САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
ПАСХАЛНЕ БЕСЕДЕ – ТОМ III
 
Беседа 2. у Недељу блуднога сина[1]
1967. године у манастиру Ћелије
 
Eто Еванђеља које захвата и ум и тело свакога од нас: Еванђеље о милости из Спаситељеве дивне приче, где је казао сав живопис, и мој и твој и свачији, и сваког људског бића на земљи.
Све обухвата и захвата данашње Свето Еванђеље, све. Човек, какво богатство Божје на земљи! Погледај тело његово, око, уво, језик, какво чудесно богатство! Око – има ли ишта богатије од тога што човек може замислити у овоме свету? А то око, то је створио Господ, и душу, и тело. А душа, сва с Неба – какво богатство! Тело, чудесно богатство Божје, дато теби за вечност, не само за привремени земаљски живот. И душа дата за вечност.
Чули сте како благовести Свети Апостол Павле данас: И тело је за Господа[2], Господ је створио тело човечије за Живот Вечни, за бесмртност, за чистоту; створио за Вечну Истину и Вечну Правду и Вечну Љубав; како тело, тако и душу. Све је то дар Божији, неисказано велик и богат и раскошан, и што је најбитније, бесмртан и вечан дар Божији. А ми људи, шта чинимо од тог богатства, што градимо? Тело у сласти и страсти овога света, душу у нечисте помисли, нечисте жеље, нечисте насладе. И душа и тело кроз грехе удаљавају се од Бога, беже од Бога, беже у даљњу земљу. Чија је то даљња земља? Чули сте како блудни син пасе свиње[3]. Ђавоља земља! Земља где ђаво влада, влада човеком кроз страсти, кроз грехе, и држи га у страшном лудилу, у бунцању и бунилу. А грех? Сваки грех је лудило, и човек је увек у том лудилу док се не сретне са Господом Христом. А сусрешће се – покајањем.
Чули сте блуднога сина како, осетивши шта значи живот у греху, живот у сластима и страстима овога света, вели: Ево ја умирем од глади у туђој, далекој земљи, а најамници Оца мога имају хлеба исувише, на претек. Устаћу, идем Оцу своме и рећи ћу му: Оче, сагреших небу и теби, прими ме као једног од својих најамника.[4] И устаде и крете ка Оцу, и Отац Небески, Бог и Господ Милосрдни, угледавши га из далека, потрча му, загрли га и целива, а син у то време јецаше: „Оче, опрости, сагреших небу и теби, нисам достојан да се назовем син твој“[5]. Сагреших небу, свима звездама. Све то упрљах ја гнојем својих страсти и мраком својих сласти помрачих све то. Сагреших Теби! Оставивши Те, коме сам се приљубио, уз кога сам то био, чије сам то свиње чувао? Ђавоље! Ја сам ођаволио душу коју си ми Ти дао да буде света и бесмртна; ја сам упрљао тело, осмртио тело, упропастио тело! А када дође себи блудни син, био ван себе, био у лудилу, у сластима и страстима овога света, он покајањем потрча ка Оцу, и Он га грли и целива. Син још није завршио своју исповест, још није изрекао жељу да га Отац прими као најамника, а Отац вели слугама: Идите, донесите му најлепшу хаљину и обуците га, и прстен на руку, и обућу на ноге, и доведите теле угојено и закољите, да једемо и да се веселимо.[6] Ради чега? Ради чега се Небо весели? Ради чега се Бог весели на Небу? Ради чега се веселе Анђели? Коме то Господ говори да се веселимо? Анђелима!
Јер човек који је залутао у грехе, то је брат Анђела. Сетио се човек који је у гресима живео да је он Анђелима брат и похитао к Небу. Сагреших Небу и Теби. Сагреших Анђелима, Арханђелима, јер себе ођаволих, себе бацих у крдо свиња, у крдо страсти. И ево ме сада сав подеран, сав одрпан: и душа одрпана и тело, све осиромашило. Гле, шта је покајање? Господ трчи у сусрет покајаном сину, грли га и целива, и сва се небеса узбуђују, сви се Анђели радују. „Стадоше се веселити…“ вели се у дивној Спаситељевој причи. Ради чега се веселите ви Свети Анђели, Арханђели? Ви који стално тугујете за земаљским светом, гледајући своју палу браћу, људе, као се даве у гресима и сластима и страстима, и разним смртима овога света, зашто се радујете? „Радујемо се Васкрсењу, оживљењу мртвога брата нашег, човека, јер – мртав беше и оживе“. Мртав беше блудни син кад је био далеко од Бога, Извора живота, далеко од Неба. Мртав беше и оживе. Гле, васкрсење из мртвих бива на очи свих Небеских Сила. Све се Силе Небеске томе радују. Изгубљен беше и нађе се.[7]
Заиста, кад је човек у гресима и страстима он изгуби себе, он уствари не зна себе, он је ван себе. А кад дође себи – вели Спаситељ. Човек се тргне, када помисли чији је он. Божји. Тело твоје – чије је? Божје. А душа? И она Божја. Све дар Неба. А ја, ко сам као човек? Божји, сав Божји! Тело моје прослављено је од Бога, зато га је Господ створио, вели Свети Апостол у данашњем Апостолу: И тело је за Господа, и душа је за Господа.[8] Прослављамо Господа и телом и душом, свиме што је Божје. Божје је и једно и друго. Немој сматрати да је ишта твоје, не, све је вечно Божије. И ти си вечно Божији – само када си свестан тога.
А грех? Не да ђаво, не да човеку да он осети да је син Божји. Ђаво влада срцем и не да човеку да помисли на Бога, да се сети да је он син Божји, да је он богаташ, неисказани богаташ, да је он брат Светих Анђела. Ђаво све помрачује, све то удаљује од човека и измишља, и даје му лажне сласти кроз грехе. Заиста, у праву је Апостол Павле када пише Светоме Епископу и своме ученику Апостолу Титу, и вели: „И ми бејасмо луди некада“[9]. Пазите, то Апостол вели: и ми бејамо луди некада. Када, Свети Апостоле? Служећи различним жељама и страстима, тад смо били луди. А ми служимо отада различитим жељама и страстима, када (не) будемо уз Господа Христа. А Он је, вели Свети Апостол, дошао у свет, Бог постао човек[10]. Бог постао човек ради тебе, човече, да те одвоји од блудних жеља и сласти, да ти да Вечни Живот, Вечну Истину, Вечну Правду. Зато је дошао Он у овај свет.
А ти, ти остајеш у греху. Сети се какво богатство ти нуди Господ Христос. Не оставља тебе грешника, макар био највећи. Какво богатство даје Господ кад ти можеш својим покајањем, тренутним покајањем, да стекнеш Небеско Царство, да узбудиш Небеског Оца, да ти Он потрчи у сусрет, да те загрли и пољуби? Гле каква сила у твојим рукама – покајање! Хоћеш ли да Господ потрчи к теби с Неба, хоћеш да се отворе сва Небеса над тобом, хоћеш да се Анђели радују теби, да Анђели кликћу и да се веселе због тебе – онда, брате и сестро, потрчи у покајање. Покај се за сваки грех свој, и највећи и најмањи! Нема малог греха. Сви су греси велики и, ако се не исповеде, сви су греси смрт души и вечног живота твог, ако их не исповедиш. Онда, када као блудни син полетиш к Небу и завапиш: Оче, сагреших Небу и Теби, сагреших свима створењима, и птицама и биљкама, и трави, и цвећу, и звездама, прими ме као покајника! Све дотле, ти си туга за Небески свет. Над тобом плаче Небески свет и Анђели Божији плачу, јер се не кајеш.
А чим крене покајање, гле, они се обрадују; коље се теле угојено, сва радост небеска исплива, сва небеска бића примају покајаног човека, покајаног грешника. Мртав беше и оживе, васкрсе! Ти и ја, и своју смрт, и своје васкрсење држимо у својим рукама! Знај – у гробу си, у смрти си, када починиш грех, свестан си греха а не кајеш се, не исповедиш се. А чим осетиш да је грех твој убица твој, да је грех твој лудило твоје, да си ти уствари ван себе, онда крени у покајање. Покај се и Отац Небески загрлиће те и пољубити, и сазвати све Небеске Силе да се радују и веселе, стално радују и веселе, због тебе покајаног грешника. Ето, какво је све богатство Господ Христос дао човеку.[11]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Еванђеље по Луки 15,11-32
  2. 1 Кор. 6,13
  3. Лк. 15, 13-15
  4. Лк. 15, 18-19
  5. Лк. 15, 18-19
  6. Лк. 15,20-23
  7. Лк. 15,24
  8. 1 Кор. 6,13
  9. Тит. 3, 3
  10. 1 Тим. 1,15; 3,16
  11. Беседа није завршеиа, вероватно крај магнетофонске траке. – Прим. препис.

2 коментар(а)

  1. Slava Bogomajki,neka nas zaštiti svojim molitvama.

  2. Veliki naš Sveti otac Justin! Zaista Bogom nadahnut. Ne znam da li ijedan narod na svjetu, u savremeno vrijeme, ima ovakvog tumača Jevanđelja. Hvala Bogu, što nam ga je dao!