ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

 

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА
 
III ПРИНОС
 
1. Учитељ пустиње
 
Старац је проживео све облике монаштва: општежиће, особеножиће, манастир у свету, пустињу, скит, усамљеност у келији. Он је прошао кроз послушање, заквасио се предањем старијих отаца и стекао велико искуство.
Из смирења он није пожелео да прими ни један чин, а из духовне истанчаности није створио братство. Објашњавајући разлоге, старац је говорио: „Послушник, кад бих га узео, има право на два сата на дан. Међутим, уз много људи које имам, могу ли да располажем наведеним временом? Шта? Да узмем човека за монаха, па да га направим „конобаром““. Па ипак, старац се показао као учитељ пустиње и делатни наставник монашког живота.
Већ је сам чудесни живот његов, пример његов, руководио и утврђивао без речи. Шта више, старац је говорио, писао и штитио божанствену установу монаштва, које представља духовну залиху Цркве.
Многим младима је старац помогао да се припреме да буду монаси. Одричући се од света, они су питали у које општежиће да оду, премда су многи тражили да остану са њим. Старац је са расуђивањем помагао да свако нађе одговарајућег старца, и да се у наставку утврди и узнапредује. Његова делатна и благодатна реч је успокојавала, тешила, разрешавала њихове недоумице и растурала њихова искушења. И они су одлазили обновљени, олакшани, са настројењем за нове подвиге. Са васцеле Свете Горе притицали су старцу монаси и старци подвижници, чак и игумани. Он беше „мелем за монахе“, с обзиром да је могао „да понесе и исцели њихову помисао“. Био је један од неприметних, али најважнијих чинилаца за обнову Свете Горе у људству.
Њему су долазили за савет и многи монаси и игумани из манастира у свету. Са појединима се и дописивао. Сам није тежио да преузима монахе и манастире под своје духовно руковођење. Напротив, избегавао је улогу старца, желећи само да братски и смирено саветује оне који су му постављали питања како би имали [духовну] корист.
Старац није био покретан сујетом да умножи своја духовна чеда. Из случајног подударања, из обавезе, из духовне потребе, или по Божијем промислу, а у сваком случају са тешкоћом, прихватио је да помогне нека новооснована монашка сестринства у свету. Као искусан духовни неимар он им је дао устав, удахнуо монашки дух и помогао да створе подвижничко предање. Под његовим духовним руковођењем брзо су се умножила безметежна станишта, која сада доносе духовне плодове, по жељи и речи старца: „Ваше капије и загрљаји треба да су отворени како бисте духовно успокојавали људе. Сада они ишту нешто друго. И уколико оно што траже не пронађу у манастирима, поново ће отићи“.
Сажето, монашки узор за старца беше: „Монаси треба да врше своје монашке обавезе, али и да стекну монашки дух, монашку савест и опхођење, монашку нарав и држање. Они треба да се духовно суочавају са стварима, иначе се неће радовати ни један дан. Прво треба да раде на душама, а потом да по мало раде на спољашњим пословима око грађевина. Речени начин не умара, али има духовну предност која освећује дело. Циљ монаха је очишћење срца, које треба да постане осетљиво као лист злата иконописца и да се моли за васцели свет. У манастир долазимо да бисмо духовно живели и да духовно помогнемо свим људима“.

Кључне речи:

Коментарисање није више омогућено.