САБРАНЕ БЕСЕДЕ
ПРАЗНИЧНЕ БЕСЕДЕ – ТОМ I
Беседа 3. на Благовести
1967 године у манастиру Ћелије
Ево Светих Благовести, браћо и сестре. Ево Празника са најлепшим именом и најмногозначајнијим.
Није Ускрс назван Благовешћу, иако се десило громовско чудо – смрт сатрвена! Господ Васкрсао са телом и победио све смрти у име нас људи, па ипак Ускрс није назван Благовешћу.
Божић. Десила се највећа револуција у свима световима Бог силази на земљу и постаје Човек. Највеће чудо и најдивније чудо за род људски! И опет и тај велики и свети Празник није назван Благовешћу.
Свето Преображење, када Господ за тренутак показује силу Свога Божанства. Лије се из Њега светлост, коју очи људске не могу да издрже. Свети Апостоли падају на земљу. Па ни тај велики и свети Празник није добио име Благовест.
Богојављење, када се Света Тројица јавља над земљом. Господ у води Јордана! Гле, ни тај велики и свети Празник није назван Благовест.
А назван је данашњи дан, данашњи Празник, када је Архангео Гаврил сишао с неба и објавио Благу Вест пресветој Богомајци. Ту нам велику истину казује једна дивна наша црквена песма, зашто је данашњи Празник назван Благовести?! „Вечна Тајна открива се данас“ – вели се у светој песми. Вечна тајна открива се данас – Син Божји постаје Сином Човечијим, да узевши оно што је најгоре, подари најбоље. Превари се у старини Адам па окуси плод …[1] да постане Бог. Не постаде! Бог постаје човек, да човека начини Богом[2]. Ето красне песме и у њој све Еванђеља Неба и земље: Вечна Тајна открива се данас. Каква тајна, браћо! Тајна да ће Света Дјева родити Бога.
Света Дјева родивши Бога, сама постаде Богородица. Ово је прва половина ове велике свете Тајне и светога Празника; а друга половина: да ће тај рођени Бог, тај Богочовек, Господ Христос, људе начинити боговима. Ето друге половине ове велике и страшне Тајне: људи створени да постану богови! Ја вам говорим о великим истинама. Такав је ово Празник, браћо, такву нам велику и свету Тајну доноси.
Анђели се чуде, Гаврило са трепетом преноси ту вест, ту Благу Вест Пресветој Дјеви. Као да вели: „Онај Кога небеса не могу обухватити, Бог и Господ, Кога сва васељена и све васељене не могу обухватити, ето, Ти ћеш Њега родити“! Ту стаје сваки ум, и анђелски и људски. Ти ћеш њега родити и постати Богородица, и Он ће спасти свет[3]. Од кога? Од смрти, од ђавола, од греха. Не само то, Господ Христос донеће далеко више роду људскоме. Доноси блага и богатства каква ум људски замислити не може, блага и богатства каква срце људско наслутити не може, блага и богатства каква људско видети не може[4] у овом свету, а ни у ономе свету, сагледати све крајеве свих тих блага, свих тих богатстава, које је Господ Христос донео нама бедним људима на земљи поставши Човек. Та велика Тајна објављена је данас и носи свети назив Благовести.
Ваистину Благовести! Јер шта је веће за човека него да Бог постане Човек? И то је Господ Христос учинио. Он је постао Човек ради тебе, човече, ради свакога од нас! Човек је тако важно биће пред Богом, да је Бог сам сишао с Неба, постао Човек, зарио се у наш катран, у наше блато, у наш муљ, у наш смрад, – да човека спасе из свега тога и да га начини богом.
Шта то значи? Да ли се ова Благовест остварује? Да ли је Арханђео казао истину Неба бедној земљи, када је кликнуо Пресветој Богомајци: „Радуј се, Благодатна, Господ је с тобом. Благословена си ти међу женама. Родићеш Сина“[5]. Да ли се остварила та Блага Вест? Да, сав живот Господа Христа на земљи, сваки његов покрет, сваки његов поглед, свако његово дело, свака његова реч, ето то је било остварење ове велике Благе Вести, а не само то. Овај свети Празник почео је на данашњи дан пре скоро две хиљада година, и траје непрекидно, и траје све до Страшнога Суда, јер истина која је на овај велики Свети Дан објављена роду људскоме, она се непрекидно остварује у роду људскоме. Остварује се у сваком од нас, и у мени и у теби, и у сваком члану Цркве Христове. Бог је постао Човек, то је прва Блага Вест, а друга, друга припада нама људима да је ми остваримо.
Он нам даје силе, а то је шта? Да ми постајући чланови Богочовечанског тела Христовог, Цркве Свете. Ми уствари шта чинимо у овоме свету? Ми се трудимо да себе испунимо Божанским силама, ми се трудимо да душу своју сву, да срце своје сво испунимо Богом, Господом Христом. Када се од нас, сваки од нас, као дете крштава, крштава се: „У име Оца, и Сина, и Светога Духа“[6], и онда, облачи се у Господа Христа. Пише у светом Еванђељу: „Који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте“[7]. Ето, то си ти хришћанине, христоносац, а то значи богоносац. То значи, шта? Да треба да живиш као што живи човек у коме је Бог.
То је сваки хришћанин – богоносац и христоносац. Ништа мање, брате мој и сестро, од тога. Толико си ти важан, толико је важно све што ти имаш у себе, јер ти Христа носиш, од крштења Га носиш. Пази шта ћеш са Њим урадити! Он од крштења стоји у твојој души. Све зло, сваки грех, …[8] ти Бога бијеш у себи и Господа Христа Који је од васкрсења у твојој души. Ето блатом својих грехова, смрадом грехова, знојем својих страсти ти, ти Њега скврниш, ти Њега понижаваш, ти Њега ружиш, ти лик Његов катраном својих страсти премазујеш, хришћанине! А позван си да живиш Бога ради, и Богом у овоме свету.
Зато при Крштењу још добио си Господа Христа, Бога Истинитог, и Он ће да (ти) да Божанске силе, даје ти Свете Тајне и свете врлине да ти, живећи у Цркви Христовој, потискујеш из себе све што је грешно, све што је смртно, све што је пролазно. Потискујеш, и уносиш у себе све што је бесмртно и све што је вечно. Да, живећи у Цркви, ми се уствари постепено испуњујемо Божанским силама, „постепено се обожујемо“, како веле Свети Оци, „постепено постајемо“, како веле опет Свети Оци, „Богови по благодати“. Гле каква част: Господ Христос је Бог по природи, а постао је Човек да би нама дао Божанске силе, Божанске благодати, да и ми постанемо благодаћу оно што је он по природи, да постанемо богови по Благодати. Да, и све то ми као хришћани уствари непрекидно вршимо за време целог свог живота, од крштења до хумке, до гроба.
Ти хришћанине, не престајеш бити богоносац, без обзира на то да ли ти достојно носиш Бога у себи, или ти Бога распињеш својим гресима, или Га се чак и одричеш. Он је ту, у теби, и у твојој души као сведок,Који ће на дан Страшнога Суда свакоме од нас хришћана рећи: Гле, ја сам Себе понудио, ја сам Себе теби дао, Јоване, теби Марко, теби Стојане. Целог Себе сам дао теби, да би ти живео мноме и Божанском силом мојом чинио добра дела. А ти, шта си радио са мном у души својој? Гле, пљувао си ме гресима својим, ниси се кајао, ниси се трудио да еванђелска дела чиниш, а све то, све је то било шамарање мене, распињање мене на безброј крстова твојих.
Да, данас су Свете Благовести, да нас подсете на ту главну и вечну истину: да смо ми дужни као хришћани да непрекидно испуњујемо себе Божанским силама, путем Светих Тајни и путем светих врлина. Гле, шта је Свето Причешће? То је тело Господа Христа и Крв. Ти васцелог Бога примаш, хришћанине, причешћујући се. Ето, ти данас ако се причестиш, или си се јуче причестио, ти си поново поврдио да је твој главни позив у овоме свету – да себе испуниш Богом и да живиш Богом и у име Бога. Зашто се причешћујеш? Не да то одмах заборавиш, него да се сетиш: Гле, ја сам Бога примио у себе! Како треба да живи Бог у мени, како ја треба да живим са тим Богом? Досад сам имао ружне помисли, ружне жеље. Од данас, Господе помози, испуни ме Твојим Божанским силама, да Тебе не ружим, да Тебе у себи не каљам. Примио сам Те. Досад сам, Господе, и ружне речи говорио и псовао; помози да Те више не ружим. Јер знам да ћу за сваку реч празну коју рекнем у овом свету дати одговор Теби на дан Страшнога Суда, Теби, Који си у мени. И ја, човек, хришћанин, по слабости својој свађао сам се са комшијама, па сам се и тукао, па сам и крао. Авај Господе, а Ти си у мени! Још од Крштења (имам Те) у мени, и кроз свако Причешће Ти опет улазиш у мене. Тешко мени! Опрости и помози! Шта ми остаје, Господе, Који си од Крштења у мојој души, него да вапијем Теби, заједно са покајаним цариником: „Боже,милостив буди мени грешноме!“[9]
Јер, Господе, ја осећам и видим, кад си Ти у мени и око мене све моје постаје грех, све моје постаје немоћ, слабост, страст. Авај! све моје постаје смрт за мене. Ти си нам дао покајање, Ти си објавио да се покајањем може избрисати сав грех. Господе! Дај то свето покајање сваком хришћанину! Па све ми грешимо, сви смо ми под гресима. Ти нам помози да саветом силом покајања испуњени ми се боримо до краја и победимо сваки грех што је у нама, сваку страст, свако зло, иза њих сваког ђавола.
Ти си, Господе, дао човеку силу да побеђује смрт. Нико се никада усудио није да човеку обећа да победи смрт. Сви такозвани победници у историји рода људског, авај, све су то немоћни комарци пред смрћу, пред ђаволом, пред силом греха. А ти, Господе, Ти једини дајеш силу да ми смрт газимо као муву. Свети Златоуст вели: „После васкрсења Господа Христа смрт је постала као неки крезуби лав“. Дотле је била смрт сташна као лав, наоружан чељустима страшним, нико се није могао одбранити. Али ето, Господ васкрсао и сломио чељусти смрти, лава смрти. „И сад – вели Свети Златоуст – и деца се шале и шегаче са тим лавом; деца хришћанска јача су од смрти“. Јер Господ даје те силе. Колико је дечице као Мученика за Господа Христа у овоме свету, мале дечице од три и седам година, Свети Киријак и други слични њима.
Господе, ми хришћани у овоме свету треба да живимо увек, сваки дан и сваке ноћи, као прави богоносци. А ми, Господе, то ретко, ретко чинимо. Ето, сад је велики свети славни Часни Пост. Свети пост је дат као божанска сила. Блистава сила која уништава све што је нечисто, а то значи све што је смртно у нама. Уништава сваки грех у телу и у души. То је пост или он …[10] и очишћује нас и испуњује божанском силом, божанским силама. Како пост тако и друге свете врлине: света молитва, љубав, кротост, смиреност – све су то свете врлине које нам Господ даје да би смо ми себе испуњавали божанским силама.
Велика је и света тајна Еванђеља Господа Христа, велика и света тајна и за Анђеле[11], а камоли за људе. То Свето Еванђеље важи за нас људе на земљи и за Анђеле на небу. И Господ је дошао у овај свет, вели Свети Апостол Петар и пише хришћанима, „да бисмо ми сви постали учесници у Божјој природи“[12]. Учесници у Божјој природи. Сједињујући се са Господом Христом кроз Свето Крштење, кроз Свето Причешће и остале Свете Тајне, ми на свој начин постајемо божанска бића, постајемо учесници у Боокјој природи. Добијамо Божанске силе да живимо свето и непорочно у овоме животу, док не дође моменат краја овога света, моменат наше смрти телесне када тело остављамо као одело, одело од блата, и крећемо у небеске светове с душом.
Да, свима нама хришћанима дати су сви дарови небески. У Цркви Христовој нема разлике између богаташа и сиромаха, између ученог и неученог. Она даје сва богатства Христова свакоме човеку, свакоме хришћанину. А ми шта дајемо од себе за та богатства? Само труд и напор. Само добру вољу. Ништа од тебе се не тражи, никакве жртве: да принесеш сунце на олтар, или да принесеш, рецимо, хиљаду хектара земље. Ништа од свега тога. Од тебе се само тражи чисто срце, тражи се твоја решеност и одлучност да не трпиш грех у себе.
Где је грех? Реци себе: Ја сам хришћанин, Господа Христа носим у себи. Како ћу се ја сам непрекидно гњевити? Како то да ја непрекидно вичем на ближње своје? О, слабости моје, о греха мог! Господе, опрости и помози! Ја, ја човек од блата, тело ми је од блата, па ја ради тела …[13] чиним чудеса, чиним страшне грехе, блуд, прељубу, крађу, шта све не чиним да би то блато осигурао у овоме свету. Господе, помози да правилно схватих што је тело. Ти си ми дао тело као оруђе душе, дао си тело да служи души, да служи Теби, Богу. Ти си у Еванђељу Свом објавио: И тело је за Господа[14]. Да, и тело је Господ створио, за шта? За бесмртност и Живот Вечни. Човече! пази шта радиш са својим телом и пази шта жртвујеш за блато.
Ми хришћани, ми смо у овоме свету, треба да будемо у сваком случају ходећа Еванђеља, жива Еванђеља Христова, живе Благовести. Да носимо и проносимо кроз овај свет : Еванђеље Христово, победу над смрћу, победу над грехом. А ти велиш: Ја не могу да победим смрт. Можеш! Победивши своје грехе, ти, уствари, побеђујеш смрт. Јер „грех ствара и рађа смрт“[15], вели се у Светом Еванђељу. Када грех рађа смрт? Ако се ти, рецимо, гњевиш, не сузбијаш у себи гњев, не бориш се против гњева, једнога дана у наступу гњева ти убијеш човека. Готово је са тобом, готово је и у овоме и у ономе свету, ти си себи зарадио вечне муке. Ради чега? Због тога што се ниси борио против греха, сматрајући да тај грех, гњев, гордост, баш и није тако страшан. А уствари, ето, довео си до највеће страхоте, изгубио си Рај, изгубио си Царство Небеско, изгубио си Бога. И шта си зарадио себи? Пакао и вечне муке. Тако бива, браћо и сестре, са сваким грехом.
А нама често пута греси изгледају мали, ситни, није ништа. Опсоваћу, шта је то? Па блудно погледати, па и то није ништа; па слушати рђаве песме, и то није ништа; па повлађивати рђавим људима; па туђе грехе правдати; па ето тако оговарати, завидети – све су то греси који нама, ако нисмо будни изгледају ситни и мали. Али, када ти греси сазру, они доносе смрт! Када је завист сазрела у души Јеврејског народа, Јеврејски народ је издао Бога Христа. Ето шта је завист, која у почетку изгледа ништа, мала ситна страст, ситан грех. Гњев, о колико пута се данас сваки од нас гњеви? Уствари, гњев само је претеча страхота. Ако ми не сузбијамо гњев, ако се не боримо против њега, нас гњев може увести у сваки злочин и у сваки ужас.
А ми, гле, хришћани, имамо безбројна света јата и примере победилаца смрти и греха.[16] То су Светитељи, Светитељи Божији – то су прави хришћани. То су сви прави хришћани. Гле, сваки Светитељ – шта је? То је живи победник над сваким грехом, над сваком смрћу, над сваким ђаволом, победник над паклом. То је жива Благовест Господа Христа. Такав је сваки Светитељ, такав је сваки прави хришћанин. А на првом месту, и пре свих, Пресвета Богомајка, Која нам је Господа Христа родила. И овај велики свети Празник, први празник хришћански, са најлепшим именом, уствари Њен је празник. Не Њенога Сина, него Њен. Такву је милост и љубав Господ показао на Њој, првој, јединој и безгрешној Жени и Матери нашој у свима световима.
И данас, данас кроз црквене песме и молитве само се химне и славопоји чују пресветој Богомајци. Чули сте и чујете како се стално њој обраћамо кроз песме: „Радуј се, радуј се“! Зашто? Јер си нам Ти, Пресвета Богомајко, Једину Радост донела роду људском, Ти си нам објавила и дала силе, да победимо смрт, ђавола и грех. Има ли веће радости од тога за род људски? Има ли веће среће од тога, већега блаженства од тога? Сигурно да нема. У једној дивној стихири се пева: „Радуј се, Весеља рода људског“. Заиста, Богомајка је Вечно Весеље за свако људско биће од Адама до последњег човека на дан Страшнога Суда.
И ми славећи Свете Благовести, славимо Њу као свог Вођу, као свог Вођу и Учитеља, и Омоћитеља, Који нам даје моћи да победимо сваки грех, сваку страст, сваког ђавола. А пре свега, Она и чини у нама, само Је треба призивати, Њој се обраћати. Нема милостивнијег бића од Ње. Она свемилостива као и њен Божански Син, Господ Христос.
Браћо моја, данашњи Свети Празник биће на спасење свакоме од нас, ако ми као хришћани и данас обновимо у себи то осећање, и то сазнање, и ту свест: да смо ми од крштења богоносци; да смо дужни живети у овоме свету као богоносци, као христоносци, да избегавамо сваки грех и чинимо свако добро. У томе, у томе, у томе је наш Вођ бесмртни, Чудесна, Дивна, Свемилостива Богомајка. Она, Она нека нас води и руководи у свима путевима Сина Свог Божанског. Еда би сваки од нас, вођен Њоме, ишао за Њом и стигао у Царство Небеско. Да тамо са Светим Анђелима, Арханђелом Гаврилом и Михајлом, и са Небеским Силама, славимо Вечно Весеље рода људског: Пресвету Богомајку и Њеног Божанског Сина, Господа Христа. Амин!
НАПОМЕНЕ:
- Пар речи нејасно на траци. – Прим. уредн.
- Мисао Светих Отаца: Иринеја, Атанасија Великог и др. – Прим. уредн.
- Лк. 1,28-35
- 1Kop. 2,9
- Лк. 1,28
- Mт. 28,19
- Гал. 3,27
- Пар речи нејасно на траци. – Прим. препис
- Лк. 18,13
- Пар речи нејасно на траци. – Прим. препис.
- 1 Петр. 1,12
- 2 Пeтp. 1,4
- Пар речи нејасно на траци. – Прим. препис.
- 1Kop. 6,13
- Jaк. 1,15
- Јевр. 12,14
Slava Bogomajki,neka nas zaštiti svojim molitvama.
Veliki naš Sveti otac Justin! Zaista Bogom nadahnut. Ne znam da li ijedan narod na svjetu, u savremeno vrijeme, ima ovakvog tumača Jevanđelja. Hvala Bogu, što nam ga je dao!