САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
ПАСХАЛНЕ БЕСЕДЕ – ТОМ III
 
Беседа 3. у Недељу митара и фарисеја[1]
1967. године у манастиру Ћелије
 
Беседа није завршена, вероватно крај магнетофонске траке. – Прим. препис.елики пост душе почиње данас. Пост душе – уздржање од греха, од свакога греха. И тај велики пост душе почиње Еванђељем о молитви. Молитва, шта је то? То је чудесна и најчудеснија сила на земљи. Молитва, то је највећи чудотворац са човеком у овоме свету. Од човека она прави бесмртно биће, прави Анђела, прави Херувима. Молитва преображава човека у бескрајну, бесконачну силу. Шта је молитва, уствари? То је приношење себе Богу, давање себе Богу. То је летење свом душом ка Богу, свим срцем, свом снагом. То је духовно сједињење човека са Богом. Зато је то велика и бескрајна сила.
Шта је за човека веће од Бога? Ништа и нико! А молитва, која га доводи у везу са Богом, зар није нешто највеће у овоме земаљском свету? Гле, молитва – молитва је пола Еванђеља, а пост друга половина. Спојени – ето целог Еванђеља! Господ је то објавио: “Овај се род изгони само молитвом и постом”[2]. То значи, сваки грех, сваки ђаво, свака нечистота, свака смрт изгони се молитвом и постом. Ради тога је Господ дошао у овај свет, ради тога је Он и донео Своје Свето Еванђеље, Еванђеље које је скрстио[3] у два подвига, у две свете врлине: у молитву и пост. Када се молитва упражњава искрено, свим срцем, свом душом, она се неминовно излива у пост, прелази у пост и храни себе постом. Зато, ко испуни ову заповест Спаситељеву, испуњује цело Његово Еванђеље. Јер у молитви, и од молитве, зачињу се и почињу све врлине новозаветне.
Велики и сјајни и славни философ и Светитељ Божји, Исак Сирин, пише: “Љубав је од молитве”. То је искуство Светих Отаца, то је искуство Анђела, то је искуство свих правих људи, свих праведних људи, свих хришћана. Љубав је од молитве. Права истина, вечна, бесмртна: љубав је од молитве. Кад је та највећа врлина од молитве, а заиста је највећа, јер у Светом Еванђељу је објављена блага вест да је Бог љубав[4], и кад је та љубав од молитве, онда, која врлина није од молитве? Пост је од молитве. Несумњиво је и смиреност од молитве.
У данашњем Светом Еванђељу4, о покајаном царинику и гордом фарисеју, шта је речено? Молитва води у смирење, разлива га по души. Молитвом си стао пред Господа, гле, а Божанска светлост која се лије из Господа обасјава сву твоју душу и сав свет око тебе, и ти – шта видиш у себи кад стојиш пред Господом? Недостатке, грехе, свој мрак, своју таму. И онда? Онда искушаваш себе од Господа[5] и вапијеш као овај чудесни, дивни покајник, цариник: “Боже, милостив буди мени грешном”[6]. То, то постаје трајно искушење[7]. Кад год је човек у молитви, у молитвеном расположењу, несумњиво он је увек смирен, несумњиво он себе искушава, јер је стално пред Господом. А како се друкчије може стајати пред Господом него смирено, на коленима. Тако је молитва, моћ и сила.
А гле, погледај! Сви блистају у врлинама, сви они преобразе се из грешника у праведне, из смртних у бесмртне. Чиме? На првом месту – молитвом. На првом месту молитвом и постом. То двоје је неодвојиво. Ако разгрнете ма коју душу, ма ког Светитеља Божијег, у њима налазите на првом месту молитву и пост. Нема Светитеља који је постао Светитељ у Цркви Христовој, мимо ових двеју врлина. Напротив, само помоћу њих постаје свет пред Господом, само се помоћу њих очишћује душа, очишћава срце, само се помоћу њих стичу све врлине. Шта је пост, шта је милосрђе, него духовни подвиг! Јер свака еванђелска врлина, и љубав, и пост, и смиреност, и трпљење, и кротост, и благост, и милосрђе – све се то стиче помоћу молитве, све се то измољује од Бога.
Ми улажемо свој труд, али Бог даје силе. Дух Свети је тај који одређује дарове, и раздељује и свете врлине. Даје нам силе тако да и наша вера, и наша љубав, све су то силе божанске, све те врлине наше, несумњиво наше људске, али у исто време и свете Божанске силе. Молитва узлази те (= уздиже те) ка Господу и сједињујући дух твој са Њим, она уствари богати тебе. Богати те Божанским богатством: прво знањем; богати те осећањем Бога; богати те осећањем бесмртности своје личне; јер човек који се молитвом сједињује са Господом увек осећа себе бесмртним, и зна и осећа да је човек бесмртно биће и да све што чини има бесмртну вредност и важност. Нема врлине која ће се зацарити у твојој души без истрајне и дуготрајне молитве, ма која врлина. Ако је молитвом не негујеш и не храниш, увенуће у теби, сасушиће се. Јер молитва јесте та света сила која храни сваку нашу душу. Зато Свети Оци непрестано и говоре и славе молитву као хоровођу у хору свих врлина. Хоровођу у хору врлина. Она диригује осталим врлинама, она ослађује остале врлине, она оживотворава, она носи и преузноси ка Небу.
Недеља митара и фарисеја, прва недеља када почиње Велики пост душе, почиње данас. Пост душе да нас припреми за пост тела. Данас почиње упорно уздржање од греха, борба са грехом, борба са страстима, а најпре са најстрашнијом и највећом страшћу, грехом гордости. Горди човек се не моли, а ако се моли, он се хвали. Горд човек има душу у свим гресима, уздиже себе сматрајући се за нешто велико, поноси се и глупим, увек глупим, разуме се, радостима. Горд човек не осећа како су се у њему зацарили велики пороци, збир свих порока, збир свих грехова. Човек мртав, заборавио све што је Божје, не осећа ништа што је божанско и величанствено у овоме свету, што је бесмртно и вечно, него само себе тови и гоји у себељубљу свом. А данас Свето Еванђеље казује, како је самоубица постао горди фарисеј, убио душу своју, па са тугом вели, да он отиде неоправдан кући својој. Као да је био на Страшноме Суду и осуђен. А за смиреног цариника Спаситељ објављује да он оде оправдан кући својој.[8] Био је на Страшноме Суду, сам је себи пресудио својим смирењем, својом вапајном молитвом, својим уздасима, бијењем себе у прса и вапајем: “Боже, милостив буди мени грешноме”. Он је отишао оправдан, отишао спасен, Страшни Суд је прошао. Гле, смирена молитва, скрушена молитва отвара двери Царства Небеског…
И данас, ето, поприште и бојиште је пред нама, а наше главно оружје је молитва. Молитва као свемоћни мач који отсеца главе свима непријатељима духовним, непријатељима спасења нашег. Најоштрији и најнесаломљивији мач – молитвено расположење. Да, ето пролећа, вечног пролећа у души. Ето дивне климе за сваку свету врлину у души: и за смиреност, и за трпљење, и за братољубље, и за љубав, и за све што је свето и ближе Господу. Тако данас славећи тај велики и свети пост, пост душе, пазимо на себе смирењем, молитвом, покајањем. Не реци: тешко је спасење. Не реци: ја се не могу спасити. Да, не можеш се спасити када упорно остајеш при својој злој вољи. Учинио си грех јуче, прекјуче, а ти и даље пренебрегаваш да ономе коме си учинио грех, кажеш: опрости! Господу да кажеш: опрости; твом ближњем исто тако. У својој души негујеш самоубицу, гордост, непокајаност – а спасење је тако лако, тако лако, ништа лакше од њега. Као покајани цариник завапи: “Боже, милостив буди мени грешноме”. Ударај искрено себе у прса своја, и душу своју чисти од гордости и од свакога греха.
Гле, спасење је сигурно, јер све врлине нису ништа друго, и не служе ничему другом, него очишћењу наше душе, очишћењу душе и спасењу наше душе, а то никада не бива без наше воље. Самог себе осуђујеш ако останеш непокајан у гресима, и ето смрти. Ако се покајеш свим срцем, свом душом, вапајно, царинички: “Боже, милостив буди мени грешноме”, спасење је лак подвиг, врло лак. Једино потребно теби и мени, и сваком људском бићу јесте – смирење. Смирење је скраћено спасење.То је блага вест (Светих Отаца). Свети Варсануфије вели: Ако имаш истинско смирење, е онда и себе сам предајеш молитви, предајеш Господу, јер молитва је знак да си у вези са Господом, да си поставио везу између себе и Неба, између себе и Бога. Молитва је први истински знак твоје вере.
Када је страшни (гонитељ) Савле обневидео на путу за Дамаск, кад му се Господ јавио и Својом светошћу ослепио њега, христоборца, кад су га његови другови и пријатељи одвели слепог у Дамаск, Господ се јавља Апостолу Ананију и вели му: “Иди у ту и ту улицу, која се зове права, и потражи тамо у кући Јудиној Савла Таршанина”, и вели Господ: Јер гле, он се моли Богу”[9]. Ето јунака, ето дошао у везу са Господом Христом, са Богом. Гле, он се моли Богу. Трудиш се да будеш стално у молитвеном расположењу, онда си стао пред Господа. Када је Корнилије као што знате, из Дела Апостолских, путовао, њему се јавља Анђео на путу у подне, и објављује да су молитве његове изашле пред Господа. Молитве његове и милостиње, Господ се сетио њега, због молитава.[10]
Тако и ти, кад си у искушењима, у тешкоћама, у мукама, ти узноси молитве Господу. И Он зна када треба да ти помогне, да пружи руку Своју, да похита, да те прихвати да не потонеш. И ако чекаш, да то не буде дуго. Ако не пружа помоћ, то је само зато да проба твоју веру и да види силу твоје молитве, да ли ти истински верујеш да ће ти Он помоћи. Тако, молитва је знак поуздања у Господа и велике вере у Њега. Молитва, а с њом и у њој све остале врлине. Нека Он диригује и управља свима светим врлинама, нека Он води и руководи и онда – сигурно је спасење свакога од нас. Онда, пост душе који почиње данас, отвориће царске двери Небескога Царства свакоме од нас и узнети нас ка Господу Христу. Ништа лакше, јер ништа лакше него принети Господу уздисање цариниково.
У дивној данашњој песми вели се: “Узнесимо Господу уздахе цариничке са покајањем, да нам се греси опросте”. Тако и ми узнесимо уздахе своје молитвене Господу и никад нас неће оставити сама, никад нас неће оставити и препустити гресима и страстима да нас растргну, и да униште душу нашу и спасење наше. Не, Господ Свемилостиви је пун љубави бескрајне за свакога од нас, само – шта чека? Чека од нас наше врлине, наш напор, наш труд.
Благи Господ молитвама Пресвете Богомајке и свих Светитеља Божјих који испунише Еванђеље Спаситељево, и испуњују га непрекидно молитвом, нека и нас води и руководи научене правој молитви. Да и ми увек на свима бојиштима за душу своју, у свима борбама са сваким грехом, молитвом и осталим светим врлинама, побеђујемо све непријатеље душе наше, све непријатеље спасења нашег, непријатеље видљиве и невидљиве. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Еванђеље по Луки 18,10-14
  2. Мт. 17, 21
  3. Можда: скратио. – Прим. уредн.
  4. 1 Јн. 4, 16 Лк. 18,10-14
  5. Можда: испитујеш себе (колико си далеко) од Господа. – Прим уредн.
  6. Лк. 18, 13
  7. Можда: расположење. – Прим. уредн.
  8. Лк. 18,14
  9. Д. Ап. 9, 11
  10. Д. Ап. 10,14

2 Comments

  1. Slava Bogomajki,neka nas zaštiti svojim molitvama.

  2. Veliki naš Sveti otac Justin! Zaista Bogom nadahnut. Ne znam da li ijedan narod na svjetu, u savremeno vrijeme, ima ovakvog tumača Jevanđelja. Hvala Bogu, što nam ga je dao!