ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА

 

ЖИТИЈЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА СВЕТОГОРЦА
 
III ПРИНОС
 
2. Свештенопослеништво из пустиње
 
Старац се никада није двоумио између безметежја и свештенопослеништва. Једанпут је о себи рекао да је монах безметежник. Он се молио за спасење свих. Имао је жељу да сви људи познају Бога. Премда је био монах, читавог свог живота је благовестио Христа. Велика благодат, које се удостојио, није остала празна [1.Кор.15,10].
Старац је вршио свештенопосленичко [апостолско] дело из пустиње. Помогао је мноштву људи. Стога је био и подвижник и свештенопосленик. Његово свештенопослеништво беше изливање љубави према свету, “изобиља” Божанске благодати. Личио је на духовно богатог човека, који је имао могућности да нахрани многе гладне. Из Свете Горе није излазио да би поучавао, нити се прихватао свештенопосленичких путовања на удаљена сувоземља. Остао је у пустињи подвизавајући се, а Бог му је доводио људе са свих пет сувоземља.
Његов свештенопосленички принос био је суштински и успешан, с обзиром да је произлазио из подвига и био њиме праћен. Све што је говорио, најпре је сам доживео. И сам његов светли пример представљаше поуку и свештенопослеништво.
Најглавнији старчев принос беше његов пример. Он се показао као првоузор, с обзиром да је са себе свукао старог човека, засијао “образ” [Божији] у себи, постао Христов подражатељ, “образац верних”, одушевљени образ првосаздане лепоте. Он је испунио Јеванђеље и својим животом потврдио натприродне догађаје из Светог Писма. Његово постигнуће је суштински принос од свевременског значаја. Од реченога прима значај и благодат све што је старац говорио, чинио и пружао.
Стуб светлости води у богопознање и духовне подвиге. Он је људима објављивао Бога. Показивао је да је Исус Христос исти јуче и данас и у векове [Јев.13,8] и да богато даје своју благодат достојнима. Он је потврђивао да су натприродни догађаји из Светог Писма стварни и приступачни. Његово записано наслеђе такође представља непрестану проповед и суштинску помоћ монасима и световњацима.
Старац се радовао када би му неко рекао да жели да буде свештенопосленик. Он му је помагао да постане прави свештенопосленик. Изражавао је изворно православно схватање свештенопослеништва, сматрајући неопходним да треба да започне од себе самог. Најпре сам човек треба да се освети, да би потом и друге осветио. Наше биће се поставља као темељ свештенопосленичке делатности. Уколико оно падне, у опасности је читаво дело. Дакле, тражи се да човек прими благодат, да се освети. Потом отпочиње и његово суштинско свештенопослеништво.
Старац је говорио: “Неправославни дух свештенопослеништва појавио се и код нас. Ми не гледамо своје биће, које је пуно рана које заударају, него како ћемо да спасемо друге. Лакомислени свештенопосленички дух је препрека за монаха. Међутим, уколико започнемо од себе, где имамо бескрајног посла, уколико се окренемо унутра, ми ћемо помоћи и другима. Једна руска монахиња у Светим Местима, у [Манастиру] свете Магдалине, проповедала је својим присуством и ћутањем, издајући Божанску благодат. Човек би се поучавао само што је гледао. Ја сам јој дао своју бројаницу”.
Неко му је затражио благослов да ради на свештенопослеништву у иностранству. Старац је одговорио: “Да би човек ишао на свештенопослеништво и да би имао потврдне исходе, треба да је свет. Није довољно да научи да вози возило или слично. Он да треба чини чуда! Када, на пример, у углу неког пута сусретне неког мага, он би требало да му учини неко чудо. И јадни маг би поверовао у Христа”. И другом свештенопосленику, свом познанику је рекао да неколико година живи у манастиру, пре него што оде на свештенопослеништво.
Старац је препоручивао: “Уколико имамо неког побожног свештеника, који воли подвиг, ми не треба да га изводимо у свет уз оправдање да имамо потребу. Уколико имамо један кромпир, ми треба да га засадимо да бисмо добили још кромпира, а не да га одмах поједемо”.
Већина његових посетилаца припадало је реду световњака. Од многогодишњег бављења њиховим тешкоћама, он је стекао велико искуство. Као искусан лекар, знао је да лечи духовне болести.
Немајући лицемерја, старац је давао предност одређеним врстама људи, тј. најпре онима који су имали духовних потреба, а беху болесни и напаћени.
Потом се трудио да помогне да се оснују исправне, хришћанске породице. Сматрао је да је добра породица велика ствар. За супротно је говорио: “Почетак свих тешкоћа често се налази у породици. Једна растурена породица постаје полазиште за мноштво тешкоћа”.
Супружницима је старац препоручивао да живе духовни живот и да имају истог духовника, те да децу уче побожности својим примером. “Најбољи многодетни човек је онај који помаже својој деци”, тј. даје им духовне залихе. Треба само отац да ради, а мајка треба да се бави децом и домаћинством. Они не треба да имају световно размишљање, него да живе једноставно, ограничавајући сувишне трошкове и разметање. Старац је наглашавао да много помаже општење са другим хришћанским породицама.
За узгој деце он је саветовао: “Да би деца пошла добрим путем неопходно је много молитве. Ми не треба да им много показујемо своју љубав, иначе ће постати злочеста и дрска, али ни много строгости, иначе ће постати бунтовници. Тајна је у знању колико да се затегне канап. Деца не треба да упадају у разговор одраслих”.
Старац се посебно старао о младима како би нашли свој пут, живели у Божијој близини, имали поштовање и узоре. Неки богаташ је затражио благослов од старца да оснује неку установу. Старац му рече: “Треба да се мало позабавимо младима”. И по његовом упутству, он је основао установу за помагање деци са посебним потребама.
Старац је помагао и онима који су били на положајима, наравно, не ради ласкања или користољубља, него да би и они могли часно и савесно да помогну другима преко свог високог положаја.
У старчева занимања да помогне својој браћи који се боре у свету убраја се и његов труд да напише књигу са примерима врлинских световњака. Он беше започео њено писање, али ју је његово упокојење оставило недовршеном. Он је говорио: “Уместо да неко данас напада људску несређеност (тј. да изобличава грехе), боље је да истиче истинске звезде (врлинске Хришћане). Срећом, има их доста. Знам многе примере.
Они су достигли до чистоте. И будући да је Реч Божија чиста, они разумеју Јеванђеље и могу да приме божанствено просвећење. Својом помишљу они неправду наносе само себи самима” (тј. увек другима дају право, а себе осуђују).
Премда није био друштвени радник и свештенопосленик, старац је многима помогао из пустиње, чак и свештенопослеништво у иностранству. Говорећи о ширењу Јеванђеља, он је рекао: “Доћи ће време када ће многи бити жедни да сазнају о Христу и Православљу, те ће се Јеванђеље проповедати по целом свету”.

Comments are closed.