НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

 

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА
 
XI У КОЛИБИ ЧАСНОГ КРСТА
 
У Свештеном манастиру Ставроникити
 
Свештена општина је позвала јеромонахе Василија и Григорија из Ивиронског скита да обнове особеножитељни Манастир Ставроникиту, који је патио од безљудице. Они су питали старца и он им је рекао да прихвате позив Општине, додавши: „Доћи ћу и ја да помогнем према силама“.
И старац је, после годину дана боравка и подвизавања у пустињи Катунакије, дошао у Манастир Ставроникиту, 12. августа 1968. године. Старац пише у свом писму (11. 10. 1968. године): „Чули сте о промени места и живота, тј. о преласку из пустиње у манастир, и из потпуне безбрижности у бриге и одговорности. Верујем да ћете се молити да моја служба буде кратка, како бих поново нашао растурено биће своје. Нисам могао, наравно, да избегнем ујармљивање. Надам се да ће се до пролећа ствари средити и да ћу се ослободити, како бих се непрестано молио за вас. Јер, сада, са бригама око манастира, не вршим ни своје неопходне обавезе“.
Пошто су постојале велике потребе, он је помагао у свим послушањима. Он је први почињао, а други су га следили. Због недостатка људи примио се и дужности саборног старца.
Из Манастира Велике лавре, којој је припадала његова келија на Катунакији, 6. новембра 1968. године примио је закаснели отпуст [за прелаз у други манастир].
 
Упокојење оца Тихона
 
У међувремену је његов старац, руски подвижник отац Тихон, живео своје последње дане. После живота испуњеног борбама и подвизима, он се већ спремао за бесконачни живот.
Последњих десет дана он је позвао код себе свог послушника (оца Пајсија), који пише: „Десет последњих дана, које сам провео крај њега, били су највећи Божији благослов за мене. Ја сам, наиме, добио помоћ више неголи било који други пут. Дата ми је прилика да га доживим из близине и да га боље упознам… Последње вече је три сата непрестано држао своје руке на мојој глави, благосиљао ме и загрлио последњи пут“[1].
Он се упокојио 10. септембра 1968. године, пошто је предосетио своју смрт и својим рукама припремио гроб за себе.
Свом добром послушнику, „милом Пајсију“ (како га зваше), оставио је свој благослов и обећање да ће га посећивати сваке го дине. Још му је рекао: „Ми ћемо, чедо моје, да имамо савршену љубав у векове векова“. Желео је да га отац Пајсије наследи у колиби, те му је рекао: „Уколико останеш у овој келији, ја ћу бити радостан. Ипак, нека буде како Бог хоће, чедо моје“[2] .
И заиста, пошто је помогао да се доведе ред у новоосновано братство, старац се ради безметежја настанио у Колиби Часног Крста (омолого носи датум 2. 3. 1969. године). Сматрао је великим благословом да живи и да се подвизава на месту где се подвизавао његов свети старац. Потресало га је и надахњивало место, с обзиром да је имало посебну благодат од натчовечанских подвига оца Тихона и божанствених догађаја који су се у њему догодили.
Ослобођен од општежитељних брига и имајући као попутнину благослов и пример свог старца, он је уживао у „слатком свом безметежју“ и општењу са Богом, молећи се за своју „неприметност“ и спасење света. У свом писму (10. 4. 1969. године) је писао: „Благодаћу Божијом ослободивши се од манастира, ја се налазим у мом слатком безметежју (које је и само по себи тајинствена молитва), те ћу вас се више сећати и из велике даљине налазити врло близу вас. Молите се више да сам неприметан, неголи да сам приметан, што ће ми једино помоћи да испуним своје назначење. Истина је да осећам да се налазим ближе напаћеном свету уколико сам неприметнији“.
Иако је био неприметан и закопан у „јами оца Тихона“, он је постао магнет за многе младе који су долазили да живе у општежићу Манастира Ставрониките. Они су имали могућност да гледају и да се саветују са старцем. Убрзо се увећао број отаца, који су се складно уклопили у уређено општежиће. Он се из своје испоснице занимао за напредовање манастира и безгласно се трудио да га управи на светоотачке трагове.
 
Живот у Колиби Часног Крста
 
На путу од Ставрониките ка Кареји, нешто после сталка са иконама са леве стране пута, почиње једна стаза. Она пролази кроз ниску шуму планике и вреска, пење се и силази неравним тлом и завршава код једне колибе, ограђене бодљикавом жицом. Поред врата је постојала кутија са отвором, као сандуче за писма и порука која је отприлике казивала: „Напишите на папиру о чему желите да разговарамо и ставите га у кутију. Више ћете користи имати од молитве, неголи од разговора“.
Жица везана за ограду служила је да удари звоно да би старац био обавештен. Широко двориште су покривале маслине и неколико лоза. На стази је била хрпа дрва. Он је беше поставио да се не би видео када је ишао од келије до радионице. Надоле према келији удесно, испод једне маслине, налазио се сточић и два три склепана места за седење, тј. његова летња гостопримница. Лево је био гроб оца Тихона, на коме је старац био посадио рузмарин како се не би газио.
Три четири степенице водиле су у ходник, који је био пре улаза, између куће и малог зида. Крајеви ходника били су затворени вратима, како би се пресекло струјање ваздуха. Лево је била прастара кухиња, тј. једно место на зидићу колико да стане шерпа и са доње стране простор да се заложи ватра. Испред улаза у келију налазила се омања настрешница. Посетилац би се, пролазећи кроз улазна врата, нашао у предсобљу ширине једног и три дужине корака, које је било осветљено једним прозорчетом. Право испред је била старчева келија, а лево Црквица Часног Крста три четири иконе на иконостасу, једном стасидијом, једном певницом и ничим више. [Све је одисало] задивљујућом једноставношћу.
Друга спољна врата, неколико метара западније од улаза, водила су у радионицу и гостопримницу, тј. једну малу, сиромашну келијицу са ниским таваном од трске и блата, са два врло уска кревета, који беху врло мало одаљени један од другог, таман колико да стане један човек.
Мала Колиба Часног Крста није имала много могућности за гостопримство и старац је по свом безметежном правилу са расуђивањем примао у госте, наиме, једино уколико би расудио да постоји потреба. Он пише у свом писму (21. 12. 1971. године): „Имам сво добро произвољење да вас примим у госте у своју колибу са свим својим циганским гостољубљем, те да будем ваш, тј. целокупан Пајсије, а не напола. Изволите када год желите и не снебивајте се. (Јер, уколико будем схватио да се снебивате, насекираћу се). Једино, сада у зиму, колиба може да прими само једног. На жалост, моја колиба се не слаже са мојим срцем“.
Источно од келије био је вододрж са кишницом, која се скупљала олуцима са крова. Од ње је пио и послуживао госте. Нешто даље се налазио други већи отворени вододрж за поливање, који никада није употребио с обзиром да башту није обрађивао.
Споља гледано, живот старчев у Колиби Часног Крста беше отприлике следећи: увече је спавао два три сата и будио се близу поноћи. Бдео је, и ујутро, пре свитања, унеколико се одмарао. Током дана се, уколико није имао посетиоце, бавио рукодељем: правио је утиснуте иконице и крстове на гњечилици. Остало време се поучавао, молио и одговарао на многа писма, која је примао од мноштва људи, који су искали молитву или тражили одговор на озбиљне тешкоће. Сатима је писао током дана, а пошто би се смркло настављао би уз свећу. Број писама је, међутим, све више растао. Стога је 1977. године решио да не одговара, осим у хитним и озбиљним случајевима, што је објавио некима, од којих су и други сазнали. У вези са реченим је објашњавао: „Ја сам, претпоставимо, пошао за монаха. Видим да ме речено скреће са мог циља“. Међутим, он није престао да се моли за оне који су му слали писма. Напротив, ограничио је дописивање да би му остало више времена за молитву, коју је и сматрао најглавнијим приносом монаха свету.
Уосталом, његов живот, поједностављен до незамисливог ступња, давао му је могућности да скоро све време посвети духовним стварима и људима који су имали духовне потребе.
Са проласком година, број посетилаца се у великој мери повећао. Они су га доста времена опседали својим тешкоћама. Старац је писао: „Био сам прехлађен и имао сам врућицу. Посетиоци су ми са једне стране дизали врућицу, а са друге ме нису пуштали да умрем, с обзиром да нисам имао времена“.
Он се нашао у недоумици: да остане, или да опет оде на Синај, или негде другде ради безметежја. Међутим, није брзао. Помолио се, да не би урадио „по својој памети“, те је видео да је Божија воља да остане. „Како се ствари одвијају, овде ћу решавати потешкоће… За неколико дана ограђујем и околину бодљикавом жицом“ (део писма од 9. 5. 1975. године).
Једно време, два дана у недељи (средом и петком), он је остајао затворен. Никоме није отварао. Постио је, молио се и вршио танан духовни рад на себи. Имао је и једну врло малу колибу у шуми, према потоку, на брзину направљену, покривену лимом, близу једног изворчића. Понекад се повлачио у њу ради већег безметежја. Након затварања или одсуства узимао је забелешке посетилаца и молио се за њих срдачном молитвом.
Он је обично ишао на Литургију и Причест у манастир. По некад је, пак, и у његовој црквици служена Божанствена Литургија, или је ишао на Литургију у познате му келије.
Скупљао је маслине и понекад цедио мало уља за кандила у цркви у неком праисторијском, изворном жрвњу, који је сам изумео и склопио. Маслине је давао сиромашним подвижницима и старим оцима из Капсале. Посећивао их је ради своје [духовне] користи и да би им помагао у понечему.
У спремање хране се није упуштао, осим ако би, врло ретко, имао неког у гостима. Једном приликом је имао у гостима младог познаника. Почео је да спрема храну. Излупао је мало сочива, ставио мало пиринча и нешто воде у шерпу, те запалио ватру сувим грањем од вреска, кога беше доста у околини. Сели су недалеко од ватре и разговарали. Младић је мислио да је старца понела прича и да је заборавио на спремање. Убрзо је, међутим, ручак био спреман. Није било потребно ни мешање. Јер, његово кување беше врло једноставно.
Вечерњу су одслужили на бројаници, младић у црквици, а старац у својој келији, где је прочитао и канон Богородици. Потом је поставио сто, не престајући да са очинском љубављу саветује и поучава младића. Јело беше без уља, али врло укусно. Утисак је оставила његова мирна скрушеност, док је изговарао молитву за трпезом. Сабрао се у себе и као да се одвојио од земаљских ствари и пренео пред Христа. После вечере је изашао да нахрани дивље животиње, које је позивао по имену.
При заласку сунца су се помолили један сат на бројаници у дворишту, одвојено. Потом се старац, пошто је сместио посетиоца у гостињску собу, повукао у своју келију.
Старац се, дакле, подвизавао у сиромашној капсалској колибици, „у јами најдубљој“ са узвишеним живљењем, са молитвом непрестаном, сам са Богом јединим, хранећи се благодаћу Његовом, сасвим сиромашан у вештаственим стварима и угодности, али богат у врлини и Божанској благодати. Исцрпљивао је он себе подвигом и духовно је успокојавао сваког човека. Саучествовао је у болу и гресима људи и истовремено им преносио радост и утеху. Борио се он са демонима, разговарао са светима, дружио се са дивљим животињама и духовно помагао људима, као што ће се показати из примерних случајева и сведочанстава.
 
„Светлост стазама мојим“
 
Старац је испричао: „Налазио сам се у једном манастиру (у Ставроникити). Било је вече. Одлазећи, нађем пред манастирским вратима неког световњака који је хтео да разговара са мном. Почео је идући да ми прича своје тешкоће. Време је пролазио, а ја бејах болестан. А болест чињаше да нисам могао ни да седнем да се одморим, нити да стојим усправно. Док ми је, дакле, он причао, време је прошло и вече се спустило. Помислих у једном тренутку на своју болест и хтедох да прекинем разговор, али рекох: „Овај човек има толико тешкоћа. Зар ћу на себе да гледам“. И он је наставио да ми прича све док се није потпуно смркло. Световњак је требало да спава у некој познатој му келији. Врата манастира беху затворена.
Пошто смо завршили, кренуо сам путем ка својој колиби. Ушао сам у стазу и требало је да прођем делом пута који је тесан и стрм. Дошао сам до реченог места. Пошто нисам могао да видим, будући да нисам имао лампу са собом, ја упаднем у грање и жбуње и уплетем се у гране. Уопште нисам могао да видим, а и торба ми беше на глави. У положају у ком сам се нашао помислих: „Шта да радим? Да одслужим повечерје“. Почео сам: „Свети Боже“… итд. У једном тренутку упали се јака светлост, тј. глава ми постаде као сијалица. Око мене настаде дан. Ја сам могао да видим где се налазим. Расплео сам се и изашао. Светлост је наставила да светли око мене. Срце ми је било испуњено небеском радошћу. Стигох у колибу, узех кључ са места на ком сам га држао, отворих, уђох у цркву, упалих кандила и светлост се повуче“.
 
Јављање преподобног Арсенија
 
Старац је 21. фебруара 1971. године седео у дворишту колибе и из рукописа читао Житије преподобног Арсенија, које беше написао, како би означио могуће грешке.
Он пише: „Два сата пре заласка сунца, док сам читао, посети ме отац Арсеније. Наставник милује ученика који је добро написао писмени задатак. И мени је он слично урадио. Истовремено ме је оставио са неизрецивом сладошћу и небеском радошћу у срцу, коју нисам могао да издржим. Трчао сам потом напољу, као луд, по околини колибе и дозивао, будући да сам мислио да ћу га наћи“[3].
Светитељево јављање је потресло старца. Сам је оловком нацртао цртеж, а сестре из Суротија су насликале икону. Међутим, старац је говорио: „Прва икона није много личила на преподобног. Касније сам им стајао над главом све време и говорио им како да ураде“. И настала је позната икона преподобног Арсенија, која потпуно изражава његове црте.
Старац је непоколебиво веровао у светост преподобног Арсенија. Па ипак, он је рекао да не ставе светловенац на икону. Он је није поставио на целивајуће место заједно са иконама светих, него испод њих. Кад су га питали зашто је не стави горе, он је одговорио: „Ако хоће, нека се сам попне“, тј. нека учини да дође до његовог проглашења. Он је и челичан образац, којим је радио гњечене иконице преподобног, направио без светловенца. И на његовом житију је ставио наслов: „Отац (а не свети) Арсеније Кападокијски“. Чекао је да га најпре Црква призна за светог. И потом је ставио светловенац на икону и образац, и написао „Све ти Арсеније“.
Пре званичног признавања, у свом личном Минеју за октобар, под 28. датумом, старац је забележио на фарашком наречју:
„Данас, 10. 11. 1924. године, по новом временослову, а 28. октобра по старом, упокојио се добри човек Божији, јеромонах Арсеније (Хаџиефендија) из Фараса Кесаријских. Његову молитву нека бисмо имали. Пајсије монах“.
 
Отац Тихон и искушење
 
Отац Пајсије пише: „После полуноћнице 10. септембра 1971. године, увече, док сам изговарао молитву, ја изненада угле дахстарца (оца Тихона) како улази у келију. Ја скочих, ухватих му ноге и побожно их целивах. Нисам осетио, међутим, како се искобељао из мојих руку. Док је одлазио, ја видех да улази у храм и потом га нестаде“[4].
Једном приликом старац је размишљао да оде у манастир (Ставроникиту) да се причести. Пошто је у току дана било много посетилаца који су хтели да га виде, он није имао времена да изврши своје духовно [правило] и да се припреми како је хтео. Стога се двоумио да ли треба да се причести.
Истог тренутка испред степеница угледа некога попут оца Тихона, који мршћаше нос и одречно махаше главом, говорећи му: „Немој да се причестиш“.
Иако је имао у виду обећање оца Тихона да ће га посећивати, старац је одмах схватио да је онај ко му се јавио у његовом виду и ко га је одвраћао од Светог Причешћа у ствари био ђаво. Стога му је одговорио: „Одлази. Ти ниси мој старац“. Потом се спустио до манастира и причестио се.
 
На Тиносу
 
Једне године, уочи Велике Госпојине, старац је узео брод за Тинос, како би отишао и поклонио се Пресветој Богородици. На палуби је видео испружене жене како се полуголе сунчају и ражалостио се. Он је размишљао: „Како је образ Божији дубоко пао“. Искључио се из околине и усредсредио у себи. Са болом је вршио срдачну молитву говорећи: „Боже мој, пошаљи кишу да се покупе одавде“.
Облаци се убрзо натуштише и поче да пада киша, која примора жене да се обуку и уђу унутра.
Старац се поклонио Благовештенској икони и одмах се вратио, не задржавајући се. Касније је некоме говорио: „Рећи ћу ти нешто да би схватио. Богородичина икона је жива“.
На броду се срео са архиепископом Јеронимом, те су разговарали о стању у Цркви.
 
Прелешћени
 
Једном је старца посетио неки прелешћени монах, који је себи поставио услов да никад не пије воде. Прелест је страшна ствар и човек се од ње тешко лечи. Старац је, међутим, својим расуђивањем нашао начина да му помогне. Он је причао: „Послужио сам га ратлуком и водом. А он каже: „Ја не пијем воду“. Ја разумедох његову прелест и рекох му: „Не кажем ти да попијеш целу чашу. Ако хоћеш, попиј само један гутљај“.
Знао сам шта ће се десити. Стога сам у близини имао и кофу пуну воде.
И ето. Он је узео чашу да попије само један гутљај, а попио је све на искап. Потом је тражио још једну, па још једну, са суманутошћу, као да је горео, док на крају није попио скоро целу кофу.
Услов који прелешћени беше поставио себи долазио је од гордости. Природно, он је имао и демонску помоћ за своје самољубиво постигнуће. Међутим, чим је послушао и смирио се, престала је демонска подршка и више није имао снаге да одржи услов који беше поставио.
 
Састрадавање са болесником
 
Отац Атанасије из Ставрониките, у свету Евтимије Склирис, од оца Николаја и мајке Евтимије, родио се у Коринту 1930. године. Изучавао је права и са старцем се срео на Синају, где је био дошао да буде монах. За њим је пошао и на Свету Гору и коначно дошао у Манастир Ставроникиту (2. 12. 1968. године). Он беше великосхимник, саборни старац и општински представник манастира. Старац га је особито волео, будући да је био послушан. Једном се разболео и био смештен у Атинску народну болницу. Налази су показали проширено преселење тумора на плућима, за чије одстрањење се раније био подвргао вађењу једног ока. Око плућа му се скупљала течност, често су му стављали дрен, имао је отежано дисање и, с времена на време, упоран осећај гушења. Када је био обавештен о стању болесника, старац је одлучио да оде у Атину да би га подржао.
Господин Панајоти Дроситис, почасни председник Вишестепеног суда, имађаше благослов да у својој кући месец дана угости старца. Он наводи: „Старац је код мене кући стигао касно увече. Ја сам га сместио у један независтан део мог стана, како би могао слободније да се креће и како не би имао осећај да смета. Моју спаваћу собу су од собе коју сам дао старцу делила клизећа врата са стаклом, што он није приметио. И не желећи, све док нисам заспао, ја сам поделио са њим велики део свеноћне усрдне молитве Христу и Пресветој Богородици за болесног оца Атанасија, којом је искао његово излечење. Речене вечери он треба да је имао виђење, будући да је следећег дана говорио о одласку оца Атанасија, тј. као да му је био дат јасан одговор на упорну прозбену молитву претходне ноћи. Следећег дана ујутро старац се изненадио и очигледно смутио када сам му рекао да сам спавао у соби поред његове. Као да није желео да се објави оно што се десило и што се чуло претходне ноћи. Истог јутра смо отишли у болницу, где се старац срео са оцем Атанасијем и отпочео духовни рад са свим болесницима и са људима који су пролазили кроз лечилиште. Видео је лекаре и обавестио се о здравственом стању оца Атанасија. Он је лечницима указао да болеснику детаљно и искрено предоче озбиљност околности. У почетку, сазнавши о [стању] свог здравља, отац Атанасије беше замишљен и жалостан. у додиру са старцем и духовном потпором коју му је он пружао, међутим, он није закаснио да се окуражи и да се од самртника преобрази у проповедника живота, упркос непрестаном погоршавању здравственог стања.
У међувремену, свакодневно присуство оца Пајсија у болници преобразило је ходнике, степеништа и собе у права лечилишта душа, у која су притицали лекари, болничари, болесници и многи телесно здрави људи, сваког узраста. Они су налазили благослов, подршку и разрешење својих тешкоћа. Старчева љубав се богато пружала свима који су му притицали, премда је и сам тражио случајеве где би је пружио.
Сећам се како је старац сиромашним болесницима давао шта год је имао, или како се потреса и моли због неке младе девојке која је чинила ненаравствене ствари, да би се потом успокојио откривењем да ће створење Божије на крају поћи добрим путем.
Касно увече он се враћао кући, после целодневног умора и муке, често настављајући да прима људе, који нису могли да га виде у болници. Не сећам се да је и једног дана показао свој умор и муку. Напротив, био је радостан уз његову познату шаљивост. Сачувао сам једну од веселих порука, које ми је свакодневно остављао како би ме орасположио и одржавао у расположењу радости.
Пошто се уверио да се болесник учврстио и узнапредовао у вери и да се, упркос својој телесној болести, преобразио у светлог проповедника живота, који је снажио и радовао друге болеснике из своје и других соба, али и своје посетиоце, старац је кренуо из Атине, не престајући, међутим, да општи са њим најтоплијим писмима, која му је преко мене слао. Ја сам сачувао последње писмо, које га није затекло живог. У писму је био и светлопис [фотографија] оца Тихона. Престављење оца Атанасија беше свето.
Отац Пајсије ми је причао да је лице оца Атанасија било веома радосно и спокојно када је ковчег са његовим телом долазио на пристаниште Манастира Ставрониките. И да се није стидео од присутних, (отац Пајсије) би клицао од радости и славословља Добром Богу“.
Отац Атанасије се упокојио у Господу 6. 5. 1972. године. У вези са његовим упокојењем старац је испричао: „Отац Атанасије се одавно разболео од рака. Био се напунио, али је годинама живео. На крају се он преселио на плућа и опет су га одвели у болницу. Месец дана сам боравио у кући једног познаника и два пута на дан ишао и виђао га. Убрзо пошто сам отишао, он је умро. Ја сам знао за његову смрт. Имао сам виђење. На дан његовог упокојења сам рекао да ће умрети. Потом су нам га донели у манастир. Када сам га видео, било ми је врло жао. Жалост се односила на оно што је прошло, на године које смо проживели заједно и на године које ћемо бити раздвојени, док не одем и ја. И када сам га последњи пут целивао, он ми се насмешио. Да, ради утехе. Бог је речено допустио“.
 
Маслина и раса
 
У оно време, 1972. године, расправљало се о промени одеће клирика и неки су хтели да узму благослов од старца да скину расу. Један од сличних је посетио старца и тврдио: „Попа не чини раса. Пожељније је да клирици иду без расе с обзиром да би лакше приступали народу“, износећи и друге бесмислице. Старцу није пошло за руком да га убеди. На крају му рече: „Дођи сутра и даћу ти одговор“.
И увече се он помолио. Ујутро је клирик дошао. Он му показа стабло маслине, које намерно беше огулио. На врху је оставио неколико поткресаних гранчица, услед чега је на неки начин личила на клирике без раса, који имађаху само мало браде. Он га је упитао: „Да ли ти се свиђа огуљено дрво? Ето клирика без раса“. И свештеник се убеди и оде благодарећи старцу, који је једним простим примером учинио да одбаци своја световна убеђења.
На стаблу огуљене маслине он ножем беше урезао: „Дрвеће је одбацило своју одећу. Видећемо његов напредак“… и: „Поп без расе, поп раскалашан“[5] .
Природно, дрво се касније осушило. Међутим, оно је постало повод духовне користи многих. Старац је, дакле, на сликовит начин допринео да противпредањске тежње остану неостварене.
Добронамеран приправник за клирика га је после много година упитао: „Из ког разлога клирици треба да носе расе“. Старац је одговорио: „Постоје многи разлози. Али, довољна је и сама чињеница што све благочастиве људе успокојава да свог свештеника виде у раси“.
 
У Фарасима
 
Пишући Житије преподобног Арсенија, старцу „је горело срце“ да посети Кападокијске Фарасе. И Бог га је удостојио да 29. октобра 1972. године са тадашњим игуманом Манастира Ставрониките, оцем Василијем, посети село у коме је рођен.
Осим свега важног са путовања (што је записао у Житију преподобног Арсенија), старац је наводио и друге занимљиве ситнице.
Они су успут стали у селу, и у гостионици наручили нешто да поједу. Скупило се готово цело село. Гледали су их са прозора. Пре него што су почели ручак, старац је казао игуману да стојећи продуже молитву. Стално су се крстили и говорили молитве. Старац је причао, смејући се: „Прочитали смо читав канон, сматрајући да су можда неки од њих тајни Хришћани, те да ће се, јадни, мало обрадовати“.
Турцима, који питаху за сврху њиховог боравка, он је искрено одговарао да је родом из Фараса. Неком полицајцу је био сумњив, те га је ухапсио. Ставио га је у затворени простор, овлаш затворио врата и отишао. Сати су пролазили, и нико није долазио да га саслуша. Потом је рекао игуману да нађе такси, те су отишли. У Фарасима га је душа заболела, када је видео да су цркву, у којој је служио преподобни Арсеније, претворили у џамију. Видео је веома другачију слику села од слике коју су му описивали његови родитељи. Некадашње домаћинско село беше запуштено, пуно рушевина, прљавштине. Турци су га свугде пратили, ни на тренутак га не остављајући самог. Гледали су га са немиром и подозрењем, што је, наравно, потврђивало да крајеви нису њихови.
Преко Анкире су се вратили у Цариград. Старац се ганут поклонио у Светој Софији. Повукао се у угао и умно се молио са болом у срцу. Спазио га је Турчин чувар и почео да виче и прети. Јер, „Кемал је рекао да се овде ни ви, ни ми не молимо“. А старац се, не рачунајући на опасност, испуни божанственом ревношћу и поче Турчину чувару да говори гласно, повишеним тоном. Он га одведе иза једног стуба, где беше видео мокраћу, те је показа Турчину и са огорчењем га наружи: „Шта је ово овде? Је ли вам Кемал рекао ово да радите“.
Када је старац причао о реченоме, додавао је са извесношћу: „Доћи ће гнев Божији и довести их у ред“…
Посетили су и Манастир Хору, где се задивио изузетним мозаицима. Он рече: „Тамо може свако да види изливену благодат“. У Патријаршији су му указали почаст и поштовање, обрадовавши се посети светогорског подвижника. На њега су, из једног догађаја, оставили утисак смирење и стрпљење патријарха Димитрија.
 
Света Ефимија
 
Старац је био у дворишту своје колибе, када га је посетило неко његово духовно чедо. Непрестано је из срца понављао: „Слава теби Боже“, опет и много пута. У једном тренутку старац му рече: „Неко постаје неупотребљив у потврдном смислу“. „Ко, старче“. „Седео сам мирно у келији, кад дође и запрепасти ме. Лепо се проводе горе“. „Шта се десило, старче“. „Рећи ћу ти, али немој никоме да кажеш“.
И он ми исприча: „Био сам се вратио из света, у коме сам био ради неког црквеног питања. У уторак (тј. 27. 2. 1974. године), око десет сати ујутро, бејах у келији и читах часове. Чујем куцање на вратима и женски глас како говори: „Молитвама светих отаца наших“… Ја помислих: „Како се нашла жена на Светој Гори“. Потом осетих божанствену сладост у себи и упитах: „Ко је“. „Ефимија“, одговара.
Размишљао сам: „Која Ефимија? Да није нека жена учинила лудост и ушла у мушкој одећи на Свету Гору? Шта сад да радим. Поново се чу куцање. Ја питам: „Ко је“. „Ефимија“, опет одговара. Ја размишљам и не отварам. Када је трећи пут покуцала, врата се сама отворише, премда су имала заклопац изнутра. Чуо сам кораке у ходнику. Истрчао сам из келије и угледао жену са марамом. Пратио ју је неко ко је личио на јеванђелисту Луку. Он, међутим, нестаде. Иако сам био убеђен да се не ради о искушењу (с обзиром да је блистала), ја је упитах ко је. „Мученица Ефимија“, одговара она. „Ако си мученица Ефимија, дођи да се поклонимо Светој Тројици. Што чиним ја, чини и ти“.
Ушао сам у цркву и направио поклон, говорећи: „У име Оца“. Она понови речи уз поклон. „И Сина“. „И Сина“, рече она танким гласом. „Јаче, да бих чуо“, рекох, а она понови јаче.
Налазећи се још у ходнику, она је чинила поклоне према мојој келији, а не према цркви. У почетку сам се зачудио, али сам се потом сетио да сам имао папирну иконицу Свете Тројице, налепљену на дрво, изнад врата келије. Пошто смо се и трећи пут поклонили, говорећи: „И Светога Духа“, ја рекох: „Сада да се по клоним теби“. Поклонио сам се и целивао јој ноге и крај носа. Сматрао сам да је бестидно да је целивам у лице.
Ја сам сео на корпу, а света на столичицу. Она ми је разрешила недоумицу коју сам имао (у вези са црквеном темом).
Потом ми је испричала свој живот. Знао сам да постоји света Ефимија, али њено житије нисам знао. Причала ми је о својим страдањима. Ја не само да сам просто слушао, него као да сам их гледао, заправо доживљавао сам их. Ужаснуо сам се! Уф, уф.
„Како си издржала слична страдања“, упитах.
„Да сам знала какву славу имају свети, све бих учинила да прођем кроз још већа страдања“.
После наведеног догађаја ја три дана ништа нисам могао да радим. Ликовао сам и непрестано славио Бога. Нисам могао ни да једем, ни било шта друго… Непрестано славословље“.
У свом писму старац наводи: „Целог свог живота нећу моћи да одужим свој велики дуг према светој Ефимији, која ми је, иако ми је била непозната и није имала никакве обавезе према мени, учинила велику част“…
Причајући о догађају, она је са смирењем додао: „Света Ефимија се није појавила стога што сам био достојан, него стога што ме је заокупљало питање које је имало везе са општим стањем у Цркви, и из друга два разлога“.
На старца је оставила утисак околност „да је, иако ситна и слаба, поднела велика мучења? Да је бар била нека… (тј. велика телом и јака). Она беше једна пахуљица“.
У рајском стању он је у част светитељке саставио једну подобну стихиру: „Којим благохвалним песмама да похвалимо Ефимију[6], која сиђе одозго и посети убогог монаха, житеља Капсале. Трипут му на врата закуца, а четврти пут се врата сама чудом отворише. Ушавши у небеској слави, Христова мученица се заједно са њим поклони Светој Тројици“.
Саставио јој је и један светилан, подобан са „Дошавши са ученицима“…, који почиње речима: „Великомученице Христова, славна Ефимијо, после Богородице љубав највећу према теби имамо“… (Наравно, њих није користио у богослужењу, нити их је јавно појао).
Упркос свом обичају, он је опет изашао у Суроти и учинио монахиње учесницама небесне радости. Уз његову помоћ и упутства, оне су иконописале светитељку као што му се јавила.
Старац је направио обрнути лик иконе у челичном изливку и правио гњечене иконице, те их делио за благослов посетиоцима у част свете Ефимије. У току резбарења помучио се да уради прсте леве руке. Старац је рекао: „Помучио сам се да урадим њену руку. Потом ми дође једна добра помисао: „Можда стога што сам и ја њу јадну намучио““.
У Минеју, на синаксару за 27. фебруар, старац је додао: „Света Ефимија“.
 
Демонска искушења
 
Старац је причао: „Ђаво најмање хоће да се молимо. Видећи некога да се моли, и не могући да га спречи, он покушава да му барем ум заведе у машту или у помисли. Уколико опет не успе, он се и сам појављује, искључиво да би човека узнемирио и макар делимично одвојио од молитве. Ето, био сам једном приликом напољу, поред гроба оца Тихона. Говорио сам славословље уз поклоне. Дошавши до стиха: „У твојој светлости видећемо светлост“, одједном се нека јака светлост разлила иза мене и осветлела целу област. Засветлело је доле до Каљагре. Разумео сам да је светлост била демонска и нисам јој придао значаја. Наставио сам своју молитву без смућења.
Пошто је видео да се нисам смутио од светлости, (ђаво) учини нешто друго. Недалеко са леве стране појавише се два ђаволчића, око метар и по висине, који се играху и удараху међусобно рукама и ногама, смејући се. Прави покретопис [биоскоп]. Е, нисам могао да се уздржим и почех да се смејем. Видиш шта је искушење урадило? Нисам обратио пажњу на њега преко светлости, а после је послао ђаволчиће“.
Једне ноћи, док је спавао, он осети да га неко гура, говорећи: „Буди се да обавиш своје правило. Прошло је време“. „Ма, ко је у ово доба“, помисли у сну. Он се пробуди и виде ђавола поред себе, те рече: „А, ти си“.
Потом се мирно окрену на другу страну, презирући га. Искушење се не смири, него настави: „Да, али прошло је време. Треба да обавиш своје правило“. „Знам ја кад ћу да обавим своје правило. Нећеш ти да ми наређујеш о молитви“.
 
Виђење душе
 
У ноћи 1. јуна, 1975. док се молио, он виде како душа старца филарета Румуна[7] из ставроникитске Келије светог Андреја у Капсали усходи на небо као мало дете од, отприлике, дванаест година, светлог лица и у небесној светлости.
Сутрадан се уверио да се у наведеном часу упокојио врлински старац, „пријатељ врлине“[8] .
 
„Олет“
 
Старац је имао обичај да излази изнад своје келије у жбуње, да би се молио на бројаници. На исто место је долазио један црвендаћ, са којим се спријатељио и дао му име „Олет“, што на бедуинском значи дете. Када би га звао по имену, одмах је долазио, седао му на раме, и затим јео са длана. Одлазећи, старац му је остављао храну на некој плочи. Испод ње је имао складиштенце са храном: једну вазу са пиринчом и једну са пшеницом.
Старац је испричао: „Олет и ја смо пријатељи пет година. Једанпут, када сам се разболео, није јео храну коју сам му оставио, него је дошао да види шта се са мном дешава. Гануо ме је, јадан. Оне разумеју настројења људи и у складу са њима приступају. Њихов бог је човек. Човек треба да их воли, будући да не очекују други рај“.
 
Замало погођен
 
Према причи самог старца, другом приликом му се десио следећи догађај: „Из велике дубине сам чуо пуцње из тешког на оружања. Узео сам бројаницу и попео се на жбун како бих боље схватио да ли се заратило. Ослањао сам се на камен и изговарао молитву. У једном тренутку видех неки одсјај и одмах се бацих доле“. И шта се догодило? Неки ловац је из даљине видео старца и помислио да је дивља свиња. Окренуо је пушку и пуцао у њега. Старац је видео како се пушка заблистала на сунцу, муњевито се бацио доле и спасао се. Ђаво (који се радује ратовима и биткама) изгледа није желео да се старац моли за мир у отаџбини. И другом приликом је, док се молио у шуми, ловац пуцао на њега, но Бог га је опет сачувао.
 
Душа у паклу
 
Старац је испричао: „Једна старица, моја познаница, беше велика шкртица. Њена ћерка беше веома добра и оно што је хтела да да као милостињу, бацаше кроз прозор напоље, а потом излажаше празних руку, с обзиром да је мајка проверавала да можда нешто није узела. И она би напољу узимала ствар и давала. Међутим, када би јој казала да се ради о калуђеру (тј. мени) који тражи неку ствар, она би давала.
Након њене смрти, ја сам видео неког младића (требало би да је њен анђео чувар), који ми је рекао: „Дођи, зове те“… Нисам могао да схватим шта ми се дешава, а ми се већ нађосмо у Коници, пред неким гробом. Он показа руком и гроб се отвори. И ја унутра видим смесу од смрдљиве масти и моју познаницу старицу, која беше почела да се топи. Она викаше: „Калуђеру, спаси ме“.
Мени би тешко и сажалих се. Не гнушајући се, ја сиђох доле, загрлих је и упитах: „Шта је с тобом“. Она ми рече: „Реци ми, нисам ли ти радо давала све што си ми тражио“. „Да, заиста“, рекох. „У реду“, умири је младић (њен анђео чувар).
Он поново показа руком и поново повуче гроб, као завесу, те се ја нађох у келији.
Сестре из Суротија ме упиташе: „Шта ти се десило на дан светог Андреја (тј. 30. 11. 1973. или 1974. године)“. Ја одговорих: „Молите се за њену душу“.
После два месеца (тј. 30.1. 1974. или 1975. године) видех је опет. Беше неки неред, а горе на једној заравни беху палате, пуно кућа и много људи. Горе је старица била врло радосна. Њено лице беше као лице малог детета. Имала је само један ожиљак и један анђелчић га трљаше како би и њега очистио.
Дубоко у нереду ја видех неке како се ударају, муче и покушавају да се попну горе.
Ја је загрлих од радости. Повео сам је још даље, да нас не би видели и да се не би рањавали. Она ми рече: „Дођи да ти покажем где ме је Господ поставио““.
 
Молитва за демоне
 
Старчево срце се преливаше од љубави према Богу. Он је горео[љубављу] „према људима и птицама и животињама и демонима и према свакој твари[9]. Речено је он читао код аве Исаака, премда је и сам доживљавао слична стања.
Он је причао: „Једном приликом сам се молио за демоне клечећи и главом додирујући земљу. Говорио сам: „Ти си Бог и, ако хоћеш, можеш да нађеш неки начин да се спасу и јадни демони“…
Док сам се са болом молио, ја видех једну псећу главу поред себе како ми плази језик и задева ме. Можда је Бог допустио да је видим како би ми показао да жели да их спасе, али да се они не кају[10].
 
Јоргакис са Тибета
 
Јоргакис [Ђокица], дечко од 16-17 година, дође на Свету Гору да обилази манастире. Када је имао три године, родитељи су га дали у будистички манастир на Тибету. Доста је напредовао у јоги и постао одличан врач. Могао је да призове било ког демона. Имао је црни појас и савршено је знао карате. Сатанском силом је чинио представе, које су одушевљавале. Руком је ударао велико камење, које се као орах ломило. Могао је да чита затворене књиге. Ломио је лешнике на длану, при чему је љуска падала доле, а плодови остајали залепљени за његову руку.
Неки монаси су довели Јоргакиса код старца како би му помогао. Он упита старца о силама које поседује и о садржини онога што може да учини. Он одговори да нема никакву силу и да је сва сила Божија.
Желећи да прикаже своју силу, Јоргакис усредсреди поглед на један велики камен, који беше далеко и који се претвори у прах и пепео. Старац закрсти један мали камен и рече му да и њега разбије. Он се усредсреди, учини своје врачање, али не успе да га разбије. Он поче да дрхти. Не могавши да сломе камен, сатанске силе (над којима сматраше да има надзор), окренуше се против њега и одбацише на другу обалу потока. Старац га покупи у јадном стању.
Старац је испричао: „Други пут, док смо разговарали, он изненада устаде, ухвати ме за руке и заврну их позади. И рече ми: „Ако може, нека дође хаџиефендија да те ослободи“, што ја доживех као хулу. Стога мало померих руке, а он се одбаци далеко. Одговарајући, он скочи високо и крену ногом да ме шутне, али му нога застаде близу мог лица, као да је наишла на невидљиву препреку. Бог ме је сачувао.
Увече га задржах да би преспавао у мојој келији. Демони га одвукоше доле до јаме и тукоше га због његовог неуспеха. Ујутро је, у лошем стању, рањен, пун трња и земље, исповедио: „Сатана ме је тукао стога што нисам могао да те победим“.
Старац је убедио Јоргакиса да му донесе своје врачарске књиге, те их је спалио.
Старац га је задржао на краће време код себе и помогао му, по мери његове послушности. Хтео је да сазна да ли је крштен, те је сазнао и у којој цркви је крштен. Погођен силом и благодаћу старчевом, Јоргакис је зажелео да буде монах, премда не имађаше снаге.
Старац је користио Јоргакисов случај да би доказао колико је велика заблуда оних који мисле да су све вере једнаке, да све верују у истог Бога, и да се тибетски монаси не разликују од православних.
 
У Аустралији
 
По позиву Помесне Цркве старац је 1977. године заједно са игуманом Манастира Ставрониките, оцем Василијем, посетио Аустралију како би духовно помогао сународнике у Православној Цркви.
Старац је причао: „Летећи ваздухопловом у једном тренутку осетих нешто у себи. Упитах која се земља види доле. Под нама беше Сирија. Она има много благодати због подвижника који су живели у њеним пустињама. Слично сам осетио и за Света Места.
Касније сам осетио неку хладноћу и демонско зрачење. Чуо сам преко звучника у ваздухоплову како обавештавају да летимо изнад Пакистана.
У Аустралији сам осећао да се место још није освештало мученичком крвљу и знојем преподобних, али ће се освештати“.
У Мелбурну је старац био примљен у госте код блаженог оца Јована Лимојаниса. Он је у току дана припремао народ за свету тајну исповести. Ћерка оца Јована, Деспина, прича: „Он беше мудар човек. Знао је туђе тешкоће пре него што му се кажу. Сав је миомирисао, као и соба где је боравио. Моја болешљива мајка је говорила: „Имамо светитеља у дому. Стога је наш дом благословен. При ходу његови кораци се не чују. Он је анђео без крила. Божанска благодат му је на лицу. Од дана када је дошао у нашу кућу осећам се сасвим добро. Стављам му чисте пешкире, али их он не употребљава. Он има свој пешкирић којим брише лице и који миомирише“.
Он нас је саветовао да будемо смирени, да се молимо и да иштемо од Доброг Бога да разрешава наше тешкоће. Ми не треба да покушавамо да их сами решавамо, с обзиром да ћемо их још више замрсити. Моја мајка је као благослов задржала ћебе којим се старац покривао. Када је бивала болесна, умотавала би се у њега и осећала на себи богату благодат Божију“.
Отац Спиридон Вандорос, старешина Цркве светог Нектарија у Мелбурну, који је старца возио својим колима, наводи чудо: Једном мом ожењеном земљаку, Дионисију Спилеотису, из Аргостолија са Кефалоније, који имађаше тридесет година и двоје деце, деси се тежак мождани удар. Лекари су казали да неће живети дуго, а уколико и преживи остаће као биљка. Са старцем смо отишли у Краљевску мелбурнску болницу, где је болесник био смештен. Старац му је више пута, молећи се, закрстио главу шкољком, у којој беху мошти светог Арсенија Кападокијског. Болесник се, на изненађење лекара, за неколико дана вратио потпуно здрав кући и до данас живи у мелбурнском крају Дромана“.
Тадашњи протосинђел архиепископије, садашњи игуман Манастира Богородице Панданасе (Свецарице), високопреподобни архимандрит Стефан, наводи: „Пролазак вечноспомињаног старца кроз Аустралију беше нечујан, с обзиром да већини беше непознат. Оно што је посебно изазвало моју пажњу беше један догађај. Једног поподнева заједно са старцем посетисмо један мали храм. Оставио сам га у храму и отишао послом у салу, која беше поред храма. После само пар минута вратих се у храм, где бејах оставио старца. Њега не беше. Позвах га по имену. Никакав одговор. Понових исто два три пута и опет мук. Узнемирих се. Поново повиках, сада скоро колико год сам јаче могао. Нешто касније, видим га како излази иза задњих столица у храму, као да је долазио из неког другог света… Закључак. У кратком временском периоду он се духовно предао молитви. Црте његовог лица беху измењене. Као да је излазио из вансветског простора, који је добро познавао и у који имађаше способности да се, у најкраћем времену, молитвом пренесе. Природно, догађај је и са моје и његове стране остао потпуно без објашњења. Ја сам схватио његову духовну вредност, тј. кога сам имао поред себе. Схватио сам величину његовог духовног узраста. Нека бисмо имали његове молитве. Он нас је волео. Осећамо да је уз нас. У свом правилу читам молитву у његово име“.
Грк из Аустралије је испричао како је нека жена, док је старац излазио из олтара једне цркве, пришла да узме благослов. Он јој је дао знак руком да иде, тј. терао је. Она зачуђено упита: „Зар мене, старче“. „Да“. „Зашто? Шта сам урадила“. „Најпре иди да се помириш са посестром, па потом дођи“.
Заиста беше дошло до неспоразума и њих две међу собом нису причале.
Старац је нагласио неопходност оснивања манастира како би се духовно помогло људима, пре него што јогини и пентикосталци стигну да их заведу својом лажном светлошћу.
Његов пролазак кроз далеко сувоземље оставио је код Православних Грка неизбледиве трагове до данас. Свештеник из Аустралије је говорио: „Осећамо као да је благословио четири стране обзорја. Хришћани који су га упознали оправдано поштују његов спомен и призивају благодат и помоћ његову“.
 
Ноћни посетилац
 
Нешто после повратка из Аустралије старцу се, по његовом причању, догодило следеће: „Једне ноћи зачух куцање на вратима. Пошто упитах: „Ко је“, чух неки глас: „Тај и тај (тј. име једног познаника)“. Он упита: „Колико има сати“, те сам одговори: „А, знам. Три сата“. Ја погледам на сат. Заиста беше три сата[11]. Отворих врата и шта видех! Ђавола, ћелавог и веома ружног. Лице му беше црвено, као бакар. Он ми љутито рече: „Због зла које ми чиниш отераћу те одавде“. Потом нестаде, а простор се испуни неподносивим смрадом“.
Старца је веома болело због стања у које је ђаво доспео. Дуго времена потом он је, причајући о догађају, дубоко уздисао и тужно говорио, климајући главом: „Какав постаје неко уколико се удаљи од Бога! Где је доспело најбоље створење Божије! Када би народ знао колико је ђаво смрдљив, сви би га презрели и не би чинили грехе“. Лице ђавола беше веома одвратно. Старац је говорио да би било [добро] кад би било могуће да они који иду у пакао барем не гледају лице његово.
 
Јављање Христа
 
Старац је испричао јеромонаху Г.: „Осећао сам неку тешкоћу у молитви Христу. Богородица ми је као мајка. Света Ефимија такође. Ја је зовем: „Света моја Ефимијице“. Према Христу сам се осећао тешко. Његову икону сам са страхом целивао. И док сам изговарао молитву, мој ум је понекад одлазио од Христа, а ја се нисам жалостио. Размишљао сам: „Ко сам ја, да би ум мој био стално код Христа“. И деси се следеће:
Беше вече на светог Јована, а ујутру беше свети Карп (тј. 26. 5. 1977. године). Осећам се лако, као перо. Нема никакве жеље за сном. Ја размишљам: „Сешћу да напишем нешто о оцу Тихону да бих послао сестрама“. До 8’30 по светогорском написао сам тридесет страница. Иако ми се није спавало, рекох да се испружим, с обзиром да сам осећао мали умор у ногама.
Почело је да свиће. У 9 сати (по световном 6 ујутро) нисам спавао. У једном тренутку као да зид келије (поред кревета ка радионици) нестаде. Ја угледах Христа у светлости, на даљини од око шест метара. Гледао сам га са стране. Коса му беше плава и очи небо плаве. Није ми ништа рекао. Гледао је унеколико у страну, не баш у мене.
Нисам видео телесним очима, будући да није било разлике да ли су отворене или затворене. Гледале су очи душе.
Видећи га, ја сам помислио: „Како су могли да попљују сличан лик? Како су небогобојажљивци могли да дотакну слични лик? Како су могли да закуцају чавле у слично тело? Ау“.
Ја сам занемео! Какву сам само сладост осетио! Какву радост! Својим речима ја не могу да искажем сву лепоту. Било је по речи (Псалма): Красан си лепотом већма од синова људских (Пс.44, 3). Ето како је било. Никада нисам видео сличну Његову икону. Само је једна, коју сам некада негде видео (не сећам се где), донекле сличила.
Вредело би да се човек хиљаду година подвизава да би видео сличну лепоту само на тренутак. Какве велике и неизрециве ствари човеку могу да буду дароване, а ми се бавимо ништавним стварима!
Ја верујем да се радило о дару оца Тихона. Немој никоме ништа да кажеш. Много сам се размишљао да ли и теби да нешто испричам. Видиш колико времена ти нисам причао, него тек сада кад одлазиш“ (испричано 28. маја 1977. године).
После два дана, пошто су се поново срели, старац рече: „Целе ноћи сам плакао што сам ти испричао. Не плашим се да ћеш да испричаш, него сам себи нанео штету“.
Речени догађај је осетила и једна сестра из Суротија и написала старцу: „Онога дана, у онај час… Остало ћете нам ви испричати“. И заиста, када је изашао са Свете Горе, он им је испричао догађај и описао Христа, те су га насликале на икони управо као што га је видео.
 
Богопослана риба
 
Старац је испричао: „Беше недеља слепог. Осећао сам исцрпљеност и дође ми помисао да би ми било добро када бих имао нешто рибе за јело. И [њу нисам усхтео] из жеље, него као лек. Имао сам тешкоћа и са стомаком. Изашао сам напоље. Враћајући се, видех једну велику птицу, као орла, да се спушта, те се савих да ме не би ударила. Уплаших се да се не ради о искушењу, услед чега догађају не дадох значаја и брзо уђох у келију.
Убрзо је било потребно да поново изађем напоље. На месту где сам се био савио, спазих велику рибу како се копрца. Најпре сам се прекрстио, заблагодарио Богу и потом узео рибу. Међутим, да ли срце после [сличног догађаја] хоће да је поједеш“.
Да би се сећао догађаја и да би свагда помињао промисао Божији, он је веома лепо на правом дрвету на кревету насликао орла како у својим канџама држи велику рибу. И у Пентикостару је, у недељу слепог, на ивицама странице записао догађај, премда га је накнадно исцепао (из смирења, тј. да се не би сазнало). Међутим, по неопходности је остао један део (иначе би се поцепали тропари са друге стране листа), са ког је прецртао понеку реч (да би се побркао смисао). Преостали део [текста] је са муком био прочитан:
„Слава Богу и благодарност онима који се моле и шаљу милостињу неприметно преко птица Божијих створењима Божијим“.
 
Путеви и возила
 
На Светој Гори је 1977. године питање возила било у жижи збивања. Међу оцима је постојало неслагање. Једни су подржавали постојање и употребу возила, с обзиром да служе и наводно штеде време за молитву, а други су веровали да због добра Свете Горе, тј. да се не би изгубило безметежје и изменио њен духовни лик, треба да престане отварање путева и да се возила избаце са полуострва.
Старац се слагао са другима. Он је заузео став и говорио смело и јасно. Говорио је: „Уколико хоће олакшице, нека иду у неки манастир у свету, а не да уништавају Свету Гору. Мање је зло да они изгубе девственост, неголи да униште овај девствени простор. Желе да направе пут по средишњој врховној линији који ће пресећи читаву Свету Гору. Чујеш! Ма, они не схватају. Речено би значило, да претпоставимо, као да секиром удариш Атос у кичмени стуб. Шта ће бити уколико се настави слично стање? Многи ће возилима да круже по целој Светој Гори ради туризма, а неки ће да продају и освежавајућа пића. И Света Гора, коју су свети оци осветили својим подвизима, постаће права лудница“… А после кратког ћутања додавао је: „Али, Пресвета Богородица неће допустити да се њена башта уништи“…
Многи општински представници су стизали до његове колибе да се посаветују са њим. Старац је и осим својих појединачних одлучних и болних упутстава, покренуо замисао и да се састави текст забране против путева и возила. Он га је и потписао заједно са другим часним и истакнутим Светогорцима. Коначно, Свештена општина је одлучила да сваки манастир ограничи кретање својих возила унутар својих граница. Али, нажалост, околности се нису промениле, већ су се, шта више, погоршале. На крају, када га више нису слушали, он говораше са тугом: „Одговорни ће дати одговор Богу. Довољно је да се човек не слаже са њима и да не буде узрок“.
У речено време он се једном враћао из света у зимско доба. Аутобус због великог снега није сишао у Дафни. Возило једног манастира је узело путнике, од којих већина беху оци. Сви су се попели у возило и покушавали да убеде и старца да се попне. Узалуд. Он је кренуо пешице, а за њим је пошао и један младић. На рамену је имао торбу приличне тежине. Био је исцрпљен и прехлађен, а снег није престајао да пада. Није успео да стигне до своје келије, него је касно послеподне стигао у Кареју и преноћио. Он је целу муку претрпео да не би делом погазио оно што је речима подржавао.
Свој став он је задржао до краја. Вреди да се забележи да се последњег дана, пре свог коначног одласка са Свете Горе, нашао на слави Келије преподобног Христодула, 21. 10. 1993. године, заједно са познатим му оцима. На послужењу, пошто је био дат повод, он је окренуо разговор и неуобичајено жустро се изразио против путева и возила на подвижничком Атону. Као да је на неки начин желео да снажно остави своје последње завете и да запечати своје верујем.
 
Блистајућа икона
 
Беше вече, уочи светог Артемија (19. октобра 1978. године). Старац се молио клечећи. На свом јастуку је имао једну папирну икону у најлону, тј. отисак Христовог лика при јављању њему. У једном тренутку он виде неку светлост на свом јастуку, како иде тамо амо, из једног краја у други, као покретна лампа. Он се уверио да је светлост зрачила из иконе. Испуњен небеском радошћу, он ју је дуго времена побожно грлио и љубио, а она поново светљаше. Чудесна појава је трајала још подоста дана. Неки Светогорац ју је после осам дана целивао и био очевидац натприродне светлости. Коначно, блистајућу икону је старац некоме даровао ради духовне утехе.
 
„Веома онеправдован“ светитељ
 
Седећи на клупи испред Ставрониките, старац је разговарао са посетиоцима. Неки богослов је тврдио да је ава Исаак Сирин био несторијанац, понављајући, нажалост, позната западна схватања.
Отац Пајсије се трудио да га убеди да је не само православан, него и свет, те да његове Подвижничке беседе имају велику благодат и силу. Узалуд. Богослов је са инатом бранио своја гледишта. И старац тужан пође ка својој келији молећи се.
Он је прошао део пута и стигао до места где се налази велики платан, када се „нешто десило“. Ипак, он није хтео да тачно објасни шта у ствари беше. Сагласно сведочанству, у виђењу он беше видео сабор преподобних отаца како пролази испред њега. Неко од њих је стао и рекао му: „Ја сам Исаак Сирин. Најправославнији сам. Заиста, у мојој области постојаше Несторијева јерес. Међутим, ја сам се против ње борио“. Нисмо у могућности да потврдимо или одбацимо веродостојност сведочанства. У сваком случају, непобитно је да је „нешто што се десило“ старцу у ствари био натприродни догађај, који га је јасно обавештавао о православности и светости аве Исаака.
Његове Подвижничке беседе старац је имао код свог узглавља и увек их проучавао. У једном периоду од шест година оне су биле једино његово духовно штиво. Он узимаше један стих и читав дан га стално враћаше у ум, проучавајући га дубоко и делатно, „као што животиње преживају своју храну“. Он је на благослов делио избор из његових беседа како би побудио на њихово проучавање. Веровао је да „много помаже проучавање Подвижничких дела аве Исаака, с обзиром да дају да човек схвати дубљи смисао живота. Она помажу да човек који верује у Бога избаци сваку врсту малог или великог комплекса, уколико га има. И не знатно проучавање аве Исаака мења душу својим многим витаминима[12] .
Старац је и световњацима препоручивао да га читају, премда по мало, како би се привикли. Говорио је да књига аве Исаака вреди колико цела светоотачка библиотека.
У књизи коју је читао, испод иконе светога (који у руци држи перо и пише), он је забележио: „Аво мој, дај ми своје перо да подвучем целу твоју књигу“ (тј. вреди сав текст да се подвуче).
Старац не само да га је проучавао, него га је и много поштовао и посебно га славио као светог. Изнад мале Свете Трпезе у Панагуди, једна од пет шест икона које је имао, беше икона преподобног Исаака. Из љубави и поштовања према њему, он је његово име дао некоме, пошто га је замонашио у велику схиму. Спомен светог је славио 28. септембра заједничким свеноћним бдењем, које беше установио. На једном од бдења он беше виђен у таворској светлости, уздигнут и преображен. Раније, док се преподобни Исаак славио са преподобним Јефремом Сирином, старац у Минеј за 28. јануар беше додао:
„28. овог месеца, спомен преподобног Оца нашег Јефрема Сирина и Исаака, великог безметежника и веома онеправдованог“.
 
Мноштво демона
 
Старац је причао: „Седео сам у својој келији и чуо да звони звонце. Погледах кроз прозор и шта сам имао да видим! Учитељ (гуру) црне магије, кога је пратила гомила демона. Ау! Човек, образ Божији, па ајде да има једног, али да има читаву војску демона? Нисам отворио. Зашто да му отворим? Да губим своје време“.
Пошто је касније сишао у манастир, оци му испричаше о неком чудном посетиоцу. Међутим, он ништа не рече.
 
Потврђивање змије
 
Старца су посетили неки духовници из света и питали га за начин односа према онима који се исповедају. Они су хтели да примењују тачност и строгост без расуђивања, дословно се држећи правила и не узимајући у обзир њихово покајање. Старац је говорио да према људима треба да се опходимо са снисхођењем и љубављу. Они су, пак, настојали [на своме]. А он им најзад рече да чак и змије треба да обасипамо љубављу, а камоли људе.
У реченом тренутку дође једна велика змија поред њега и усправи се, као да је, на неки начин, хтела да потврди старчеве речи.
Наравно, духовници не само да су остали запрепашћени, него су, шта више, били убеђени чудесним потврђивањем.
 
„Помолио се и небо даде кишу“
 
Старца је посетио млад монах из светогорског манастира. Пошто су разговарали, старац му на растанку рече:
„Вечерас се помолимо да падне киша, будући да је велика штета напољу у свету и усеви се уништавају од суше“.
Монах се, међутим, није помолио, било стога што није озбиљно узео у обзир старчеве речи, било што је заборавио и пренебрегао. Међутим, увече је видео да пада киша, иако је било лепо време, задививши се старчевој смелости и благодати коју му је дао Бог. Она беше слична благодати пророка Илије, који је својом молитвом отварао небо и „низводио кишу“.
„Срећа, рекао је монах, да се нисам молио, јер би ми помисао можда говорила да је киша пала стога што ме је Бог услишио“.
 
Анђео чувар
 
Старац је испричао: „Беше [дан] светог Исидора Пилусиота (тј. 4. 2. 1979. године). Пролазио сам један период са многим тескобама, од којих сам имао јаке главобоље. Од притиска ми је куцало у оку и био сам у опасности да доживим мождани удар. Осећао сам као да га неко чекићем удара изнутра и хтело је да искочи ван. Око 9 сати увече (по световном времену), пошто сам легао у кревет, видех веома лепог анђела у обличју дванаестогодишњег детета, који као да изађе из мене. Косица му беше сасвим плава, [падајући] до рамена. Он ми се насмеши и руком нежно пређе пре ко мојих очију. Одмах ме сва тескоба напусти и болови престадоше. Осећао сам велику сладост, услед чега сам желео да ме опет заболи како бих поново видео свог анђела чувара“.
 
Сведочанства посетилаца
 
Сведочанство старчевог духовника
 
Отац Павле Зисакис, проигуман Манастира Велике лавре на Светој Гори, сведочи: „Оца Пајсија сам упознао још као дете, у основној школи у Коници. Он се од малена са много жара и ревности подвизавао у Хришћанској вери. Прво сам ја отишао на Свету Гору, а отац Пајсије је дошао касније. Одлазио сам код њега у његову келију. Разговарали смо на духовне теме, али се он и исповедао код мене. Много је волео Бога и људе. Волео је пустињу и подвиг. Много се подвизавао. Живео је веома добар духовни живот уз крајњи пост и молитву. Био је веома благочастив и добар у свему“.
 
Утврђује младог монаха
 
Светогорац, старац Николај Тригонас наводи: „Старца Пајсија сам затекао у Ставроникити. Ја сам дошао октобра 1968. године, и он беше на [Светој Гори]. У манастиру је појао и у свему помагао. Потом је отишао у колибу оца Тихона.
Имајући искушења у Ставроникити, ја сам ишао да се видим са њим. Говорио ми је: „Помолићу се“. Он имађаше велику смелост у молитви. И за три четири дана ја бих био миран. По некад су искушења одлазила чим бих пошао ка његовој келији и стигао до потока.
Он ме је уз себе задржао месец дана, све док није дошао мој духовник, отац Павле Зисакис. Када је сваке ноћи устајао у поноћ, навијао је сат да звони за три сата. Изговарао је молитву, заборављао на себе и његов ум се узносио. Потом, пошто би сат зазвонио, будио је и мене и звао ме у цркву на богослужење. Читао је шестопсалмије, а остатак службе је вршио на бројаници. Чинио је многе поклоне. Ујутро смо пили топли напитак. Старац је радио на гњечилици. Ја сам кувао. У ондашње време није било много посетилаца. Једног дана дођоше три католичка монаха и упиташе га о молитви. Рекао ми је да им направим макароне. Пошто их је угостио, они су поразговарали.
И ја сам га питао о умној молитви. Говорио ми је: „Труди се да изговараш молитву и она ће те научити“.
Једном ме је послао у неку келију неким послом. Каснио сам у повратку и он крену да ме тражи. Беше се узнемирио и успут се молио. Чим сам га из далека видео, ја се сакрих у кумарије. Пошто се приближио, видео сам како му лице јако светли. Касније се повратио у природно стање.
Једног дана је отишао у Ставроникиту на Литургију и причестио се. Када се вратио, отворио сам му врата и у мраку видео његове веома светле очи.
Другом приликом сам учинио неки преступ. Иако му ништа нисам казао, он ми рече:
„Иди да начиниш поклон на старчевом гробу“ (тј. на [гробу] оца Тихона).
„Шта сам учинио“.
„Ти знаш“.
После доста година, на сахрани ђакона Дионисија Фирфириса, видео сам да његово лице светли. Он беше преподобни лик“.
 
Незаборавна посета
 
Сведочанство неименоване личности из Волоса: „Недељу дана пре упада Турака на Кипар, 1974. године пошли смо (група од шесторо људи) на Свету Гору да сретнемо и упознамо оца Пајсија. Старац још није био много познат. Пратили смо уску стазу пуну жбуња и обрели се пред једном колибом. Видели смо неког старчића са поцепаном расом како копа. Један из нашег друштва упита:
„Где је старац Пајсије“.
„Ту је“, одговори он.
Он нам отвори врата, те уђосмо и поклонисмо се [у црквици]. Када смо изашли, видели смо да се монах средио. Онај ко је први пут питао, поново упита:
„Где је отац Пајсије“.
„Дошли сте да видите велику лубеницу, а нашли сте тикву“.
Сви схватисмо да се налазимо пред оцем Пајсијем.
Сели смо испод једне маслине, неки на камење, а неки на траву. Оно што је уследило не може се описати. Разговор је био духовна гозба. Он је имао одговарајуће, просвећене и духовне одговоре на наша питања и недоумице.
После једночасовног разговора, из жбуња се појави огромна змија. Треба да је била дендрогалиа. „Змија“, повика неко из друштва и скочи на ноге, узимајући камен у руке. Старац нас умири говорећи: „Немојте је дирати. Она долази и прави ми друштво“.
Старац је устао, узео неку кофицу, напунио је водом и ставио нешто даље. Пошто је змија попила воду, старац јој рече: „Сад иди, имам друштво“. Послушавши одмах, змија се изгуби у трави, како је и дошла. Остали смо без речи. Не може се описати шта смо осећали. Догађај и разговор су се дубоко урезали у наше душе. Старац нам је још пророчки предочио догађаје који су уследили са упадом Турака на наш Кипар“.
 
Ћутање птица
 
Јеромонах Христодулос Капетас, старац Ивиронске келије светих Петра и Онуфрија, исприча: „Чули смо да отац Пајсије прича са животињама и птицама и да рукама хвата змије, али ја лично нисам веровао у приче. Сматрао сам да народ прича како би старац стекао име. Када сам завршио Атонијаду почетком јула 1971. године, заједно са духовним братом Константином Литра из Катерине посетих старца у његовој Келији Часног Крста. Стигли смо ујутро, око 9.30 и старац нас је примио у гостопримницу под ведрим небом, код маслине. Пошто нас је послужио са по једном сувом смоквом, два три лешника и водом, почео је да нам прича о разним духовним питањима.
У околини је било доста птица, углавном славуја, који су цвркутали, што беше напорно. Отежавали су разговор. У једном тренутку чусмо старца да говори: „Прекините (није рекао ућутите) благословене, кад видите да разговарам. Кад завршим, ви наставите“. Птице су одједном „прекинуле“, не померајући се са својих места.
Утисак од догађаја беше веома снажан и ми у наставку нисмо могли да пратимо разговор.
Догађај беше тајни одговор мени лично, будући да сам имао сумњу према старцу. Нека ми опрости што речено износим после његовог упокојења и молим његов благослов“.
 
Један другачији празник
 
Сведочанство митрополита лемесоског г. Атанасија: „Отишао сам код старца септембра 1977. године, у понедељак, уочи Крстовдана. Закуцао сам на врата врло рано и старац ми је отворио. Беше веома радостан и расположен. „О, срећа што си дошао, ђаконе, рече ми, сутра ми је слава. Доћи ће појци, наручио сам рофо (рибу). Само је ђакон недостајао. Дошао си ти и слава је у реду“. Говорио је и друге сличе шале. Затим ми је рекао: „Вечерас ћеш овде да останеш“.
Знао сам да старац ноћу никога није примао код себе. На његове речи ја сам полетео од радости.
Отишли смо у цркву. Ставио ме је да уредим Свети Престо. Обрисао сам прашину, побрисао ходник и радио разне послове. У себи сам осећао велику радост. У подне смо узели да ручамо. Скувао је чај, донео суварке и изнео дивље поврће из своје баште.
На мене је оставило утисак читање молитве. Старац је рекао Оче наш… Подигао је руке и речи изговарао са великом љубављу и побожношћу као да је заиста разговарао са Богом.
Потом ме је одвео у келију, те сам се неколико сати одморио. После смо вршили мало вечерње на бројаници.
Када смо завршили, старац ми рече: „Види, ђаконе, сада ћемо да служимо бдење на бројаници, а ујутро ће нам доћи свештеник да одслужи Литургију. Знаш ли да се молиш на бројаници? Рећићу ти шта ћеш да радиш“. И он ми даде правило. Радило се о мудром правилу да ми се ноћу не би приспавало. Рекао ми је да окренем једном бројаницу од триста говорећи: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, затим једну бројаницу од сто Пресветој Богородици, једну од триста Христу за живе, једну од сто Богородици за живе, једну од триста Христу за упокојене, једну од сто Богородици за упокојене, једну од триста Часном Крсту и потом једну од триста са речима: „Слава теби, Боже наш, слава теби“. Први пут сам чуо нешто слично. Он ми је објаснио: „Речена бројаница је славословље. Завршаваћеш и почињати из почетка“.
Рекао ми је: „Уколико чујеш неку буку, немој да се уплашиш. Овде пролазе дивље свиње, шакали и др.“. Ставио ме је у своју малу гостопримницу и рекао да ће ме око поноћи позвати да одемо у цркву и прочитамо молитве за Причешће.
С времена на време чуо сам старца како дубоко уздише. Кад кад је лупао у зид и питао: „Еј, ђаконе, спаваш ли? Јеси ли добро“.
Нешто пре један, по поноћи, отишли смо у цркву. Ставио ме је у једину стасидију коју је имао и дао ми свећу да читам молитве за Причешће. Он је стојао поред мене са леве стране и почео да говори стихове: „Слава теби, Боже наш, слава теби“. Сваки пут када је говорио стих крстио се и клањао до земље.
Стигли смо до тропара: „Маријо, Мајко Божија“… Сећам се да сам га прочитао, а потом је старац рекао: „Пресвета Богородице, спаси нас“. Ја сам нешто осетио… не знам, не могу да изразим, и престао сам да читам. Богородичино кандило је почело да се љуља, не нагло, већ трајно правећи покрет ширином иконе, а цела црквица се испунила светлошћу. Видео сам без свеће и помислих, у тренутку, да је угасим.
Окренуо сам се ка старцу. Видео сам да су му руке прекрштене на грудима, а беше савијен до земље. Схватио је да сам хтео да га запитам, те ми даде знак да не причам. Остао сам у стасидији, а старац беше савијен поред мене. Осећао сам велику љубав и поштовање према старцу, замишљајући да се налазим у рају.
Остали смо у наведеном стању пола сат сат, нисам могао тачно да схватим. Нисам знао шта да радим. Наставио сам сам расејано да читам молитве за Причешће. Пошто сам стигао до молитве: „Од прљавих усана“…, постепено се најпре светлост угасила, а потом је и кандило престало да се клати. Завршили смо молитве за Причешће и изашли у ходник. Старац ме је ставио да седнем на једну столичицу, а сам је сео на сандук ћутећи. Након дуго времена, ја га упитах:
„Старче, шта се десило“.
„Шта се десило“.
„Кандило. Како се кандило дуго љуљало“.
„Шта си видео“.
„Богородичино кандило се љуљало лево десно“.
„Само си кандило видео“.
„И светлост“.
„Шта још“.
„Ништа друго нисам видео“. (Чим ме је упитао шта сам још видео, вероватно је сам видео још нешто).
„Добро, ништа није било“.
„Како није било ништа, Старче? Кандило се љуљало и било је светлости“.
„Е, зар ниси чуо да пишу књиге да Пресвета Богородица обилази све монашке келије и да гледа шта монаси раде? Е, прошла је и овуда и видела двојицу откачених, па је заљуљала своје кандило да би нас поздравила“.
Потом је старац почео да ми прича о разним својим искуствима. Испричао ми је како је видео свету Ефимију и многе друге ствари. Било се променило читаво његово расположење. До зоре ми је причао о духовним стварима. Нагласио ми је: „Ја ти, ђаконе, причам из љубави, да бих ти помогао, а не да би ти помислио да сам ја неко и нешто“.
Свештеник је дошао у 5’30. Старац је желео да и ја служим, али нисам имао ђаконске одежде. Он ми донесе неки стари стихар, донесе и епитрахиљ и од њега направи орар те ми га прикачи шпенадлом, нађе и неке наруквице и веза ми их на руке. Био сам као пајац, али сам доживео најлепшу Литургију у свом животу. Бејасмо само нас тројица.
Старац ме је код себе задржао до суботе. Послао ме је једном у Буразерску келију, да видим своје земљаке и да останем до поднева да бих ручао. Другом приликом ме је послао у Ставроникиту, опет да бих јео, с обзиром да је у својој келији имао само чај и суварке“.
 
Одговори на другачији начин
 
Господин Теодор Хаџипатерас, пиљар из Ксантија, сведочи: „За оца Пајсија сам чуо од неког изучаваоца и посетио га у његовој келији.
Одлазећи, испричао сам му тешкоћу коју сам имао у продавници: „Старче, имам миого мишева. Секирам се и не могу ништа да учиним. Молим те, помоли се Богу да оду“. Молио сам га са душевним болом, с обзиром да су ходали по радњи, правили ми штету и стално се чули на тавану. Чак су и током дана истрчавали испред муштерија. Имао сам један велики пријемник [радио], који бејах донео из Немачке. Мишеви су ушли унутра, направили гнездо, окотили се, појели жице и уништили га. Он ми, међутим, одговори: „Човече Божији, зар ћемо због мишева Бога да узнемиравамо“, показујући као да не даје значаја [тешкоћи].
Вратио сам се кући. Душа ми је лепршала од радости, али сам имао и велики бол, искушење, стога што старац није имао разумевања за моју тешкоћу са мишевима.
Међутим, вративши се у своју продавницу, видео сам да се нешто променило. За два дана уверио сам се да су мишеви нестали. Није остао ни један. Схватио сам да их је старчева молитва избацила.
Једном сам почео да осећам велики умор, снага ме је напуштала и много сам смршао. Вршио сам испитивања. Три лекара су одлучила да ми одреде лечење, с обзиром да је нека бактерија узнемиравала мој телесни склоп. Био сам у кревету, неспособан за рад.
Одлучио сам да пишем старцу Пајсију о свом стању. Молио сам га да ми напише да ли да одем из Ксантија, или да се препустим промислу Божијем и месним лекарима.
Други дан лечења имао сам велики бол у стомаку. Лекар је рекао: „Доћи ће до крварења у стомаку. Престани да пијеш лекове“. Отишао сам у болницу. Устао сам у поноћ и пао у несвест на патос. Јешност сам сасвим изгубио. Топио сам се као свећа. Лекари су ме гледали, не говорећи ништа. У четвртак по подне сам ушао у болницу и до суботе увече моје стање се погоршавало.
У недељу ујутро сам се пробудио и осетио неку неописиву снагу у телу и души. Устао сам из кревета и далекозборио са својом женом, поручивши јој да дође са нашим познаником лекаром да ме изведу са болнице, да не бих отишао сам као лопов.
Лекар ми је рекао: „Ма, јуче ти је било лоше. Ипак, нешто се заиста променило. Ништа не разумем, ништа не могу да објасним“. Ја му рекох: „Десило се чудо. Бог је учинио чудо“. У себи сам се питао ко је посредовао да дође до чуда. Са јешношћу сам појео јело, помешано са сузама. Моја ганутост беше неописива. Сутрадан сам отишао на посао, нимало не осећајући умор. За неколико дана повратио сам и килажу коју сам изгубио.
Почетком децембра посетио сам старца Пајсија на Светој Гори, заједно са једним пријатељем предавачем и једним изучаваоцем. Отворио нам је [врата у дворишту] и прво је ушао предавач, затим изучавалац. Они су кренули низбрдо ка његовој колиби, а позади смо остали нас двојица старац и ја. Он ми рече: „Шта радиш, Теодоре. Јеси ли сада добро“. Ја помислих да ме пита за моје здравље, с обзиром да сам му писао у вези са својом болешћу, и да ме сад види здрава. „Да, старче, слава Богу, веома добро“, од говорих. Кренули смо ка келији. Он ми опет рече: „Добио си моје писмо, зар не“. Ја застадох, размишљајући како нисам добио никакво писмо од њега. Пре него што сам, међутим, успео да одговорим, он ми рече: „Нисам ти написао писмо, него сам ти одговорио на свој начин“. У мени се догоди земљотрес. Ја схватих да ме је старац својом молитвом исцелио. Он ме поново упита: „Примио си моје писмо, зар не“. „Да старче, одговорих му, примио сам твоје писмо“. Моја ганутост је била велика. Пошто сам се поклонио у црквици, изашао сам напоље и много плакао“.
 
Света Литургија у Келији Часног Крста
 
Два оца Светогорца су 27. октобра 1978. године посетили старца у његовој колиби. Један је описао њихову посету: „Стигли смо сат два пре мрака. Стали смо испред врата његове ограде од жице још не звонећи. Видели смо како се уздиже дим испред келије и чули смо неки жив разговор. Убрзо смо видели лице оца Пајсија како провирује иза гомиле дрвета. Погледао нас је и ми се благо поклонисмо. Пошто нам је рукама показао неколико веселих покрета, полако је дошао и отворио [врата], чинећи поклон и покушавајући да нам пољуби руку.
Силазећи, ми смо видели неког младог монаха из Манастира Ставрониките како припрема храну испред келије на ватри која га је била заслепила димом. Представио нам га је смејући се: „Отац… је кувар славе“. А њему он рече: „Пази, благословени, да ми не изгориш јело“. Он се насмејао. Схватили смо да су о нечем веселом разговарали.
Ми смо се поклонили у црквици, те нас је одвео у гостопримницу и донео нам послужење. Објаснио нам је да је сутра дан престављења оца Арсенија Кападокијског и да ће имати Све ту Литургију. Стога су и били посебно расположени.
После минут два ћутања он нам рече: „Када би долазили посетиоци у расама, отац Тихон би их питао јесу ли свештеници и да ли служе. И када би му потврдно одговарали, он је славио Бога. А уколико би неки свештеник одговарао да не служи, он се веома жалостио да не можете ни да замислите“.
Речено је учинило да се обојица зачудимо. Јер, заиста, мој пријатељ јеромонах дуго времена није служио, премда није имао забрану. Погледали смо се…
Доста времена смо разговарали о духовним стварима и предложио нам је да увече останемо у његовој келији. Касније је послужитељ за нас донео јело које беше спремио, а сами су појели мало сувих плодова. Отац Пајсије је у малом ајвану разбио неколико бадема. Сав његов оброк биле су две три кашике стуцаних бадема.
Ујутро је дошао свештеник из манастира и служио Литургију заједно са мојим пријатељем јеромонахом. Ја сам на Литургији појао са оцем Пајсијем. Он је појао са очигледном радошћу.
Пре него што је почела Света Литургија, пришао ми је и на уво ми рекао како ће ме други пут ставити да служим. На неки начин ми је објашњавао из ког разлога је изабрао мог пријатеља, а не мене, иако сам био старији по годинама и по рукоположењу. „Схватио сам, рече ми, да дуго не служи. Стога сам вам јуче, чим сте дошли рекао шта је отац Тихон говорио свештеницима“.
После Свете Литургије свештеник и послужитељ су отишли у манастир, а нас је задржао прилично дуго. Пошто смо устали да идемо, осећали смо да природа око нас задобија другачији вид. Све смо духовно осећали. Човек да помисли да ће и зелено дрве ће да проговори“…
 
„Бог је обавезан да помаже“
 
Господин Тамиолаки Елевтериу са Крита сведочи: „Нађох се једном приликом у тешком положају због својих многих обавеза, те отидох да видим старца како би ме охрабрио. По снегу и лошем времену стигох и закуцах на врата. Старац ми одмах отвори и брзо ме уведе унутра, говорећи ми: „Очекивао сам те“. Ја га, наравно, нисам био обавестио. Он ме постави да седнем покрај пећи и поче стрпљиво да ми кува чај. Ставио је воду у лонче и прекрстио се говорећи: „Слава ти, Боже“. Ставио је чај у лонче, поново се прекрстио и поново рекао: „Слава ти, Боже“. На крају је ставио лонче на ватру и поново се прекрстио и поновио: „Слава ти, Боже“.
И он ми не рече ни реч осим: „Очекивао сам те“. Ја сам га пратио и почео да се раздражујем због његове немарности, будући да сам горео због својих тешкоћа. Пошто је скувао чај, он ми даде шољу, погледа ме невиним и састрадавајућим погледом и мирно ме упита шта ми је и зашто изгледам немирно. Раздражен, ја са набојем почех да му просипам своје тешкоће, наглашавајући да свет напоље има много главобоља. Он се насмеши на пола, попи гутљај свога чаја и рече најбестрасније: „Е, зашто се узнемираваш? Помоћи ће Бог“. Ја се још више раздражих и са смелошћу коју сам имао према њему (с обзиром да сам га много волео) рекох: „Е, добро сад старче, Бог помаже једном, помаже двапут. Зар је обавезан да увек помаже“.
Он ме погледа озбиљно и рече ми нешто што ме је буквално ударило као гром: „Да, обавезан је“. Поузданост његова беше велика. Беше очигледно да је речено он знао из прве руке. Стога ми се одједном све преокренуло. Раздраженост ме напусти, смирих се, осетих бескрајно спокојство и имадох само једну недоумицу, коју му и рекох: „Добро, а зашто је Бог обавезан да нам помаже“. Одговор који ми је дао, могао је да пружи само човек који се заиста осећа као чедо Божије и има слободу према свом оцу. Он ми рече: „Ти си направио децу и сада осећаш обавезу да им помогнеш. Ти полазиш из Солуна и долазиш овамо по рђавом времену с обзиром да се бринеш. И Бог, који нас је створио и има нас за своју децу, занима се за нас и осећа потребу да нам помогне. Да, Он је обавезан“.
Непосредност његовог одговора учини да ме је сва тежина одједном напустила и убудуће сам коначно престао да се узнемиравам због будућности“.
 
Прорицање
 
Сведочанство господина Апостола Папахристу, богослова и појца из Агриња: „Старца сам први пут посетио 12. септембра 1977. године у Келији Часног Крста. Чим ме је угледао, он ми, иако ме наравно није познавао, рече: „Добро дошао, Апостоле“.
Поново сам га посетио јануара 1979. године, у време када се моја сестра од тетке верила са једним младићем. Упитао сам га да ли ће он одговарати за добру породицу.
Старац рече: „Тај човек неће моћи да напредује с обзиром да је нанео неправду једној души. Некој девојци је обећао брак, али је потом напустио, а она је из жалости покушала да изврши самоубиство. На крају она није издахнула, али је остала непо кретна. Уколико јој он не затражи опроштај за оно што је учинио, никада неће узнапредовати“.
И заиста, до данас, упркос свим својим покушајима, он није успео да устроји породицу и да успе у животу“.
 
Расположено и бистро
 
Једна особина код старца није довољно наглашена, тј. чињеница да је увек био расположен и живахан. Живахност је врлина, а непосредни смех није порочан.
Он је често причао веселе приче које су изазивале непосредни смех, како би утешио растужене душе. Ведрина је била и својство његове нарави. Много пута се под једном једноставном шалом скривао дубок духовни смисао. Користио је игру речи, сличност у речима, а неке речи је и недокучиво повезивао. Имао је, међутим, и истанчаност да никога не повреди и да не осуђује личности. Од многих прича навешћемо неколико по избору:
Старца је посетио неки човек са музејским занимањима, тражећи да види старине из његове келије. Шалећи се на рачун испразности његових трагања, он му показа један разрушени зид и весело му рече: „Ове рушевине су из Навуходоносоровог времена“.
* * *
„Старче, одакле вам толико ратлука“, упита га дете.
„Ето, берем их са овог ратлуковог дрвета“, [рече старац] и показа му кумарије.
* * *
„Оче, шта ти радиш овде“, упита га неки равнодушни човек.
„Пазим мраве да се не свађају“.
У сличној околности, када је био упитан како проводи ноћ, он је одговорио: „Ето, имам послушање да свако вече палим ова небеска кандила“ (мислећи на звезде).
* * *
Дошао је неки човек и упитао га:
„Оче мој, како да задобијем трезвоумље?
„Умивај се сваког дана. Мада и ја, који се умивам, вајду још нисам видео“[13].
* * *
Једном приликом његова познаница Кети Патера дође у Суроти заједно са господином Георгијем Лагосом[14], предавачем здравословља [медицине] на свеучилишту у Јањини, да види старца. Старац јој рече: „Сад си дошла са Зецом, а следећи пут ћеш доћи са корњачом“. Заиста, следећи пут је пошла са неком госпођом, са којом је на путу уместо пет изгубила девет десет сати док је стигла.
* * *
Старац је покушао да целива руку новорукоположеног свештеника. Међутим, свештеник му из смирења није дао. „Уколико си желео да имаш руку за себе, није требало да постанеш свештеник“, рече он, узе му руку и целива је.
Старац је једног дана у Панагуди садио лук који је држао у кутији од лигњи. Дошао је неки паметњаковић, са рукама позади, и упитао га шта ради:
„Садим лигње“, одговори старац.
„Примају ли се, старче“.
„Како да не? Уколико их ставиш са пипцима на доле, примају се“.
* * *
„У духовном животу не треба да „холујемо“, тј. да не стојимо у холу (у предсобљу). Они који „холују“ не улазе у салон Божији“ (мислећи на рај).
* * *
Уочи почетка Триода [тј. великог поста] старац рече неком посетиоцу: „Јеси ли прошао наплатну рампу? При пролазу, на њој се плаћа. Јесмо ли ми платили када смо ушли у Триод“ (мислећи да ли смо учинили неку жртву).
* * *
У Ивиронском скиту старца посети један младић, који га познаваше. Он носаше одело и врло лепу кравату. Старцу су се свиђале једноставне ствари. Стога он искористи изворан и шаљив начин да би младића, без много речи, поучио једноставности. Он му рече весело: „Хоћеш да даш своју кравату да је ставимо овом магарету, да се и он мало обрадује“. Он је даде, и старац је стави на магаре, не могавши да се уздржи од смеха због призора. У сваком случају, младић је схватио поруку и на Свету Гору више није долазио са краватом.
* * *
У неким приликама старац се правио „безуман“ (јуродив). [Једном га је] посетио неки духовно равнодушни човек, који је само хтео да убије своје време и да му саопшти нове вести. Схвативши га, старац упита: „Е, шта има ново? Колико се креће лира [тј. златан новчић]“. И оскудољубиви подвижник показиваше наводно занимање за вредност лире.
* * *
Старац је обавестио манастир да га нико не узнемирава на неколико дана. Неко друштво изучавалаца дође до његове келије. Звонили су упорно, али старац не отвори. Они уђоше испод жице, те старац би приморан да отвори и упита их шта желе.
„Стараче, да поразговарамо о духовним стварима“.
„Бре децо, о каквим духовним стварима да разговарамо. Овде нам је неопходна полиција. Шта Христос говори у Јеванђељу? Ко не улази на врата… него прелази на другом месту“… И он није додао наставак стиха, наиме: Он је лопов и разбојник (Јн.10,1).
* * *
Другом приликом прешао је преко жице неки архимандрит. Старац му из тананости ништа није рекао. Касније је говорио, шалећи се: „Е, он има благослов (дозволу): он је архимандрит“ (тј. главни у тору).
* * *
Неки Грк посетилац замоли старца да каже нешто његовим пријатељима Енглезима, који беху са њим. Не знајући, наравно, енглески, старац је пронашао весели начин да зада тешкоћу себичној самоуверености Европејаца. Он је одговорио: „Реци им да ми Грци понекад заменицу „ја“ пишемо и малим словом, док они увек великим“.
* * *
Он је на шаљив начин осуђивао употребу лажног воска, говорећи: Пошто је парафин, он доноси новац[15]
* * *
Тешећи растужену душу, он је рекао: „На даље се не жалости“.
* * *
Неки ђавоимани рече старцу: „Ја сам Онај који јесам. Падни и поклони ми се“. Старац одговори: „Ти си бре магарац, магарац“, обраћајући се демону, који је у ствари причао.
* * *
Неки монах га је упитао да ли је дозвољено да се једе соја. Он одговори: „Соје имамо много, али немамо од светоотачког соја“.
„Ти си, старче, подвижник“, рече му неки Светогорац. Старац са незадовољством упита: „Шта значи подвижник“, и наста ви: „Подвижник је бескровник, а ја имам келију. Дакле, нити сам бескровник, нити сам подвижник“.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Оци Светогорци, стр. 35-36.
  2. Оци Светогорци, стр. 36.
  3. Свети Арсеније, стр. 27.
  4. Оци Светогорци, стр. 37.
  5. Игра речи: без расе на грчком се каже араашточ, а блудни аосоточ, прим. прев.
  6. Игра речи: Ефимија на грчком значи благохвална, прим. прев.
  7. Оци Светогорци, стр. 85-8.
  8. Филарет значи пријатељ врлине, прим. прев.
  9. Ава Исаак, Слово 81, стр. 306.
  10. Види: Посланице, стр.84. Старац говори о неком манаху, премда је реч о њему самом.
  11. На зиду ходника старац је забележио речени детаљ: „3 сата“. Поред је нацртао стрелицу која је вероватно показивала место где је ђаво стајао.
  12. Посланице, стр. 65.
  13. Игра речи, с обзиром да се трезвоумље и умивање на грчком слично изговарају, прим. прев.
  14. Лагос на грчком значи зец, прим. прев.
  15. Игра речи: – бескровник,- прим. прев.
Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *