НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

 

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА
 
II БЛАГОДАТНИ ДАРОВИ
 
3. Молитвеник за васцели свет
 
На дворишној капији у Панагуди посетилац је неко време могао да види поруку:
Напишите шта желите и убаците поруку у кутију. Ја ћу вам више помоћи молитвом, неголи многим причањем. Тако ћу имати времена да помогнем већем броју напаћених. Овде сам дошао ради молитве, а не да бих изигравао учитеља.
м. Пајсије
Први утисак поруке је да на реченом месту постоји духовни бежични далекозбор, те да монах, који је самоограничен у жичаној огради, има веома одговорну службу: да шаље знаке Богу, тј. да се моли. Такође, види се и колику је тежину старац давао молитви за свет. Судећи је по њеним исходима, он ју је сматрао кориснијом и делотворнијом од разговора и дописивања.
Старчева молитва је имала два крила. Једно је било срдачни бол. „Један уздах је често раван молитви, сатима молитве, бдењу“. А друго је било праведност. „Без праведности молитва не бива услишена“[1].
Старчева молитва за свет била је последица и исход читавог његовог духовног стања, особито његове велике љубави.
Ретки благодатни дар молитве за свет дарован му је после великих подвига. Он беше молитвеник за васцели свет. Молио се за све, као за себе. Његова молитва беше непрестана, срдачна, чиста и успешна. Делио ју је на три дела. Један за себе, један за живе и један за упокојене. Међутим, у стварности се молио више за друге, неголи за себе.
Он је уопштавао и проширивао молитву да би обухватио све људе. Молећи се за посебне случајеве, нпр. за неког младића који је скренуо са пута Божијег, он је додавао: „Помени, Господе, и помози свим младима“. И опет, молећи се за неког нпр. болесног Николу, он је допуњавао: „Помени, Господе, и све Николе“.
У молитви га је помагало читање Псалтира за разне случајеве, као што беше забележио преподобни Арсеније. Старац је, међутим, уопштавао случајеве: на пример, Први Псалам је за случај када се сади виноград или дрвеће, тј. да би доносило рода. Старац би се, пошто прочита Псалам, молио Богу не само за новозасађено дрвеће, него и за децу која се зачињу у мајчиној утроби, тј. да од почетка имају благослов Божији да доносе род. Такође, када се Псалам односио на буру, старац је говорио: „Христе мој, зар не видиш светску буру, како се свет узбуркао“. И молио се он да се заједно са узбурканим морем Бог смири и узнемирено човечанство. Његова молитва је обухватала васцели свет. Потом је остављао Псалтир, умом се погружавајући у срдачну молитву за људе и за васцелу творевину.
Молитва га је исцрпљивала с обзиром да је сав учествовао у људском болу. Он је Богу представљао људске патње и износио „прозбе за спасење“. Он је осећао „велики бол, али и велику утеху“. Велике људске патње, које је видео око себе, чињаху да иступа из себе. Понекад се чинило да старац вуче ноге од исцрпљености, да су му колена изнемогла од поста, да је његов крхки сасуд готов да подлегне болестима. Па ипак, молитву за свет није остављао.
Он је говорио: „Молитва за свет много помаже, уколико наравно има срчаног бола. У туђем болу ја, пак, не учествујем уколико држим ногу преко ноге и лагодно седим, имајући све удобности“.
Његова молитва је била праћена постом, трудом, поклонима и углавном смирењем. Старац је говорио: „Смирено иштимо. Ја говорим: „Боже мој, ја сам стока. Помилуј и мене и васцели свет““.
Старац је веровао да је одговоран за страдања других: „Да сам ја свет и да је молитва моја услишена, они не би патили“. У својој посланици (12. 3. 1971. године) он пише: „Дакле, јадни Пајсије, с обзиром да си јадан, многе душе су јадне због тебе, будући да ниси задобио благодат да, уз [помоћ] Божију, помажеш људима, којима се људски не може помоћи“. Он је говорио: „Ми треба да мислимо да смо ми криви што неки болесник није здрав, будући да је Христос рекао да нам даје власт да чинимо чуда, а ми не чинимо ништа“. Потом је додавао: „Шта да радим, мој оче, људи долазе, траже помоћ, а ја не могу да им помогнем. Криви су моји недостаци, који чине да нисам љубљено чедо Божије и да Бог не чује моју молитву.
„Онда, старче, зашто народ долази“.
„Знаш шта се дешава? Ја сам схватио да људи имају потребу за љубављу. Има напаћених душа и ја имам мало стрпљења за њих““.
Међутим, људи су имали другачије мишљење, услед чега и нису престајали да долазе. Осећајући своје сиромаштво, као добар просјак, сам старац је клечао, ширио руке Богу и молио се да помогне свакоме. Он се изливао у речи молитве: „Христе мој, молим те, помози одузетоме да може унеколико сам да се услужи“, или: „Пресвета моја Богородице, опет ћу да ти досађујем“…
Старац је имао обичај да за посетиоце пали свећице и свеће од чистог воска пред иконама у гостопримници. Ноћу је палио свеће у својој келији у некој гвозденој кутији са рупицама у облику крста, и молио се за васцели свет. Једног дана је отворио Царске Двери и пред њима поставио свећњак са упаљеном свећом. Можда се радило о врсти „усрдне молитве“ за неки врло озбиљан случај?
Када је било сличних случајева и јаких криза у народу и Цркви, он је саветовао оце: „Треба да добро прионемо на бројаницу“ (тј. да се много молимо, с обзиром да постоји велика потреба). Старац је речено чинио да би их подстакао, али углавном да би прикривао себе, тј. исход од своје молитве.
Сам старац се много молио, али је желео да и други учествују и заједно се труде у молитвама. Он је говорио: „Кад бих могао, направио бих једну радионицу молитве која никада не престаје. Свет има велике потребе“.
Двојица отаца су ишли на бдење, уочи светог Спиридона. Свратили су до старца да узму благослов. Видели су да је у лицу био сав црвен. Чинило се да је доста насекиран. Он рече оцима: „Помолите се на месту где идете, а реците и другима. У Румунији се дешава велико зло. Имају грађански рат и многи гину“. У речено време су оборили Чаушескуа. Старац је са свог „духовног далекозора“ сазнао шта се догађа и учествовао у испитивању румунског народа, патећи и снажно се молећи.
Он је имао пуну самосвест о својим обавезама као монаха, тј. да се моли за све. Сваког ко је пролазио кроз његову келију, он је, по његовим речима, „уткивао у бројаницу“, тј. молио се за њега на бројаници.
Један отац је замолио старца да се помоли да се његов син извуче из лошег друштва, у које се био уплео. Убрзо потом је поново дошао да би му заблагодарио за промену његовог детета. Старац му одговори: „Оданде се извукао, али одавде се (показујући му бројаницу) неће извући“ (хотећи да каже да ће наставити да се моли). Са чуђењем је касније његов син исповедао: „Нисам знао шта ми се десило. Без разлога нисам више хтео да се дружим са њима“.
Старац се молио за све, а Бог је свакоме давао оно што му је било потребно. Он је говорио: „Да видите коликом броју људи молитве помажу! Примају помоћ, јер имају право на Божанску помоћ, а Бог ће наћи одговарајући тренутак да је да. Уколико је молитва јака, сам Христос силази и помаже души. Онај ко има смелост у молитви, личи на тајника који моли председника и чија молба успева“.
Један Светогорац приповеда: „Пре него што сам завршио војску, дођох на одсуству на Свету Гору и по први пут сретох старца Пајсија. Питао сам га о личним стварима, а затим га упитах за мог блиског пријатеља. Хтео је да вери једну девојку, али њени родитељи га нису хтели. Он је пао у очај и хтео да изврши самоубиство. Потом сам се вратио у свет. И када бих сретао свог пријатеља, стално је говорио: „Покушавам да уништим себе, али ми не полази за руком. Нешто ме држи и не допушта ми да себи нанесем зло“.
Пошто сам се вратио из војске, одлучих да дођем на Свету Гору да се замонашим. Прво сам свратио у Суроти, где сам се су срео са старцем. Прошло је седам осам месеци. Старац ме је упитао са занимањем: „Како је твој пријатељ“. И ја сам схватио да се старац све време молио за мог пријатеља: његове молитве су га спречавале да себи учини зло“.
Старац је веома наглашавао да је „допринос монаха молитва за свет. Уместо да посећује затворенике, он се моли за упокојене“.
Старца су питали: „Колико треба да се молимо за мртве? Може ли се нека душа извући из пакла“. Он је одговорио: „Оно што знам из свог искуства јесте да једна душа може да иде из подрума у салон. Зар је мало“.
Старац рече неком монаху: „Немаш посла? Ја ћу ти наћи. Чини поклоне за душе упокојених. Знаш колико им је потребно“.
Његове молитве су постајале узрок помоћи многим душама. Ђаво је покушавао да га спречава. Старац је говорио: „Искушење налази начине да нас спречава. Шаље ми људе да би ме одвојили од молитве. Али, дешава се и супротно. Знам када их шаље Бог“.
Старац из суседне келије је једне вечери слушао појање из келије старца Пајсија. Он га упитао какво се појање увече може чути у одређено време (тј. у време када се старац моли). Старац се зачудио, ништа не знајући. Он рече: „Не, ја не служим богослужење. Ја га вршим на бројаници“. Можда је поред себе имао небеске силе, које су му помагале у молитви и износиле их пред Бога?
Истина је да свет стоји молитвама светих, као што беше писано о светом Антонију: „Васељену си утврдио молитвама својим, преподобни оче“.
Ми не знамо да ли је и старац у одређеним случајевима утврдио васељену својим молитвама. Извесно је да је утврдио безбројне душе, које вреде много више од васцелог света. Он је молитвом својом исцелио болесне, очистио ђавоимане. Само Бог зна коликом броју је незнано помогао да нађу Бога и да се спасу.
Сада, када старац више није са нама, да би палио свеће и молио се за цели свет, ми се тешимо уверењем да нам боље и успешније помаже са неба. Као потврду имамо чуда и јављања његова, која се дешавају после његовог упокојења.
Будући да се старац читавог свог живота „благопријатно топио као свећа“ у молитви, сада неугасива свећа његове молитве неуспављиво гори пред Светом Тројицом и заступа све нас.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Ако неправду видех у срцу моме, нека ме не услиши Господ (Пс.65,18).
Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *