НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

 

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА
 
X У ПУСТИЊСКОЈ КАТУНАКИЈИ
 
У сувој Ипатијевој колиби
 
Захваљујући, дакле, свом љубљеном безметежју, а поводом нарушеног здравља, старац Пајсије долази у Катунакију и узима Ипатијеву колибу, у такозваним Влахикама, изнад Данилеја.
У свом писму (18. 9. 1967. године) он пише: „Слава Богу, врло сам добро. Не омета ме тешко дисање, с обзиром да могу да отварам прозор и дању и ноћу. Уопште нема влаге. Немам ни суседа“.
Колибица беше сиромашна и без цркве, са једним изворчићем и два три зида у околини. Неколико метара даље беше и друга колиба са плеханим [кровом], која имађаше посебан благослов, с обзиром да је у њој живео старац Јефрем Талас[1]. Старац је често ишао до ње, молио се и осећао благодат места. Сто метра навише беше пећина, раније прибежиште разбојника, у којој је такође живео старац Јефрем.
Живот у Катунакији је био миран, нерасејан и врло сиромашан. Као рукодеље је радио приказ Распећа са Пресветом Богородицом и Богословом, тј. дуборезну икону у дрвету кипариса. Мали број њих је продавао да би се издржавао, а већину је делио као „благослов“. Радио је, такође, и гњечене иконице, које је такође давао као „благослов“.
Ускоро је извршио ископавање свог претходника у келији, старца Ипатија Румуна.
Старац је помагао на Данилејској слави. Међу послужитељима беше и један капсокаливијски монах, на кога је снажан утисак оставио један непознат монах (тј. отац Пајсије), који је на слави послуживао хитро (као два три послужитеља заједно), ћутке и молећи се, уопште се не одмарајући.
Једном приликом је узео брод редовне линије да би из Дафнија отишао у Катунакију. Пришао је неком монаху кога је први пут видео, начинио смирени поклон пред њим и позвао га по имену. Радило се о старцу Гаврилу, великом подвижнику са Ка руље. И он се обрадовао што је упознао оца Пајсија, с обзиром да је био чуо за подвижника који живи у Влахикама. Са искреном љубављу и блискошћу сели су са стране и духовно поразговарали. Касније је старац рекао: „Заиста је био подвижник старац Гаврил. Међутим, старац Петар („Петракис“) је имао нешто посебно. Имао је неку духовну мекоту“.
У Катунакији је упознао и друге оце узвишеног духовног живота.
 
Мајице за подвижника
 
Старац је болесним оцима и остарелим старчићима носио „благослове“, одећу и храну. Неки старац у годинама је на вратима своје келије имао поруку: „Немојте ме узнемиравати. Стар сам и болестан“. Он није хтео ништа ни од кога да прими. Оцу Пајсију је полазило за руком да га приволи да прими од њега оно што је доносио. Он је говорио: „Задржи све, старче. Ти си болестан и стар“.
Једног дана он је посетио старца Саву Катунакијског и дао му неке „благослове“. Одлазећи, упитао га је да ли му још шта треба. Он рече да су му потребне мајице. Враћајући се ка келији, старац је на путу сусрео неког посетиоца који је дошао да га види. Он држаше пакет за њега. Старац га отвори и задиви се Божијем промислу. У пакету су биле мајице. Одмах се вратио и дао их старцу Сави.
 
Ђавоимани
 
Старац је испричао: „Пео сам се ка колиби, натоварен великим теретом. Срео ме је неки световњак из Трикале, који се понуди да ми помогне. Међутим, он је био ђавоиман, јадник, и на путу га демон сломи, те је пао. Ја га закрстих крстом на бројаници. Ђавоимани ме ухвати за десну руку и умало је не сломи. Ја узех бројаницу левом руком и закрстих га, говорећи: „У име Господа нашега Исуса Христа, изађи нечисти душе“. И он се одмах умири и затражи опроштај“. Старац је додао са дивљењем: „О, бројаница има велику силу“…
 
Старчево сиромаштво
 
Једног дана, док је седео у дворишту своје сиромашне суве колибе, он је приметио неког човека како се крије у шуми и како га прати. Одавао је утисак човека који је чекао прилику да украде.
Старац је помислио и рекао у себи: „Јадан човек. Мора да је у невољи“. И он одмах отиде, остављајући отворена врата од своје колибе. И лопов неометано уђе унутра. Међутим, на његову жалост, он не пронађе ништа вредно да се узме. Он виде само једну сламарицу и неке стварчице ништавне вредности. Старац говораше: „Иако је био лопов и један дивљи човек, он се потресао. Чак ми је и храну после донео“. Покајавши се, он је затражио опроштај. Незлобиви старац му га је радо и из свег срца дао.
 
„Ја само једем“…
 
Једанпут га је посетио отац Данило од Данилеја. Покуцао је на врата, говорећи: „Молитвама светих отаца наших“… Дуго времена није добијао одговор. На крају, старац отвори. Гушио се у сузама. У рукама је држао лук и суви хлеб и јео. Отац Данило га упита: „Шта радиш, оче Пајсије“. „Шта да радим, мој оче? Ето, зар не видиш? Једем. Ја само једем“…
И док говораше, он је јео лук и суварак, а сузе су му непрестано текле.
Како се чињаше, он беше у стању великог умилења, не могући да заустави сузе. Чувши глас оца Данила, он је покушао да се обузда, с обзиром да је требало да отвори. Не могавши, међутим, да суздржи сузе, он је извео трик са луком. Но, отац Данило (који је испричао случај) разумеде о чему се ради и даде право објашњење.
 
Светлост најслађа
 
На Катунакији он је имао божанствена искуства. Он причаше: „Једном приликом, док сам увече изговарао молитву, дође у мене велика радост. Наставио сам да говорим молитву и наједном се келија испуни светлошћу. Била је беле боје са благим преливима ка светло плавој. Срце ми је слатко куцало. Наставио сам да вртим бројаницу све док сунце није изгрејало. Светлост је била врло јака. Јача од светлости сунца. Сунце је пред њом губило сјај. Гледао сам сунце и његова светлост ми се чинила бледа, као месечева светлост у време пуног месеца. Дуго сам гледао светлост. Потом, када је светлост нестала и благодат се смањила, никакву утеху и радост нисам налазио. Пошто сам прешао из једног стања у друго ниже, себе сам посматрао као неку животињу. Ишао сам да једем, да пијем воду, да радим рукодеље и осећао се као животиња. Описани догађај сам био сасвим заборавио и сетио сам га се прекјуче (тј. дана 23. 6. 1984. године). Подсетио ме је један благочастиви судија, који се бавио умном молитвом и који је доживео слично стање“…
Светлост коју је видео, старац није изричито назвао нествореном, иако нема сумње да се ради о њој. Он је више није описивао, већ је само додао: „Видиш је и затворених и отворених очију, и ноћу у мраку и дању на сунчевој светлости.
Сличним је духовним утехама Божанска благодат тешила подвижника Пајсија, који беше добровољно осиромашио и који се са самоодрицањем подвизавао у неутешној пустињи Катунакије.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Оци Светогорци, стр 89-90.
Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *