НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

 

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА
 
II БЛАГОДАТНИ ДАРОВИ
 
5. Дар тешења
 
Пролећно сунце одгони маглу и греје. И старац је, даром тешења (поткрепљивања), одгонио жалост и тешио сваку напаћену душу која му је приступала.
Многи су старцу прибегавали углавном „ради утехе“. Долазили су насекирани, а одлазили сасвим измењени. Само док би гледао старца, човек би задобијао снагу и радост. Уколико би имао благослов и да поразговара са њим, он би осетио непознату радост и одлазио измењен. Готово исте речи могао је да каже и неко други некоме ко пати. Међутим, старчеве речи су преносиле благодат Божију, имајући другачију силу.
Он је успевао да узме сав људски бол и жалост и да преточи радост и утеху. Сам је кушао горчину, али су се људи испуњавали радошћу и милином.
Његова искрена љубав према сваком човеку туђи бол и тешкоће је чинила његовим. Он је долазио до срдачне молитве за напаћене. Преко њега је дејствовала Божанска благодат, тј. посебан дар тешења.
Људи су гледали његов пример и добијали утеху. Иако је патио од многих болести, он је трпео и славословио [Бога]. Он није молио Бога да му да здравље. Био је увек благорасположен, кипећи од радости и орадосњујући жалосне. Људи су одлазили радосни у својим тугама. Он уосталом није давао лажну утеху. Наглашавао је веру у Бога, трпљење, славословљење, духовно суочавање са искушењем, објашњавајући сврху и смер страдања. Он је страдања овога живота заслађивао надом вечног живота.
Њему су долазили монаси опхрвани помислима и искушењима. После једног кратког разговора осећали су се лаки, као да су им крила израстала, те су одлазили летећи. Они су поново налазили своју првобитну ревност, осећајући као да су поново отпочињали свој монашки живот. Пошто би се вратили у манастир, њихова промена је била врло очигледна. Њу су примећивали, те би их питали: „Да ниси ишао код оца Пајсија“.
Још док би се приближавао старчевој келији, човек би осећао неку милину. „Читаво окружење те је наслађивало“, многи сведочаху. Нико од њега није одлазио неутешен. Млади са душевним тешкоћама и склоношћу ка самоубиству добијаху утеху и одлажаху са чврстом одлуком да се покају и да живе духовно.
Гркопонтијац избеглица није успевао да нађе посао, услед чега је пао у очајање. Донео је одлуку да изврши самоубиство. Неки његов пријатељ му је препоручио да посети старца Пајсија, те он оде да га види. И он се променио, постао други човек и отишао радостан и са надом. На крају је рекао: „И планина да ми се препречи, склонићу је у крај да прођем“.
У Панагуду су донели „одузетог човека који је ишао четвороношке“. Пошто су видели старца, који је утешио одузетог, отишли су радосних лица.
Старац је испричао: „Ових дана (у Келију Часног Крста) дође један дечко, прави дијамант. Он је имао узвишене мисли, чистоту. Никада нисам видео слично дете. Чак су га и његови укућани и познаници сматрали за неуравнотеженог. Водили су га и у лудницу, пошто није ишао са женама и није живео светован живот. Дошао је забринут, али је отишао сасвим измењен.
Један други је себи хтео да нанесе зло, али је отишао као лептир.
Један други се залудео душевним лекарима. Дошао је и разговарали смо сат и по. На крају он извади хиљаду пет стотина драхми да ми да, с обзиром да је душевним лекарима за петнаест минута плаћао хиљаду драхми. Они му ништа нису помогли, а овде је имао користи. Наиме, њему ништа није било, само му се помисао довела у ред“.
Благочастиви посетилац плачући од ганутости исприча: „Из Канаде сам 1992. године дошао безнадежан. Био сам разведен, узимао опијум и четрнаест лекова. Тридесет две године се нисам причестио. Старац је разговарао са једно петнаесторо људи у дворишту. Изгледао је веома исцрпљено. Сви су отишли, а ја остадох последњи. Он ми рече: „Из велике даљине долазиш. Дуго времена сам те чекао“. Његова љубав ме је изменила. Осећао сам да све види. Заборавио је своје стање и узео на себе све моје тешкоће. Све их је довео у ред: здравље (сада узимам само једну таблету за притисак), породицу (сада имам и ћеркицу Пајсију), посао, и најглавније веру у Христа. Моја мајка ми радосна каже: „Дете моје, сав си једно чудо““.
Старац је једном у Солуну сусрео клирика, свог ученика. Док су разговарали, приђе им нека жена у црнини, огорчена, и рече напето и са болом: „Реците ми, зашто је Бог неправедан? Узео ми је мужа, а сада и дете“. Старац не рече ништа. Погледа лево десно и помоли се. Затим рече жени: „Благословена, сада си као монахиња“. Жена се смири, начини поклон, целива га у руку и оде благодарећи.
Чак и непосредно пред упокојење, када су болови због његове болести били велики и када је био скоро полумртав, он није престајао да теши народ Божији.
Неки младић, старчев познаник, имађаше озбиљну здравствену тешкоћу, која му је створила неподносиву тугу. Прибегао је душевним лекарима и узимао лекове. Старац га позва насамо, виде га на неколико минута и рече му две речи. Међутим, радост коју је дечко задобио беше велика и неописива. Он отиде као други човек и баци душевне лекове.
Иако је сам патио, старац је давао утеху другима. Тешио је све док је живео на земљи. А сада је већ утешитељ са небеса и посредник пред Богом.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *