НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

 

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА
 
I ВРЛИНЕ
 
14. Заљубљеник безметежја
 
Читав живот старчев се одликовао непрестаним покушајима одласка у пустињу. Рекао би неко да се он родио са неугасивом чежњом за безметежјем, која никада није утихнула. Од малена он се усамљивао, иштући безметежје. Често се пео на планину и боравио у пећинама или се верао по стенама. Он је подражавао Господа, који се удаљаваше у пустињу и мољаше се [Лк.5,16]. Његов првенствени избор беше безметежни живот. Међутим, по домостроју Божијем његова чежња се дуго година није остварила. И уместо да угасе његову чежњу, све препреке које су се појављивале на путу ка безметежју још више је распаљиваху. Године подвига у општежићу, у особеножићу и у Стомију, биле су у ствари припрема за безметежје.
На Синају се старац нарадовао безметежју, окусивши његове плодове и духовно се обогативши. Живео је анђелски живот, као бестелесан. Он је прилагодио свој живот светој пустињи и осећао њену утеху. Доживљавао је тајне и узвишена стања, имајући непрестану молитву.
Он у својој посланици (8. 5. 1966. године) из Ивиронског скита објашњава: „Ја не да сам само прекинуо дописивање, него и сваки сусрет избегавам. Уколико даље будем отишао од светских тешкоћа, утолико ћу више моћи да помогнем свету у тешкоћама. Јер, труд неће бити људски, него ће сам Добри Бог да делује на тешкоће света, не повређујући самовласност [слободу]“.
У Келији Часног Крста стално се повећавао број посетилаца. Старац је предузео одговарајуће мере да би обезбедио безметежје. Оградио је околину и поново прекинуо дописивање. Он (9. 12. 1970. године) пише: „Мој живот, као монаха безметежника, не би имао смисла кад бих се дописивао. Смисао ће имати уколико се непрестано будем сећао и молио за свет. Сада, зими, имам безметежје која ми је неопходно. Лети не могу да имам безметежје, нарочито због изучавалаца [студената]“.
Његова велика љубав му није допуштала да доживљава таворске догађаје и да буде равнодушан према страдајућем човеку. Он се веома трудио да изађе из свог стања и разговара са људима. Мали број људи је разумео његову жртву, тј. остављање жељеног безметежја ради бављења људским тешкоћама. Подвиг читавог његовог живота беше да живи безметежно и да помаже људима.
Богопросвећени старац је са расуђивањем одлично повезивао безметежје и служење. Он беше успешан спој безметежника и духовног руководитеља. Личио је на древне ратнике који су користили оружје са обе руке, услед чега су називани двоструки дешњаци. Безметежје је користио на најбољи начин. И када су га догађаји и воља Божија доводили међу људе, он је отварао своје духовне житнице и као добар житничар, као други прекрасни Јосиф, хранио гладан народ Божији оним што беше сакупио у пустињи.
Старац је успевао да живи у безметежју иако су га многи посећивали и премда га је понекад свет гушио. Њему је помагало његово безметежно правило, искуство и велико расуђивање, које је све и свакога доводило у ред. Стога је сам имао духовну подршку, а истовремено је и људе успокојавао.
Старац је говорио: „Могу да причам, да се дружим са људима, али после желим да будем сам“. Он је унутра дубоко у бићу био безметежник. Још је додавао: „Онај ко не може да живи у пустињи, нека се потруди да створи безметежне услове на месту где живи. Уколико се побринемо да одсецамо своје страсти, и на месту где живимо биће пустиња. И ја бих сада (последњих година живота) желео да живим на Атону са „нагим подвижницима“[1]. Али, могу ли? Дух је срчан, али је тело слабо [Мт.26,41]. Ноћу желим да будем сам, а и у току дана три сата. Заиста осећам потребу да се сасвим осамим“.
Он је дан употребљавао за тешење напаћених, а потом би искао ноћно безметежје. Он је говорио: „Уколико ноћу имам некога у гостима, не могу потпуно да осетим безметежје“.
Лети је он сваког дана нестајао на неколико сати у шуми. Био је очистио одређена места да би се молио, начинивши и склепану колибицу од трске. Читао је Псалтир, молио се на бројанице и враћао се у колибу, где су га многе душе чекале да би га виделе.
Можда неко помисли: „Какав је безметежник био старац, кад је читав дан разговарао са људима“. „Постоји човек који од јутра до вечери прича, и уједно држи ћутање, тј. не говори ништа што није корисно“[2].
Старац је у безметежју служио Богу. Разговарајући са људима, он их је приводио Богу. Међутим, као пријатељ и заљубљеник безметежја, увек је имао чежњу за пустињом. Стога је задњих година у више наврата покушавао да се на неко време повуче на пусто место. Ипак, наилазио је на препреке. Посетивши Синај, желео је да остане у безметежју. Слично и у Светим Местима. Размишљао је и о Метеорима и другим местима, али је свуда наилазио на препреке. На крају се молио Богу да га удостоји да две три године поживи у пустињи, пре него што га узме из овог живота. Покушавао је да се са једним или двојицом отаца настани дубље у Светој Гори, али су сви његови покушаји били безуспешни. Воља Божија је била да остане у својој колиби и да помаже људима, као што се двапут јасно осведочио.
Након осведочења одозго да прима људе и после погоршања болести, био је онемогућен да лети као слободна птица по далеким пустињама. Задовољио се самоограниченим животом у својој колиби. Личио је на „усамљеног врапца“ или на „пустинољубиву грлицу“.
Старац је живео као у дубокој пустињи, будући да је његово срце искоренило страсти и с обзиром да је стекао умно безметежје. Достигао је у стање у коме је истовремено могао „да буде у мноштву и да буде сам“[3]. Постигао је да „буде пријатељ свим људима и да остане сам у свом разуму“[4]. Он је остао „непокретан срцем, боравећи са људима споља, а са Богом изнутра“[5]. Већ врло рано могао је да чује када хоће или да не чује, да гледа или да не гледа.
У зиму 1959. године посетио га је неки војник у Стомију. Нашао га је болесног у кревету и рекао му: „Болесни сте, оче. Ни ова деца вас не пуштају да одахнете“.
„Која деца…? А…, сад сам их чуо. Нисам обратио пажњу“.
Војник је схватио да старац, погружен у молитву, није чуо гласове дечије дружине, која су се играла у манастирској порти и својим гласовима потресала свет.
Док је трагао за пустињским местом ван Свете Горе, показали су му лепу пећину на тихом месту, али су му казали да у близини пролази пут и да се чује бука од возила. „Та бука ми не смета“, рекао је. „Уколико желим, могу да је чујем или да је не чујем, да видим возила или да их не видим. Друга бука је гора када покушавају да ме уплету у разне теме“.
Међутим, старац је говорио да у почетку „безметежје (далеко од света) врло брзо доноси и унутрашње безметежје у души уз подвиг и непрестану молитву, услед чега човеку више не смета спољашњи немир[6] .
Старац је из свог безметежног искуства говорио: „Безметежје је и само по себи молитва“. За једно безметежно станиште [манастир] у свету говорио је да у њему напредују, с обзиром да воле безметежје и да, с времена на време, нерасејано живе у колибицама. Заиста, по ави Исааку, „безметежје је врхунац савршенства“[7], и „његово часно дело постаје пристаниште тајни“[8].
Безметежје је добро, али је неопходно да се подвизавамо, тј. да вршимо и дела безметежја. Особено је говорио: „Какву ћу корист имати од безметежја, када са собом имам свој пријемник [радио]? Да би пустињаку пустиња помогла, треба да буде или да постане добар[9] . Слатко воће на сувим местима је слађе, неголи на влажним, а горко још више горчи. И добар човек у пустињи постаје бољи, док острашћен постаје још острашћенији. Има неких који желе безметежје. Они налазе тиху колибу, а затим га избацују напоље (тј. падају у немар и равнодушност), те понекад прочитају и понеку књигу“.
Старац је исприповедао и следеће: „Раније, док је Ватопед био особеножитељни манастир, договорише се два монаха да пођу у пустињу. Они узеше једну келију. Један је био подвижник. По целу ноћ је бдео. Други је спавао. Њему наравно сметаху подвизи његовог саподвижника, те му говораше: „Шта радиш по целу ноћ, те се не смириш? Читаш и не разумеш оно што Псалтир говори: ,И у ноћи против тебе’ (тј. против мене, јер ме не пушташ да спавам ноћу)“. Из реченога се види да је један отишао у пустињу ради узвишенијег духовног живота, а други ради вишег телесног живота, ради удобности“.
Старац је још наглашавао: „Да ли они који живе у безметежју употребљавају ћутање (тиховање) или воде разговор са помислима? Уколико разговарају са помислима брбљивији су и од брбљиваца. Јер, брбљивог опомињу, грде, те се помало исправља, док други има утисак да је и безметежник и себи чини велико зло. Да би човек био безметежник треба да има умну молитву“.
Она је и сврха безметежја. „Садржинско дело безметежја јесте пребивање у молитви“[10].
Старац је сматрао да су неопходни одређени предуслови да би неко пошао у пустињу. Или човек треба да иде као послушник код старца, или да прође кроз послушање у општежићу. Он је говорио: „Уколико млад монах оде да живи сам у безметежју са својом вољом без надзора, чак и да не постане ђавоиман, опет неће имати напретка“. Једног младог калуђера, који је тражио да иде у пустињу, старац је одвратио говорећи: „Сада не можеш да живиш сам у безметежју“.
Једног старца Светогорца, који је живео сам у келији и губио се у бескорисним бригама, не налазећи духовну утеху и спокојство, старац је саветовао: „Узми Добротољубље и своју бројаницу и изађи међу кестенове“.
На питање како човек може да живи у безметежју на Светој Гори, он је одговорио: „Може, уколико живи неприметно и не ствара везе са световњацима“.
Старац је помогао оцима који су имали претпоставке да живе безметежни живот. Захваљујући њему, многе келије су оживеле и настала су безметежна огњишта.
Старац је безметежни дух живео и предавао. Он је имао велика очекивања и много наде у безметежје, верујући да ће „из њега произићи препород Цркве“.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Сагласно светогорском предању постоје седам, а по некима дванаест, монаха који живе у пећинама Атона и моле се за васцели свет. Када један од њих умре, други заузима његово место, те их је увек исти број. Неумесно их зову „наги“, с обзиром да носе старе расе и не брину се ни о чему.
  2. Ава Пимен, Изреке стараца, Р6 65, 329 а.
  3. Добротољубље, том 4, стр. 20.
  4. Ава Исаак, Слово 58, стр. 239.
  5. Лествица 31, 43.
  6. Посланице, стр. 110.
  7. Ава Исаак, Слово 23, стр 100.
  8. Ава Исаак, Посланица 3, стр. 362.
  9. И свети Јован Лествичник (27, 5) острашћенима забрањује да сами живе у безметежју: „Ниједан човек који је подложан гневу и гордости, лицемерју и злопамћењу, не треба да се усуди да види ни трага од безметежја“.
  10. Ава Исаак, Слово 85, стр. 346.
Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *