НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

 

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА
 
I ВРЛИНЕ
 
8. Мирис благочашћа
 
Неки подвижник затворник слушао је много о старцу Пајсију. Он га је посетио, разговарао са њим и уверио се да је старац био човек нарочите побожности. Заиста, он је имао ретку побожност, којој се научио од својих родитеља, углавном од своје мајке.
Он је у општежићу имао [духовне] користи од многих отаца, посебно од неког јеромонаха, за кога је говорио: „Не можемо ми да достигнемо до побожности оца… немогуће је. Служио је Литургију сваког дана и много се подвизавао. Шест месеци се свакодневно хранио само са пола просфорице и парадајзом осушеним на сунцу“. Поменути побожни служитељ и други манастирски свештеници су, када су служили у црквицама, волели да им прислужује млади отац Аверкије (потоњи старац Пајсије).
Старац је имао урођену побожност, али ју је такође и знатно дорадио. Он јој је давао велику важност, говорећи да је „побожност најважнија врлина, будући да привлачи благодат Божију“.
По старцу, побожност је страх Божији, духовна осетљивост. Побожан човек јако осећа присуство Божије и опходи се пажљиво и опрезно.
Он је желео да побожност буде изворна, унутрашња. Њених спољашњих облика се гнушао. Говорећи о братству које је имало поредак и доследно придржавање у богослужбеном животу, он је рекао: „Ако речено извире из њих и ако је нешто унутрашње, ја их поштујем“. Сам старац се опходио са побожношћу, али и са слободом, која је била страна спољашњим и сувим облицима. Оно што није осећао, он није ни чинио. Правио је разлику између побожности и побожњаштва. Он је избегавао и да помиње реч побожњаштво. Говорио је да је побожност тамјан, а побожњаштво[1] парфем.
Његова побожност је почињала од малих и небитних, а доспевала до најсуштинскијих и духовних ствари. Он је говорио: „Уколико човек презире мале ствари налази се у опасности да му пренебрегавање, и не схватајући, пређе и на веће и светије ствари. Правдајући се да једно није ништа и да друго ништа не мари, он може да достигне, да Бог сачува, до потпуног презира Светиње и да постане непобожан, бестидан и безбожан“.
Његова побожност се примећивала из начина на који се молио, на који је целивао иконе, на који је узимао нафору и свету водицу, на који се причешћивао, на који је држао икону у опходу, на који је појао и украшавао мали храм у својој колиби. Пазио је и на ситнице, што не беше ситничарење, нити цепидлачење, већ један став према Богу, који не предвиђа ни једно црквено правило, него његово лично настројење. Он је осећао светим не само свој храм, већ и читав простор колибе. Келија у којој се молио беше му као црква. Имао је иконостас са много икона, пред којима је горело неугасиво кандило и пред којима је кадио и палио много свећа. Свој кревет је направио у облику гроба, говорећи: „Ето олтара моје келије“. Иконе и свете књиге је стављао једино на узглавље, на коме је имао једну истрошену и избледелу икону. Један брат га је питао за узрок. Премда је старац на почетку покушао да се прикрије, на крају је брат схватио да су узрок били целивања и сузе. „Читаво бдење могу да проведем [у сличном стању]“, скромно је исповедио. Старац је побожно поштовао и друге просторије у колиби: радионицу, где је радио иконице, гостопримницу, у којој су се благодаћу Божијом препорађале душе, место за простирање веша, чак и двориште. Сматрао је недостатком побожности да у келији има нужник. Он му је био доста удаљен, не само подвига ради, него још више из побожности.
У [Келији] Часног Крста оци из манастира су му, покренути љубављу, тј. да се не би мучио, једном приликом док је био одсутан, направили мали нужник, вани, али уз колибу. Старац га никада није употребио.
У последње време, када му се здравствено стање погоршало, те је много пута ноћу излазио, по хладноћи, киши и снегу, његова духовна деца су наваљивала да му направе нужник, ради његовог олакшања, покрај места за простирање веша. Међутим, он није прихватио, говорећи: „Како да ја направим нужник на месту где се јавила Пресвета Богородица“.
Анђели на небу „најблагочастивије“ служе Богу дан ноћ. И старчев живот је био умирисан дубоком и изворном благочастивошћу, што се прозире из многих израза у додиру са светињама и у његовом односу према Богу. Он их је осећао као живе.
Старац је патио од киле када је једном приликом посетио неку келију. Старац келије га је молио да легне да се мало одмори, али он није прихватио. Јер, могао је да легне само на леву страну, што би значило да би му ноге биле окренуте иконама ствар коју је сматрао непобожном.
Улазећи у свети олтар кроз врата са стране, он је чинио земни поклон са крстом, скидао скуфију, целивао крст. У време причесна, пред Причешће, он је целивао иконе уз велике поклоне. Једно време је имао правило да тридесет три сата пре Светог Причешћа безусловно ништа не једе.
Из превеликог страхопоштовања према светој тајни свештенства, он није прихватио да буде свештеник, премда је, како је сам исповедио, три пута имао откривење да постане јеромонах[2].
Старац је побожност сматрао основном врлином сваког Хришћанина. Мерећи својим строгим мерилима, побожност је сматрао неопходном, али и ретком. За старца је она била већа од много чега другог.
Он је побожност имао као мерило за многе ствари. Када би неко побожан писао или говорио или чинио нешто и био осуђиван, старац је, пре него што уобличи јасно мишљење, давао олакшице, говорећи: „Он је побожан, не верујем да је учинио сличну ствар“. Веровао је да она чува човека од грешака, заблуда и од падова, можда према речима: Пут благочастивих сачуваће Господ (Прич.2,8).
У свим иступима и подвизима Хришћанина, а посебно монаха, за старца је побожност била веома значајна. Она је стамен помагач, који улази свуда и подиже духовни степен.
Он је монахе саветовао да обрате пажњу на њено задобијање. Говорио је: „Млад монах посебно треба да сав буде благочастив, у чему ће му помоћи свагда отворени Врлинослов (који често треба да проучава) и дружење са другим побожним људима“. Млад монах је упитао старца на шта посебно да пази. Он му је одговорио: „На побожност и пажење на себе“.
Руски епископ га је упитао кога да рукополаже за свештеника, с обзиром да је било доста приправника. Он је одговорио: „Побожне и чисте (чедне)“. Он није рекао образоване, са добрим гласом, предузимљиве.
И у појању и у иконопису за старца је већи значај имала побожност, неголи вештина. Њу је он и препознавао код појца или на икони. Он је говорио: „Уколико пазиш на смисао тропара, изменићеш се и појаћеш побожно. Уколико имаш побожност и грешка (коју ћеш можда направити док појеш) биће слатка. Али, уколико само пазиш на вештину, тј. идеш све ноту за нотом и изговараш без побожности, бићеш као неки световни појац који је појао „Благослови душо моја Господа“, а беше као да ковач удара у наковањ. Слушао сам га у неком возилу. Нисам имао мира. Рекао сам возачу: „Искључи звуконос“. Онај ко не поје из срца као да те јури из Цркве. Један свештени канон каже да неприкладни гласови заслужују казну, јер изгоне народ из цркве“.
За иконописање је саветовао: „Икону треба да радимо са побожношћу, као да желимо да је дамо самом Христу. Зар би се нама допало да нам дају наш светлопис [фотографију] са измењеним ликом? Није исправно да се Пресвета Богородица иконопише као света Ана, да се наводно не би видела њена телесна лепота. Од Пресвете Богородице није постојала лепша жена ни душом ни телом. Она је благодаћу коју је имала преображавала људске душе“.
За филотејску икону [Пресвете Богородице] „Слаткољубиву“ старац је говорио: „У односу на вештину она има несавршености, будући да су ноге Христове као клинови. Међутим, она је чудотворна и има велику благодат и сладост, с обзиром да је Бог вероватно наградио побожност иконописца“.
„На побожног долази благодат Божија и човек се душевно пролепшава“. Међутим, старац је са тугом утврђивао да људи данас не воде рачуна о побожности. Он је говорио: „Онога ко нема побожност и који презире Божанство, напушта Божанска благодат, те бива надвладан искушењем и демонизује се. Божанска благодат не приступа непобожном човеку. Она иде онима који је поштују“.
Као пример непобожности он је наводио жртву Каина и синова Илијевих из Старог Завета. Њихов презир расрдио је Бога, те су били кажњени. Старац је сматрао недостатком побожности да се иконе, црквене књиге, нафора и уопште свештене ствари остављају у стасидији, утолико више на столицама или креветима, осим код узглавља.
Старац је препоручивао да иконице које је делио на благослов стављају у џеп на грудима. Испричао је случај посетиоца коме се беше искривила глава. Божанским просвећењем старац је схватио да му се речено десило због демонског дејства, будући да је у задњи џеп на панталонама ставио Крст са честицом Часног Крста, који му беше поклонио. Оне који нису пазили на свој живот одвраћао је од ношења на себи Часног Крста. Испричао је како је неко постао ђавоиман, јер је дана када се причестио пљунуо на нечисто место, као и нека жена која је просула свету водицу у прљаво место. Млади вереник је отишао код неког врачара, који му рече да мокри по бурмама. Он је послушао и постао ђавоиман, с обзиром да су бурме свештена ствар. Наводио је и друге сличне примере да би показао да је неке због недостатка побожности напуштала Божанска благодат, услед чега су постајали ђавоимани.
Он није сматрао исправним да свете оце називају голим именом „Василије, Григорије“, итд. „Овде за (било ког) оца говоримо и зовемо га „отац“. Зар ће свете оце просто називати по имену“.
Старац није желео да Богу приносимо парафинске свеће, уље од семења или лоше каквоте [већ само маслиново], него „да Богу на службу приносимо најбоље. Такође, ми треба да му приносимо своје снаге, чисту молитву, а не зевање“. Сматрао је за велику непобожност да се Литургија служи са просфорама које имају мало буђи. „Христос нам даје Тело и Крв своју, а ми да му дајемо убуђалу просфору“. Дешавало се да иде километрима далеко да би нашао просфоре за Свету Литургију. Хватао их је са стране и пазио да не дотакне печат.
Старац се трудио да заблагодари и успокоји Онога кога је волео. Из велике љубави принео је Богу све најбоље, опходећи се танано, са духовном осетљивошћу и са побожношћу. И Бог, коме је благоугодио, даровао му је обилну благодат своју.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. У смислу спољашње побожности, а не благочашћа у светоотачком значењу праве вере.
  2. Вероватно се није радило о заповести, већ о могућности, тј. да може да постане свештеник. Јер, када је био упитан, он је одговорио: „Христос нам даје дарове. Морамо ли све да их примимо“.
Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *