НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

 

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА
 
I ВРЛИНЕ
 
13. Светилник расуђивања
 
Старчево расуђивање је било дар Божији и велики благослов за њега, за све који су тражили његов савет и за васцелу Цркву.
Још као световњак, старац је имао природно расуђивање. Дејствовао је „саветно и разумно“.
Између осталог, он је најдубље познавао „природу бића“. Његова тумачења и објашњења о животињама и биљкама изазивају дивљење и код стручњака. Чудесно је познавао људски телесни склоп, његова дејства и болести. Он је и без проучавања давао делатне савете и корисне и спасоносне. Дубље је, међутим, познавао људску душу. Био је њен дубоки рашчлањивач, изврстан душеслов [психолог] и душевни лекар у светоотачком смислу. Препознавао је црте човека, његово духовно стање и тешкоће, и саобразно му помагао.
Старац је располагао богатим и ретким духовним искуством. Он је многима који су преживљавали замршена стања помагао да разликују да ли је оно што им се дешава од благодати или од демона. Онај ко је једном пробао вино, може лако да га разликује од сирћета, иако су сличне боје. Старац је говорио: „Из малог искуства које имам ја видим (а друго је када Бог открива) неког почетника и схватам његово стање, те како ће да се развије и какав ће напредак имати“.
У духовном животу постоји знање које произлази из учења. Међутим, искуство је изнад знања, али је још драгоценија благодат, тј. дар расуђивања.
Спојивши искуство са благодатним даром расуђивања, старац се показао „светилником расуђивања“, који је осветљавао све што је мрачно и нејасно. Он је посебно уважавао пророка Данила, поштујући га и дивећи му се ради његовог смирења, али и ради великог расуђивања. Читао је његова пророштва. Где би уочио поменут дар, он га је истицао говорећи: „Један старац је расудљив“, или: „Један расудљиви старац је рекао“.
Код старца су притицали људи свих положаја и година да би затражили његов савет. Многи су долазили из велике даљине да би за своју недоумицу чули једно да, или не. Неки су се налази ли у безизлазу или су имали велике тешкоће, те су искали помоћ. Један савет расудљивог старца их је просвећивао, давао одушка и много пута мењао њихов животни правац.
Једном га је посетио побожни и милосрдни творничар. Исплаћујући своје службенике, он им је давао већу плату да би их помогао. Други творничари су ратовали са њим, јер је повећавао дневнице. Старац је одговорио: „Свакоме дај његову плату, а за тим му дај благослов колико желиш, говорећи: „Ти имаш дете које изучава… ти треба да удаш своју ћерку“ итд.“. И он је отишао радостан и успокојен.
Врлински духовник из света суочио се са једним искушењем: нека жена му је затражила да имају телесан однос. Она му је најавила да ће, уколико је одбије, извршити самоубиство. Не успевши да је убеди речима, најнаравственији и богобојажљиви духовник је рекао да ће да размисли, да би добио на времену и да би отишао на Свету Гору да види старца. Он се бојао да можда, и не желећи, постане виновник самоубиства. Старац му је рекао: „Реци јој да оде да се убије. Она је већ својом помишљу извршила духовно самоубиство“. Старац је расудио да се неће убити. Њене речи беху само принуда. Када јој је духовник пренео старчеве речи, она је отишла понижена и наравно није се убила.
Старац је заузимао став и одговорно изражавао јасно мишљење не само за личне теме разних људи, него и за општије црквене и народне ствари. Развој догађаја потврђивао је исправност његових виђења.
Благодаћу Божијом он је био посвећен у тајне Божије, стекавши „ум Христов“. Он је разумевао како Бог делује на спасење сваког човека, објашњавајући и рашчлањујући духовни закон.
Старац је имао пет томова Старог Завета, са текстом и тумачењем, које је пажљиво изучавао. Црвеном је подвлачио одређена места у тумачењу. На ивицама је тумачио или давао духовно објашњење појединих догађаја. Истанчане и расудљиве белешке показују божанствено просвећење и богодано расуђивање.
Многима је старац, и пре него што би му изложили своје стање, говорио: „Искушење ти се десило због тога и тога“, или: „Бог те је благословио због тога и тога“.
Један отац га је упитао зашто се његово дете непрестано разбољева. Он му је одговорио: „Немој да радиш недељама и не радним данима и више се неће разболети“. И било је као што је рекао.
Старац се нашао у познатој кући у Атини и неко га је замолио да се помоли да добије дете. Неко други је рекао том човеку: „Бог ти није дао дете, јер га ниси затражио са вером“. Старац није одговорио. Провидео је, међутим, и рекао у себи: „Ах, његово [тј. човека који му је пребацио] дете ће умрети“. После неког времена добио је писмо са лошим вестима.
Реч Божија каже: По изгледу ће се познати човек [Сир. 19,29]. Међутим, онај ко има дар расуђивања, као старац, успоставља духовно препознавање, те види иза спољашних облика и ознака, који много пута заводе. Старчев духовни зрачни уређај [рендген] је показивао тачан унутрашњи садржај и нарав сваког човека.
Старац је говорио: „Духовно напредан човек из спољашњег изгледа и очију схвата и добија обавештење о стању у коме се други налази. Он понекад може да промаши највише до двадесет посто из једног искуства, тј. када га види замишљеног, на пример, да помисли да има тешкоће, док се у ствари ради о нечем тренутном. Када се, међутим, ради о озбиљној ствари, када треба да помогне, њему Бог открива, те он унапред познаје његово лице, нарав, године, тешкоћу. Неопходна је, међутим, смирена помисао“.
Неки познати клирик је посећивао Свету Гору. У манастирима у које је ишао братија се скупљала на сабор, пажљиво га слушала и поштовала га као светог. Пошто га је клирик посетио, старац се кроз два постављена питања уверио у оно што је Божанска благодат у њему сведочила. Препознао је код клирика састојке једноставности, побожности, али и прелести и наивности.
Неко је хвалио неког клирика због дара управљања и предузимљивости. Старац је пажљиво слушао ћутећи. На крају је додао: „Он личи на орахово дрво. Орах има добро дрво за намештај. Међутим, уколико се заборави, па заспе у његовом хладу, човек се, авај, буди болестан“. Он је хтео да покаже да у одређеној особи заједно са врлинама постоје и душегубне страсти. За другога, који је исправно говорио без расуђивања, он рече: „Он баца дијаманте. Али, ако те неки погоди у главу, тешко теби“.
Старац је имао дар да по нечем небитном, за многе чак не приметном, расуди о развоју неког стања, не само код појединаца, већ и код братије и манастира. Он је говорио: „Ви више пазите на велику безопасну рану, а не примећујете малу бубуљицу, која ће да створи читаво стање“.
Пре десетак година старац је посетио неку келију. На вратима је видео звонце на нагомилавач струје [батерију], што беше за многе небитан детаљ. Међутим, расудљиви старац са тугом климну главом. Касније је исти монах уредио своју келију као световну кућу. Старац је рекао: „Од тада је он имао црва (световно размишљање) у себи“.
За некога, ко је дошао да се замонаши и донео са собом много ствари, он рекао је: „Е, када буде отишао, понеће их са собом“. И заиста, после неколико месеци он се вратио у свет, носећи и своје ствари.
Помињући неки поступак неког Светогорца, он је рекао: „Е, сада, шта очекујеш? Завршиће у свету и скинуће се“. Речено се и потврдило.
Старац је одлично познавао прилике на Светој Гори и, наравно, провидео њихов будући развој. Бринуо је за Богородичин Врт, молио се, причао и саветовао. Међутим, само незнатно су га слушали. Он је са расуђивањем избегавао замке и уплитања у светске поступке, наводно ради добра Свете Горе. Један општински представник неког манастира је хтео да приступи сличном деловању, сматрајући га добрим. Он је пошао да узме његов благослов, али је старац избегао да се види са њим. Потом је тачно објашњавао шта је тражио општински представник и какве би погубне последице по Свету Гору и Цркву донели његови наизглед добри и невини поступци.
Он је многима откривао вољу Божију. Када је није знао, испитивао је случај без журбе са свих страна. Наиме, тада је он, како је тачно говорио, „мучио своју помисао“.
У случајевима када је хтео да добије осведочење од Бога, он се данима затварао у своју келију. И он би [прилегао] уз пост, поклоне и молитву све док не би добио одговор. Потом је попут пророка могао да каже: „Ево шта говори Господ“. Сазнавао је, наиме, вољу Божију од самог Бога. И оно што је раније било нејасно и тамно, бивало је расветљено и разјашњено.
Старац није желео „да тражимо осведочење од Бога уколико можемо да се посаветујемо са другим. Бог речено жели ради смирења. Иначе, можемо да паднемо у прелест. Само када не можеш да нађеш човека да се посаветујеш, да се осведочиш, сам
Бог постаје старац и просвећује и осведочује. На пример, ти не можеш да нађеш човека да ти протумачи Свето Писмо. Тада Бог просвећује и открива“. Старац је саветовао да у свему имамо расуђивање.
У подвизавању „почетник врши опите на себи, док искусни подвижник личи на искусног продавца који прстом додирне вагу и зна колико треба да дода или да одузме“.
Духовници нарочито треба да имају много расуђивања када примењују Пидалион (тј. каноне). Старац је некога саветовао: „Иако су канони строги, опет их људи преступају. Шта би тек било да су снисходљивији. Људи би живели много распуштеније. Неопходно је расуђивање, с обзиром да неко са канонима може да чини злочинства. Ти их доследно примењуј на себи да би према другима показао домострој [попустљивост]. У домостроју [снисходљивоти] има и благослова“.
Свако милосрђе које чинимо нека буде са расуђивањем, као што је Господ рекао у Јеванђељу: Свака ће се жртва сољу посолити [Мк.9,49]. Со је расуђивање. Препоручивао је, међутим, да дајемо нешто ономе ко тражи, чак иако је богат.
У својим судовима „чак и када имамо добре помисли и кад све људе видимо као свете, неопходно је да имамо расуђивање. Јер, уколико онај кога називамо светим, учини нешто што није добро, неко може да каже: „Е, пошто речено чини онај ко је свет, мора да је добро“. Треба разликовати злато од бакра, те опет [зна ти] колико карата има злато. Јер, злато има од 9 до 24 карата“.
Једанпут су га упитали: „Старче, шта да чиним када у некоме видим неку страст? Да ли да се трудим да је гледам са добром помишљу, као врлину, да га не би осуђивао“. Он је одговорио: „Не, гледај је као што јесте. Реци да је тај и тај, то и то, али му дај олакшице. Реци: „Ја сам гори од њега, јер он није имао помоћи. Да је био помогнут, он би чуда чинио““.
Старац је истанчаним расуђивањем тачно процењивао и праведно судио, али није падао у осуђивање. Себе је стављао испод најгорег грешника, у шта је дубоко веровао и доказивао, тумачећи причу о талентима.
Старац је из искуства говорио: „Како сам разумео, постоје четири врсте људи. Здрави, болешљиви и болесни са доброћудним и злоћудним тумором. Последњи случај је неизлечив. У два претходна, захват треба да се врши са расуђивањем и тек пошто болесници затраже лек“.
Према свакој души он се односио са расуђивањем, избегавајући крајности и једностраности и дајући одговарајући лек. За исту тешкоћу различитим личностима је давао различита решења. Он није био ваљак. Говорио је некоме: „Шта год ти говорим, говорим за тебе. Уколико [моје речи] кажеш другоме, неће му користити, већ пре штетити. Стога пази“. Углавном из наведеног разлога није желео звуконос [касетофон]. Знао је расположење, пријемчивост, издржљивост саговорника и сходно је причао. Његове речи, поступци, становишта, беху сасвим јасни и одмерени. Много пута је знао одговор који ће изазвати неки његов поступак. Једном приликом је хтео да говори о неком питању, али је привремено заћутао, с обзиром да је видео да би његове речи злоупотребили, те би се, уместо исправљања, десило веће зло.
Људи су осећали поузданост следећи његове савете. Истакнути духовници, искусни подвижници и епископи препуштали су његовом расуђивању свој духовни ход. Они су „добијали осведочење“ од старца. Он је био искусни кормилар, који је спасавао душе од таласа и гребена овог живота. Својим богопросвећеним расуђивањем он је многе душе привео спасењу.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *