ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

 

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА
 
I ВРЛИНЕ
 
6. “Незаситост подвигом”
 
Старца су и монаси и световњаци називали “подвижником”. Назив му је наденут због његових подвижничких постигнућа. Он сам није прихватао слично одређивање.
Међутим, његова дела га показују великим подвижником. Ми ћемо навести мали број подвига који су били примећени и које је сам старац открио ради духовног назиђивања. Многи његови подвизи су остали скривени и непознати људима, али познати Богу, који ће му узвратити по његовом труду. А неки неће бити ни поменути, с обзиром да превазилазе уобичајене мере и да не би били схваћени.
Старац се од детињства подвизавао исцрпљујућим постовима. Као војник наставио је строго да пости у невољама, снегу и опасностима.
У општежићу се његов телесни склоп у почетку унеколико намучио од поста, напорних послушања и недовољног спавања, али се убрзо навикао.
У Стомију он је сурово радио и незнатно се хранио. Стомак му је, по његовим речима, био као у птице. Један чај и парче двопека били су довољни за ноћ и дан.
На Синају он је живео анђелски живот, као бестелесан. Слободан од сваког овоземаљског труда, он је тело покорио духу. Тело му се стањило, постало лагано и задобило подвижничку благодат, али је истовремено било мужевно, чврсто и веома савитљиво. У Синајској пустињи је провео свету четрдесетницу на Светом Причешћу, пијући помало воде и једући понешто сваке недеље.
Видевши да у Ивиронском скиту у дворишту постоји једна смоква и једна трешња, он је рекао: “Слава Богу, оне су довољне да бих живео овде. Човеку је мало потребно да би се одржао”. Три месеца он се у скиту хранио само са шишаркицама. Две три кашике мрвица за сваки дан било је довољно да би се прехранио један прави подвижник, какав беше старац.
И док се старац радовао подвизавајући се и кушајући “храну уздржања”, подвиг му је прекинуо одлазак у болницу и захват на плућима. Из послушности он је јео све што су му давали, чак и месо.
Међутим, вративши се на Свету Гору, он се поново предао исцрпљујућим подвизима. Ради [духовне] користи рекао је неком свом ученику: “Трудио сам се да применим оно што пише у књигама. Данима сам остајао гладан, услед чега нисам могао ноге да подигнем. Нисам имао смелости да изађем напоље на стазу. Бојао сам се да ме неко не пронађе палог. Молио сам Пресвету Богородицу да ми да снаге. Хватао сам се за гране и вукао се да бих могао да идем даље”.
Старац се непрестано држао неузимања хране до деветог часа [тј. три поподне], а када је хтео некима да помогне држао је тридневље [тј. три дана без хране]. Он је, дакле, своју молитву за њих пратио жртвом поста. За Успење Пресвете Богородице трудио се да све дане поста проведе не једући ништа, у њену част. Осим утврђених постова држао је још и друге ради неког великог искања, које се тицало неког питања или неке личности.
Његова храна је обично била “без ватре”, тј. јео је некувану храну, која није била спремана на ватри. “Срећа је што немам кување у свом плану”, рекао је он. Када му је последњих година неко од отаца доносио кувану храну, старац ју је из љубави јео по мало и говорио: “Стомак понекад хоће и кувану храну”.
Упитали су га: “Старче, како вам се стомак није покварио од постова”.
“Стомак се не квари од постова. Када се, међутим, човек секира, треба и да једе, с обзиром да се киселина непрестано лучи. Она, пак, треба да се лучи само при варењу, иначе се повређују желудачни зидови, што боли. Свако треба да једе сходно стању у коме се налази. Уколико може да се уздржи и да једе мање, нека једе мање. Онај ко узнапредује једе мало хране и одржава се као да једе уобичајено, с обзиром да се храни духовно и да му је мало хране довољно за одржање”. Сам старац је јео из малог тањирића, у који је стајало мало хране.
Старац је настојао да сакрије свој пост. Када је ишао негде, није се држао неузимања хране пре деветог часа, него је јео оно шта би му понудили, уколико му није шкодило. Док је био у Келији Часног Крста, позвао га неки његов познаник, општински представник у свој конак у Кареји ради неког питања. На крају га је позвао за трпезу. Старац је појео сву храну и тањир обрисао хлебом. Бог зна колико је потом у својој келији постио.
Он није желео да да ни најмањи повод да посумњају како строго пости. Међутим, није успевао да сакрије своје мршаво и кошчато тело, које је издавало његове велике постове. Демони су га не лажући називали “кошчати”. У селу Коници, где је носио свете мошти, неки деда му је рекао: “Видим кости овде (свете мошти) и кости овде (старчево лице)”. Као млађи, био је попут сенке, као бестелесан, мршав, као да није имао стомак. Своје тело је, као што сам пише о Хаџигеоргију, из часног надметања жртвовао ради љубави Христове.
Добра навика сталног поста помогла му је да достигне до подвига великих размера, да постане велики испосник. Он је говорио: “Навика веома помаже у подвигу. Уколико се од младости навикне, човек потом нема потешкоћа”. Међутим, више му је помагала власт над самим собом и самопринуђивање. Пошто би се после продуженог поста његово тело жалило и тражило утешење, он му је говорио: “Шта желиш? Ево, попиј један чај. Доста ти је”. И попио би чај без двопека и било чега другог. Када му се вртело у глави од поста, он није узимао јело, него је водом варао глад и настављао да пости.
Старац је строго постио, сваке ноћи бдијући и молећи се. “Постом, бдењем, молитвом, небеске дарове прими”…
У Есфигмену је од двадесет четири часа око пола сата спавао на патосу, на плочама или циглама. Касније је, спавајући на кревету од дасака, испод простирке стављао камење како не би имао лагодности ни у сну. У Стомију је неко, видећи даску на ко јој је спавао, рекао: “Оче, изабрао си веома тежак пут”. Он је од говорио: “Ствар која се много жели (као што ја желим подвижнички живот), постаје пријатна”.
Старац се осећао веома угодно лежећи у својој подвижничкој “постељи”, имајући за јастук пањ, а за простирку даске. Леђа су му црнела, али се он радовао, читајући код аве Исаака: “Претеча свих страсти јесте самољубље, претеча свих врлина јесте пре зирање покоја”[1]. Јер, “покој храни и развија страсти”[2].
У подне се старац никада није одмарао. Касније, када га је народ заокупљао читав дан и када се умарао, правило му беше одмор до три сата. Око поноћи је устајао и отпочињао молитву на бројаници. Међутим, много пута је спавао три сата за три дана и ноћи. Док је постом смиравао тело, бдењем је очишћавао и истанчавао ум.
У ноћној молитви је давао целог себе и своје снаге. Исцрпљивао се “свеноћним стајањима” и неизбројивим поклонима. У старости је користио стасидију и ослоњач[3] и “тајну вешалицу”. Дакле, привезивао се канапом за таван своје келије, да би се усправно молио, као други пророк Мојсије. Када се умарао, настављао је да се моли клечећи, дајући мало олакшања свом намученом телу.
О бдењу је старац говорио: “Поспаност чини монаха бескорисним и не допушта му да општи са Богом. Неопходна је непрестана борба и насиље над самим собом. У првом тренутку неопходно је да унеколико приморамо себе. И уколико се супротставимо, пролази први одред (демона) и одлази. Ми не треба да бдијемо да бисмо били задовољни. Можемо да вршимо бдење ради неког болесника и да говоримо: “Боже мој, исцели га, да би могао да те славослови”, вршећи славословље. Или: “Боже мој, дај сан људима који не могу да заспу, било због болова, било због затегнутих живаца, иако узимају лекове за спавање”.
Ма колико тајно да се старац подвизавао, одређене ствари су људи схватали. Уочи бдења, готово читав дан су га људи заокупљали својим тешкоћама. При заласку сунца оци су пролазили поред његове келије и заједно ишли на бдење. Скоро целу ноћ он је стајао усправно у стасидији и у зору се враћао у своју келију. Када да се одмори? Са освитом пристизало је мноштво напаћених, са захтевом да га виде. Како је издржавао? Где је налазио снаге? Стар и болестан…
Па ипак, он није кршио своје правило и није смањивао свој подвиг: труд, пост, бдење, тешење напаћених, молитва и доследно испуњавање својих монашких обавеза. [Он упражњаваше] “непрестано насиље над природом” са мученичким размишљањем и расположењем.
Он је био милостив према читавој творевини, живој и бездушној, имајући сажаљења чак и према ђаволу. Међутим, према себи је био немилосрдан и немилостив, као и сви свети. Свом “земљаном сасуду” (телу) није самољубиво снисходио, пружајући му мање од његових потреба. Другима је препоручивао: “Извршавајмо само оно што је неопходно у телесним стварима, с обзиром да углавом жеља изгони Христа из срца и заузима Његово место, услед чега остаје празнина и пустош”.
На почетку је старац био строг и истрајан у подвигу. Касни је већ није имао велику потребу за строгошћу, будући да је сазрео његов духовни плод. Подвиг је већ био постао његов начин живота: када је било неопходно могао је да попусти. Он је саветовао: “Подвизавајте се док сте млади, јер касније нећете моћи. Раније сам вршио велике подвиге, а сада се гнушам себе самог. Прехладим се и кроз кључаоницу”.
Старац је препоручивао и поклоне, будући да се “поклонима смирено клањамо Богу, те одлази поспаност и уређај се покреће. Такође, одлазе и неприродни стомаци и телу се омогућује стаситост”.
Он је говорио: “Пошто прођу три четири сата после јела, ми можемо да чинимо поклоне. Када чинимо поклоне, колена треба да дотичу рамена и глава да долази близу колена”. Он је желео да руке не додирују под длановима, већ спољним делом песнице. Ипак, никако није хтео да се на рукама виде трагови од поклона. Стога је препоручивао да се врше на некој мекој поњавици. Ето како је он вршио поклоне. Он би исправљао уколико би их неко вршио на длановима. Остављала је утисак његова брзина, савитљивост и издржљивост.
Монах који је преноћио у старчевој келији слушао је тактичне ударе о патос коленопреклоних поклона и непосредна изливања срца упућена Христу и Богородици. Потом се старац удубљивао у молитву. Затим би се поново [враћао на] поклоне. Понекад је чинећи поклоне он изговарао тропаре и Псалме. Лети је ноћу излазио у двориште своје келије. На површини од око 1,20 х 0,5 метра, од две приковане даске, он је правио поклоне и молио се клечећи.
Старац је придавао велику важност благословеном труду. Без труда и подвига нико се није посветио. Труд чини да Бог буде ганут. Међутим, он се уверио да “данашње поколење поседује тромост, која се преноси и на монашки живот. Хоћемо да се посветимо без труда”[4].
Старац је говорио шалећи се: “Зар није боље да бдијемо лежећи у кревету, те да узмемо и звуконос [касетофон] и пустимо какво хоћете појање, да направимо и једног сламеног подвижника који ће да се креће на уређај како би нам радио поклоне и окретао бројаницу”, желећи да изобличи савремено расположење ума које тражи оно што је лако и избегава телесни труд. Он је саветовао: “Ми треба да пазимо да не стекнемо дух који постоји у свету[5]. Световни људи би хтели мало или никако да раде, а да узимају много новца, да ученици не уче, а да добијају добре оцене. Трудите се да се подвизавате. Наш живот је труд (напор)”.
Старац припада поколењу људи за које је труд представљао покој, а мука разоноду. Он се радо трудио. Имао је “трудољубиву навику”[6], тј. расположење да се труди до своје кончине. Он сам је вршио неопходне радове: поправљао је колибу, косио траву, секиром секао дрва за зиму, преносио их на леђима и цепао, изузев последњих година, када му посетиоци нису дозвољавали.
Када је требало да иде негде по Светој Гори, он је обично ишао пешице, а раније је ходао бос, ради већег подвига.
Он је имао снаге, али није био крупан. Велико самоодрицање, часно надметање, ревност за духовне ствари, крепили су тело, те је вршио већи подвиг од других који беху снажнији. Тело му се топило у подвигу. Исцрпљивао је све своје снаге, дајући сву снагу Христу. Насиље које је вршио над собом достизало је до граница његове издржљивости. Он је осећао да их је и превазилазио, те је затим падао исцрпљен. Десна рука се кочила од умора, од безбројног чињења крсног знака уз бројанице. Међутим, он није престајао да би је одморио. Узимао је бројаницу у десну руку, а левом се крстио[7], из чега се види његова непопустљивост у подвигу.
Реч о старчевом подвигу се углавном тиче две последње деценије његовог живота. Пламен, одушевљење и ревност коју је имао у младости, када су му телесне снаге биле на врхунцу, речима се не може описати.
Он је имао велику ревност и чинио велики подвиг и када се “покварио његов уређај”, тј. када је тело ослабило. Шта ли је тек као млађи радио? Они који су га познавали млађег, исповедају да је и сам неуобичајен изглед његов изазивао изненађење и страхопоштовање. Његова ревност је била “слична ужареном угљевљу. Она га је покретала, чинила ревносним, побуђивала и снажила да презире тело у невољама и страшним искушењима, те да увек предаје на смрт своју душу”[8]. “Увече умире, а ујутро васкрсава”, говорила је за старца монахиња која се познавала са њим, Ана Хадзи.
Покушаје које је као млађи чинио не само да није препоручивао другима, него их је и одвраћао. Међутим, сам се није покајао за опите које је вршио на себи.
После подвига старац је доспео у стање да живи са мало хране и мало сна. Он се хранио божанственом благодаћу. Говорио је: “Има људи који не спавају од радости, хранећи се и телесно и духовно”. Једном је био упитан: “Како је један светитељ издржао да спава један сат од двадесет четири часа, држећи се за конопац”. Он је одговорио: “Светитељ се одмарао кроз свој умор”. Слично је и сам осећао. Хранила га је и утврђивала благодат Божија. Био је попут уређаја који непрестано ради са мало горива.
Он је желео да се млади монаси подвизавају: “Духовни живот је одважност. Будите одважни. Немојте да будете млитаво поколење. Ступајући у манастир, од почетка треба да се предаш, да се ухватиш за Христа, за небо. Телесни подвиг помаже, уколико се врши из часног надметања. Немојмо лако вршити уступке, одлажући своје духовне дужности. Врши (молитву) колико можеш, макар мало, а потом старцу исповеди (недостатке)”.
“Болесник треба да једе, имао јешност или не, будући да зна да ће му храна помоћи. И ми, уколико немамо расположење за духовне ствари, треба да деламо са радошћу, знајући да ћемо имати [духовне] користи. Неопходно је присиљавање, а не притисак и узнемирење. Духовна присила није притисак, већ помоћ”.
Старац је подстицао на [духовну] борбу, али је наглашавао и опасности од прелесног подвига, који потхрањује гордост и једнострано се бави телесним напорима, запостављајући душевне страсти: “Највећи подвиг је да стекнемо смирење и љубав, што је лако и за малу девојчицу. Уколико човек оснажи телесне подвиге, може да оснажи и гордост и да има погрешан осећај да нешто представља. Уколико, међутим, окрене нишан на гордост и пуца, он уз велику лакоћу може да постигне многе ствари. Најпре треба да остваримо смирење и љубав, а потом бдење и пост”.
Он је говорио: “Монах треба да стекне надмоћ над собом и да влада собом, тј. да зна када треба да говори и када да једе, услед чега неће имати штете ма где пошао и ма где се нашао. Онај ко нема власт над собом личи на вола који нађе плод и не престаје да једе док не пукне. Много је оних који лако бивају заведени и које повлачи низбрдица, будући да немају кочнице”.
Старчев подвиг је био велик, сакривен, покретан часним надметањем. Он не беше штур и површан, објављујући његову велику љубав према Богу. Онај ко воли жедан је да страда за онога кога воли. Он није вршио подвиг који је сам себи сврха, већ средство очишћења и освећења. Он је постао начин и средство помоћи људима и благопријатна жртва Богу. Са расуђивањем је он жртвовао свој подвиг ради нечег узвишенијег. Једанпут је пробао месо, само и једино из љубави, да би подстакао болесног монаха на разрешење ради здравља. И Бог је учинио да не осети укус меса.
Старац се подвигом умртвио за свет. Сасушио је тело да страсти не би ницале. Очистио је душу и тело своју и показао се миомирисни сасуд благодати.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Ава Исаак, Слово 71, стр. 278.
  2. Ава Исаак, Слово 27, стр. 119.
  3. Тј. дрво у облику слова Т, које монаси користе да би се ослонили и молили. Неки га називају “лењо дрво”, што се старцу уопште није допадало.
  4. “Ни једио телесно и духовно делање без труда и напора никада не доноси плод”, Преподобни Григорије Синаит, Добротољубље, том. 4, стр. 78.
  5. “Дело које се остварује без напора предсватља правду световњака”, Ава Исаак, Слово 16, стр. 57.
  6. Лествица 26, 29.
  7. Нека се нико не саблазни (што је, када се умарала десна рука, настављао левом). Јер, старац је личио на ратника који се бори свим средствима, оружјем правде десним и левим. Ава Варсануфије Велики, Одговор 437, стр. 220, пише: “Када хоћу да закрстим своју десну руку, ја употребљавам леву”.
  8. Ава Исаак,Слово 61, стр. 247-8.

Comments are closed.