НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

 

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА
 
IX У ИВИРОНСКОМ СКИТУ
 
Безметежје или братство?
 
Враћајући се поново на Свету Гору, старац се упутио у освећену пустињу Капсале, безметежно и подвижничко место близу Кареје. Међутим, не нашавши у њој место починка, из послушања неком старцу отишао је у Ивиронски скит, где је нашао Колибу светог арханђела (на омологу[1] је датум 12. 5. 1964. године). У свом писму (24. 7. 1964. године) он пише: „Благодаћу Божијом узео сам једну колибу у опустелом Ивиронском скиту, која има све претпоставке за безметежни живот. Од петнаест колиба настањене су само седам. Суботом и недељом служимо у Саборном храму само Литургију, а богослужења вршимо по колибама. Моја колиба има Црквицу светих арханђела. Околина јој се састоји од нешто маслинових стабала, мале баште са водом итд. Кућа је, наравно, стара и ја вршим неке оправке. Видим да се ствари крећу у правцу малог братства, што ме заиста много жалости, будући да сам живео сам и да бих сам могао боље да напредујем. Молио сам Господа много, али видим да је Његова воља нешто друго. Ишао сам код свог духовника оца Тихона, Руса пустињака, који ми је рекао да треба да примам оне који желе да живе са мном. „Најзад, рекао ми је, направи колибицу нешто даље, да би имао и нешто тишине“.
Почео сам да оправљам колибу, с обзиром да ће можда ускоро доћи наши пријатељи, које је требало да збринем према силама. Све ми недостаје. Кућу треба да оправим, друге ствари да узмем итд. све док не започнемо неко рукодељце. Три месеца сам сурово радио. Слава Богу, доста сам средио. Требало би у току једне године све да дође на своје, како би почело главно дело, тј. молитва и поучавање, а потом као успутни посао неко рукоделце. Треба обезбедити безбрижност, која ће браћу повући на горе. Уље се обезбеђује од маслина, а има га и за цркву. Из баште ће долазити све баштенско поврће, као и кромпир и пасуљ за зиму. Биће и купуса за зиму итд. Има неколико других разних стабала. Лозе, такође, има доста. Уколико раде неко мало рукоделце као разоноду, а не да би били прогутани, браћа могу да пронађу себе, а потом и Бога. Помажући и добре и лоше, Добри Бог ће, као добар Отац, помоћи. Ја заиста верујем. Утолико пре, уколико је Његова воља да се збуде нешто у Његову славу.
Касније намеравам да за браћу направим колибице на сваких сто метара, како би били и сви заједно и сви посебно. Јер, ја сам проживео све животе[2] и видео да у безметежју долази до успеха“.
 
Видови скитског живота
 
Између малобројних отаца у скиту издвајао се отац Пахомије[3], из братства оца Нила. Он је рукама хватао змије и шкорпије. Старац је много испричао о његовој простоти, врлини и савршеном послушању према његовом старцу. Стога је отац Пахомије био драг старцу, који му је често слао благослове.
Код старца је дошло да живи неколико [монаха], међу којима беху и јеромонаси Василије и Григорије, који су касније обновили Манастир Ставроникиту. Отац Василије је чак постао игуман. Старац им је на неко време уступио своју колибу, док се не среде у својој, а сам је живео у некој врло малој „колибици“, коју је направио нешто даље од кестенових даски.
Он је сваке ноћи бдео уз безбројне поклоне и многе молитве на бројаницама. Главно његово дело беше молитва. Трудио се да се његово умно општење са Богом не прекида, тј. да буде непрестано.
Упркос нарушеном здрављу, присиљавао је себе, постећи до исцрпљености. И кад се „нагомилавач струје празнио“, и кад је долазио до „амин“, сасвим необично он је налазио снаге и настављао подвиге.
Силазећи до пристаништа, он је ходао бос, као и на Синају. Ципеле су му биле у торби, а обувао их је када би из далека видео човека.
Као самоук дуборезац, дуборезао је прелепе крстове за прса и за освећење водице. Рукодељем које је продавао сам се издржавао, а помагао је и где је било неопходно.
У скиту је радо помагао оце. Трчао је са радошћу где би тражили помоћ од њега и свакога би успокојио.
Примио је и задужење дикеоса[4] у скиту. Пошто би завршио своје обавезе у Саборној цркви, он је, да не би губио безметежје, остављао поруку за посетиоце да позвоне чим стигну. Чувши звоно из своје колибице, у којој је безметежовао, он је силазио, под миривао посетиоце и успокојавао их телесно и духовно.
У реченом периоду десио се његов сусрет са једним дивним поклоником, радником у пирејској луци, чијег је богохулног таста молитвом покренуо на покајање.
Старац је испричао: „Једном приликом у скит је дошао неки свештеник. На први поглед није ми било „откривено“ [да је свештеник]. Из приче сам схватио да је био римокатолик. Стога сам му строго рекао: „Стави капицу (тј. капу коју носе латински монаси) и тек потом да идеш по манастирима“.
Он беше католички свештеник, са именом Бонифације. Како сам касније сазнао, где год би ишао облачио се пригодно да би варао, тј. са православним грчким клирицима као православни грчки клирик, са руским клирицима као руски клирик итд“.
Иако је видео косу, браду и расу, старац није био преварен. Божанска благодат је сведочила у њему да свештеник по изгледу није имао свештенство. И не требаше да му ко сведочи за човека; јер сам знадијаше шта беше у човеку (Јн.2,25).
 
Помоћ души упокојеног
 
Старац је испричао: „Ја тек што бејах дошао у скит, а чика Танасис, шумар из Филотеја, дознаде и дође да ме види. Он беше мој познаник, те ми је донео неке благослове, с обзиром да на почетку нисам имао ништа.
Ја сам му захвалио и рекао да напише имена својих упокојених сродника како би их помињао. Међутим, будући под утицајем неког Јеховиног сведока, он рече: „Пошто човек умре, не постоји ништа. После смрти се све губи“.
Није прошло много времена, те умре и он. Сазнавши, отишао сам до Филотеја и видео његов гроб. Сваког дана сам се срдачно молио да Бог упокоји његову душу.
Након двадесет дана (од упокојења чика Танасиса) чуо сам да ме је тражила нека особа из Филотеја. Наиме, епитроп у свом манастиру је дошао узбуђен и рекао ми: „Оче, дошао је покојни чика Танасис и пожалио ми се да сам га заборавио и ништа ни сам учинио за њега. Рекао ми је да му само ти помажеш својом молитвом. Ја га заиста не помињем у својим молитвама. Постао сам саборни старац и сређујем уред. Имам много посла. Шта да радим. Оставио сам и своје правило“.
„Е, сада се мало више потруди““.
Речени догађај је укрепио старца, те је наставио још више да се моли за душе свих упокојених.
 
Заштита Часног Претече
 
Старац је причао: „Гледао сам провалију и осећао чежњу, Божанствену љубав. Срце ми је треперило да у њој живим ради већег безметежја и молитве. Отишао сам код неког саборног старца Манастира Ивирона да бих узео благослов да направим колибицу. Он је почео да виче: „Шта радите ви, наводни подвижници“, итд. Увече, међутим, јави се саборном старцу Часни Претеча (као заштитник Ивиронског скита) и поче да га бије[5]. Он се пробуди престрављен и отиде у цркву. Упорно је од отаца тражио да прекину службу и да сазову сабор да би им испричао шта му се догодило, будући да није могао да се смири. Рекли су му: „Не можемо да прекинемо службу. Стрпи се и сачекај док завршимо“. Касније су се сакупили и он им је испричао шта му се догодило. Потом ми је исти саборни старац не само дао благослов да саградим колибицу, него је и грађу на мулама послао. На изабраном месту, пак, беше велика влага, услед чега је капала вода са чавала. Стога су оци и напустили речено место. Седео сам и пљувао крв. Место беше узрок да у болници оставим два ребра. Био сам се уморио од довлачења грађе и грађења колибице[6]. Међутим, ја сам се одлично осећао. Радило се о духовној радости, премда не о потпуно духовној радости. Небеска радост је нешто друго, тј. дејство Божанске благодати“.
 
Ђаволско каменовање
 
Једном је кроз скит прошао неки сиромах са „пандахусом“[7], тражећи милостињу. Старац је сав свој новац дао сиромаху. Сума коју му беше дао у оно време беше позамашна. Чак му ни у манастирима нису више давали. Не подносећи да гледа „телесног као бестелесног“ и разјарен његовим крајњим оскудољубљем, ђаво баци велики камен који се заби у таван, изнад старчеве главе.
 
Великосхимник
 
Старац беше упознао оца Тихона за време свог боравка у Есфигмену. Потом га је узео за свог старца. Редовно је ишао у његову келију да га види и да се саветује. Отац Тихон га је често питао: „Када ћеш да узмеш схиму [образ]“.
„Када буде благословено, старче. Ствар ме не занима“.
Иако је годинама био монах, отац Пајсије још не беше великосхимник. Њега је углавном занимало да живи као монах, тј. не да просто реда ради узме велику схиму, него да има благодат схиме. Он је већи значај придавао њеном унутрашњем ношењу, тј. да постане монах по унутрашњем човеку. Стога је говорио: „Мене уопште није занимало када ћу да постанем великосхимник. Чак ни да ме нису замонашили, не би ми сметало. Мене је занимало да живим као монах. Уколико се не обради, душа неће имати унутрашње оружје. Наиме, иако представља оружје, схима неће помоћи [без решености душе]. Јер, и најмање непослушање носи највећу одговорност после схиме. Неопходна је велика тачност. Треба да се боримо да одржимо завете. Добро је да се боримо да држимо завете и пре схиме“. Он сам ништа није предузимао да би примио велику схиму, будући да је из смирења сматрао себе недостојним и будући да је желео да у свему буде доследан својим заветима.
Међутим, након предлога свог старца, он је прихватио постриг. Велику и анђелску схиму [образ] је примио из часних руку оца Тихона 11. јануара 1966. године, у ставроникитској Колиби Часног Крста.
 
Храна од анђела
 
Старац је испричао: „Беше Богородичин пост (за Успење Пресвете Богородице) и данима нисам окусио храну. У међувремену су ми рекли да спустим једног болесног оца (монаха) до обале. Спустио сам га и затим осетио страшну слабост. Нешто пре него што сам стигао у своју келију, појавио се неко предамном (тј. анђео) и дао ми корпу са воћем, грожђем и смоквама. Потом је одмах нестао“.
 
Захват на плућима
 
Још као млад монах старац је имао тегобе са плућима. Већ је у Есфигмену имао крвави кашаљ и унутрашње крварење, када беше смештен у манастирску болницу. И надаље ће се он целог свог живота мучити са реченом болешћу.
Из Филотеја је био приморан да изађе у свет ради лечења. Осетљивост његових плућа, која се појачала због недостатка кисеоника, беше разлог који га је приморао да напусти Синај.
Ни сам није знао од чега тачно пати. Лекари су погрешно утврдили сушицу. Показујући послушање, он је узалуд примио стотине бризгалица стрептомицина. Месо му се било стврдло као камен, те се игла једанпут искривила. Међутим, старац је остао непокретан и неосетљив на бол.
Благочастиви лекар Дајкос први је утврдио праву болест, тј. да се ради о проширењу душница [бронхија]. „Бог да прости Дајка“, говорио је старац.
Његова болест се, међутим, стално погоршавала. Стога је био приморан да оде на испитивања, која су показала да обавезно мора да му се изврши захват. Захват је извршен у Средишту за плућне болести Северне Грчке. Одстранили су му готово читаво лево плућно крило, као и два ребра. У свом писму из Захватне лежаонице болнице, под датумом 10. 12. 1966. године (нови временослов), старац описује захват: „Захват је био врло озбиљан. Одстранили су ми једно крило са леве стране, као и нешто од другог. Плућно крило је било пуно кесица (бронхектасија). Захват је трајао око десет сати. Крв се није заустављала при захвату, што је отежавало околности. Било је неопходно четири литре крви… Гуме (дрен) су ми скинули после девет дана, услед чега сам доживео велико погоршање. Стога су ме опет одвели у захватну салу на два сата и опет ми их поставили. Потом су их оставили више од двадесет дана. Захват ми је унеколико онеспособио и очи. Десно види врло живо, док је друго, на страни захвата, затвореније и мање види. Речено ме се не дотиче, с обзиром да су други рођени потпуно слепи.
Истина, много патим, али вреди да платиш, иако ништа немаш, да настрадаш и прођеш једно мало мучеништво. Имао сам много [духовне] користи.
Раније сам читао о страдањима Господњим у Светом Писму и доживљавао их као обичну причу, као уосталом и Житија светих. Сада ћу да их осећам, с обзиром да сам осетио мало бола. Има двадесет и пет дана како нисам починуо“.
У отпусној листи стоји да се „лечио у Центру за плућне болести Северне Грчке. Боравио је од 4. 8. 1966. године до 15. 12. 1966. године, болестан од бронхектасије доњег левог плућног крила. Пошто је извршен захват изашао је здрав“. За време боравка у болници Азвестохорија из послушања према лекарима јео је месо.
Негде око поменутог времена упокојио се и његов отац по телу (10. августа 1966. године). Чим је био обавештен, узео је Часослов и прочитао „Непорочне“ (118. Псалам). Пошто је завршио, неко од болесника му рече да је управо примио поруку да се неки његов рођак упокојио. Стога је старац поново прочитао исти Псалам.
 
Оснивање Безметежнице
 
У болници старац се духовно повезао са неким благочастивим и монахољубивим девојкама. Оне су га посећивале и дале му крв која је била неопходна за захват. Старац их је касније из обавезе на сваки начин духовно помогао. Осећао је велику обавезу према њима. Како је говорио, он као да ношаше длакаву блузу уз тело и хоћаше да је скине, тј. да одговори на добро које су му учиниле. Стога им је помогао да нађу место да се замонаше. И основана је позната Безметежница светог Јована Богослова у Суротију. Надаље их је, све до свог упокојења, духовно руководио. У њој је оставио и многонапаћене кости своје. Он је примио крв од се стара, а дао им духа, тј. духовну помоћ.
* * *
Вративши се из болнице у скит, он је наставио свој подвиг пун чежње за часним надметањем. Скитски живот је имао доста заједничких [ствари] и метежа, с обзиром да се повећао број отаца. Стога се у њему распалила жеља за већим безметежјем. Највише, пак, због извршеног захвата беше неопходно да промени климу и да живи на сувом месту. Његов старац, отац Тихон, саветоваше му да иде у Катунакију. „Требало је да имам послушање према старцу“, рекао је он. Отпуст је узео 11. 7. 1967. године и кренуо за Катунакију.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Папир којим неки од двадесет светогорских манастира неком монаху даје благослов да живи у келији или колиби на његовом земљишту, прим. прев.
  2. Подразумева начине монашког живота
  3. Оци Светогорци, стр. 11-13
  4. Монах који на годину дана прима кључеве Саборног храма и управља оним што је заједничко у скиту.
  5. С обзиром да је показао презир према старцу.
  6. Она се сачувала све до данас поред старог Саборног храма, неколико метара од свете воде ктитора скита, преподобномученика Јакова.
  7. Писмена дозвола коју свештена општина даје сиромашнима да траже новчану помоћ од манастира, скитова и келија.
Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *