ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

 

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА
 
I ВРЛИНЕ
 
11. Поверење у Божији промисао
 
Старац је имао велику веру у Бога и савршено поверење у Божански промисао. Стога је говорио: „Хиљаду посто сам сигуран да ће ми Бог, уколико сада некоме дам свој џемпер, док дођем до своје колибе, послати други. Али, у почетку, да би нас опробао[1], Он нас оставља да се унеколико прехладимо и да се разболимо. И тада треба пазити. Нека нико не каже: „Христе мој, ја сам га ради љубави према теби дао, а ти си ме оставио да се разболим““.
Он се никада није узнемиравао, нити губио наду, ма колико се ствари чиниле тешке и злослутне, било да се радило о личним неприликама, о невољама околине, или пак црквеним, народним и међународним. Он је видео растуће дејство и власт злог и његових оруђа, али је знао и обзнањивао да „Неко други држи узде“. На својствен начин је говорио: „Ђаво оре, али Христос сеје“. Веровао је да „Бог не допушта да се догоди никакво зло, уколико из њега не произлази неко добро или се, у најмању руку, не спречава неко веће зло“.
Нада, која „никада не постиђује“, пратила га је читавог живота, а понајвише у тешкоћама. У мраку и магли он је говорио о ведром небу. Очајним душама је говорио: „Све ће бити добро, благодаћу Божијом“. Човеку који се бринуо због непријатељских напада на нашу отаџбину, он је дао одговор који доноси наду: „И када би ми рекли да нема ни једног Грка, ја се не бих секирао. Може Бог да подигне једног Грка. Довољан је и један“. Још је веровао: „И само један Хришћанин да остане, Христос ће извршити свој план“. И док су други причали о будућем непријатном развоју у народу и сејали страх, старац је преносио ведроумље [оптимизам] и наду. Причао је о васкрслој Грчкој и о поновном стицању Свете Софије [у Цариграду]. „Постоји и Бог. Где си Бога ставио“, рекао је једном клирику, који је видео мрачну будућност отаџбине.
Старац је говорио: „Да нисам имао поверење у Бога, не знам шта бих постао. Човек делује до једне тачке, а потом делује Бог. Имајмо потпуно поверење“. И старац није мислио на неку неодређену наду, већ на опипљиву извесност, посведочену безбројним примерима.
У свом животу он је безброј пута искусио предузетништво Божије на разне начине. Као војник имао је једно Јеванђеље и поклонио га. Потом је тражио Јеванђеље, да би читао Реч Божи ју. За Божић су послали у његову јединицу двеста пакета, и само у његовом је било Јеванђеље.
У Стомију је старац једанпут дао неком сиромаху своју мајицу и остао само у подраснику. Силазећи у Коницу ради послова, свратио је до поште. Нашао је пакет са мајицама. Старац је веровао: „Ако сам дајеш, и Бог теби даје“.
* * *
У Катунакији му је телесни склоп имао потребу за нечим слатким, а није имао ничега. Ускоро је дошао посетилац који му је донео смокве и грожђе, говорећи: „Ево нешто за тебе“. И старац је заблагодарио Богу.
* * *
Једном је идући путем нашао неку лепу велику печурку. „Слава Богу, у повратку ћу је убрати да бих је појео за вечеру“. Пошто се вратио, нека живуљка је била појела пола печурке. Не жалостећи се, он је опет заблагодарио Богу, помисливши: „Слава Богу. Ето колико је требало да поједем“. И он је убра. Када је сутрадан изашао из своје келије, читав простор је био пун печурки. И опет је заблагодарио Богу. „Слава Богу“ и за једну, и за пола, и за много печурки.
* * *
Његово духовно чедо прича: „Отишао сам у Келију Часног Крста да видим старца. Видео сам неке папуче, које ми се учинише мало чудне. Одоздо су имале кожу, а одозго као да су биле плетене од вуне. Никада нисам видео сличне. Ја упитах:
„Где си их нашао, старче“.
„Узми их“, рече ми.
„Старче, шта ће ми. Питао сам само из радозналости“.
„Не, узећеш их. А мени ће донети друге, нове“.
Попустио сам пред његовом упорношћу. Узео сам их и не желећи. Пре него што сам отишао, дође један монах из Ставрониките носећи неки пакет. Старац рече: „Хајде да га отворимо, да видимо шта нам доноси пошта“.
И он га отвори: уз друге ствари беше и један пар папуча.
„Ето, видиш“, рече ми он“.
* * *
Код старца се једанпут нашао неки посетилац коме беше хладно. „Шта да ти дам, бре дете“, рече му он. Тражио је и није нашао ништа, те му даде џемпер који је носио. Чим је посетилац отишао, у истом часу дође неко и донесе му пакетић у коме беше један џемпер. Старац је испричао: „Једне године (можда 1971. године) био сам болестан петнаест дана. Имао сам врућицу, грозницу, без пећи, сам. Нисам могао да скувам ни један чај, нити сам могао да изађем ван. Веровао сам да ћу да умрем, те сам преко себе пребацио образ [схиму] оца Тихона. И одједном осетих велику благодат. Нађох се пред својом келијом у светлости и све гледах другим очима птице, рибе, планете, васцели свет. И све је причало и говорило да је Бог све створио за човека.
Молио сам се Богу да будем сам кад будем умирао. И само збор поменуте мисли ја био сам преплављиван радошћу и умилењем. Напуштеност од људи и лишавање људске утехе доноси богату Божанску утеху“.
Стога, старац није прибегавао лекару када се разбољевао. Препуштао се промислу Божијем, са поверењем и стрпљењем говорећи: „Када сам болестан не желим никога, како би ме Бог утешио“.
¦ * *
И како да се старац не поверава Богу после великих и многих пројављивања Божијег промисла. Он је о њему бринуо као дојиља која негује своју децу (1.Сол.2,7). Но, Бог га је збрињавао као достојно и изабрано чедо своје, било на људски, било на натприродан начин, од малих до неопходних ствари, за које се обично није ни молио. Стога је старац говорио: „Колику поузданост осећа дете у мајчином загрљају! Још већу поузданост осећа верујући у загрљају Божијем! Сада осећам радост детета у мајчином загрљају. Загрљај Божији је као рај. Престаје и молитва, престаје све. Живиш у рају“.
Старац је био благословен човек, који се узда у Господа. Господ беше нада његова (Јер.17,7).
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. „Без искушења се промисао Божији не би видео“, Ава Исаак, Слово 44, стр.
Кључне речи:

Коментарисање није више омогућено.