ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

 

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА
 
II БЛАГОДАТНИ ДАРОВИ
 
13. Дар исцељивања
 
Свети Максим Исповедник исцелитељски дар сматра последицом љубави. Он пише: “Онај ко је достигао до природног човекољубља, након потпуног поништења самољубља, прима дар исцељивања”[1].
Сличан дар је примио и старац. Исцелио је многе који су патили од неизлечивих болести рака, белокрвности, слабости срца, одузетости, слепила. Он је разрешио неплодност многих жена.
Обично је старац унапред знао тешкоћу и њен развој. Уколико би видео веру код болесника и околност да му исцељење неће нанети духовну штету, била је довољна реч његова: “Није ти ништа, здрав си”, и болесник је одлазио здрав. Понекад је закрштавао болеснике светим моштима и помазивао их уљем из Богородичиног кандила.
Старац је испричао: “Јуче (јула 1992. године) донесоше једно сасвим слепо дете, од десет година. Чим га видех, ја га упитах: “Дете моје, шта желиш да ти Христос да”. Оно ми рече: “Желим да будем добро дете”. И пре него што сам стигао да се помолим, дете прогледа”.
Старац речено исприча да би утешио другог човека без очију, премда је прикрио свој удео, као уосталом и у другим околностима, када је једноставно говорио да човеку није ништа и да ће оздравити.
* * *
Господин Голиас Матеј из Јањине сведочи: “Седамнаестого дишња ћерка једног мог пријатеља беше болесна од окоштавања, те се постепено одузимала. Ми одосмо код старца и испричасмо му о њеној болести. Старац рече њеном оцу: “Георгија ће оздравити и ићи ће на изучавање”.
У року од годину дана побољшање је било очигледно. Георгија сасвим оздрави и оде на изучавање у Атину. К више се није разбољевала.
* * *
Господин П., ронилац по занимању, беше сасвим пао у очајање. Његов први син беше рођен са великом тешкоћом дисања. Лекари су давали незнатну наду да ће да преживи. Неко му предложи да посети и замоли оца Пајсија. Сав у зебњи, али са потајном надом, стиже он у Панагуду. Старца је затекао болесног, наслоњеног на жичану капију од дворишта. Беше га чекао. Чим га угледа, он му одмах рече: “Бре чедо, не могу да се видим са тобом. Лоше ми је. Иди да изведеш свог сина из болнице. Није му ништа”.
Запрепаштен, он није могао ни да заблагодари, него поче да плаче и да трчи ка Кареји. Потом позва далекозбором своју супругу, која му потврди изненадну чудесну промену.
Догађај се одиграо 1993. године. Данас, после много година мали Атанасије је здрав да здравији не може бити. Господин наведеном приликом није успео да заблагодари старцу, који је убрзо коначно изашао са Свете Горе. Своју благодарност, међутим, он често изражава на старчевом гробу и једном годишње у Панагуди. Када је потом дошао први пут, затражио је од отаца из келије да остане на кратко у храму да би се помолио. После неколико тренутака изашао је потресен и уплакан вичући: “Старац је овде. Старац је овде. Јер, у часу мог благодарења затресао се под цркве”.
* * *
 
Сведочанство П. Д. из Солуна, свршеног ученика Атонијаде: “И. М., ученик Атонијаде се разболе од рака 1989. године. Тумор је нађен иза ока. Пре него што је ушао на захватно оделење, он једне суботе оде са својим оцем код старца. Отац га са сузама мољаше да се помоли. Истовремено је упорно питао да ли ће му де те бити добро.
Старац му са извесношћу рече: “Немој се секирати. Није ништа”.
Они одоше унеколико утешени. У среду су дошли на захват. После испитивања лекари утврдише да је тумор нестао. Ничега није било. Природно, они се зачудише.
Отац и син схватише шта се догодило и у суботу поново отидоше на Свету Гору. Они радосни дођоше код старца да би му заблагодарили. Отац је опет плакао, али сада сузама радости, с обзиром да је старчевим молитвама око његовог детета било спасено”.
* * *
Сведочанство Корциноглу Јована из Конице: “Са својим земљаком Поликарпом Кипарисом 1991. или 1992. године нађох се у Панагуди. Беше доста посетилаца и ми чекасмо свој ред. Приметих неког човека где седи са стране. Посматрао је старца и чинило се да је веома ганут. Ја га упитах: “Да ли вам се нешто десило”.
Он потресен исприча да је његова девојчица, која од рођења није причала, са седам година проговорила уз старчеву помоћ. Претходно су обишли многе лекаре, чак и у иностранству, и потрошили много новца. Господин је био наставник из Превезе.
Када су га упитали, старац је потврдио догађај. Молио се скоро годину дана, али су и родитељи помогли. Пресвета Богородица му је открила да ће девојчица да проговори, те је припремио оца да се не изненади. На Велики петак девојчица је загрлила свог оца говорећи: “Сретан Васкрс, тата””.
* * *
Сведочанство поклоника: “Зовем се К, а моја супруга А. Узели смо се 1989. године и годинама нисмо могли да имамо деце. Посетили смо многе лекаре, али ни један није могао да нам помогне.
Бездетност је била повод моје посете старцу у пролеће 1993. године. Кренуо сам да га замолим да се помоли за ствар. Старац је посетиоце примао напољу. Када је дошао тренутак да поразговарамо, ухвати ме за мишић и упита шта желим. Испричах му нашу тешкоћу и он ми одговори, говорећи: “Види, чедо моје, жена ће ти имати деце. Она је као дрво које има пуно сока. Њему мало засеку стабло, да би могло да задржи плод”. Мени се душа умири и осећах се као да не ходам по земљи.
Осетио сам велику извесност у старчевим речима. Стога више ни ја ни жена нисмо били узнемирени због добијања деце. Годину дана после старчевог упокојења лекар рече мојој жени да треба да изврши мали захват, тј. да се буквално засече. Потом је остала у другом стању и добили смо Стелу. Сада имамо још двоје деце, Димитру и Василија Пајсија”.
* * *
Јеромонах А. наводи: “Нека жена је четрнаест година била удата, не могући да има деце. Она се гневила и говорила: “Зашто да Бог и мени не да дете”. Ја испричах старцу случај и он ми рече: “Е, нека добије дете, да не би роптала”. И заиста, у току године она доби дете”.
* * *
Сведочанство госпође Анастасије: “Моја велика жеља беше да добијем дете, да постанем мајка. Била сам чула за оца Пајсија, за његове молитве и подршку напаћеним људима. У пролеће 1989. године посетисмо Манастир светог Јована Богослова у Суроти, где се налазио старац Пајсије.
Старац је од раног јутра непрестано примао људе. Чекала сам свој ред. Међутим, би објављено да више неће примати понаособ, него да ће само да да свој благослов свима присутнима. Требало је, међутим, да га видим и да поразговарам са њим. Нисам се смирила. Нађох монахињу испред скромне келије, у којој је старац примао људе. Ја јој рекох: “Имам велику потребу да га видим. Нећу га дуго задржати”. Повела ме је до старца. Он ме виде узнемирену и рече ми: “Добро, дете моје. Добро да се опходиш. Молићу се за тебе. Остави оно што си написала[2] и добићеш дете”. Два три месеца касније остала сам у другом стању. И 13. 7. 1990. године на свет дође једно момче, које на крштењу доби име Арсеније”.
* * *
У ствари, нису се сви болесни који су долазили код старца исцељивали. Много пута он није стизао да се помоли, а болесник је одмах оздрављао, док се за неке много молио, али није бивао услишен. Разлози су били различити. У једном случају се много
молио, али без исхода. Схватио је да се нешто дешава. И питајући болесника, он је пронашао узрок. Потом му је помогао да се духовно среди. Најзад је болесник оздравио.
Појединима је старац говорио да никада неће оздравити. Упркос упорним молитвама, Бог је остављао болест као врсту узвишеног подвига, тј. да трпљењем задобију рај. Он је говорио: “Поједине Бог не исцељује како не би изгубили своју плату, као што отац не даје имовину деци како је не би растурили”.
“Уколико лекари не могу да нам помогну, ми треба да молимо Бога, који чини (могућим) оно што је људима немогуће”. Бог зна шта нам је потребно. Уколико нас и Бог не чује, треба да знамо да, као по природи добар, жели нешто добро да изведе. Само
треба да га молимо да нам дарује трпљење”.
* * *
Сведочанство Константина Мелица из Аргоса: “Већ тридесет година патим од дуготрајног живчаног синдрома са одузетошћу и неуредношћу, будући прикован за колица за непокретне. У лето 1981. године био сам у гостима у Манастиру преподобног Григорија на Светој Гори. Пришао ми је неки Грк поклоник, велики предузетник и рекао ми је да ће он преузети трошкове пута за Америку, будући да је здравословље [медицина] узнапредовало и да врши пресађивање живчаних ћелија.
У мени се разбукта жеља да поново станем на своје ноге и проходам, услед чега ми набујаше помисли да треба да приступим наведеном захвату. Своје помисли рекох оцима светог манастира у коме сам био, али ме они обесхрабрише, говорећи:
“Коста, седи миран… Немој се заносити”…
“Да, да, заносим се! Не знате ви како је мени”.
Сутрадан, у пратњи оца Тимотеја, пођох ка Кареји да бисмо се сусрели са старцем Пајсијем. Хтео сам да га питам да ли треба да идем у Америку. У пет ујутро, на месту старе карејске здравствене установе сусресмо се са старцем, пошто смо га најпре обавестили. Старац је дошао у Кареју с обзиром да је, због моје одузетости, било веома тешко да дођем до Панагуде.
Старац је чуо моју помисао. Потом ми је закрстио главу моштима светог Арсенија Кападокијског, које је донео са собом. Најзад је дотакао моје одузете, закржљале ноге и целивао их, говорећи:
“Ножице, ножице… Оне ће те одвести у рај, а ти не схваташ”.
Потом ми рече:
“У Америку немој да идеш. Направиће од тебе опитну животињу”.
Чим чух старчеву реч, ја се успокојих. Затим ме погледа у очи и рече ми:
“Устани да ходамо”.
Мислио сам да се старац шали. Он ми опет рече:
“Хајде, хоћеш ли већ једном устати”.
“Старче, не могу! Ја и не знам како се хода”.
Он ме узе у загрљај, подиже са кревета и почесмо да ходамо. Он се молио са сузама у очима, говорећи нешто што нисам могао да разумем.
Осећао сам да ходам као да имам крила. Видећи себе усправног, ја се потресох и почех да плачем. Затим ме он стави у колица, седе поред мене на неку столицу и рече:
“Слушај, чедо моје, Бог не жели да икада оздравиш. Биће ти горе. Боље не. Али, ти треба да знаш да се сви људи, који се окупљају око тебе и служе ти, спасавају помажући ти. И они стичу помоћ, иако је не примећују. И ти постајеш посредник спасења душа, што Бог и иште од тебе. Стога, немој никада да одеш из Аргоса””.
* * *
Било је и других тежих случајева. Старац је причао: “За поједине се молим годинама и не помаже, с обзиром да имају инат, самовољу, себичност. Они говоре: “Зашто ми Бог не да [оно што тражим]”. А зашто да нам да? Да би нас учинио још већим себичњацима, већим инаџијама? Није им на корист ако им да. Они као да заповедају Богу. Међутим, требало би да говоре: “Ако хоћеш, дај ми [оно што тражим]”. Начин молитве треба да буде смирен.
У посланици (18. 9. 1967. године) старац пише: “Много пута сам био упоран (и захтеван) у молитви за разне теме, било своје, било друге браће, а потом сам био приморан да иштем опроштај од Бога и да поново тражим супротно. И већ се молим да Он, као добар Отац, да оно што је корисно за душу, с обзиром да се читава Његова жртва извршила да би повратио наше душе у рај, покрај себе”.
Старац није био пристрасан, нити је правио разлике. Воља Божија је другачија за сваког човека. Извесно је само да је старац све тешио и храбрио.
Уколико не претходи душевно исцелење, једино телесно исцелење не користи, с обзиром да се исцељени обично поново враћају на исти грешни начин живота.
Чуда су имала сотириолошку [спасењску] црту, чему је стремио и старац. [Циљ] није био само да се болесник исцели, већ да се спасе његова душа, ради које је сам Бог постао Човек и пролио крв своју. Природно, највеће чудо за оне који су се исцељивали беше утврђивање у вери. Они су постајали свесно верујући, лечили душу своју од страсти и дан ноћ славили Бога, што има безмерно већи значај и вечно трајање. Старац је желео да и болесници садејствују у свом исцељењу, тј. да учине макар и неку малу жртву за Христа, нпр. да одсеку неку своју страст, цигарете, пиће или нешто друго.
Уколико су исцељени желели да поклоне нешто из благодарности, старац није прихватао. Тражио је само да се духовно среде, да се исповеде, да се причешћују и да живе као добри Хришћани. Он није тражио да чине велику милостињу, да граде цркве итд. нити је наметао неподношљиве терете. Он је милостињу остављао њиховом произвољењу. Старчева радост је била велика када би се са телесним исцељењем исцелила и душа болесника, будући да би читава његова породица била потпомогнута и будући да би се славило име Божије.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Таласију 59, Р6 90, 617 С.
  2. Прозба коју сам записала беше да добијем дете.

Comments are closed.