NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA

 

ŽITIJE STARCA PAJSIJA SVETOGORCA
 
III PRINOS
 
2. Sveštenoposleništvo iz pustinje
 
Starac se nikada nije dvoumio između bezmetežja i sveštenoposleništva. Jedanput je o sebi rekao da je monah bezmetežnik. On se molio za spasenje svih. Imao je želju da svi ljudi poznaju Boga. Premda je bio monah, čitavog svog života je blagovestio Hrista. Velika blagodat, koje se udostojio, nije ostala prazna [1.Kor.15,10].
Starac je vršio sveštenoposleničko [apostolsko] delo iz pustinje. Pomogao je mnoštvu ljudi. Stoga je bio i podvižnik i sveštenoposlenik. Njegovo sveštenoposleništvo beše izlivanje ljubavi prema svetu, „izobilja“ Božanske blagodati. Ličio je na duhovno bogatog čoveka, koji je imao mogućnosti da nahrani mnoge gladne. Iz Svete Gore nije izlazio da bi poučavao, niti se prihvatao sveštenoposleničkih putovanja na udaljena suvozemlja. Ostao je u pustinji podvizavajući se, a Bog mu je dovodio ljude sa svih pet suvozemlja.
Njegov sveštenoposlenički prinos bio je suštinski i uspešan, s obzirom da je proizlazio iz podviga i bio njime praćen. Sve što je govorio, najpre je sam doživeo. I sam njegov svetli primer predstavljaše pouku i sveštenoposleništvo.
Najglavniji starčev prinos beše njegov primer. On se pokazao kao prvouzor, s obzirom da je sa sebe svukao starog čoveka, zasijao „obraz“ [Božiji] u sebi, postao Hristov podražatelj, „obrazac vernih“, oduševljeni obraz prvosazdane lepote. On je ispunio Jevanđelje i svojim životom potvrdio natprirodne događaje iz Svetog Pisma. Njegovo postignuće je suštinski prinos od svevremenskog značaja. Od rečenoga prima značaj i blagodat sve što je starac govorio, činio i pružao.
Stub svetlosti vodi u bogopoznanje i duhovne podvige. On je ljudima objavljivao Boga. Pokazivao je da je Isus Hristos isti juče i danas i u vekove [Jev.13,8] i da bogato daje svoju blagodat dostojnima. On je potvrđivao da su natprirodni događaji iz Svetog Pisma stvarni i pristupačni. Njegovo zapisano nasleđe takođe predstavlja neprestanu propoved i suštinsku pomoć monasima i svetovnjacima.
Starac se radovao kada bi mu neko rekao da želi da bude sveštenoposlenik. On mu je pomagao da postane pravi sveštenoposlenik. Izražavao je izvorno pravoslavno shvatanje sveštenoposleništva, smatrajući neophodnim da treba da započne od sebe samog. Najpre sam čovek treba da se osveti, da bi potom i druge osvetio. Naše biće se postavlja kao temelj sveštenoposleničke delatnosti. Ukoliko ono padne, u opasnosti je čitavo delo. Dakle, traži se da čovek primi blagodat, da se osveti. Potom otpočinje i njegovo suštinsko sveštenoposleništvo.
Starac je govorio: „Nepravoslavni duh sveštenoposleništva pojavio se i kod nas. Mi ne gledamo svoje biće, koje je puno rana koje zaudaraju, nego kako ćemo da spasemo druge. Lakomisleni sveštenoposlenički duh je prepreka za monaha. Međutim, ukoliko započnemo od sebe, gde imamo beskrajnog posla, ukoliko se okrenemo unutra, mi ćemo pomoći i drugima. Jedna ruska monahinja u Svetim Mestima, u [Manastiru] svete Magdaline, propovedala je svojim prisustvom i ćutanjem, izdajući Božansku blagodat. Čovek bi se poučavao samo što je gledao. Ja sam joj dao svoju brojanicu“.
Neko mu je zatražio blagoslov da radi na sveštenoposleništvu u inostranstvu. Starac je odgovorio: „Da bi čovek išao na sveštenoposleništvo i da bi imao potvrdne ishode, treba da je svet. Nije dovoljno da nauči da vozi vozilo ili slično. On da treba čini čuda! Kada, na primer, u uglu nekog puta susretne nekog maga, on bi trebalo da mu učini neko čudo. I jadni mag bi poverovao u Hrista“. I drugom sveštenoposleniku, svom poznaniku je rekao da nekoliko godina živi u manastiru, pre nego što ode na sveštenoposleništvo.
Starac je preporučivao: „Ukoliko imamo nekog pobožnog sveštenika, koji voli podvig, mi ne treba da ga izvodimo u svet uz opravdanje da imamo potrebu. Ukoliko imamo jedan krompir, mi treba da ga zasadimo da bismo dobili još krompira, a ne da ga odmah pojedemo“.
Većina njegovih posetilaca pripadalo je redu svetovnjaka. Od mnogogodišnjeg bavljenja njihovim teškoćama, on je stekao veliko iskustvo. Kao iskusan lekar, znao je da leči duhovne bolesti.
Nemajući licemerja, starac je davao prednost određenim vrstama ljudi, tj. najpre onima koji su imali duhovnih potreba, a behu bolesni i napaćeni.
Potom se trudio da pomogne da se osnuju ispravne, hrišćanske porodice. Smatrao je da je dobra porodica velika stvar. Za suprotno je govorio: „Početak svih teškoća često se nalazi u porodici. Jedna rasturena porodica postaje polazište za mnoštvo teškoća“.
Supružnicima je starac preporučivao da žive duhovni život i da imaju istog duhovnika, te da decu uče pobožnosti svojim primerom. „Najbolji mnogodetni čovek je onaj koji pomaže svojoj deci“, tj. daje im duhovne zalihe. Treba samo otac da radi, a majka treba da se bavi decom i domaćinstvom. Oni ne treba da imaju svetovno razmišljanje, nego da žive jednostavno, ograničavajući suvišne troškove i razmetanje. Starac je naglašavao da mnogo pomaže opštenje sa drugim hrišćanskim porodicama.
Za uzgoj dece on je savetovao: „Da bi deca pošla dobrim putem neophodno je mnogo molitve. Mi ne treba da im mnogo pokazujemo svoju ljubav, inače će postati zločesta i drska, ali ni mnogo strogosti, inače će postati buntovnici. Tajna je u znanju koliko da se zategne kanap. Deca ne treba da upadaju u razgovor odraslih“.
Starac se posebno starao o mladima kako bi našli svoj put, živeli u Božijoj blizini, imali poštovanje i uzore. Neki bogataš je zatražio blagoslov od starca da osnuje neku ustanovu. Starac mu reče: „Treba da se malo pozabavimo mladima“. I po njegovom uputstvu, on je osnovao ustanovu za pomaganje deci sa posebnim potrebama.
Starac je pomagao i onima koji su bili na položajima, naravno, ne radi laskanja ili koristoljublja, nego da bi i oni mogli časno i savesno da pomognu drugima preko svog visokog položaja.
U starčeva zanimanja da pomogne svojoj braći koji se bore u svetu ubraja se i njegov trud da napiše knjigu sa primerima vrlinskih svetovnjaka. On beše započeo njeno pisanje, ali ju je njegovo upokojenje ostavilo nedovršenom. On je govorio: „Umesto da neko danas napada ljudsku nesređenost (tj. da izobličava grehe), bolje je da ističe istinske zvezde (vrlinske Hrišćane). Srećom, ima ih dosta. Znam mnoge primere.
Oni su dostigli do čistote. I budući da je Reč Božija čista, oni razumeju Jevanđelje i mogu da prime božanstveno prosvećenje. Svojom pomišlju oni nepravdu nanose samo sebi samima“ (tj. uvek drugima daju pravo, a sebe osuđuju).
Premda nije bio društveni radnik i sveštenoposlenik, starac je mnogima pomogao iz pustinje, čak i sveštenoposleništvo u inostranstvu. Govoreći o širenju Jevanđelja, on je rekao: „Doći će vreme kada će mnogi biti žedni da saznaju o Hristu i Pravoslavlju, te će se Jevanđelje propovedati po celom svetu“.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *