ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

 

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА
 
III ПРИНОС
 
3. Изласци у свет
 
Као што је већ речено, старац је у болници упознао неке монахољубиве девојке. Из благодарности према њиховој подршци у невољи његове болести, он им је духовно помогао. Из реченога је основано Безметежно станиште светог Јована Богослова у Суротију. Потом је он по потреби посећивао манастир. Касније је установио да два пута годишње излази са Свете Горе, једанпут у јесен, једанпут после Васкрса. Он је говорио: “Пошто сам прихватио обавезу, не могу да не идем”.
Главни узрок старчевих излазака, дакле, беше да духовно помаже сестрама из манастира. Он такође беше духовно прихватио и женско Безметежно станиште Часног Претече у Преображењу на Халкидици. Зависно од околности, посећивао је и неке друге манастире.
У почетку се он суочио са једном недоумицом. Чим се вратио на Свету Гору из Суротија, помисао му је говорила: “Каквог посла имам ја да се мешам са калуђерицама”. Убрзо је, како је сам испричао, имао виђење: “Нађох се за неким манастирским столом, за којим су били велики свети оци, а игуман беше Кападокијац. И ја сам имао место напред. У једном тренутку игуман удари у звонце и рече читачу: “Прекини читање. Појаћемо, с обзиром да је присутан неко ко има помисли” (и старац се осмехну). И почеше да поју нешто попут корачнице, чије су речи одговориле и успокојиле моје помисли”.
Из старчевог казивања се види нерасположење за изласке. Повод за њих беше љубав и послушање, зарад којих је жртвовао своје љубљено безметежје: “Једанпут добих неко писмо да одем у свет да бих помогао. Постојао је један озбиљан случај. Међутим, нисам хтео да идем. Узех бројаницу и бос се попех на Атон да бих се молио, тј. да ми Бог открије шта ми ваља чинити. Вратих се после дуго времена, израњављен, без икаквог осведочења. У себи се осећах веома лоше.
Најзад одлучих те отидох код једног старца (оца Тихона) да се посаветујем. Он ми рече да треба да идем, да изађем у свет. Ја опет не жељах. Враћајући се у своју келију, ја нађох ново писмо, у коме је писало да им макар напишем писмо и све ће се средити. Отидох поново код старца и испричах му за писмо.
Он ми поново рече: “Не, боље је да одеш, да те виде и да им кажеш шта треба”.
И ја одлучих да извршим послушање и да одем. Тежина одмах отиде са мене и дође благодат Божија. Бог жели од нас да се, уколико постоји могућност, саветујемо са другима”.
У почетку је, приликом својих излазака, остајао око недељу дана, а касније и дуже. Журио је да заврши да би се вратио у своју келију. Једанпут је посетио њему познат манастир на Крфу. Стигао је увече. Читаву ноћ уопште није спавао. Видео је сестре, помогао им је колико је могао и ујутро отишао.
Међутим, када би сазнали да се налази у Суротију, многи људи би притицали да би се посаветовали са њим у вези са својим тешкоћама и да узму његов благослов. Са собом су доводили болеснике и напаћене, сатима чекајући у реду.
Последњих година, верни који су долазили да га виде понекад премашиваху десет хиљада. Пристизали су са свих страна Грчке, иностранства, чак и из далеке Аустралије. Слично сливање народа представља ретку појаву у црквеним летописима. Њему би могли да позавиде многи политичари, “народни сабирачи” и “народни распиривачи”, који троше много новца на објављивање и разглашавање са циљем окупљања људи.
Старац је, међутим, нечујно излазио са Свете Горе, брзо завршавао своје послове и према могућностима избегавао људе. Нешто је, пак, загревало и привлачило људе око њега. За њега је био труд и мука да стоји усправно разговарајући са бескрајним редом људи, а обично беше напаћен због својих здравствених тешкоћа. И док је великом броју користио и док су се велика чуда дешавала, он је изласке сматрао као једно одступање, по снисхођењу, од главног свештенопослеништва, од молитве за свет. Старац је говорио: “Опасно је показивати се свету. Уколико нам, међутим, Бог покаже, ствари се мењају, с обзиром да напред иде благодат Божија и штити нас”.
Враћајући се у своју келију, он је са смирењем говорио: “Зарасла је душа моја, као и двориште моје келије”. Да би очистио свој ум од утисака и представа и да би нашао свој такт, неколико дана он је вечерњу службу вршио у црквици појући, а не на бројаници. Старац је говорио: “Иако излазим са Свете Горе из духовних разлога, а не себе ради, нити стога што ми се допада, по повратку треба да прођу три четири дана да бих се повратио и ушао у свој ред”.
Он је остајао нетакнут људским почастима и поштовањима. “Гнушам се себе”, рекао је једанпут. “Ко сам ја да би ми указивали почаст? Нисам ја достојан. Стога рекох када ћу да завршим и да се вратим на Свету Гору”.
Уколико је каткад старац и причао о неким догађајима или исцелењима, сврха му беше да нагласи нешто, или да поучи не чему. Пазио ја на свој подвиг, тј. да не изгуби монаха и да се не прекине његов додир са Богом. Трудио се да заборави све ово светско. Међутим, људе који су патили није заборављао. Преносио је њихов бол и тешкоће са собом на Свету Гору и потом их предавао Богу својом молитвом.
Много је чудесних догађаја који су се десили приликом старчевих излазака. Навешћемо представнички незнатан број, од оних које је испричао сам, или други поверљиви сведоци, да би се показао начин помоћи људима.
* * *
Старац је испричао: “Једном (1976. или 1977. године), када сам изашао у Суроти, ја упитах сестре: “Како стојите са водом”. Оне ми одговорише: “Слава Богу, имамо је”. “Добро, ви имате. А јесте ли људе питали имају ли (речене године беше велика суша). Хајде да служимо бдење и да се помолимо да падне киша”. И заиста, помолисмо се, те киша паде и спасише се житарице. Земљорадници се обрадоваше због благослова који је Бог послао. Ја упитах и сазнадох да је киша падала до Тесалије”.
* * *
Другом приликом старац је испричао: “Закрстио сам жену болесну од рака моштима преподобног Арсенија. За неколико дана од ње добих писмо, у коме ми је благодарила за оздрављење и тражила да сазна име светога”.
* * *
Једна веома побожна жена, човек Божији, из Солуна, беше се разболела од рака. Вршила је многа лечења, али је болест напредовала. Пренела се и на кости. Дошла је да види старца у Суротију. Чим је узела благослов од њега, упитала га је узбуђено: “Старче, хоћу ли оздравити”. Он јој одговори одречно. Болесница поче да плаче. Затим је разговарао са њом насамо дуго времена, утешио је и припремио за њену скору смрт. Отишла је спокојна и мирна, знајући да ће ускоро да оде из овог живота, и да ће пут
њен да буде болан, али блажен, као што је и било.
* * *
Док је старац живео у Келији Часног Крста, неки његови познаници га позваше да изађе у свет да би им помогао. Нека ђавоимана жена је била узнемирила народ у граду у ком је живела. Вршила је разна откривења. Поједини су је сматрали обдареном и веровали у њене речи, и владала је велика смутња. Старац није одбио, само је тражио да има благослов од домаћег епископа. Без благослова не би ишао. Одмах су посредовали и епископ му посла позив. Изашао је напоље, рашчистио ствари и ђаво би постиђен. Утисак је оставила извесност коју је старац имао за успех свог посланства.
* * *
Сведочанство господина Хризостома Папасотириу, лекара из Солуна: “Христо, представник творнице лекова имађаше супругу скоро одузету од болести окоштавања. У јесен 1989. године дођоше у Манастир Суроти да виде старца. Желели су да узму благослов и да утеши болесницу.
Када је дошао ред на њих, супруг ју је држао испод мишки и размишљао како ће да се попну уз степенице. И одједном се изнутра зачу старчев глас: “Чекај, бре Евангелија. Немој се умарати. Ево, долазим ја”. Наравно, он их раније није ни видео, ни познавао. Потом су разговарали и отишли веома успокојени и утешени”.
* * *
Сведочанство неименоване жене: “Дошли смо у Суроти да бисмо видели старца, који је био болестан. Сутрадан је требало да иде у болницу на захват. Много људи је чекало и време је истекло. Рекоше нам да се не осећа добро и да не може никога да види понаособ. Моћи ће само да свакоме да благослов. Стали смо у ред и сав свет је пролазио, целивао му руку, док им је он шаком давао по неколико крстића. Стигла сам близу њега. Размишљала сам тачно шта сам хтела да му кажем и веровала сам да нећу моћи да му испричам своју тешкоћу.
Посматрала сам га. Био је сав блед од болести. Упркос свему, он је наставио стојећи да даје благослове вернима и да дели крстиће. Када стигох пред њега, он стави шаку крстића на мој длан и рече: “Оно о чему размишљаш ће се десити. Немој да будеш страшљивица и немој ни за шта да се секираш”. Ја се следих и целивах му руку. Он ми рече: “Иди са Богородичиним благословом”.
И заиста, оно што сам хтела да му кажем се десило, иако му уопште нисам ништа исповедила, нити тражила”.
* * *
Сведочанство М. 3.: “Беше новембар 1992. године. Мој суп руг П. је још увек имао озбиљне тешкоће после захвата. Јуна исте године му је по трећи пут извршен захват у Немачкој због отицања жлезде хипофизе. Вид му се није био повратио. Патио је од страшне поспаности и пре свега је био душевно пао. Узнемирен због његовог стања, лекар је хитно припремио смештање у болницу Ипократио. У Суротију 7. новембра видесмо старца. У току бдења дође једна монахиња и одведе нас код старца.
Са великим узбуђењем, поштовањем и побожношћу угледасмо старца где седи на некој софи. Он одмах устаде. Ми целивасмо његову свету руку. Ја му рекох: “Оче, имамо много здравствених тешкоћа, и ја и мој муж. Молимо вас, потребна нам је ваша помоћ. Мени су пре око годину дана извршили захват на грудима”.
“Е, и шта су ти казали? Да је рак”.
“Чим су ми радили химотерапије, зрачења, значи да јесте”.
“Пусти њих нека причају”, одговори ми снажно, са одлучношћу.
Његову реченицу никада нећу заборавити. Она ме је охрабрила и охрабрује све до сада. Радило се о речима једног облагодаћеног светог човека.
“Да вам испричам сада и о свом мужу”, наставих ја. “Три пута му је извршен захват на глави и још увек се мучи”.
“Е, није ништа лоше”.
Он узе уље из кандила, закрсти га на челу, даде му да целива крст и даде му савет да се причести. “Пусти њу. Она све прави”, рече му на крају, мислећи на мене, с обзиром да сам заиста паничила и узбуркавала ствари.
Ја наставих:
“Оче, имамо и једног пријатеља који је отишао у Лондон ради пресађивања органа и мучи се, јадан”.
“Како се зове”, упита ме он.
“Ставра”, одговорих.
Ништа друго не рекосмо о пријатељу. Он нам даде по четири крстића на благослов и мени једну бројаницу, те изађосмо из његове келије као други људи, лаки, са крилима, пуни ведроумља.
Његово лице је на мене оставило утисак и остало урезано у мом памћењу. Све време док смо причали о нашим тешкоћама његово лице је светлело, било радосно, имало радосни став, као да смо разговарали о радосним стварима. Очи су му имале неку светлост, коју обично иконописци дају лицима светитеља. Међутим, када сам поменула нашег пријатеља, лице му се изменило од радосног постало је озбиљно. И мој супруг је запазио промену.
Ми смо једном духовном човеку, који је познавао старца, испричали о промени. Он нам рече: “Ваше ће бити све у реду, а за вашег пријатеља”…
Он нам је оставио да схватимо да неће бити добро. Заиста, после два месеца умре наш пријатељ. Ми, слава Богу, уз помоћ нашег старца, до данас (2002. године) смо веома добро”.
* * *
Госпођа Елени Кацули, становник Стилиде, сведочи: “Манастир светог Јована Богослова слављаше 8. маја 1986. године. Са својим братом Константином Цалангасом, становником Стилиде, ја дођох у Суроти. Он је претходне године имао веома танани и уједно тешки захват због доброћудног тумора на глави. У време свог опоравка, који је био доста тежак, срео се са старцем. Он га упита има ли деце. Када је сазнао да има двоје деце, старац му рече: “Имаш још обавеза. Треба да живиш и живећеш”. Поменути сусрет беше одлучујући за живот мог брата. Уз помоћ Божију, молитвама старца Пајсија, он се налази у животу и радује се потпуном здрављу.
Стога он посебно поштује старца и призива га у сваком тешком тренутку свог живота”.

Comments are closed.