НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

 

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА
 
II БЛАГОДАТНИ ДАРОВИ
 
2. Измирење са творевином
 
Старцу је дат благодатни дар да се дружи са дивљим зверима, које га нису повређивале, као што је било са Адамом пре пада, и са многим светима.
Дивље звери су осећале његову велику љубав и виделе чистоту, коју су људи имали пре пада. Познато је да, када поврати првобитну и првосаздану лепоту, изгубљену Божанску благодат, човек постаје господар творевине и влада птицама небеским, гмизавцима и зверињем земаљским. И следи измирење са природом, како свети оци називају стање пре пада. „Ономе у коме Бог обитава и почива, све се покорава као Адаму, пре него што је преступио заповест Божију“[1].
Старац је говорио: „Од тренутка када се стави у положај другога, човек може све да заволи, и људе, чак и животиње и звери. Он све смешта у себе, а сам излази из себе због љубави.
Гледам једну звер. Размишљам да сам и сам могао да будем нека звер. Бог је домаћин и могао је да ме створи као звер. Када се ставим у положај звери, заволећу и сажалићу се чак и на змије. Е, да ли би ми се допало да будем змија, да изађем мало на сунце да се угрејем и да дође неко да ме удари, да ми разбије главу? Божанска љубав обавештава звери. Звер може да разликује човека који је воли од ловца који хоће да је убије. Она ће прићи човеку који је воли, не бојећи га се. Мислио сам да се речено дешава са свим дивљим животињама, осим са змијама. Међутим, потом сам се уверио да се и са змијама слично дешава, чак и са отровницама, која је у поређењу са другим змијама, на неки на чин, као јаре према јагњету“.
Неки ђакон упита старца: „Старче, чуо сам да имате неке змије. Је ли истина“. Старац одговори: „Да, ђаконе. Змије (страсти) имам у срцу. Када постанеш духовник дођи да ти их покажем (да се исповедим)“.
* * *
Господин Георгије Папатемистоклеус из Конице, износи писмено: „Одлазили смо скоро сваке суботе у Манастир Стомио, као да нас је нека необјашњива сила вукла код оца Пајсија. Код њега смо налазили спокојство, у његовој близини су нам се смиривали дух и душа. Упоредо, трудили смо се да му помажемо у разним пословима. Једног дана посла ме да узмем ашов и лопату из магацина, који се налазио одмах после главног улаза у манастир.
„Јорго, немој да се уплашиш. Две змије које се тамо налазе су безопасне“, рече ми.
Кренуо сам да извршим његов захтев и нађох се пред две огромне отровнице, које кренуше ка месту са алатом. Када их видех устукох уплашен, готов да побегнем. Задржа ме кошчата, али снажна старчева рука, који је истовремено „заповедао“ змијама мирним и спокојним гласом: „Бежите у свој угао. Зар не видите да се Јорго боји“.
Старац је био пошао за мном, схвативши да ће ми виђење змија изазвати страх. Ја се окренух да га погледам, али нисам могао да му ухватим поглед. Очи су му биле окренуте ка земљи. Покушао сам нешто да прошапћем, али је већ био отишао. Налазио се већ далеко, онако танан какав је био.
Други пут, улазећи у манастирску кухињу, чујем неког његовог старог школског друга како му говори:
„Пусти ме, оче Пајсије, да га оборим“.
Истовремено је подизао своју ловачку пушку. А мили старац спокојним и мирним гласом рече:
„Не, Јањи. Има крст на челу“.
Нагнух се кроз прозор и видех зеца како безбрижно пасе, а на челу му је био црни крст.
Старац је звао зечеве као што ми зовемо мачке. И они се нису плашили да живе са њим.
Поменутог зеца је старац ухватио у пасуљу, нацртао му крст на челу и обавестио свог зета Василија и друге ловце да пазе да га не убију“.
* * *
Једанпут дођоше два мала медведа у порту Манастира Стомио. Старац их ухвати за врат и рече им: „Други пут да нисте ушли у манастир. Долазите иза кухиње да вас храним“. Потом их је одвео на речено место (прича два Коничана стомијском искушенику Павлу).
* * *
Поклоник М. С., Кипранин приповеда: „Дође у Панагуду једна група Кипрана, да би видели старца. Старац им рече да узму ратлук. Чим подигоше поклопац, они направише гримасу, погледаше се и прогунђаше. Кутија је, наиме, била пуна „либура“ (мрава, на кипарском). Иако је старац написао на поклопцу да се кутија затвара, изгледа да неки посетилац није био добро затворио поклопац, те се кутија напунила мравима. Било их је много, услед чега су ратлуци били црни и нису се могли видети.
Чим је старац схватио шта се десило, баци поглед на кутију и одмах природно узе један ратлук, стави га мало подаље и брижно, али са озбиљношћу и некако заповеднички рече мравима: „Овај је ваш. Идите једите, и оставите друге да се људи послуже“.
Изненађујуће је што су га мрави послушали, те изашли из кутије и скупили се да једу свој ратлук“.
* * *
Сведочанство монаха Алимпија из Скита свете Ане: „Старца сам познавао од своје петнаесте године. Благодаћу Божијом постао сам монах у Манастиру Кутлумушу. Ишао сам и виђао се са њим сваког дана. Слушао сам о његовим чудима, те ми се родила жеља да и ја видим неко. Речену помисао сам имао око месец дана.
Једног зимског јутра, почетком новембра, пођох да се видим са њим и нађох га како пере руке напољу код бурета. Био је сам. Он ми отвори и рече да сачекам. Иза бурета узе неки замотуљак са мрвицама, отвори га и погледа ка небу. Иако нарочито није било ни једне птице, одмах се сакупише јата. Где се нађоше од једном многе птице! Неке су му стајале на глави, неке на раменима и рукама, а он их храњаше. Гледајући призор обузе ме укоченост, срце ми од узбуђења брзо куцаше и збуњено се осмехивах. Осмехујући се, старац говораше птицама: „Идите и код њега“. Говораше им као да су људи. Једној која му је била на руци говораше: „Иди и код њега. Он је наш“.
Догађај је потрајао око два минута. У једном тренутку старац пресави замотуљак и птице се изгубише. Био сам запрепашћен и посматрах га. „Иди сада“, рече ми“.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Кирило Скитополит, Житије светог Евтимија Великог, Поглавље 13, стр. 23, изд. Schwartz E. Leipzig 1993.
Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *