НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

 

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА
 
II БЛАГОДАТНИ ДАРОВИ
 
9. Чудесни преласци
 
Док се налазио у својој келији на Светој Гори, старац се (да би помогао некима у опасности, или из неког другог разлога) преносио веома далеко.
Људи би га видели и чули. Понекад је био невидљив, пратећи и знајући шта се дешава са неком особом, породицом или манастиром.
* * *
У Манастиру светог Јована Богослова Суроти, на брзину су извршили постриг неке старе монахиње, због блиске смрти. Отац Пајсије још није био обавештен о њеном облачењу у расу. Па ипак, иако се налазио на Светој Гори, он је пратио сахрану, премда није могао да препозна коју монахињу сахрањују.
* * *
Једном је старац отишао у Јерусалим ради поклоњења. У речено време дође нека дружина младих да га види. Иако је био одсутан из своје келије, они га нађоше. Отворио им је, послужио их ратлуком, поразговарали су и отишли врло радосни. Преноћили су у Манастиру Филотеју и испричали да су видели старца. Оци се зачудише [и запиташе] се како су га нашли када је био одсутан. Сутрадан неки Филотејац оде у Панагуду, али не нађе старца. Он упита у суседној келији и увери се да је одсутан.
О поменутом догађају је био обавештен и тадашњи вратар Манастира Кутлумуша, садашњи ватопедски игуман архимандрит Јефрем и други оци. Догађај је постао широко познат на Светој Гори.
* * *
Три монахиње из Манастира Часног Претече из Преображења са Халкидике, 15. августа 1987. године дођоше у Манастир Суроти. На бдењу су појале за десном певницом. Три пута, на „Часнију…“, на хвалитне и на херувици, десна певница је чула старца како поје у олтару, иако се налазио на Светој Гори.
* * *
Старац Григорије из наведеног манастира прича: „Једног дана сам посетио старца у Панагуди. Беше много народа. На крају ми је рекао да преспавам у његовој келији. Појели смо нешто на брзину, па ми рече да се одморимо, будући да је био веома уморан и неиспаван. Две ноћи није спавао. Позвавши ме ујутро на службу, он ми рече:
„Нису ме пустили да спавам целе ноћи“.
„Ко, старче“.
„Ето, напољу је служено бдење. Било је много лепо“.
Док се налазио на Светој Гори он је учествовао на свеноћном бдењу у манастиру напољу у свету“.
* * *
Сведочанство госпође М. Д.: „Пре неколико година, док је старац још био жив, ја се разболех. Појавио ми се један мали тумор. Мој син оде, упита га и рече му да идем у [болницу] Теагенио, као што је и било. Одвели су ме у захватну салу. Брза биопсија је показала злоћудни рак. После шест дана лекари ми рекоше да ћу опет ићи на захват уколико за један дан не престане крварење из ране.
Мој син поново отиде код старца. И он одговори: „Нека ти се мајка не секира. Није ништа. Лекари су лоше урадили захват“. Дао му је једну бројаницу и рекао му: „Дај је својој мајци и реци јој да ће њоме да притера лекаре уза зид“.
Седмог дана, иако је био на Светој Гори, он се појавио у болници! Ја видех старца крај себе како намешта цевчице које су вадиле крв. Пре него што сам успела да му заблагодарим, он нестаде. Увече су дошли лекари и утврдили да је крварење престало. Рез је зарастао и на даље су сва испитивања била одречна. Ни једна таблета, ни химотерапија нису били неопходни.
Када сам изашла из болнице, ја у Манастиру Часног Претече сретох старца и заблагодарих му што је дошао у болницу да ме посети.
Он је одговорио: „Дошао сам, дете моје, јер су те лекари намучили без разлога““.
* * *
Понекад се старац некима јављао у сну, што и није много чудновато. Чудесно је, међутим, што је он био свестан јављања. Када је сусретао лица којима се јављао, подсећао их је на своје јављање и питао да ли су учинили оно што им је био рекао у сну.
Сведочанство оца Василија Вирлија, свештеника Цркве светог Луке у Ставруполију у Солуну: „Једног лета осамдесетих година, моје здравље се веома погоршало. Целог месеца јула сам био болестан. Када је почео Богородичин пост, у несвестици због неспавања дође ми помисао да ћу да умрем. У зору мало заспах, и видех старца Пајсија који ми говораше: „Бре лудо, нећеш да умреш“. На питање, како да превазиђем тешкоћу, он ми одговори: „Смирење је лечи“. Ја осетих велику необјашњиву унутрашњу радост и снажну жељу да посетим старца. Истог дана пођох на Свету Гору водећи са собом, због претходне моје муке, једног познаника као помоћника. У Кутлумушу упитасмо неког монаха да ли је старац у својој келији. Он нам одговори: „Нисте стигли. Малопре је отишао“.
Ја рекох свом познанику да брзо идемо. Стижући у келију, ми га чусмо: „Е, учитељу (још нисам био рукоположен). Хајде овамо, бре чедо моје. Тебе сам чекао. Како бих отишао. Где смо стали јутрос у разговору“.
„Код смирења, старче““…

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *