовну господственост“
 
Клирик из манастира у свету прича: „Августа 1993. године бејах гост једног општежитељног манастира. Игуман и братија из манастира су ми предлагали да останем у њиховом манастиру и ја сам се молио да Бог покаже своју вољу. Једног дана посетих старца у Панагуди да бих једноставно узео благослов. Међутим, доживео сам многа изненађења.
Он ме је повео насамо и упитао: „Одакле си, оче“. Ја му од говорих. А отац Пајсије ми рече: „Оче, остани у свом манастиру“. Ја се запрепастих. Он, међутим, настави: „Проћи ћеш кроз искушења, али потрпи. Јер, треба да их прођеш док не дође онај час“. У себи сам размишљао: „Не разумем шта ми говори“. Сада, међутим, када сам прошао и пролазим искушења разумем његове речи.
Потом ми је казао: „Треба да имаш духовно господство. Разговарајући са младима немој да их принуђујеш. Ето духовног господства. Треба да поштујеш другога и не принуђаваш га“. Потом поче да ме поучава и да ми говори шта сам урадио у свом манастиру. Ја се зачудих како је старац знао да сам разговарао са младима и да сам их нешто више притискао поводом теме исповести. Затим је наставио: „Када би хтео, Бог би могао у једном тренутку да учини да се цео свет покаје. Окренуо би прекидач на 7 рихтера, пустио земљотрес и гледао како се цео свет крсти великим крстовима. Међутим, не би било искреног покајања. Јер, принудно покајање нема вредности. Стога ни ти немој да принуђујеш““.
 
Љуљање кандила
 
Сведочанство неименованог човека: „Једне године, пошто се навршавао мој годишњи боравак на Светој Гори, отидох да поздравим старца (оца Пајсија) и рекох: „Излазим у свет са страхом и болом, јер се у мени ништа није променило. Моје тешкоће остају нерешене. Уколико, међутим, желиш и жао ти је мене, помоли се Христу да се Његово кандило мало заљуља, за потврду онога што говориш, с обзиром да су саме речи твоје сиромашне и нејаке и не могу да покрију моју неизвесност“.
И док сам се кидао и час посматрао Христову икону, час оца Пајсија (који се ћутећи молио), у такту се покрену Христово кандило. Својим дрхтавим прстом узех мало уља и прекрстих чело.
Старац ми рече: „Заљуљало би се и Богородичино кандило, али би после мислио да се од промаје заљуљало““.
 
„Долази“…
 
Сведочанство монаха Павла Лавриота: „Са блаженопочившим старцем Пајсијем сам се сретао више пута у његовом подвижничком станишту, у Панагуди. Он беше прави подвижник и свет човек. Беше кротак, мирољубив, нелицемеран, оскудољубив, приступачан, молитвен и љубаван, те поседоваше ретке духовне дарове и узвишену разборитост.
Ја сам вечноспомињаног старца посетио ради савета и духовне користи нешто пре његовог упокојења. Пришао сам његовој келији, али никога није било. Обоје врата беху отворена. Старац изађе, начиних му поклон и по обичају седох на приручну дрвену столицу, те почех да причам своја размишљања.
Он је стојећи ишао тамо амо и с времена на време би прошапутао: „Долази… А, он је… Хм…“, показујући својим покретима да му неко долази у сусрет. Сцена је потрајала око десет минута. Расуђујући да не прати оно што му говорим, ја помислих: „Он ме не прати“. Пре него што сам довршио помисао, он ми рече некако гласније: „Причај ти, слушам те“. Ја наставих, збуњен. У једном тренутку поново помислих: „Он ме не прати“, али он одмах одговори: „Причај ти, слушам те“.
Убрзо се зачуше кораци и дође дикеос из Скита пророка Илије, старац јеромонах Јоаким, са својим послушником, јеромонахом Павлом. После поздрава отац Павле и ја се удаљисмо. Ја га упитах:
„Да ли сте се договорили са старцем“.
„Не, пошто нема далекозбор [телефон]. Први пут долазимо. Зашто питаш“.
Ја сам му испричао догађај.
Отац Павле рече: „Истина је што причају, тј. да старац има дар прозорљивости““.
 
Хиндуистички вођа
 
Старац је помагао многима који су се уплели у јогу и источњачке религије. Бивши члан управе хиндуистичког покрета „Харе Кришна“ прича:
„Ја сам за старца Пајсија чуо када сам био у Италији. Сакупили смо се ми, вође устројства из свих европских држава и разговарали. У разговору сам чуо за старца Пајсија. Представили су га као неког јогина, који се појавио у Грчкој, и одлучих да га упознам.
Дошао сам у Грчку, упознао старца и почео да увиђам своју грешку. Када рекох да желим да одем, [моји] се много успротивише. Иако сам управљао читавим устројством и ведрио и облачио Европом, бојао сам се да уђем у градски аутобус. Осећао сам неку ужасну тешкоћу, чак и за најмање ствари. Осећао сам да ми је душа укочена. Бол и страх. Био сам дао многа права ђаволу, али старац ми је помогао да се избавим. Да није било старца да ме покрива својим молитвама, не бих никако могао да се избавим од њихових сатанских дејстава“.
Касније је поменути младић у Атинској цркви извршио јавно исповедање, и поново био примљен под окриље Православне Цркве кроз свету тајну миропомазања.
 
Махараџин ученик
 
Код старца је дошао неки богаташ, који са целом својом породицом годинама беше ученик индијског гуруа Махараџе. Чак је примио и посвећење које је гуру давао, тј. „примио је знање“, како кажу њиховим језиком. Трчали су по европским велеградима да би видели свог гуруа, дајући много новца.
Старац му је својим благодатним даром прозорљивости открио разне околности из његовог живота, и посаветовао га да се запосли, иако није имао новчане потребе, с обзиром да би му посао чинио добро.
Одушевљен старчевим духовним даровима, он га је упитао за медитацију и разне друге вештине.
„Види, дете моје“, љубазно га је прекинуо старац. „Нису битне вештине. И ви покушавате, међутим на месту где копате нема злата, него ђавола. Христос је злато“.
 
Старац и млади
 
Старац је имао посебну духовну везу са младима. Волео их је истински као своју децу, заузимао се да пронађу свој пут и молио се за њих. Помагао им је да превазиђу своје потешкоће и невоље. Састрадавао је и саучествовао у њиховом болу. Осећајући његову велику љубав, они су, пак, према њему имали безгранично поверење, слушали га и буквално га „обожавали“. У његовој келији су се видели наркомани, анархисти, залутали, душевно болесни, помућени, обезнађени до самоубиства… Пошто су се уз старчеве савете кајали и долазили себи, они су га потом посећивали духовно измењени, али и као проповедници покајања међу својим пријатељима, које су доводили са собом код њега. Да би се показао начин помоћи, бележимо као узор неколико случајева:
* * *
Старац је многим наркоманима помогао да оставе опијум. У почетку му је полазило за руком да пробуди њихово занимање и да општи са њима, задобијајући њихово поверење. Они су га пажљиво пратили и примали његове савете. Многи су се његовим молитвама и помоћу ослободили од страсти и постали врели Хришћани и добре главе породице. Он је говорио сажаљиво: „Јадни, не могу да се саберу. Омладина се данас сама упропашћује“. Он им је везивао пертле на обући, гонио мушице које су их узнемиравале и сређивао им косу која им је упадала у очи. Саветовао им је да се исповеде, да живе духовним животом, да нађу неки једноставан посао, како би се нечим занимали. Препоручивао им је да једу шаргарепу и давао им и друге приручне савете. Слао их је у одговарајуће окружење ради очишћења од опијума, помагао им да се уклопе у друштво и да оснују породицу.
Неки младић наркоман је покушавао да пресече своју страст, од које је патио, а због њега и његова породица. Иако је у себи имао нејасну и магловиту слику о оцу Пајсију, на њега је положио последњу своју наду. „Имаће он неки лек да бих престао са овим“, размишљао је силазећи ка Панагуди. Чим га старац виде, са осмехом му рече: „Дођи, дођи, имам добре таблете за тебе“. И он му стави у шаку неколико лешника.
Заиста, „таблете“ се показаше успешним и деси се чудо. Зависност младића од опијума би пресечена „као ножем“.
* * *
Сведочанство неименованог човека: „Једном видех неког изучаваоца, познатог мужеложника, који беше дошао да види оца Пајсија. Кроз разговор он дође до покајања и промени живот. После сам га сретао на бдењима у Солуну. Стајао је иза стуба и проливао многе сузе. Плакао је немо и мирно. Задивио сам се милости Божијој и човековом покајању, али и благодати старца, који је успевао да од недостојног изведе часно [Јер.15,19]. Сусрео сам га поново у Панагуди. Он довођаше и друге слично застранеле младе, да би и они били помогнути“.
* * *
Има много случајева да су страсни пушачи остављали цигарете благодарећи старцу. Његове речи нису биле прости савети, него имађаху силу. Оне су доносиле одвратност према цигарама, те се жеља за пушењем пресецала. Међутим, он је више помагао својом молитвом.
Сведочанство неименованог: „Дошао сам да бих постао монах. Нисам почео да носим скуфију стога што нисам могао да оставим цигаре. Пушио сам две паклице на дан. Покушавао сам. Гужвао сам их, бацао, а потом сам, сутрадан ишао, налазио их и пушио. Иако сам се стидео, отишао сам и казао старцу. Одговорио ми је:
„Подићи ћеш се. Не бој се“, утешно ме лупајући по рамену.
Беше десет сати ујутро. До увече уопште нисам ни помислио на цигаре. И потом сам их оставио његовим молитвама и постао монах. За мене је чудо било несумњиво“.
Други посетилац прича: „Посетили смо старца. Док смо седели, ја извадих цигаре да пушим. Запалио сам цигару и не примећујући, будући да сам дневно пушио по три паклице. Старац ми узе цигару из уста и рече: „Нећеш више да пушиш док Немци не направе уређај за чишћење плућа“. У манастиру у коме смо дошли на преноћиште запазио сам после три сата да нисам пушио. И уопште, више нисам ни имао жељу за пушењем. Потом сам сасвим оставио цигаре“.
* * *
Долазили су и равнодушни младићи да виде старца. Неки нису хтели да иду у војску, те су изналазили безброј оправдања. Он им је причао своје доживљаје из војске и друге примере. Деца су потом тражила благослов да служе као упадачи [диверзанти]. Он им је говорио: „Бре, децо, служите војни рок и идите где вас пошаљу“.
* * *
Старац је говорио да наша Црква упућује на два пута монаштво и брак. Он је сматрао неприродним да се човек не одлучи ни за један од два пута. „Бик који не иде ни у јарам, ни у плуг, иде код касапина“. Многим младима старац је помогао да пођу за својим призивом и да постану монаси или да оснују породицу. Многе неодлучне, који нису били за монахе, подстицао је да иду у брак. Када би хтели да му пошаљу нешто, он је одбијао говорећи: „Ја хоћу куфете“[8] или: „Пошаљи ми позивницу за венчање“. Некима је, да би им помогао, давао добру „епитимију“, говорећи: „Немојте доћи без бурме“.
* * *
Једном дође неки младић дуге косе, тј. са коњским репом. Старац га упита:
„Е, момче, чиме се бавиш“.
„Ја сам изучавалац [студент]“.
„Имаш ли испите за полагање“.
„Имам осам“.
„Уколико хоћеш да их положиш, хајде да те ошишам“, рече му старац, шалећи се.
Он уђе у келију, донесе маказе и ошиша га. Младић је шишање сматрао благословом. На његово причање и други су долазили да узму сличан благослов. „Извршио сам много пострига“, говорио је старац, смејући се. „Старче, шта радите са њиховом косом“. „Чувам је, па је садим на ћелаве“, одговарао је смешећи се.
Другом приликом он је смирено говорио: „Уколико се којим случајем спасем, узрок ће бити мајчинске молите. Знаш ли колико писама добијам у којима ми се гануте мајке захваљују, стога што сам убедио њихову децу да се ошишају и да скину минђуше“. Он није желео да мушкарци гаје дугу косу, јер би били женолики, наводећи речи апостола Павла: Мужу је срамота ако има дугачку косу [1.Кор.11,14].
Видећи младе са дугом косом, он их је питао: „Косу пуштају посвећени и изгубљени. Шта сте ви од двога“.
***
Посетише старца неки младићи из Аустралије. Они су же лели духовни живот, али су волели и световне разоноде. Питали су га о игрању [плесу] и покушавали да извуку његову сагласност са мишљењем да је играње добра ствар. Он им је одговорио: „Бре, децо, ви као да желите, претпоставимо, да се попнете на Атос и не можете. Стога бисте ви хтели да спустимо Атос, да бисте причали како сте се попели“.
* * *
Старац је сматрао да је утицај далекозора [тј. телевизора] погубан за све, а посебно за децу и младе. Са болом је наводио случаје деце коју су родитељи, да би имали свој мир, остављали сатима да гледају далекозор, са исходом да се упропасте разумски, душевно и телесно. Он је наглашавао и штету коју он наноси телу зрачењем, зрачећи на бебе у утроби и малу децу. Говорио је он још и о демонским утицајима. Стога је у свакој прилици одвраћао од далекозора и саветовао да га избаце из куће. [Родитељи] треба да пружају својој деци нешто друго, духовно (Житија светих, бдења и поклоничка путовања) или безазлено (невине игре и излете). Старац је говорио: „Немојте пуштати своју децу да гледају далекозор. Далекозор стиже само до месеца. Духовни далекозор, пак, достиже и до Бога“.
Једном је разговарао са неком дружином младих. На приличној удаљености седео је неки млади предавач. Размишљао је о нечему што га је мучило у последње време: „У реду, за друге ствари на далекозору, не правим питање. Можда би, међутим, требало, ради основне обавештености, да пратим одашиљање вести“. Старац се у тренутку изненада окрену ка месту где је он био и рече: „Ни вести“. И опет се окрену деци, настављајући разговор са њима.
Разговарајући са старцем, скоро венчани човек га је замолио да му да последњи савет. Он му рече: „Реци својој жени да не гледа далекозор, јер ће вам се родити болесно дете“. А после краће паузе, он је нагласио: „Нити да иде у куће сродника да гледа“. Његова супруга је имала обичај да гледа далекозор код своје мајке.
* * *
Сведочанство монаха Пајсија: „Био сам изучавалац права када сам 22. августа 1988. године посетио старца, са својим другом са училишта, Григоријем. Први пут сам ишао на Свету Гору након наговора мојих познаника, с обзиром да сам живео далеко од Цркве. И више сам пошао ради духовног туризма. Међутим, желео сам и да старцу докажем да Бог не постоји и да је нажалост много година утрошио као монах.
Око четири поподне стигли смо у Панагуду. Нашли смо око тридесет и пет људи како чекају. Упорно су лупали у звоно, али старац се није појављивао. Ми смо пошли на задња врата, али их нађосмо затворена. И ја сам, не знам шта ми се догодило, први пут после дванаест година непостојећег светотајинског живота, клекнуо, помолио се и рекао: „Боже мој, ако заиста постојиш и желиш да поверујем, учини да старац изађе да нам прича о теби“.
Није прошло пет минута, а старац, мирног погледа и са веoма умилним осмехом, приђе споро, долазећи из шуме.
„Отац Пајсије“, упитах га потресен.
„Шта ће ти отац Пајсије“, одговори ми он.
„Да му дам чарапе и да узмем његов благослов“.
„Савиј се да те благословим“.
Први пут после мог крштења ја узех сличан благослов. Ставио ми је своју руку на главу и око пет минута се молио.
Потом нас је пустио у двориште своје келије, те седосмо на пањеве. Причао је о Богу и о ономе шта се догађа у свету, као да је чуо последње одашиљање вести, често нас служећи ратлуком.
У међувремену дођоше и два младића, који изгледа беху анархисти. Старац настави своју беседу. Причао нам је такође о будизму, искорењујући трње из мене, с обзиром да сам последњих година радио вежбе јоге, сат времена дневно.
После једног сата беседе окрену се и рече ми: „Хоћеш ли да будеш мој послушник“. Ја му одговорих: „Не, оче. Нисам ја за тако нешто. Волим свет“. Исту реченицу је и касније поновио више пута. Ја сам, нажалост, у поменуто доба био много далеко од духовних [ствари], те уопште нисам могао да спознам величину предлога…
Затим нас старац остави и оде да сложи нека исечена дрва. Ми рекосмо да му помогнемо, али он одби, говорећи да посао ради због подвига и стога што представља његово послушање.
Прошло је петнаест мннута отприлике. Нас четворица духовних туриста уопште нисмо причали између себе, будући под утиском старчевих речи. Оним што је рекао, он је развејао моју сумњу у постојање Тројичног Бога. Ја сам, међутим, истовремено примао и нападе помисли од лукавог. Изненада ми дође помисао да из средишта душе упитам старца шта треба да чинимо да бисмо задобили рај. Међутим, својим таштим мозгом рекох да ће отац Пајсије, с обзиром да је духовно узвишен, погодити моје мисли и одговорити ми. Бог се, пак, сажалио на мене и пренебрегао моју себичност. И ја видех старца како оставља дрва и долази спорим корацима, гледајући дубоко у моју душу (не више у очи), те ми одговара: „Љубав и веру у Христа треба да имаш, дете моје“.
Мени почеше да дрхте ноге и срце ми јако куцаше, те сам мислио да ће да се распукне. Једино што сам успео да прошапућем беше: „Григорије, хајде да идемо“, и: „Оче, ваш благослов“. Он ми одговори: „Зашто желиш да одеш? Седи, примићу те за послушника и даћу ти моје име“. Али, моје срце није издржало Божије откривење, које се у њему десило…
Мој живот се потом сасвим променио. Упркос чињеници што старца више нисам видео, увек је постојало унутрашње душевно општење. Његово присуство у мом животу и после његовог упокојења често се на чудесан начин пројављује. Али, највеће чудо беше чињеница да је успео да заувек усади Христа у моју душу, иако бејах сасвим удаљен од Цркве. За мање од шест година од одрицатеља Цркве обрео сам се као монах са именом Пајсије, као што је старац предвидео.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Уп. Свети Никодим Светогорац, Синаксар, том. 5, стр. 1712, напомена, издање Православна кошница [на грчком], Солун, 1982.
  2. Лествица 26, 38.
  3. Уп. Архим. Августин Кацабирис, Свети свештеномученик Власије Акарнански, Атина 1990, 2. изд., стр. 525. Погрешно се наводи да се јављање светитеља збило 1979. године, уместо 1980. године, а датум се наводи по новом календару (3. фебруар).
  4. Неко је од старца чуо да је видео светлост.
  5. Вероватно стога што је понекад близу бацао коре.
  6. Упућујемо читаоца на старчеву Посланицу која је штампана у целини, као и на брошуру која садржи делове звукописно снимљеног разговора на речене теме, издање Келије Васкрсења, Капсала 1995. Уп. такође: Старац Пајсије, Слова 2, стр. 175- 192.
  7. Уп. Синаксар за 9. август, Минеј, издање Фотос, стр. 100-1.
  8. Бомбоне које се деле на венчању, прим. прев.
Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *