НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

 

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА
 
I ВРЛИНЕ
 
18. Господствена љубав[1]
 
Врх и венац свих старчевих подвига беше љубав. Он је говорио: „Према свим људима осећам исту љубав, какву сам имао према својим сродницима. Сада све људе осећам као браћу“.
Старац је био пун љубави према човеку, творевини. Он је горео божанственом љубављу.
Од малена он је чинио милостињу и многима помагао. Када су имали потребе, сиромашни људи из Конице су прибегавали њему и тражили помоћ. „Ради саосећања према уздасима сиромаха“ давао је и одећу коју је носио. Својом великом љубављу грлио је села Конице, и налазио начине да помаже „онима који беху потребити и болесни“. Велики значај старац је давао милостињи. Она му беше мерило које показиваше да ли је неко достојан Божанске милости и спасења. „Може човек да буде равнодушан. Међутим, уколико пати због неког болесника и уколико чини милостињу, немој се бојати за њега“.
Старац се нашао и помогао при ископавању старца Продрома у суседној Келији светог Јована Богослова. И он се зачудио, с обзиром да су кости биле жуте, иако се старац Продром највише бавио мулама (преносећи ствари на њима), а мање монашким делањем. Старац је рекао: „Види се да је чинио милостињу“.
Он се жалостио због друштвене неједнакости. „Какви смо ми Хришћани. Имамо по две три куће и викендице, а други немају „где главу да склоне““.
Старац је подстицао људе да чине милостињу. Он је веровао да човек „уколико узме нешто, прима људску радост. Међутим, уколико да, човек добија божанствену радост. Духовно узимање бива давањем“.
Старчево милосрђе није имало граница. Све је раздељивао и знао потребе свакога, про него што би му затражили помоћ. Храну и одећу коју су му слали са расуђивањем је делио болесним или сиромашним монасима или деци из Атонијаде. Нико од њега није одлазио празан или неутешен. Уз монашко, али раскошно послужење, делио је благослове, крстове, бројанице, иконице, књиге и др. И духовно је помагао. И људи су одлазили радосни и успокојени. Кети Патера сведочи: „Он беше човек који се непрестано старао да чини добро, тј. да не прође тренутак, уколико је могуће, а да не помогне човеку“. А добро које је чинио имало је драж и лепоту, будући да га је чинио на свој начин и са тананошћу. Он није желео да се човек осећа обавезним, гледајући га као свог брата и пружајући му лагодност.
Он је лако давао, али је са тешкоћом узимао. И када је узимао да не би повредио некога, узвраћао је на другачији начин, дајући више од онога што је примао.
Иако је сам био оскудољубитељ, старац је задржавао нешто новца или је позајмљивао од отаца, како би разрешавао хитне случајеве. Када би, на пример, неки младић са тешкоћама долазио на Свету Гору и остајао без карте, старац му је смотрено помагао.
Он је могао да помаже вештаствено многе сиромахе, с обзиром да су му повераване велике количине новца. Међутим, старац их није узимао. Понекад је упућивао понеког са потребама погодној особи која ће им помоћи. Старац није настојао да отвори банку новца за милостињу, али је успео да постане ризница благодати, како би духовно помагао људима. Он није личио на затворени бунар, већ на извор који непрестано тече. Вода његова је напајала дрвеће, птице, дивље животиње и опет је претицала.
Уколико би видео некога са посебним потребама, он му је давао своје срце и обавезно неки благослов. У случајевима када није имао ништа друго, давао је своју бројаницу или свој џемпер.
Зарад велике своје љубави он је жртвовао и своју побожност. Он није оклевао да поклања и свете ствари, које је посебно поштовао. Дао је крст са Часним Дрветом, који је носио или кутијицу са зубом светог Арсенија, коју је носио око врата да би за крштавао болеснике и ђавоимане. Само онај ко је знао његову пламену љубав према светој Ефимији може некако да схвати његову жртву, тј. спремност да се лиши дела њених часних моштију, које су, по устројству Божијем, дошле у његове руке, чак и више пута. Јер, светитељка је уредила да он вишекратно добије благослов од њених часних моштију. На крају је остао без телесног присуства светитељке, коју је веома поштовао. Слично је бивало и са иконама, које су пројавиле чудесна знамења.
Израз његове љубави била је и грдња и ружење онога ко је застранио. Мајка бије дете и оно не одлази од ње. Слично су и људи схватали његову љубав и благонаклоно примали његове опомене и грдње. Они су знали да је он био у праву и осећали заштиту.
Дивљење је изазивала и његова незлобивост. Људима који су га осуђивали и били непријатељски расположени према њему, он је опраштао и молио се за њих. Уколико би сазнао да су пали у искушење или потребу, хитао је да помогне са састрадавајућим срцем, као да су му били рођена браћа. „Уколико не опраштамо другима, ми се налазимо изван раја“, особено је наглашавао.
Старчева љубав се преливала и грлила и дивље животиње.
Оне су је осећале, прилазиле му и јеле из руку његових. Говорио је: „Рећи ћу Христу: „Христе мој, помилуј мене, животињу“. И уколико ме упита: „Да ли ти милујеш животиње“, шта ћу му одговорити“.
Заиста, он их је миловао и волео као створења Божија. Он је говорио: „Јадне оне, с обзиром да не очекују други рај“.
Одлазећи са Катунакије, он је у келији оставио једно маче. Из сажаљења је, пак, жртвовао два дана, те је отишао да га узме. У Панагуду је испред врата ноћу долазио неки туђи мачак и маукао. Старац је устајао, чак и када је био болестан, и отварао му врата како би прошао до места за сушење веша, како би јео или се заштитио од хладноће и кише.
Господин Дроситис Панајоти, почасни председник жалбеног суда, сведочи: „Старчева љубав је била неупоредива, грлећи све људе, творевину, чак и демоне. Видео сам га како у своју келију прима и грли незнанца друге вере, са топлином и срдачношћу као да му је љубљени брат. Чуо сам од њега самог да се са сузама молио за демона, који му се појавио и наругао му се. Видео сам га још да се са нежношћу и љубављу брине о биљкама, мравима, птицама и другим врстама животињског царства“.
Душа је вреднија од тела. И духовно милосрђе је неупоредиво узвишеније од вештаственог. Пошто се сам смирено потрудио и стекао врлине, он је смирено из љубави раздељивао своје тајинствене доживљаје, што беше његово највеће доброчинство. Он је давао духовно милосрђе и веома потврдно помагао у вери нејаке или клонуле душе[2].
Из наведеног разлога он је претрпео „духовно проливање крви“, како је називао откривање „ненаучених тајни“[3] . Знак љубави савршених јесте немоћ да се било шта задржи за себе.
Сав живот старчев беше давање, испражњење, жртвовање на многе начине, у свакој прилици. Он је говорио: „Уколико чини добро, човек се растаче, сав је добар и оставља себе (не гледа на себе). Уколико туђе тешкоће учини својима, он нема ни једну сопствену тешкоћу“.
Молећи се за болесне старац је говорио: „Боже мој, помози болесном, а од мене узми здравље“, те је са радошћу примао све болести које му је Бог слао. Док је старац био на лечењу у Коници, Хрисанта (девојчица која је помагала Кети Патера) се разболела од рака на цревима. Старац је састрадавао, закрстио је и молио се. Преклињао је: „Христе мој, дај мени рак. Нека га ја добијем“. И Добри Бог се није оглушио о његову молитву. На крају је по својој жељи добио веома болну болест рака, са којом је и завршио. Он је читавог свог живота састрадавао са болеснима, а посебно са болеснима од рака.
Старац је говорио: „Долазе људи и причају ми своје муке, а моја уста се пуне горчином, као да сам појео лук. А када дође неко ко стоји боље или су му се разрешиле тешкоће, ја кажем: „Слава Богу, дали су ми и једно парче халве“. Када чујем бол другога, ја нећу осетити ништа, чак ни да седим на сломљеном стаклу или да ходам по трњу. Уколико други заиста пати, ја могу чак и да умрем да бих му помогао“.
Једанпут се старац молио у црквици клечећи са неким напаћеним младићем. Осетљиво срце старчево није издржало, те је почео да јеца. Сузе су му текле у потоцима и натопиле малу поњавицу. У другом случају Светогорца са многим искушењима, старац је уз јецаје пролио сузе. Неки младић му је причао своје тешкоће плачући, а са њим је и старац плакао. И он му рече: „Прекини, дете моје. Видеће нас неко да плачемо, па ће да помисли да смо луди“.
Учествујући у људском болу, он је заборављао себе, свој напредак и своје болести. Он се срцем молио, говорећи: „Христе мој, остави мене. Немој се обазирати на мене. Погледај на људе који се муче“.
Његове сузне и болне молитве биле су праћене постом и неизмерним трудом. Када је сазнао да неком младићу прети телесна и душевна опасност, данима није ставио ништа у уста, нити је престао да се моли, све док није сазнао да ју је избегао.
Старац је постио читаве четрдесетнице да би помогао некој души. Постоје одређени познати случајеви: за младића, који је хтео да сазна вољу Божију о путу којим да крене, за младог не сређеног монаха да би се утврдио, за монахољубивог младића, ко ји се борио да победи једну страст, и за другог нејаког монаха да би узнапредовао итд.
Читавог свог живота он је постио, трудио се и молио за народ Божији, покретан својом великом љубављу. Она беше покретачка сила. Његови подвизи и молитве одисали су миомирисом љубави.
Ево још једног догађаја, који показује размере његове љубави. Он сам је испричао: „Ових дана осетих велику љубав према свима. Ширио сам руке и хтео, да је било могуће, да обујмим и дрвеће“. И он је чинио особени покрет, као да је хтео да загрли неку веома драгу му особу.
Да би достигао до мере савршенства, до истинске љубави, старац на себе није мислио. Замрзео је самољубље, а на његово место је ставио љубав према Богу и човеку. Један Светогорац сведочи: „За старца Пајсија је било особено да није мислио на себе. Ја му једанпут рекох: „Оче, обрати мало пажњу на себе“. А он ми одговори: „Шта да радим кад долазе људи са тешкоћама? Зар ћу на себе да гледам““.
Чак и у последње време, при великој исцрпљености од честог крварења, када би увиђао да постоји потреба, он је заборављао своје стање, те је, наслоњен на ограду своје келије или лежећи на дасци, која му је служила за седење, „бодрио браћу“.
Заиста, уколико не изагнамо самољубље из себе, божанствена љубав не долази да се настани у наше срце. „Божанска љубав се налази у одрицању од душе“[4].
Он је о чистој љубави говорио: „Из своје љубави треба да избацимо себе. Иначе, ма колико била велика, наша љубав није чиста. Она је „запрљана“. Када, међутим, избацимо себе, она је блистава. Уколико у нашој љубави постојимо ми сами, значи да има састојака себичности. Али, себичност и љубав не могу да иду заједно. Љубав и смирење су два брата близанца, чврсто загрљена. Ко има љубави има и смирења, и ко има смирења има и љубави. Можемо да се трудимо и да се боримо. Међутим, уколико наша љубав није очишћена и облистана, ми не видимо плодове. Бог је облагодатио Антонија Великог благодаћу чудотворства, будући да је имао чисту љубав, док су трудови других, који беху старији, на неки начин били узалудни“.
Стога је старац говорио: „Монаси имају прилике које световни људи немају. Само они могу да задобију божанствену љубав. И долази се до посматрања другога као властитог оца, брата, сваке бабу као своју бабу, сваког старца као свог деду, без обзира да ли је неко леп или ружан“[5].
Да би доспео до љубави старац се борио да држи заповести Божије. „Уколико љубимо Бога, постарајмо се да држимо заповести. Ко има заповести моје и држи их, то је онај који ме љуби [Јн. 14,21]“. На речени начин он је очистио своје срце и постао обиталиште Бога љубави.
Старац је размишљао о врсти љубави коју поседује, те је својим мерилима налазио да је мањкава. „Да ми је брат римокатолик, колико бих плакао? Сада, када многи милиони не верују у Христа, колико сам плакао“.
Људи су осећали његову велику и несебичну љубав. Дошло је једном да види старца једно дете са тешкоћама и душевним ранама. Срео га ван његове келије, на стази, те га загрлио и заплакао се јецајући. Старац га је утешио и помогао му да заврши изучавање. Када је отишао у војску, писао је старцу писма, називајући га: „Мили мој татице“.
Сваки посетилац је слутио његове велике подвиге видећи његово подвижничко лице, истовремено осећајући да га његова љубав целог грли. Они који би га видели по први пут имађаху утисак као да су га годинама познавали. Они су одлазили и остајали везани за њега. Љубав старчева их је свуда пратила, чак и када су одлазили из овог живота, будући да је настављао да се моли за њих.
Десетине особа сматрају да их је старац посебно волео. Оне верују да су му биле најдраже, да су биле везани за њега више од других. Свако га је сматрао својим и осећао посебну љубав према њему.
Стварност заправо беше да је старац имао особиту љубав према свакоме. Васцео се давао свакоме и волео је сваку душу, онаква каква је, са страстима и слабостима њеним, као свог правог брата и образ Божији. Свима је делио љубав и срце његово се није исцрпљивало, с обзиром да је био повезан са неисцрпним извором, вечном Љубављу, Христом.
Он је говорио: „Мене не занима куда ћу да идем. Ја сам себе одбацио. Мој циљ није да чиним добро због раја“. Волео је „да јадни људи, који живе далеко од Бога, окусе мало раја. Ми смо макар окусили, а они од сада живе у паклу“. Он је од Бога тражио да неко ко је у паклу изађе, а он да заузме његово место, што се не разликује од онога што апостол Павле говори: Јер бих желео да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју [Рим.9,3].
Старац је монахе саветовао: „Узгајајте дух братољубља. Најпре треба да успокојим свог брата. Потом монашки живот постаје рај. Сећам се како се у општежићу свако трудио да успокоји свога брата. Јер, Христос је рекао да оно што чинимо убогом брату, Њему чинимо. Човек помаже сиромаху, напаћеном. Замисли шта би тек радио самом Христу“[6].
За међусобне односе старац је говорио: „Ми увек треба да почињемо онако како другога успокојава, а не како нама одговара, те ће сви бити спокојни и постојаће љубав“.
И након свега, тј. будући да је све дао ради Бога и човека, зар не би било неправедно да му Бог не да обиље своје благодати? Бог је услишавао молитве љубљеног чеда свог и одговарао чудима.
Љубав је била природна врлина код старца. „Од малена сам је имао у крви својој“, рекао је. Међутим, касније се очистила у камину подвига и у узвишеном камину умне и непрестане молитве, те достигла до божанствене љубави, како свети оци називају „снажну љубав према Богу“[7].
Он је људе много волео. Колика је тек била његова љубав према Богу?
Неко му је рекао: „Желим да осетим божанствену љубав“. Старац се насмешио и одговорио: „Слушај, дете прво пије млеко, затим кашу или гриз, потом супу. И тек када порасте, оно једе шницлу. Да је јело шницлу када је било мало, зар се не би задавило“. Још је говорио: „Ми треба да достигнемо до љубави Божије, тј. да наше срце поиграва. Док не дође божанствена љубав, неопходна је непрестана борба. Потом већ не желиш ни да једеш, ни да спаваш, као ава Сисоје. Када постане свестан љубави Божије, човек долази у божанствено лудило. Штета, што људи не схватају речено“. Описујући човека који је дошао у стање божанствене љубави, он открива и себе: „Маче се преврће и мази о твоје ноге, окрећући се доле и лижући их. И ти, залуђен љубављу Христовом, слично чини код ногу Христових. Човек се растаче уколико љубав Божија падне на њега у великој мери. Дебеле кости постају меке као свеће. Уколико достигне до божанствене љубави, човек као да је пијан. Он је поробљен божанственом љубављу и ни чим другим не може да се бави. Он постаје равнодушан према свему, слично ономе кога су у стању опијености обавестили да му кућа гори. Он је, наиме, остао равнодушан и одговорио: „Пусти је нека изгори“. Стога није добро да човек дуго времена остане у стању божанствене љубави“.
Безгласни сведоци старчеве божанствене љубави су нагризене и излизане иконе (од топлих целивања и суза) Пресвете Богородице и Распетог Христа.
Једанпут је старац примио велику благодат и осетио велику љубав, те није могао да издржи његова колена су поклекнула. Његова велика љубав изражавала се у болној молитви за људе.
Он је хтео да воли Бога „из свег срца“. Стога је говорио: „И да је срце наше велико као сунце, опет не би било вредно да га делимо. С обзиром, пак, да је мало као једна песница, шта ће да остане за Христа уколико га поделимо“.
У својој посланици (од 6. 4. 1969. године) старац пише: „Уколико успе да се ослободи од свих и од свега, човек може да осети велику љубав Божију, која га поробљује и чини слугом Божијим“.
Старчеву љубав су осетиле и шумске звери и странојезични бедуини. Она потреса и данашње напаћене младе. У његовој личности они проналазе брижног оца и љубав, које су били лишени. Многи од њих, иако га нису упознали, долазе и сузама натапају земљу његовог гроба. Они осећају да их грли својом господственом љубављу са места на коме се налази.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Старчев израз који означава љубав која не гледа на узвраћање. Њу, дакле, човек пружа попут владара који дарује, не очекујући узвраћање. Услед њеног недостатка произлазе муке и искушења, јер људи углавном траже признање и плату. Старац је са само две речи показао прави став према ближњима.
  2. Уп. Посланице, стр. 101.
  3. Ава Исаак, Слово 85, стр. 326.
  4. Ава Исаак, Слово 69, стр. 272.
  5. Преподобни Максим Исповедник, O љубави, Добротољубље, том 2, стр. 15: „Из неједнакости у љубави познај да је далеко од савршене љубави онај за кога се претпоставља да све људе подједнако воли“.
  6. „Онај ко љуби Господа, прво је брата свог заволео. Потврда првога је друго“, Лествица 30,15.
  7. Калист Катафигиот, „О божантвеном сједињењу и зритељном животу“, Добротољубље, том 5, стр.14.
Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *