ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

 

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА
 
II БЛАГОДАТНИ ДАРОВИ
 
12. Прозрење и прозорљивост
 
Имајући благодатни дар прозрења и прозорљивости, старац је понекад, благодаћу Божијом, унапред знао долазак посетилаца, њихово расположење, духовно стање, име, место порекло, питања која су их мучила, те њихову прошлост и будућност. Он је имао свој (духовни) далекозор, те је могао да види неку особу која је далеко од њега, тј. како је, шта ради и чиме се бави. Знао је још и шта пише у писму које му шаљу, дајући одговор и не читајући га. Знао је шта садржи пакет и не отварајући га.
Старац је причао: „Када је почео рат у Персијском заливу, ја сам осетио неки бол. Чуо сам брујање од пуцњаве, бомбе, ваздухоплове и пробудио се. Схватио сам да је рат почео и да се дешавало велико зло. Када је касније дошао један отац из Кутлумуша и рекао ми да је рат почео, ја му одговорих да има отприлике два сата како је почео. Слично сам осетио и трећег дана“.
* * *
Старац је испричао: „Дошао је неки човек средњих година, који имађаше јаку главобољу годину дана. Лекари нису могли да му помогну. Чим га видех из далека, ја схватих да има демона. Пошто ми рече своју патњу, ја му рекох: „Мука ти се дешава стога што си преварио једну жену. Она је отишла и направила ти враџбине. Затим, обешчастио си и једну другу девојку. Иди и затражиш опроштај од њих. Потом се исповеди и нека ти прочитају егзорцизме, те ћеш бити добро““.
* * *
Монах Г. Светогорац излаже писмено: „У лето 1992. године имао сам једну тешкоћу, још као световњак. Био ми је неопходан новац, јер сам својим пријатељима дуговао триста хиљада драхми. Да бих узео зајам требало је мој отац да потпише. Међутим, он није потписивао. Много сам се био насекирао. Чуо сам за старца Пајсија и помислио да одем да га упитам о својој тешкоћи.
Чим ме је угледао, старац ме је позвао по имену и (без да му ишта кажем) наставио: „Отац ти је потписао и узео зајам из Трговинске банке“. Ја га упитах: „Како знате, оче Пајсије“. А он ми одговори: „Пошто не верујеш, иди у Кареју и далекозбори са својим оцем да би се уверио“.
Заиста, ја одох у Кареју и далекозборих са оцем. Он ми рече да је пре сат времена узео зајам из банке. Ја одмах поново сиђох до старчеве келије, начиних му поклон и заблагодарих му за радост коју ми је дао. Он ме послужи и ја отидох“.
* * *
Господин Евангелос Антипа прича: „Једанпут сам био код старца и разговарао о запослењу: „Старче, немам спрему да се запослим у Државној здравственој установи“. Он ми рече: „Ти поднеси своје папире, а Пресвета Богородица зна“. После петнаест дана ја га поново посетих. Он ми рече:
„Значи, постављен си у Харакасу“.
„Не, старче, какав Харакас? Молба коју сам предао била је за Мирес“.
„Постављен си у Харакасу, Евангеле“.
„Старче, у Мирес“, био сам упоран.
Отишао сам кући и после два дана ми дође препоручено писмо из Министарства здравља, које ме је поставило за првог надзорника Здравственог центра Харакаса. Старац је све знао пре него што је постављање било објављено.
Једном сам био на Криту на одмору и потом дошао код старца. Он ме упита:
„Евангеле, јеси ли добио премештај за Болницу Свети Димитрије“.
„Нисам, старче. Шта причате“.
„Добио си премештај“.
Отишао сам и после месец дана се вратио, те му рекао: „Старче, добио сам премештај за Халастру“. Имао сам, шта више, са собом новину Владе, где је писало Халастра… Старац је био упоран: „Дошао си у Болницу Свети Димитрије“, тј. оно што је говорио пре месец дана.
После 45 листа Владиних новина би објављено моје постављање у Болницу Свети Димитрије. Старац је знао да ћу доћи у Болницу Свети Димитрије још пре него што сам био поднео молбу“.
* * *
Господин Цолакис Василије, полицајац из Аридеје прича: „Неки мој познаник оде у иностранство, где се, нажалост, уплете са протестантима, што је довело до одрицања од Православља. И он постаде протестант.
Једног дана ме посети у мом уреду. Видевши светлопис старца Пајсија, он ми уплашено рече: „Њега знам. Пре десет година сам, са још двојицом, био у његовој келији. Пошто смо стигли, он само мени не допусти да уђем. Он ми рече да сам јеретик,
будући да не верујем у Богородицу и у свете““.
* * *
Поклоник Кипранин прича: „Мој отац је отишао код старца. Моја супруга му је дала једно писмо. Старац га позва по имену. Он се запрепасти и заборави да му да писмо, те га старац упита:
„Имаш ли нешто да ми даш“.
„Не“.
„Од твоје ћерке“.
„Које моје ћерке“.
„И жена твога сина ти је ћерка. У сваком случају, реци јој одговор на њено питање“.
И он рече одговор на оно што га је моја супруга питала у писму“.
* * *
 
Сведочанство монаха Јована из Манастира Свете Тројице са Метеора: „Приликом једне моје посете Америци, у болницу где сам се лечио, дође једна госпођа Кипранка, по имену Екатерина Кики, и замоли ме да старцу Пајсију дам једно писмо.
Када сам се вратио у Грчку, ја сам отишао да видим старца. И пре него што сам ушао у келију, старац ми рече: „Зашто си од Екатерине узео писмо у коме је сто долара“.
Он је отворио писмо које сам му дао и вратио ми сто долара. Је не хтедох да их узмем, говорећи: „Старче, шта да радим са њима“. Он ми рече: „На путу ћеш наћи оца 3… Дај му новац да себи купи схиму да би постао великосхимник, рекавши му да ме не осуђује“.
И заиста. Ја га сретох и дадох му новац. Он се изненади с обзиром да никоме није био рекао да ће да постане великосхимник. Потом отиде да затражи опроштај од старца, будући да га је много пута осудио“.
* * *
Господин Т., становник X., пратио је у последње време предавања неког од оних устројства, које сваки час ничу у нашој земљи попут отровних печурки, са наводно научнофилософским покрићем, у ствари, сумњивог садржаја и циљева. Проучавао је он, такође, и одговарајуће књиге и листове које су му давали. Исход свега што је слушао и читао беше да се не осећа добро. Он као да је био у несвестици, помућен, збуњен. Преиспитивао се да ли треба да настави, ломио се и секирао. Сазнавши за његову тешкоћу, неки његов пријатељ му препоручи да оде на Свету Гору и да се посаветује са старцем Пајсијем. Он се убеди и крену на Свету Гору. У десни спољашњи џеп од јакне беше ставио Свето Писмо, а у леви спољни џеп неку књигу и листове поменутог устројства.
Стигавши у Панагуду, он нађе старца окруженог многим људима. Чекао је док други нису отишли. Остала су двојица, који су желели да насамо виде старца. Размишљао је како да изложи своју тешкоћу. Међутим, старац га претече и упита:
„Како је X.“ (поменувши његово место).
„Добро је, оче“, рече он чудећи се како је старац, који га први пут види, знао одакле је.
„Види Т. (ново изненађење, јер га је назвао по имену), књига коју имаш у овом џепу (и показа му џеп у коме је било Свето Писмо) је добра. Проучавај је што чешће можеш. Али, ове које су ти овде (показавши му лево на грудима) што пре баци. Јер… има ли лудница (у твом месту)? Ако нема, отићи ћеш негде другде““.
Неки човек је хтео да посети старца, али није знао пут. Он срете неку дружину која је ишла старцу, те пође за њима. Био је из Сереса, али је живео у Америци. Имао је неку торбицу. Чим га угледа, старац рече му: „Бре, високи, седи у наслоњачу (на пањ). Шта си дошао да ме питаш. Да ли ће бити рата, као што пише у књизи што ти је у торби (а књига беше писана на енглеском)“.
* * *
Господин Д. X. са Крита је радио у Немачкој. Он је довео свог сина да учи Школу Атонијаду. Пошто га је средио, он сиђе у Панагуду да би видео старца, као што му је био препоручио његов духовник, отац Г. П. После разговора, старац га с љубављу лупи у леђа и некако наглашено му рече:
„Сада, пошто дођеш у Кареју, позови своју жену у Немачку, да је умириш. Рекли су јој неке безумне ствари за дете, и она се као мајка узнемирила. Далекозборићу и ја одавде мојој Мајци (тј. упутићу молитву Пресветој Богородици)“.
Послушавши старца, господин Д. се одмах попе до Кареје и позва своју супругу. Нађе је веома узнемирену. Неки познаници јој рекоше да ће да остане без детета, јер ће га калуђери, наводно изиграти и задржати за монаха. Она узнемирена позва далеко збором оца Г., који дође њеној кући да је умири, али без исхода. Међутим, чим је од свог мужа чула о чудесном старчевом „далекозору“, и чим јој је пренео његове речи, она се одмах умирила и задивила благодатном старчевом дару, тј. да са Свете Горе зна шта се дешава у њиховој кући у Немачкој. Међутим, да се њено узнемирено срце смири очигледно је помогло и старчево „далекозборење“ његовој Мајци.
* * *
Протопрезвитер отац Константин Н. Пападопулос, предавач на Богословском училишту атинског свеучилишта, говори: „У лето 1981. или 1982. године искрцао сам се у Дафни, држећи свог сина за руку, који имађаше 6 или 7 година. Одмах ми приђе неки непознати световњак и рече ми да данас не идем код старца Пајсија, него сутра. Изненадих се стога што је знао моје планове. И питајући, ја сазнах да је био код старца, који га беше послао да свештенику кога види да излази са брода у Дафни и држи дете пренесе поменуту поруку. Старац је био испланирао да тога дана оде негде, те се побринуо да се ми узалуд не намучимо. Нека би његов благослов био на нама“.
Док је седео са својим духовним чедима у гостопримници у Панагуди, старац је, чувши гвожђе да удара, и не гледајући, говорио: „Отвори врата. Долази неки дечко из Ларисе“, или: „Долази отац Никодим“, и не би погрешио. Речено он није чинио да би се показао, или да би му се дивили, него је или непосредно причао, или желео да нагласи њихову веру и поверење у његове духовне савете, или из неког другог разлога.
* * *
У Стомију, док је седео са људима у гостопримници, говорио је: „Долазе Василије и Димитрије“, те је устајао да спрема јело, или да скува кафу. Други су се чудили његовом знању.
* * *
Док је са неким људима ишао путем, он је, и не гледајући, говорио: „Долазе три младића“. И после неког времена сусретоше три младића, који иђаху ка његовој келији.
* * *
Неки посетиоци су из осетљивости, да не би узнемирили старца, долазили тихо и са стрпљењем седели пред Панагудом, иза грана, све док старац не би изашао. Они нису желели да га прекидају у молитви. Међутим, он је брзо отварао врата и позивао их по имену, не видевши их и не познавајући их.
* * *
Било је и оних који су тражили да осете „Христа, који је у њему говорио“, тј. који су хтели да се увере да ли старац има дар прозрења и прозорљивости.
Поручник, који је радио на зрачницима [радарима], желео је да испроба да ли и старчев „радар“ добро дејствује. И био је „ухваћен“ њиме, тј. старац је „ухватио“ и открио његове помисли.
* * *
Старац је рекао једној монахињи, коју је познавао: „Видим те (са Свете Горе) да стално читаш Житије светог Арсенија. Добро чиниш, читај га“.
* * *
Неко је лупио у звонце док је старац радио иконице на гњечилици. Он погледа кроз прозор и виде једног младића, али није отворио, већ је наставио своје рукодеље. Три пута је одлазио до прозора и пажљиво посматрао младића. Трећи пут прошапта сам себи: „У добру пошао, момче“. Монаху, пак, који се налазио поред њега он објасни: „И да му отворим, ништа не вреди. Он је од свог срца начинио шталу“.
* * *
Једном у Келији Часног Крста удари звоно. Старац погледа кроз прозор и виде једног световњака како чека. Посматрао га је кратко време и причао сам са собом: „Има епитрахиљ, а поп ни је“. И старац му отвори и поразговара с њим. Посетилац му откри
да је врачар и да испод одеће носи епитрахиљ.
* * *
Другом приликом старац је предвидео долазак младића, који нису имали духовне склоности. Они су долазили да га виде из радозналости. Да не би изгубио дан, он узе своју торбу са Псалтиром, затвори келију и оде у шуму. На вратима је оставио поруку, у којој је писало: „Зоолошки врт је затворен. Мајмун је одсутан“, мислећи на себе, с обзиром да је за поједине постао предмет знатижеље. Чудесно је, међутим, што су се посетиоци потресли од поруке, прибрали се и отишли да се исповеде. И сада они већ посећују Свету Гору из духовних разлога.
* * *
Једном је један ученик из Атонијаде дошао код старца. Он га упита: „Колико вас је браће и сестара“. „Осморо“, одговори дечко. Старац му рече: „Грешиш, деветоро вас је“. Мајка му, наиме, беше трудна, што ученик није знао.
* * *
Један поклоник прича: „Моја ћерка се спремала за венчање и изненада се разболела од рака. Њен будући супруг се веома насекира и дође на Свету Гору да види старца Пајсија. Чим стиже у Панагуду, старац му рече: „П., за четири дана Господ ће Мару позвати себи“. И заиста, за четири дана моја кћи Мара умре, као што је старац прорекао“.
* * *
Сведочанство господина К. Д., лекара из Сереса: „Поштованог старца Пајсија сам први пут посетио у лето 1991. године, док сам се суочавао са недоумицом да ли да купим стан за уштеђевину коју смо били сакупили (да не бисмо плаћали закуп), или да новац дам у човекољубиве сврхе.
Чим ме је видео и пре него што сам стигао да га упитам, он ме упита:
„Реци ми, докторе, да ли птице имају гнезда“.
„Да“, одговорих му непосредно.
„Дакле, разумели смо се“.
„Нека је благословено“.
Он је одговорио на моју недоумицу и ја из послушања купих стан“.
* * *
Сведочанство неименованог човека: „Радио сам у Немачкој у гостионици. С времена на време сам поткрадао свог газду. Међутим, имао сам грижу савести. Чувши за старца Пајсија, дођох на Свету Гору да му испричам своју тешкоћу и да примим савете.
Стигавши у Панагуду, нађох и друге посетиоце. Чим ме угледа, старац ме узе насамо, са задње стране келије. И пре него што стигох да му било шта кажем, он узе моје дланове и закрсти их, говорећи: „Од сада немој да чиниш оно што си чинио. Иди код духовника да се исповедиш“.
Био сам дубоко ганут. Исповедио сам се и уз помоћ Божију више нисам крао“.
* * *
Сведочанство господина Ангела Хорозиду, поручника солунске полиције: „Ишао сам код старца. Два пута, у Урануполису и у Кареји, сретох свог управника из полицијске станице Полигира. Био је добар, али строг и доследан више него што треба. Сутрадан у десет сати пре подне требало је да се налазим на свом месту, у Касандри на Халкидици, што беше немогуће.
Ја сам га избегао, али нисам био убеђен да ме није видео. Без кашњења стигох код старца. Када сам узимао благослов од њега, он ми рече:
„Добро дошао. Немој се бојати. Није те видео“.
„Ко ме није видео, старче“.
„Твој велики из Полигироса““.
* * *
Господин Јорго Папатемистоклеус писмено саопштава: „Нас три изучаваоца из Конице смо се срели са старцем у Солуну, где беше изашао ради свог здравља. Он нас целива и обрати се мени, говорећи: „Отац Павле (мој отац) је избегао опасност. Сада је добро“. Мени беше чудно. Нисам знао да је мој отац био болестан. Међутим, ни старац није имао општење са неким из Конице. Када сам далекозбором разговарао са сестром, сазнао сам да је отац био у опасности да умре баш онога дана када смо се срели са старцем“.
* * *
 
Господин Димитрије Бурулидис, трговац из солунског Кордеља, писмено износи: „Јануара 1991. године био сам се разболео. Нисам могао ни речи да изговорим. Сваког дана бивало је све горе. Извршили су ми запис осовинског пресека, који је показао тумор на мозгу величине 1,6 сантиметра.
Петог дана од мог уласка у болницу, мој брат и зет одлучише да посете старца Пајсија. Дошли су и старац их је примио. Морали су да чекају, с обзиром да је било света.
Стигао је и њихов ред. И пре него што је стигао мој брат да му ишта каже и не знајући ништа у вези са мном, старац му рече: „Немој се секирати. Димитрије ће бити добро. Бура је проћи ће. Реците му да оде да се исповеди и да се причести“.
После петнаест дана у болници извршили су ми привлачећи пресек да би нам се чистије показало шта се дешава. Пошто је стигао исход, доктор дође и рече ми: „Тумор који имаш обично пресељава. Међутим, твој је после лечења променио облик и убзо ће нестати“. И заиста, после четрдесет пет дана изађох из болнице и данас сам врло добро и сваког дана славим Бога, који ме сачувао преко оца Пајсија“.
Он у својој радњи има старчев светлопис и сваког дана целива са побожношћу и благодарењем.
* * *
Бог је пророцима откривао своју вољу на разне начине, а. и преко снова. Међутим, објашњење снова није лако дело. Само онај ко има благодат пророка Данила и прекрасног Јосифа, може „верно да тумачи снове“ [2.Мак.15,11]. „Јер, многи снови су вапајни и ђаво може да их искористи“, наглашавао је старац.
Старац је понекад у сну добијао обавештење о непосредном збивању или личности која би га посетила, те је знао име, лик, тешкоћу и њен развој.
* * *
У Келији Часног Крста он је видео у сну свог телесног оца који му је рекао да очисти цркву. Он претражи малу цркву, која беше чиста и нађе на једном делу зида смокву, која само што беше исклијала од влаге.
* * *
Старац је испричао: „У Келији Часног Крста у сну сам видео једног дечка и сазнао и за тешкоћу која га је заокупљала. Био је добре душе. Међутим, постао је жртва и изгубио своје изучавање. Очекивао сам га сутрадан. И заиста дође, прими помоћ и оде спокојан. Био је из Македоније. Био сам се веома потресао и сажалио. У сну сам заплакао чим сам сазнао за његову тешкоћу“.
* * ¦
Старац је откривења за одређена лица добијао углавном у време молитве. Једном је добио откривење да ће га следећег дана посетити неки ђавоимани. Стога је припремио посуду са водом, у коју је крстообразно замочио мошти преподобног Арсенија. Чим ђавоимани дође, он га послужи ратлуком. Он затражи воду. Старац му даде и други и трећи, укупно седам ратлука. Имао је свој циљ, тј. да ђавоимани доста ожедни и да попије воду. Пошто попи мало, он схвати и не хтеде да попије остатак.
* * *
Старчев познаник прича: „Дођох једном да старца преузмем у Урануполису. Успут разговарасмо о саобраћајним несрећама. Он ми се окрену и рече:
„И ти си преживео један удес. Али, немој се бринути. Има још доста хлеба да поједеш“.
„Старче, ко ти је рекао“, упитах га.
„Нико ми није рекао. У поменуто време сам се молио и видео те. Док сам се молио за оне који су у опасности од удеса, ја те видех. Немој се бојати, живећеш дуго година“.
Заиста, био ме је повукао аутобус. Отишао сам у болницу. Нисам имао преломе, али су ми читаве ноге биле црне од модрица. У болници сам остао два три дана, а пет шест дана након удеса отишао сам да узмем старца“.
* * *
Неки познаник је старцу донео благослове. Старац му рече:
„Зашто си ствари доносио овамо. Зашто их ниси дао сиромашнима“.
„Данас нема сиромашних“.
„Ако узмем бројаницу, рећи ћу ти који су и даћу ти њихова места становања“.
* * *
Једног дана у рано јутро отац Пајсије закуца на врата келије јеромонаха кога је познавао. Отворивши, он виде старца који га насекиран упита: „Реци ми, шта су радио јуче? Нешто ми се синоћ догодило. Осећао сам неку тежину и видех те као продавца са кецељом“. И старац келије се досети да је претходног дана дошао неки болесник и затражио да му изврши јелеосвећење. На крају је болесник наваљивао да остави неки благослов, мало новца. Свештеник није примао, али је на крају, да га не би ражалостио, задржао новац.
Отац Пајсије му заповеднички рече: „Одмах иди да вратиш новац да би ти се грех опростио“. И он је два дана тражио човека по манастирима. На крају га нађе и врати му новац. И најзад се смирио и обрадовао и старац, који није желео да свештеници узимају новац од болесног и напаћеног човека.
* * *
Сведочанство једног духовника: „Дођох код старца и испричах му да је једна душа пала у очајање. Била је као изгубљена, изгубивши наду и данима није могла да спава. Чувши за тешкоћу, старац затвори очи седећи на дрвеном кревету и учини се да га савлада сан. Међутим, он се молио. У једном тренутку он се осмехну, лице му заблиста од радости и рече: „Није ништа. Проћи ће. Притиснуле су је неке ствари. Присиљавала је себе и достигла у [жељено] стање“. Старац је одмах уз једну кратку молитву добио откривење. Говорио је са извесношћу. И било је управо како је рекао. Нешто ју је притискало, а сада је веома добро“.
* * *
Старац је често примао просвећења. Док је ходао, или разговарао, или се бавио рукодељем, он је добијао неку поруку или обавештење за нешто што се веома далеко догађало некој особи. Свети Дух га је обавештавао и старац је сходно случају или палио
свећу и молио се, или притицао лично да помогне.
* * *
Сведочанство неименованог човека: „Отишли смо са старцем у Суроти. Изненада ми он рече: „Врати се назад. Овога часа се једна породица растура“. Ми дођосмо у један град, уђосмо у једну кућу и нађосмо мужа и жену у свађи, те како деле своје ствари. Старац поразговара са њима и они се измирише“[1].
* * *
Господин Матеј Голиас из Јањине наводи: „Приликом једне од многих мојих посета старцу, повео сам са собом и свог сина Константина. Ја рекох старцу:
„Константин планинари. Он врши и опасне успоне на стене“.
Старац рече: „Константине, на високе планине можеш да се пењеш, јер си ближе Богу. На стене, пак, немој више да се пењеш, јер развијаш своју себичност“.
Он му исприча и једну дугу поуку са примерима из свог живота из војске. Када смо одлазили, он нас испрати до капије. Пошто је мог сина пољубио у главу, он му поново рече: „Немој више да се пењеш на стене. Ако се, међутим, понекад и попнеш, ја ћу се молити“. Због прозорчића који му је оставио, Константин кријући настави да се пење на стене.
Беше септембар и ја се опет нађох код старца. Имао је доста света. Чим ме виде, он ми рече: „Сачекај последњи да ти кажем нешто важно“. Касније ми рече: „Константин је пао са стене за коју је био прикован. Од једне карике до друге беше двадесет метара. Пресвета Богородица га је задржала у свом загрљају. Видео сам га својим очима“.
Чим се вратих у келију где сам боравио, у близини Кареје, далекозборих са Константином у Атину, где је изучавао, и рекох му:
„Коста, пао си са опасне стене“.
„Како знаш“.
„Знам“.
„Јеси ли био код старца“, одмах ми рече.
„Да“, рекох му.
„Иди и захвали му се. Увери га да ћу да продам сву опрему за пењање и да се нећу више пењати“. Тако и би“.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Уследио је занимљив разговор. Жена је упитала старца: „Рецимо да сам ја у рају и имам сина који је у паклу. Да ли ћу га видети? Да ли ће он мене видети“.
    „Рецимо да смо ми у салону са упаљеним светлима, а напољу је ноћ. Ми не видимо напоље, док они који су напоље виде нас. Слично је и у рају. Јер, кад бисмо из раја видели оне који су у паклу, рај у ствари не би ни постојао“.
    „Да ли постоји разлика од једног до другог код оних који су у рају“. „Постоје родови. Рецимо, један има радости један напрстак, други једну чашу, трећи једно буре, четврти вододрж. Али, сви се осећају испуњени, независно од рода у коме се налазе“.
Кључне речи:

Коментарисање није више омогућено.