ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

 

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА
 
III ПРИНОС
 
4. Заштитник предања
 
Старац је имао усађену љубав и дубоко поштовање према црквеним предањима, које су установили свети оци. Био је у правом смислу „ревнитељ отачких предања“. Гнушао се и осуђивао сваку новотарску тежњу, као укидање одеће клирика (мантија), превод литургијских текстова, промену постова итд. За старца је предање уопште представљало најомиљенију тему, а посебно светогорско предање[1], о коме је реч.
Још као млад монах, старац је тражио оце подвижнике духовног стања и монашког предања. И све што је од њих чуо и научио, он се борио да учини својим доживљајем. Касније је записао један део поменутога и издао у својој књизи Оци Светогорци и светогорске теме.
Старац је често у разговорима наводио предање старијих отаца, тј. како су живели и борили се, поредећи га са нашим данашњим животом. Он је говорио: „Ми треба да упоређујемо себе са светима, да бисмо видели да ли смо у њиховом предању, а не са онима који су поред нас, те да испада да смо предањскији. На пример, ти имаш мулу и кажеш: „Ја сам предањскији од онога ко има возило“. Међутим, шта год су имали, свети су носили на својим леђима, исцрпљујући своје тело и вежбајући га у врлини“.
Он је наглашавао: „Ми смо обавезни да се држимо предања, једноставности и подвига како би млађи који ће доћи нешто нашли“.
Старац је светогорско предање видео у његовој целини. Он није проповедао једнострано предање неког старца, нити је правио сопствену „школу“, с обзиром да није веровао да је једини поседовалац и изразитељ, „Атлас“ светогорског предања. пошто се деценијама учио и добио духовну корист од многих стараца, он је касније природно говорио и преносио предање и млађим монасима. Старац описује расположење које је преовлађивало на Светој Гори у време када је дошао да буде монах: „Раније си на Светој Гори могао да видиш примењени Старачник. Сретао би и Христа ради јуродиве, и свете, и просте старце великих домета, и прелешћене. Данас, пак, имамо другачију прелест, те можеш да сретнеш европску љубазност. Познао сам ондашње благословено расположење. И да га нисам познавао, умро бих са болом. Међутим, управо стога патим због данашњег стања, упоређујући га са ондашњим стањем ствари. Онда беше подстрека на добро, на подвиг, а сада има подстрека на светске ствари. Боли ме када ви дим бљутаво монаштво и лажну љубазност“.
Монаштво је углавном предање. Млад монах се учи код старца, како би научио начин живота и подвига, који је његов духовни водич примио од претходних отаца. И уназад, од старца до старца, ток предања стиже до првих пустињских подвижника.
Отац Пајсије је будућим монасима препоручивао да иду или у манастире, или код неког старца, делатног познаваоца монашког живота, како би се научили монашком животу на делу, а не из књига. Наиме, он је говорио: „Од себе самог нико ништа не може научи. Ето, ови мачићи су паметни, јер су васпитани од своје мајке. Оно друго јадно је сироче, те је као изгубљено, ништа не знајући“. Он је примером хтео да нагласи корист од учења.
Старац је упућивао млађе монахе да посећују старе Светогорце и да разговарају о духовним питањима, те да их записују. Он је говорио: „Видимо како су они који су писали Старачнике, Лавсаике уз претеће опасности ишли да сусретну оце пустиње. Данас, пак, свако може лако да иде, и чак ће га и послужити“.
Било је веома поучно гледати старца како друге старце подвижнике пита о правилу које држе и о подвигу, са јединим циљем да сам има духовне користи. На крају је себе прекоревао што, у односу на друге, не чини ништа, без обзира што је вршио веће подвиге. Он је често и увек са поштовањем говорио о светогорском предању. Он га је сматрао драгоценим, али и осетљивим, попут дрвета које је склоно да се осуши и које има само неколико зелених грана.
Ето, укратко, старчевог става према подвижничком и трезвоумном светогорском предању, става поштовања, доживотног учења и многих подвига како би га доживео и неизмењено предао млађим монасима.
Његова друга страна беше одречан одзив према светском расуђивању, светском начину живота и световном суочавању. Он је изражајно говорио: „Најгоре од свега је световни дух“[2], сматрајући га најосновнијим узроком јењавања монашког предања. Он може да нанесе штету монаху више и од ђавола[3].
Монаху по природи не приличе световне ствари, које су веома штетне. Али, старац је сматрао да чак и Хришћани који живе у свету не треба да имају световни дух.
Реч његова, као огањ горући и као секира која пресеца камен [Јер.23,29], разликовала је и раздвајала световно од монашког, док су их други [често] мешали. Он је имао ретку осетљивост по поменутом питању.
Старац је са тугом примећивао да се „данас запажа утицај света на монаштво. И пророштва говоре да ће у последња времена монаси постати као световњаци, а световњаци као демони. Али, има и изузетака“. Стога је он препоручивао: „Данас је, са јењавањем монаштва, неопходна велика пажња да човек не би био повучен струјом. Јер, зло бива постепено и човек и не примети кад је заведен. Световни дух врши утицај и на манастире, [што се види у спремности] да монах живи удобно и [да жели] да се посвети са најмање труда“.
Носилац и проповедник истинског светоотачког духа, он је сматрао да је за монаха штетна и погубна расејаност, избегавање бављења духовним стварима, превелико наглашавање „успутних ствари“ у монашком животу (рукодеља, раскошног зидања, које превазилази неопходну обнову, разметљиве прославе), избегавање труда, тежња за удобношћу и лагодношћу.
Старац се једном припремио да оде из Стомија будући да су хтели да доведу пут до манастира и да направе жичару. Неко други би се на његовом месту радовао олакшици. Међутим, старчева мерила беху другачија.
О неком старцу, који је доста снисходио својим калуђерима, он је рекао: „Зашто да и они не достигну у његово стање, када већ могу. И зашто да се он спусти на њихов ниво“.
Једном је старац у некој келији видео неприличне ствари и упитао: „Какве су ово световне ствари“. Старац келије се оправда: „Поклонили су ми их“. Он поново упита: „А, ако ти поклоне сукњу, хоћеш ли да је носиш као подрасник“.
Старац је причао како га је једном посетио неки монах из пустиње. Он му је сав радостан рекао да је увео далекозбор, почевши да набраја његове добре стране, тј. да ће да добије више времена за молитву, с обзиром да ће да поручује потребне ствари из Дафнија и да ће избећи напор. Старац се није сложио са његовим духом, одговоривши му: „Знам и ја да је олакшица имати далекозбор [телефон]. И што више световних ствари имаш, утолико ћеш више лагодности имати. Ма, јесмо ли ради олакшица дошли овамо? Е, онда, боље да смо остали у свету, где би смо имали највише лагодности“.
Он је наводио и друге примере: „Живео је у једној келији један старац са својим послушником. Он је говорио свом послушнику: „Желим да правиш мало крстића као рукодеље, а да се много молиш“. Међутим, он наговори свог старца и научи иконопис. И добише они постепено много наруџбина, те купише много намештаја и одежди за тридесет свештеника и три архијереја. Међутим, ускоро је умро послушник. Пре него што је умро, отишао сам у њихову келију. Старац беше сам. Као немоћан, старчић се мучио да самог себе услужи. Наслоњаче и намештај беху упрљани прљавштином. Ето, где се све завршава, уколико оставимо молитву да бисмо вршили своју вољу“.
Старац је додао: „Многим својим послушницима, Хаџигеоргије није давао послушања. Они су се више посвећивали молитви и чинили поклоне за цео свет“.
Дођоше једанпут високи војни чиновници и обиђоше Свету Гору. На крају свратише и до старца и рекоше му: „Ми у свету имамо лагодности и световне ствари. Овде смо дошли да видимо нешто другачије“.
Старац је саветовао монахе: „Свет треба да подражава нас монахе у духовном развоју, а не да ми подражавамо свет у световном развоју.
Уколико не стекне сладост у духовним стварима, калуђер неће имати утехе. Он потом почиње да жели световне ствари. Међутим, пошто не може да их употребљава као световњаци, он се мучи. Световне ствари и светован дух ће донети пустош и на Свету Гору. Слично се догодило са египатским монаштвом. У монашким келијама Тиваиде старинослови [археолози] данас налазе вајарске представе лова из доба самодршца Зинона итд. Пошто се изгубила једноставност и пошто су монаси почели да се баве реченим стварима, дошло је до опустошења монаштва“.
Старац је говорио пророчки о Светој Гори: „Видећете, велике грађевине, које поједини зидају, касније ће опустети. У њима неће хтети да бораве, чак ни да им плаћају. Само ће узимати грађу да би правили друге келијице“.
Он је тврдио: „Данас има доста грађе. Многи млади долазе за монахе, али је мало квасца. Ми нисмо онакви какве нас хоће Бог и млади који долазе не виде пример. Нема примера“.
Старац је патио због Свете Горе и борио се да остане мирна, духовна, да пориче свет, али не и да је негостољубива, да је неузнемирена од погубних световних утицаја како би и даље била света и како би изнедривала свете. Пун наде, старац је наглашавао: „Опет ће се вратити предању. Видећете како раскошна возила постају као кокошарници и младе монахе како живе у пећинама“.
Старац је желео да се монах ограничи на оно што је неопходно и да не расипа време и снагу на бескорисне и таште ствари, које га остављају духовно сасушеним.
Његов став према предању није био површан, сув и крут. Он је осећао његову вредност, живео га и предвиђао будуће последице од његовог држања. Имао је расуђивања да снисходи људској слабости, не прелазећи границу. Он је говорио: „Ја разумем да неко успе једну кашику уља, када осећа слабост, да убаци једно дрво више у пећ, да има и животињу, која му је неопходна. Али, ми смо претерали. Који „подвижнички живот желимо“ и ког света смо се одрекли, кад сав свет (световно размишљање) задржавамо у себи и кад живот испуњавамо свим удобностима и лагодностима? И најстрашније је што се, уместо да видимо своју кукавност, ми представљамо као расудљивији од светих отаца“.
Старац је давао пример својим беспрекорним животом. Он није имао ни петролејску лампу. Ноћу се служио свећом. Воду за посетиоце је са извора довео са пластичном цеви. За себе ју је доносио у кофи, пунећи чесму код терасе за простирање веша. Када су га упитали зашто не доведе воду цревом до келије, он је од говорио: „Зар сам толико изгубљен? Зар не могу да ставим црево и да имам воду унутра? Али, речено ми није од (духовне) помоћи“. Људи су чули за гостопримницу под ведрим небом, те су замишљали неку изузетну гостопримницу са наслоњачама. Коначно, видели би ољуштене пањеве на земљи. Међутим, једноставност им је давала спокојство, те су говорили: „Ето шта смо тражили“. Премда је имао могућности, и премда је знао и умео, он се није трудио да гради „резбарене келије“[4], већ да изграђује дом душе своје. Уместо да кречи своју келију, он је непрестано белио душу своју подвизима и молитвом. Његова келија је била једноставна и стара. Почађавела од много свећа које је палио, старчева келија је имала и пауке. Старац је говорио: „Они ми духовно помажу с обзиром да ме подсећају на пећину у којој су живели свети оци. Световне, пак, ствари преносе у свет“. На старца су остављале утисак једноставне, подвижничке, скромне ствари, које су приличиле монаху. Он је одмах поклонио један топао скуп капут од крзна и радије носио чупави огртач. Он се хотимице лишавао многих ствари, које су други сматрали неопходним. Међутим, лишавање му је доносило духовну утеху, као што је говорио: „Да би дошла божанствена утеха, треба првенствено да понестану лажне утехе“. Ави Исаак [каже]: „Онај ко осиромаши у световним стварима, обогатиће се у Богу“[5].
Ето, укратко, старчевог духа. Ето циља због кога је монах дужан да избегава световне ствари. На једноставан и сажет начин он речено веома лепо изражава: „Авај, у пустињу смо дошли ради нестворене светлости, а ми све створене [ствари] ловимо“.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. На Светој Гори, на благословеном месту непрестаног служења Богу, чувају се најчасније ствари вере наше: свети појас Пресвете Богородице, комади Часног Дрвета, свете мошти, чудотворне иконе, рукописи и многе друге вредности. Заједно са њима подједнако је драгоцено и часно уризничено више него хиљадугодишње монашко предање, тј. начин живота, подвизавања и службе Богу. Оно што су живели преподобни оци из египатских пустиња, са Синаја, из Сирије, али и из константинопољских манастира и са Олимпа Витинијског, чува се данас, не само у библиотекама светогорских манастира, у градитељству, појању и правилима, него и у животу и подвигу светогорских отаца. Безметежје, као и установа неприступности за жене, свете мошти, вредности и рукописи постоје и другде, можда и значајнији (Света Места, Синај). Међутим, непрекидно монашко предање много векова, са великим бројем монаха и са свим видовима монашког живота, може се наћи само у Атонској заједници. Стога је Света Гора јединствена. У наше време постоји промишљање о обнављању манастира, о чишћењу живописа, о очувању и обезбеђењу вредости. А да ли има неког труда на очувању и цветању осетљивог светогорског предања?
  2. Јеванђелист Јован о свету пише: Не љубите света ни што је у свету. Ако неко љуби свет, љубави Очеве нема у њему; Јер све што је у свету: похота телесна, похота очију, и надменост живљења, није од Оца, него је од света. И свет пролази и похота његова; а онај који твори вољу Божију остаје вавек (1.Јн.2,15-7). Свети оци изразом „свет“ називају страсти и грех, али првенствено световно размишљање и прилепљеност и бригу за вештаствене – световне ствари, од којих нас одвраћају: „Немој заволети душом својом ништа световно“, Ава Исаак, Слово 7, стр. 35. Јер: „Свет је блудница, која привлачношћу своје лепоте привлачи у своју жељу оне који је гледају. И онај ко је жељом света делимично побеђен и опхрван не може да се искобеља из његових руку, све док не свуче са себе његов живот. И пошто га оголи од свега и истера из дома његовог, у дан смрти, човек у њему препознаје праву варалицу и преваранта… И тај свет не држи само своје ученике, и своју децу, и оне који су везани за њега, него и оскудољубитеље и подвижнике и оне који су разорили свезе његове и једном се уздигли над њиме“, Ава Исаак, Слово 85, стр. 329.
  3. „Одмарање и нерад су погибао душе. Они могу да оштете душу више од демона.“ Ава Исаак, Слово 73, стр.291
  4. Израз преподобног Нила Мироточивог.
  5. Ава Исаак, Слово 43, стр. 178.
Кључне речи:

Коментарисање није више омогућено.