НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

 

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА
 
I ВРЛИНЕ
 
9. „Заволео је праведност“
 
Према Светом Писму, праведан је онај ко држи све заповести и ко угађа Богу, дакле светитељ. Праведност је заједничка одлика свих светих.
У данашњој употреби израза, праведан је онај ко је беспрекоран у односу према људима. Старац је у реченом смислу користио израз. Он је разликовао праведност човечанску (тј. када човек не наноси неправду своме ближњем), и божанствену (тј. када свесно и са благодарењем подноси неправде). Према старцу „божанствена праведност је да чиниш оно што успокојава другога“, тј. да жртвујеш прохтеве, одмор и своју правду да би успокојио и помогао другога. Он је нарочито говорио: „Духовна правда је да човек туђе терете осећа као своје. Уколико је човек духовно напреднији, утолико мање права даје себи. Рецимо да са неким идемо узбрдо са торбом на рамену. Духован човек узима и торбу од другог да би му олакшао, али по својој осетљивости каже да му речено помаже. Читава ствар је у напору да дођемо у положај другог, да га схватимо, чиме постајемо сродни Христу“.
Старац је препоручивао: „Одбаците човечанску смисленост и човечанску правду. Уђите у божанствену правду. Поједини, па и духовни људи, стварају ново јеванђеље, другачије, желећи да Хришћанин не буде исмејан. Напротив, монах треба да се радује када му наносе неправду. Он нема никакво право, будући да иде трагом онеправдованог Христа. Светован човек има и незнање и многа права. Уколико га грди онај који је над њим, он ће ићи на суд. Међутим, ма колико му неправде наносили, монах нема никакво право. Чак ни ако га вређају. Бог речено устројава да бисмо искупили неки грех или да бисмо зарадили неку пару. Када нам се наноси неправда, а ми хоћемо да истерамо своју правду, ми ништа не стављамо у трезор“. Међутим, он је веровао да онај ко свесно подноси неправде добија од праведног Бога плату и у овом животу кроз духовне дарове (па чак и кроз вештаствене) сходно свом стању.
Старац је писао у својој посланици (25. 2. 1971. године): „У једном догађају сам видео велику правду Божију, која нема граница. Једној души учињена неправда док је узалудно служила људе грешнике. За месец дана испитивања достигла је до духовног умозрења и доживела тајне Божије“.
Старац је монаха, који се расправљао са својим сабратом на послушању, саветовао: „Реци му да има право. Знаш ли колико их има што су са својим правом отишли у пакао? Правда монаху наноси неправду (тј. наноси му „духовну“ штету, када покушава да се оправда)“. Међутим, појединим почетницима је саветовао: „Уколико човек у почетку не доспе до стања да може да прима неправде, у неспоразумима много помажу разјашњавања“.
Он је описно говорио о неправди: „За сирочад, за болесне, за старе за све постоје установе. За јадног онеправдованог, није основана ни једна установа. Свако га узима и набацује на туђа леђа, јер се свакоме чини тежак и ружан. Али, трпљење неправде је слатко, као ништа друго. Најлепши тренуци које сам доживео беху тренуци трпљења неправде. Ко прихвата трпљење неправде, прихвата онеправдованог Христа у своје срце. Кавга се заподева стога што свако присваја више права него што му припада. Само човек са много љубави, уколико се нађе, скупља неправду, а правду оставља другима. Само је Христос примио сву неправду, подижући Крст за нас“.
Старац је у свом животу применио поменуту божанствену правду: не само да је са задовољством трпео неправде, него је имао и обзира да се на танан начин опходи са намером да не обрука и не повреди оне који су му наносили неправду. Он их је сматрао доброчинитељима, молећи се за њих и шаљући им дарове. Он је говорио: „Много пута мислимо да нам други наносе не правду. Неправде су у суштини доброчинства. Нико не може да нам нанесе неправду, уколико ми сами себи не наносимо неправду. Себи наносимо неправду уколико не живимо духовно. Духовно, пак, живимо када држимо заповести“.
Старцу није била довољна само божанствена Правда, него је брижно пазио и да не „учествује у туђим гресима“ (1.Тим.5,22). Није, дакле, прихватао ништа супротно божанственој правди. У периоду боравка у Стомију нека богата жена је била дала кућу под закуп некој сиромашној породици, која није имала да га плати. Она је хтела да их да на суд и да новац који би узела за станарину да манастиру. Отац Пајсије је, премда су постојале потребе, одбио. Он јој је рекао: „Не желим новац, који ћеш да узмеш из једног манастира (од сиромашне породице), па да га даш другом“.
Он је узимао раднике не договарајући се о плати. И нико се није жалио. Давао им је праведно и још понеки благослов.
Он је потпуно заволео и примењивао божанствену правду, више волећи да њему буде нанесена неправда и да сам буде кажњен, неголи да сам учини неправду човеку.
Он у посланици (4. 4. 1966. године) наводи да му се догодио један натприродни случај: „Једном сам молио Бога да идем у пакао, прво, што нисам био и нисам достојан да видим Његово пресвето лице, и друго, да би удостојио свог Царства све које сам ожалостио, онеправдовао, осудио као човек у целом свом животу. И Добри Бог је допустио да недељу дана унеколико окусим пакао, што заправо нисам могао да издржим. Сећам се речених дана и дрхтим. Стога боље да се није родио човек који ће да иде у пакао“.
И другом приликом он се молио Богу за [његове] могуће неправде учињене у незнању: „Боже мој, помилуј оне које сам осудио и којима сам нанео неправду. И уколико сам учинио неко милосрђе, дај га њима“.
Међутим, и у јеванђелском смислу старац се показао праведним, будући да се од детињства ревносно и доследно предао вршењу заповести.
Праведност коју је примењивао била му је покров и штит у искушењима и опасностима. Она га је чувала више од Часног Крста, нарочито када је био војник и ишао у опасна посланства, јер, „Господ подржава праведнике“ (Пс.36,17) и „узвраћа по правди“ (Пс.17,21). Она га је чувала неповређеним и неухватљивим пред безбројним демонским нападима и замкама. Неко је видео ђавола како са канапом иде по дворишту старчеве келије и како прича сам са собом: „Зар га нећу једном ухватити“.
Уколико не применимо божанствену правду, неће бити напретка у духовном животу, нити ће наша молитва бити услишена. „Многе молитве се узносе. Већ би требало цео свет да се промени. Међутим, пошто нема праведности, оне не бивају услишене“. Међутим, довољна је само молитва једног праведника да би умилостивила Бога за читав народ (Јер.5,1; Јез.14,14).

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *