ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА
XIII БОЛЕСТ И БЛАЖЕНО УПОКОЈЕЊЕ
Бол и болести
Као што је раније речено, подвиг и бол су пратили старца током целог живота. Он је приносио подвиг добровољне жртве љубави Христу, примајући тегобне болести са благодарењем и славословљем. Био је опробан разним болестима. Бол и болести постали су му скоро трајно стање. Болестан будући подвизавао се и подвизавајући се беше болестан. Имао је способност да занемарује свој бол. „Ти ради свој посао, а ја ћу свој“, говорио је и настављао да се моли, да се бави рукодељем или да прима људе. Сам је био болан, али је тешио болне.
Од почетка свог монашког живота он је много година патио од проширења бронхија, погрешног утврђења болести и лечења, искашљавања крви и на крају од тешког захвата.
Када му је извршен захват на плућима, прехладио се, те су му дали јак антибиотик, а беше празног стомака, услед чега је добио упалу и ране на дебелом цреву. Изгледало му је „као да су му се црева ољуштила“. Потом је постао веома осетљив. Уз најмању прехладу имао је тегобе и крчање, избацујући пену и крв. Слично се дешавало и од поједине хране.
Он беше веома осетљив на хладноћу. Када би на бдењима врата мало остајала отворена, почињао би јако да кија и кашље. Много пута је на чело стављао салвету или мали мелем. Сам је објашњавао разлог: „Имао сам главобољу, те ме је један монах из Ставрониките посаветовао да испод скуфије ставим салвету да би ме прошло. И стварно беше успешно, с обзиром да се глава за грева“.
Са првим хладним временом, од септембра, он је ложио направљену пећ. Осим што га је грејала, она га је откривала посетиоцима.
Видевши да постоји потреба, он је устајао и отварао ма у ком стању се налазио, ма колико био болестан, било да је хладно, киша или снег. Посетиоце је стављао у гостопримницу, која беше топла, а сам је ишао у цркву, која беше веома хладна, са сваким посебно разговарајући. А разговор је, међутим, могао да потраје сатима.
Своје стање, ма колико било тешко и болно, старац је подносио са славословљем. Он није роптао, нити је тражио од Бога да повуче болести и да му да здравље.
Пет шест месеци је боловао од обољења пршљенова. Оно га је било ухватило и на Синају, када је хтео да подигне тежак гранитни камен. Много га је болело. Понекад се ослањао на два штапа и имао велике потешкоће да служи људима.
Последњих година је имао чешће крварење у цревима, које се постепено појачавало. Дошло је до неопходности да иде у клозет до деветнаест пута у току ноћи немајући ништа, осим што је избацивао крв. Лекари нису знали тачно за узрок крварењу, с обзиром да старац није хтео да врши испитивања.
Старац је примао људе и обављао своја духовна правила. Он је доследно држао свој подвижнички типик, али су његове снаге слабиле. Беше исцрпљен од крварења и умора. „Долази ми понекад да се угасим“, говорио је он.
Две године пре свог упокојења он је отишао да прослави Васкрс у неку келију заједно са другим оцима. Рекао је старцу келије, шалећи се: „Бре, оче… ил’ је твоја келија, чини се, отишла даље, ил’ сам ја остарео. Шта ли је од двога… Биће да сам ја остарео“.
Старац је видео да му понестаје снаге. Болест се погоршавала и незаустављиво крварење се настављало. Међутим, он је све подносио, не прибегавајући лекарским прегледима или лековима. Једино што је од Бога силовито тражио беше да помаже страдајућој браћи, који нису престајали да притичу и ишту помоћ. И како да се Благи Бог не сажали и не услиши молитве његове?
„Нешто ми се догодило“
Старац је испричао: „Док сам се налазио у тешком стању, нешто ми се догодило. Док сам лежао у кревету, узех икону светог Арсенија, притиснух је на стомак и осетих неку силу из ње“.
Њему се повратила снага, те је наставио подвиге и своју службу људима за неко време. Имао је све знакове (крварење итд.) болести, али се осећао снажним.
На границама издржљивости
Поменуто стање, међутим, није дуго потрајало. Он се повратио у старо стање и почео је да осећа хватање несвестице. Понекад је падао у несвест у дворишту своје келије. Када би долазио себи, он је благодарио Богу што га нико није видео. Једном је било и снега. Касније је говорио: „Нашли бисте ме „као врећу у слани““. Друге недеље поста 1993. године, у време Свете Литургије у његовој келији, његова исцрпљеност беше на врхунцу. Почео је тешко да дише, очи су му биле широм отворене, и на кратко му је дисање личило на самртни ропац. Из благочашћа, међутим, он није хтео да седне. Најзад се онесвестио падајући напред, али су оци стигли да га задрже. Пошто се освестио, убеђивали су га да седне, што он није прихватио. На крају Свете Литургије, упркос поновљеним несвестицама и повраћању, трудио се да услужи присутне оце, не обраћајући пажњу на своје тешко стање. На крају није дозволио никоме да остане са њим. Остао је сам, „као човек без помоћи“ од стране људи, напаћен, препуштајући се милости Божијој.
Због великог губљења крви његово лице је сасвим побледело. Његови познаници су се трудили да му помогну чиме су могли. Предлагали су да му донесу гвожђе у таблетама. Он је избегавао [да прихвати предлог] и говорио је шалећи се: „Гвожђа имам доста. Челик ми треба“. И није прихватао понуду.
Старац се није узнемиравао. Једино се молио да Бог уреди да крварење престане када се служи Света Литургија да би могао да се причешћује, што и беше у једном периоду. Он је боље од свакога знао и о својој болести и о крају, који је осећао као све ближи, премда није свима говорио.
Читавог свог живота је мислио на смрт. Направио је свој кревет као гроб. Где год да је ишао, копао је по један гроб. Међутим, сада је у загонеткама почео да прича својој духовној деци, припремајући их за скорашњи растанак. Он је говорио: „Када се кућа поквари (када се тело разболи) и почне да прокишњава, домаћин (душа) не жели да остане унутра“. Анђелску схиму свога старца, оца Тихона, чувао је годинама као благослов, а сада је разделио. Био је припремио гњечене крстове и иконице и написао да их поделе после његове смрти као благослов ради опроштаја.
Дознавши за његово здравствено стање, васељенски патријарх му је поручио да изврши прегледе. И необично, крварење је на неко време престало. Он је са простотом питао свог ученика: „Наравно, треба да послушам патријарха. Али, зар сада нисам ослобођен, с обзиром да је крварење престало? Шта ти кажеш“. Убрзо потом крварење је опет почело.
Старчево стајалиште је било објашњавано на разне начине. Једни су се „саблазнили“, сматрајући да ради против себе. Други су се дивили постојаности и храбрости, са којом се суочио са испитивањем, и многи имађаху духовне користи, углавном болесни, тешећи се гледајући како је и старац болестан и како трпи.
Многи оци су старца молили да пази на своје здравље, говорећи му: „Потребан си нам“. Једни су му држали поуке шта треба да ради, док су други ћутећи и са патњом у души пратили његово страдање и молили се. И свако је расуђивао и поступао према својој помисли и духовном стању.
Последњи излазак. Развој болести
Старац је, као и сваке године, вршио спомен светог Христодула у суседној келији која је славила, код својих духовних чеда. Потом је отишао у Манастир Кутлумуш, да би честитао игуману, архимандриту Христодулу, коме беше имендан. Сутрадан, 22. октобра 1993. године, изашао је са Свете Горе, по обичају задњих година, ради бдења светог Арсенија у Суротију. Радило се, међутим, о његовом последњем изласку. Више се није вратио ни као покојни.
У Суротију је био на бдењу и, као обично, остао неколико дана, да би се видео са сестрама и са људима који су имали потребу. Потом је имао намеру да се врати. Међутим, у међувремену су му се замрсила црева. Њему су се затворила црева и крварење је престало на кратко. По природи ствари био је приморан да попусти молбама и подвргне се прегледима.
Болест његова је укратко имала следећи развој:
У болници Теагенио лекари су утврдили постојање поодмаклог рака. Имао га је шест година, премда није изгледало да се преселио [на друге органе].
Побожни лекар, господин Георгије Блацас, који је и раније извршио захват код старца, беше узнемирен због података прегледа. Старац му је рекао:
„Немој. у реду, имам рак. Вршићу послушање у свему што ми кажеш. Готово“.
Следећи упутства лекара, он је ишао на зрачења да би се тумор припремио за захват. Сваки пут кад би ишао на зрачење, чекало га је много људи и причало му своје муке. Он је имао већу тешкоћу, с обзиром је његово црево требало да се празни триде сет пута на дан уз страшне болове. Ипак, његов осмех се није угасио. Он је тешио друге болеснике. При захвату због киле он беше сакрио своје име. Сада је, пак, рекао да га упишу, примајући све који су хтели да га виде, с обзиром да је знао да ће ускоро да оде.
Захват је извршен 4. фебруара 1994. године. Уклоњен је тумор са дебелог црева, али се болест развијала страшно брзо. Она се преселила на јетру и плућа. Привремено су му учинили да столицу врши мимо природе. Стога је старац у шали говорио лекару: „Немој да ме устоличиш. Не желим“. Потом је захват поново из вршен и црева су била враћена у дејство. Прихватио је да врши и химотерапију. Врло се намучио при осовинској томографији. Био је у колицима, болело га је и тресао се од хладноће. Свој ред је уступио другом болеснику, а сам је дуго времена чекао у ходнику болнице. Када је дошао тренутак да изврши преглед, уређај се покварио, те је на крају дошло возило и пребацило га до другог осовинског томографа. Утврђено је брзо ширење рака на јетру и плућа. Цело време старац је био радостан и расположен, говорећи своје лепе шале, као да није био болестан. Он је тешио и успокојавао све који су му прилазили.
Принос са мученичким боловима
У Манастир Суроти пре захвата, у болницу, а потом опет у манастир долажаху многи да га виде, да кажу своје муке и да му затраже опроштај, што боловима од болести додаваше напор и муку, премда беше неизбежно.
„Старче, где остављаш чеда своја“, упитао га је неко.
„Е, дани година наших [достигоше] седамдесет година (Пс.89,10). Доста је“…
„Старче, зашто се не помолите да вас Бог излечи, с обзиром да сте нам врло потребни“, упитао га је неко други.
„Шта? Да изигравамо Бога? Па, ја сам му тражио да ми да ову болест“…
„Старче, реците ми ваш последњи савет, да бих га се сећао“, замолило га је духовно чедо.
„Треба да имамо духовно господство, којим постајемо сродни Христу“…
Старац је у манастиру окупљао монахиње које су се жртвовале да би га успокојиле, поучавао их и давао им последње савете.
* * *
У болници Теагенио беше човек болестан од рака, по имену Ламброс М. из Трикале. Он беше веома слаб, буквално сасушен, у колицима, с обзиром да није могао да стоји на ногама.
Његова жена је после упорног покушавања видела старца. Он јој је рекао да ће Ламбру бити боље, да ће отићи у Трикалу и обрадовати своју породицу. Међутим, убрзо ће поново да падне и умре. Болесниково стање, пак, беше веома тешко и по разуму искључиваше сличан развој. Међутим, све се збило како је предрекао и Ламброс је умро после отприлике шест месеци.
* * *
У четвртак Светле седмице 1994. године старца је посетила госпођа Ерифила Цика из Волоса. Она наводи: „Лета 1993. године мојој ћерки Антонији у добу од једанаест година појавише се беле мрље на крајевима руку и на ивици усне. По лекарима, радило се о доста тешкој болести, која има и свој развој. Почели смо са лечењем кортизоном, али без исхода. Наше разочарење је било велико. Отишли смо у Суроти да видимо старца. Примио је мене и моје три девојчице, осмехујући се упркос страшним боловима.
Пошто сам му испричала о болести моје ћерке, он узе руке девојчице у своје руке и упита, гледајући је дубоко у очи: „Зашто си, дете моје, много тужна“ (заиста, моја ћерка беше трајно тужна од смрти њеног оца 1991. године).
Затим се окренуо ка мени и рекао: „Ерифила, дете моје, не брини. Није ништа. Није ни наследна болест (као што су нам говорили лекари), већ од велике секирације“.
Изненада ме старац упита: „Шта желиш да се догоди“. Од говорих му: „Да мрље остану где су“.
Пошто је закрстио дете својом светом руком, он ми рече: „Све ће бити добро“.
И заиста, ширења болести није било. Има десет година да нисмо отишле код лекара и да нисмо вршиле никакво лечење. Ја сам старцу рекла да се болест заустави, а не да нестане, како би целог живота [мрља] подсећала дете, али и целу нашу породицу,
на старчев дар и благослов, који нам је широкогрудо даровао“.
* * *
Преосвећени митрополит Ксантија, г. Пантелејмон (тада још увек архимандрит) посетио је старца месец дана пре старчевог упокојења. Он пише: „Заједно са нама било је и двоје деце. Били су набрали дивље цвеће, које су непосредно пружили старцу чим смо ушли у његову келију, стављајући га на његов јастук. Он је рекао: „Видиш, знају деца шта раде“. Хтео сам да га уверим да нам је потребан жив, да нам је неопходан и да се молимо за њега. Он нам је, међутим, рекао да се сам молио за друго, изражавајући, са увек веселим расположењем, недоумицу, тј. питање кога ће коначно Бог услишити. Потом ме је својим непромењивим расположењем (које је преносило радост и које је блистало на његовом бледом лицу) упитао да ли сам му донео писма за небо, с обзиром да беше прилика да их понесе без маркица“.
* ¦ ¦
Отац Тимотеј Цотрас, игуман Манастира светог Јована Руса из Касандре, приповеда: „Дошли смо у Суроти да видимо старца Пајсија, заједно са блаженим митрополитом Касандрије Синеси јем и оцем Агатангелом.
Пошто смо се поклонили у Цркви светог Арсенија, кренули смо ка малом салону. Старац је видео да долазимо, те је изашао да нас сусретне. Изненађени, ми га видесмо у натприродној светлости како нам прилази у ваздуху, уопште не ходајући по степеницама.
У салону је после послужења владика кратко остао са старцем, а затим смо отишли. Тридесет метара ниже преосвећени рече нама и игуманији: „Јесте ли видели. Светост се не може сакрити. Летео је и сав блистао“. „Иде за нама“, приметио је тихим гласом отац Агатангел. Иза нас је ишао старац да би испоштовао епископа, иако беше тешко болестан.
Владика се окренуо, угледао старца, насмешио се и замолио га да се врати у своју постељу да се не би умарао“.
Блажено и неприметно упокојење
Старац се смирено покоравао упутствима лекара. Ипак, једног дана је позвао лекара и рекао му:
„Овде ћемо престати са лечењем“.
„Зашто, старче“.
„Сада ћеш ти да слушаш. Даћеш наређење да престану. Сада не могу ништа да радим. Јуче сам хтео да се помолим на коленима и нисам могао. Не могу ни са ким више да се видим. Завршено је моје посланство. Ето, шта беше беше. Овде ћете да ме оставите“.
Затим је упитао:
„Могу ли да пијем мало воде или цеђене лубенице? Ништа више. И замолићу те да дођеш још једном, а потом више немој да долазиш“.
Старчев брижни лекар, господин Георгије Блаца прича: „Када сам га последњи пут видео, седам дана пре упокојења, изгледа да сам био насекираи. Много пута ме је мучило питање да ли је оно што чинимо болесницима исправно. Он ми је рекао:
„Слушај, Јорго. Све је било онако како је требало да буде. Достојна је твоја плата. Немој се секирати. Хтео сам да знаш да ћу бити поред тебе када ти будем затребао“.
Ја му рекох: „Старче, ваша јетра се надула и боли вас, будући да је било дошло до страшних пресељења [болести]“.
Он се насмешио и рекао ми:
„А, ја се њоме дичим. Немој се секирати. Она ме је одржала до седамдесете. Она ме и сада најбрже шаље онамо где треба да идем. Немој се секирати. Ја сам одлично““.
У исто време, он је тешко дисао. Имао је уређај за кисеоник, који је употребљавао када му је било много тешко. Болови су постајали јачи, али он није прихватао да му дају бризгалице против бола, не желећи да бол сасвим престане. Само је узимао понеки кортизон, да би могао да се услужи док не преда свој дух.
Старац је имао жељу да се врати на Свету Гору, да се упокоји и да се неприметно сахрани у врту Пресвете Богородице, у својој духовној отаџбини. Био је замолио једно своје духовно дете да уреди одговарајући простор у коме би провео своје последње дане, с обзиром да у Панагуди више није било могуће да живи сам. Припремио се једне среде и срачунао је да у долазећи понедељак уђе на Свету Гору. Међутим, његово стање се изненада погоршало. Политички управитељ Свете Горе се понудио да му стави хеликоптер на располагање, али је лекар утврдио да може да умре на путу. Наравно, ни старац није волео сличан начин путовања.
Чим му се здравствено стање унеколико побољшало, старац је опет испланирао свој повратак на Свету Гору, али је опет био спречен новим погоршањем болести. Иза речених тешкоћа и препрека скривала се воља Божија да буде сахрањен у свету. Наиме, људима, којима је био потребан док је живео, биће још потребнији после упокојења.
Најзад, он је одлучио да остане и да буде сахрањен у Манастиру Суроти, код свог светитеља, о чему је, највероватније, пре своје коначне одлуке добио јасно откривење од Бога.
Он је обавестио те су му донели велику схиму и кукуљ. Од редио је место за гроб и дао заповести и упутства о начину своје сахране.
У последњем периоду је тражио од двојице познатих епископа, који су дошли да га виде, да му прочитају опроштајну молитву. Причешћивао се редовно. Са напором и тешкоћом је сам одлазио у цркву. Предлог да му долази свештеник и да га причешћује у келији, он је одбио говорећи:
„Треба ја да идем Христу, а не Христос мени“.
Болови су му се стално повећавали, постепено достигавши до болова мученика.
„Старче, зар вас не боли“, упитао га је Светогорац, који га је видео мирног и тихог.
„Навикао сам се“, одговорио је.
Заиста, током целог свог живота он се навикавао на бол. Није паничио, није роптао, него је трпео и славословио. Сада се предавао размишљању, умно се преносећи на страдања светих мученика. Говорио је: „Духовну корист коју имам од болести ни сам имао од подвига, који сам као монах вршио много година“.
Понекад је појао, да би се разонодио у неподносивом болу и да би појањем заменио случајне нехотимичне уздахе.
На дан свете Ефимије, 11 јула, у понедељак, старац се последњи пут причестио клечећи на свом кревету, пошто већ више није могао да сиђе у цркву.
Он беше престао да се виђа са људима. Пошто му се ближио крај, он није желео ни сестре да улазе у келију. Када му је нешто требало, куцао је у зид и сестра је долазила. Желео је да буде сам, да се неометано моли и да се боље припреми за свој одлазак. До краја се сам услуживао. Незамисливо се намучио, али је био радостан и смирен.
Старац је последњу ноћ преживео мученички. Призивао је Пресвету Богородицу у својим боловима. „Мила моја Богородице“, говорио је. Изгубио је свест на два сата. Када се освестио, рекао је пригушеним гласом: „Мучеништво, право мучеништво“, и потом се мирно упокојио. Беше 12. јул 1994. године, уторак, 11 сати пре подне, а по старом временослову 29. јун, тј. спомен првоврховних апостола Петра и Павла.
Сахрањен је позади Цркве преподобног Арсенија. Нико није био обавештен нити позиван на његову сахрану. Старчева жеља беше да му сахрана буде неприметна.
Пошто се након три дана сазнало о његовом упокојењу, десило се нешто неописиво. Из свих крајева сливала се река људи да би се поклонили гробу. Свако је могао да види непосредне изразе љубави и поштовања. Једни су га призивали као светог. Други су из побожности узимали земљу са његовог гроба. Они који су имали неку његову личну ствар, сматрали су је за велики благослов.
Његова келија на Светој Гори, Панагуда, претрпела је „побожну пљачку“. Посетиоци су ушли испод жице и улетели до простирке. Узимали су шта год су нашли да би имали као благослов од старца: шоље, ножеве, дрва, блатњаве поњавице, канап, папире, чак и пањеве које је користио као столице. Речено беше непосредни израз, непокренут ни од кога.
Плач и сузе су гушили многе, посебно оне који су доживели доброчинство од старца. Они су осећали његово одсуство и своје сиротовање. Међутим, потом је сванула утешна нада, тј. да се са да већ налази крај Свете Тројице и моли се за све.
На скромном гробу његовом, на мермерној плочи, уклесана је песма, коју је сам написао:
Овде се живот оконча, овде моје дисање престаде, овде ће ми тело сахранити, а душа ће се моја радовати. Мој светитељ овде обитава, што је почаст моја. Верујем, он ће се сажалити на бедну душу моју, Избавитељу ће се молити да Богородица буде уз мене.
Pages: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57
Кључне речи: Јеромонах ИСААК