NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

 

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU
 

 
GLAVA ČETRDESET TREĆA
O palim angelima
 
Sveti Apostol Pavle govori svim hrišćanima: Mi ne ratujemo protiv krvi i tijela, nego protiv poglavarstva, i vlasti, i gospodara tame ovoga svijeta, protiv duhova zlobe u podnebesju (Ef6,12). Ta bitka je strašna! Ona je – na život i smrt. Posledice te bitke moraju biti ili naše večno spasenje, ili naša večna propast. Budući zaraženi ljutom mržnjom prema ljudskom rodu, duhovi zlobe vode tu bitku s najvećom ozlojeđenošću i sa adskom umešnošću. Sveti Apostol Petar kaže: Suparnik vaš, đavo, kao lav ričući hodi i traži koga da proždere (1 Pt 5,8). Međutim, one koji uistinu ljube Boga, pali angeli ni na koji način ne mogu da odluče od Njega (v.Rim8,38), iako ulažu sve napore da bi savršili to odlučenje. Oni ulažu sve napore da bi savršili odlučenje, zato što se u tom odlučenju sadrži naša propast. Da bi se suprotstavio duhovima zlobe i da bi ih blagodaću Božijom pobedio, čovek tačno treba da zna ko su oni, treba tačno da poznaje način borbe sa njima, kao što treba da poznaje i uslove pobede i poraza.
Duhovi zlobe su pali angeli. Bog ih je stvorio zajedno sa ostalim angelima; stvorio ih je kao neporočne, dobre i svete, obdarivši ih mnogim prirodnim i blagodatnim darovima. Međutim, duhovi su se pomračili gordošću i samima sebi pripisali svoje obilje sposobnosti, svoje izuzetne osobine, pa čak i same blagodatne darove. Isključili su se iz reda stvorenja, smatrajući se samobitnim bićima i zaboravljajući na svoju stvorenost. Na toj nesrećnoj osnovi pogazili su svoju sveštenu obavezu prema Bogu – Stvoritelju Takvom preuznošenju i samoobmanjivanju privukao ih je jedan od glavnih angela, kojeg Sveti Prorok Jezekilj naziva heruvimom (v.Jez 28 – prema tumačenju prepodobnog Kasijana Rimljanina) i kojeg svi svetitelji uopšte priključuju višim angelima. Taj heruvim je toliko ogrezao u preuznošenje i gordost daje sebe smatrao jednakim Bogu otvoreno se pobunio protiv Boga (Is 14,13-14), postao protivnik i mahniti neprijatelj Božiji. Duhovi, koji su odrekli poslušnost Bogu, zbačeni su sa neba. Oni puze po zemlji i ispunjavaju prostor između neba i zemlje. Zbog toga se nazivaju vazdušnima, ili onima koji žive u vazduhu; sišli su i u ad, u unutrašnjost zemlje. O svemu tome svedoči Sveto Pismo (Is 14,12,1 5; Ef 6,12). Broj palih duhova je veoma veliki. Pozivajući se na svedočenje Apokalipse (12,4), neki tvrde da se čitava trećina angela izložila padu. Pali su i mnogi od viših angela, što se vidi iz gorenavedenih reči Apostola Pavla: on upravo njih i naziva poglavarstvima i vlastima. Glava i knez carstva tame, sastavljenog od palih duhova, jeste pali heruvim. On je početak, izvor i punoća zla. Prevazilazeći svojim sposobnostima sve ostale pale angele, on ih prevazilazi i svojom zlobom. Prirodno je što duhovi, koje je on privukao i koji su mu se svojevoljno potčinili, od njega stalno moraju da pozajmljuju zlo, pa prema tome i da ga služe. Prepuštajući na volju palim angelima njihovu želju da žive u zlu, Bog, prema Svom svemogućstvu i prema Svojoj premudrosti koja beskonačno prevazilazi razum najrazumnijih stvorenja, ne prestaje da bude njihov vrhovni i suvereni Vladar nad njima. Oni se nalaze u volji Božijoj kao u neraskidivim okovima, i mogu da izvršavaju samo ono, što im Bog dopusti da izvrše.[1]
Kao zamenu za pale angele, Bog je stvorio novu razumnu tvar – ljude. Nastanio ih je u raju, koji se nalazio na nižem nebu i nekad bio pod upravom palog heruvima.[2] Raj se našao pod upravom nove tvari – čoveka. Sasvim je razumljivo što je nova tvar postala predmet zavisti i mržnje palog angela i palih angela. Odbačeni duhovi, rukovođeni svojim knezom, odvažili su se da prevare novostvorene ljude, da ih učine zajedničarima svog pada i svojim istomišljenicima, da ih zaraze otrovom svog neprijateljstva prema Bogu, i u tome su i uspeli. Iako prevaren i obmanut, čovek je svojevoljno odbacio poslušnost Bogu, svojevoljno se saglasio sa demonskom hulom na Boga, svojevoljno je stupio u opštenje sa palim duhovima i potčinio im se. Otpao je od Boga i od zbora svetih duhova, kojima nije pripadao samo dušom nego i svojim duhovnim telom, i po duši se pridružio palim duhovima, a po telu beslovesnim životinjama. Zlodelo koje su pali duhovi izvršili nad ljudima konačno je odredilo sudbinu palih angela: milost Božija je konačno odstupila od njih, i oni su se utvrdili u svom padu. Duhu (= palom duhu, duhu zlobe, palim angelima) je suđeno da puzi u isključivo telesnim i veštastvenim pomislima i osećanjima! Duh nije u stanju da se uzdigne sa zemlje! Duh ne može da se uzvisi ka nečemu duhovnom! Takvo značenje, prema tumačenju Svetih Otaca, ima presuda koju je Bog izgovorio nad palim angelom nakon što je pali angeo novostvorenog čoveka pogubio večnom smrću: Na trbuhu da se vučeš i prah da jedeš do svojega vijeka (PostZ.14), izrekao je Bog demonu. Iako se posle svog pada čovek pridružio palim angelima, njegov pad je, po načinu na koji se dogodio, imao sasvim drugačiji karakter nego pad angela. Angeli su pali svesno i namerno, sami su u sebi stvorili zlo. Izvršivši jedan prestup, oni su se razjareno ustremili i na drugi. Iz tih razloga, oni su se u potpunosti lišili dobra i preispunili zlom, imajući zlo kao svoju jedinu osobinu. Čovek je pao nesvesno, nenamerno, budući prevaren i obmanut; iz tog razloga njegovo prirodno dobro nije uništeno, nego se pomešalo sa zlom palih angela. Međutim, to prirodno dobro, budući pomešano sa zlom i zatrovano zlom, postalo je nepotrebno, nedovoljno i nedostojno Boga, Koji je celovito i najčistije dobro. Čovek najviše čini zlo misleći da čini dobro, ne videći, usled pomračenosti svog razuma i savesti, zlo koje nosi masku dobra. Pali duhovi čine zlo radi zla, nalazeći nasladu i slavu u tvorenju zla.
Prema Svojoj neizrecivoj dobroti, Bog je palom čoveku podario Iskupitelja i iskupljenje. Međutim, i iskupljenom čoveku je ostavljena sloboda na osnovu koje će ili iskoristiti darovano iskupljenje i vratiti se u raj, ili će iskupljenje odbaciti i ostati pridružen skupu palih angela. Vreme, koje je dodeljeno čoveku da izrazi svoju volju, jeste celokupan zemaljski život. Čoveku je iskupljenjem vraćeno opštenje sa Bogom; međutim, da bi slobodno izrazio svoju volju, njemu je prepušteno da živi u tom opštenju ili da ga raskine; njemu nije oduzeta mogućnost opštenja sa palim duhovima, opštenja u koje je on svojevoljno stupio. Pri takvom kolebljivom položaju čoveka za sve vreme njegovog zemaljskog života, blagodat Božija, ukoliko on to hoće, ne prestaje da mu pomaže do samog trenutka njegovog prelaska u večnost. Međutim, ni pali angeli ne prestaju da ulažu sve napore da bi ga zadržali u opštenju sa sobom, u grehovnom i svom ropstvu, u večnoj smrti i propasti. Odbačeni duh je često pokušavao da iskuša čak i svete mučenike i prepodobne Oce, i to nakon što su izvršili velike podvige, pred samo njihovo okončanje, u vidu, da tako kažemo, nebeskih venaca.[3] Potpuno je ispravna misao koja se susreće kod mnogih Svetih Otaca, a prema kojoj se monah sve do samog groba nalazi u opasnosti da bude izložen nekom iskušenju, ne znajući odakle će ono i u kom obliku iskrsnuti. Sveta Crkva nas uči da svaki hrišćanin prilikom Svetog Krštenja od Boga dobija svetog angela – čuvara, koji ga nevidljivo čuva, poučava ga svakom dobrom delu tokom vascelog njegovog života i opominje ga na zapovesti Božije. Isto tako i knez tame, želeći da čitav ljudski rod povuče u svoju propast, dodeljuje čoveku jednog od svojih lukavih duhova koji, svuda sledeći za čovekom, nastoji da ga uvuče u svaki vid greha.[4] Iz pojmova koji su ovde izloženi jasno je da monah tokom čitavog svog zemaljskog života mora da bdi nad sobom, ispunjavajući se istovremeno i strahom i odvažnošću. On je dužan da neprestano bude oprezan i u strahu od svog neprijatelja i ubice i da, istovremeno, stalno obitava u hrabrosti i bodrosti koje potiču od uverenja da se u njegovoj blizini neprestano nalazi njegov silni pomoćnik – sveti angeo. Prepodobni Pimen Veliki je rekao: „Velika pomoć Božija obuhvata čoveka, ali čoveku nije dopušteno da je vidi.“[5] Naravno, nije mu dopušteno da je vidi zbog toga da čovek, pouzdavši se u tu pomoć, ne bi postao nemaran i napustio one podvige, koji su u njegovoj moći.
Budući osuđen da puzi po zemlji, pali angeo ulaže sve napore kako bi i čovek stalno puzio po njoj. Usled samoobmanjivanja koje se ugnezdilo u njemu, čovek je tome veoma naklonjen. On ima osećanje sopstvene večnosti; međutim, kako je to osećanje narušeno lažnim razumom i lukavom savešću, čoveku se njegov ovozemaljski život čini kao beskonačan. Na osnovu tog varljivog, lažnog i pogubnog saznanja, čovek se prepušta isključivo brigama i naporima na ustrojavanju svog položaja na zemlji, zaboravljajući da je on na njoj kratkovečni putnik i da je njegova stalna obitelj ili nebo, ili ad. Sveto Pismo se u ime palog čoveka obraća Bogu: Prilepi se zemlji duša moja, oživi me po reči Tvojoj (Ps 118,25). Iz tih reči je očigledno da pristrašće prema zemlji umrtvljuje dušu večnom smrću; ona oživljava rečju Božijom koja, otrgnuvši je od zemlje, uznosi njene misli i osećanja ka nebu. „Đavo je bestidan i drzak“, mudroljubivo govori o palom angelu Sveti Jovan Zlatousti. „On napada odozdo. Uostalom, on nas u tom slučaju pobeđuje upravo zbog toga, što se mi ni sami ne trudimo da se uzdignemo tamo, gde on ne bi mogao da nas pozledi. On, naime, ne može da se uzdigne na visinu nego puzi po zemlji, zbog čega je zemlja njegovo obličje. A ako ga je Bog kao takvog ustrojio na početku, onda je on utoliko više takav sada. Ako pak ne znaš, šta znači napadati odozdo, potrudiću se da ti objasnim taj vid borbe. Šta, dakle, znači napadati odozdo? To znači napadati posredstvom naslade, bogatstva i svega žitejskog. Usled toga, ako đavo vidi nekoga da leti prema nebu, on, kao prvo, nije u stanju da ga napadne, a kao drugo, ako se i odvaži da ga napadne, on istog časa sam pada jer – ne boj se – on nema noge. Ne plaši ga se – on nema krila, i samo gmiže po zemlji, puzeći među zemaljskim stvarima. Ti, pak, nemoj imati ništa zajedničko sa zemljom, i tad ti ni trud neće biti potreban. Ćavo ne ume otvoreno da se bori. I kao što se zmija skriva u trnju, tako se i on najčešće skriva u prelestima bogatstva. Ako posečeš ovo trnje, on će se uskoro uplašiti i pobeći. Ako umeš da ga opčiniš božanstvenim zaklinjanjem, lako ćeš ga raniti. I mi, i mi imamo duhovno zaklinjanje: to je Ime našeg Gospoda Isusa Hrista i sila krsta.“[6] Doznavši da su nekog monaha Teopempta privukle bludne pomisli koje mu je uneo đavo, prepodobni Makarije Veliki dao je Teopemptu sledeći savet: „Posti do večeri, tako da osetiš glad; nauči napamet Jevanđelje i ostale knjige Svetog Pisma, da bi svagda obitavao u bogomisliju. Ako ti dođe zla pomisao ne prihvataj je, i nikada ne dopuštaj svom umu da bude spušten dole, nego ga svagda upravljaj gore, i Bog će ti pomoći.“[7] Jedan brat je upitao avvu Sisoja: „Šta da činim pa da se spasem i da ugodim Bogu?“ Starac mu je odgovorio: „Ako hoćeš da ugodiš Bogu, izađi iz sveta, udalji se od zemlje, napusti tvar i priđi Tvorcu, sjedini se sa Bogom plačem i molitvom, i naći ćeš pokoj i u ovom i u budućem veku.“[8] Prepodobni Varsanufije Veliki napisao je nekom bratu: „Ako hoćeš da se spaseš, primoraj sebe da umreš za sve zemaljsko. Sebe smatraj za ništa i teži ka predstojećem, da te đavo pod izgovorom dobrih dela ne bi privukao nepriličnoj brizi.“[9] Lukava zmija, iskusna u borbi s ljudima i u njihovom pogubljenju, ne pribegava uvek nasilnim sredstvima da bi dostigla svoj cilj. Zašto bi ih upotrebljavala, kad ona u monahu mogu da podstaknu napregnuto protivljenje i da mu omoguće slavnu pobedu, kao što se dokazalo mnogim iskustvima? Pouzdanije dejstvuju slabija sredstva. Ona se u većini slučajeva ne primećuju a i kada se primete bivaju zanemarena usled njihove spoljašnje zanemarljivosti, usled svoje prividne bezgrešnosti. Uopšte, u savremenoj bici koju đavo vodi protiv hrišćanstva i monaštva na delu se ne mogu primetiti snažna sredstva i vide se samo ona slaba. Na pravoslavne manastire više ne napadaju Latini i Agarjani, ne spaljuju i ne posecaju monahe radi uništenja pravoslavnog monaštva. Ono se uništava neprimetnim zamkama u koje se, prema običaju vremena, vrlo lako mogu uloviti (oni koji monahuju). Zemaljska zanimanja, kojima se monah sa zanosom predaje, u stanju su da ga i bez očiglednih grehova liše napretka i da opustoše njegovu nesrećnu dušu. Prema svedočenju Jevanđelja, takva duša postaje obitavalište demona (v.Mt 12,44-45). Kada se srž drveta zarazi truljenjem, tada čitavo drvo propada postepeno i neprimetno, iako tokom dugog vremena njegova spoljašnjost ostaje lepa, ne pokazujući smrt koja živi u njegovoj unutrašnjosti i nagriza ga. Slaba sredstva, koja ne dotiču spoljašnjost monaštva, uništavaju njegovu suštinu. Šta je monah, ako ne hrišćanin koji se odvojio od svega i usamio se umom i srcem da bi pripadao isključivo Bogu i stupio u nerazlučivo opštenje sa Njim? Gde se nalazi monah, kada se otuđi od Boga i prikuje za zemlju? Među slaba sredstva koja, međutim, dejstvuju veoma snažno, spadaju i različita rukodelja i telesni napori, ukoliko se monah njima bavi neumereno i sa pristrašćem, što se neprestano dešava sa onim zanimanjima koja se izvršavaju samovoljno a ne prema poslušnosti. Prilikom takvih zanimanja, neprimetno se prikrada pristrašće prema njima: najpre se javlja posebna pažnja i usrdnost prema zanimanju a zatim monah sve svoje duševne i telesne snage upravlja ka njemu, zaboravljajući i napuštajući Boga. Zmija, međutim, nastoji da monahu njegovo zanimanje prikaže kao nevino, pa čak i kao dušespasonosno i opštekorisno. Prema zmijskom lukavstvu, monaha sa svih strana počinju da obasipaju odobrenjima i pohvalama za njegovo zanimanje, i on biva zaražen preuznošenjem. Njegova duša, neprosvetljena rečju Božijom, biva obuzeta tamom neznanja i nerazumnosti, i on pada pod potpunu vlast palog duha. Kada duša napusti duhovni podvig ili kada ga, što je jedno isto, savršava nemarno, površno i hladno, zanima se jedino ili prevashodno, sa pristrašćem i zanosom, zemaljskim zanimanjima. Tada strasti, koje pripadaju paloj prirodi, slobodno i ničim uznemiravane obitavaju u srcu. One rastu, granaju se i snaže, jer imaju dovoljno prostora i slobode. Monah tada koristi varljivo spokojstvo, teši se preuznošenjem i slavoljubljem i smatra tu utehu za blagodatnu: on se ne bori sa strastima i ne uznemiruje ih. Ako ga pak tokom kratkog perioda strasti i uznemire, on, nenaviknut na samoposmatranje, ne obraća na njih pažnju i nastoji da strasti umiri nekom zemaljskom razonodom. Takvo spokojstvo ili, pravilnije rečeno, uspavljivanje duše, kojem je strano umilenje, kojem su strana sećanja na smrt i sud, na raj i pakao, kao što mu je strana i briga da blagovremeno umilostivi Boga, da se pomiri i sjedini s Njim, Sveti Oci nazivaju neosetljivošću, umrtvljenjem duše i smrću uma i pre smrti tela.[10] U vreme strašnog duševnog uspavljivanja, strasti, a posebno one duševne, narastaju do neverovatnih razmera i zadobijaju snagu i moć, prevazilazeći prirodne sposobnosti: monah propada neprimetno za samoga sebe.
Prepodobni Kasijan Rimljanin je posetio egipatske manastire krajem 4. ili početkom 5. veka, u vreme kad je monaštvo u Egiptu bilo neobično brojno i blistalo usled mnoštva duhovnih svetila. On kaže da su monasi egipatske pustinje Kalamon ili Porfirion, koja se nalazi na veoma značajnom rastojanju od svetovnih naselja i koja je po svom položaju gotovo nepristupačna za mirjane, pokazivali daleko manji napredak u monaškom životu nego monasi Skitske pustinje, koja se nalazi nedaleko od svetovnih naselja, pa čak i u blizini mnogoljudnog grada Aleksandrije. Razlog za to prepodobni Kasijan vidi u sledećem: Skitska pustinja je sasvim besplodna, i njeni monasi se zbog toga nisu bavili niti obradom zemlje niti sozercavanjem prirodnih lepota, nego su živeli u kelijskom bezmolviju. U kelijama su se bavili samo najjednostavijim rukodeljem, neprestano obitavajući u molitvi, u čitanju i izučavanju reči Božije, u razmatranju pomisli i osećanja koja su se pojavila u njima. Vodeći tako usredsređen život, oni bi ubrzo napredovali, i taj njihov napredak je dostizao najviše stepene savršenstva. Nasuprot tome, pustinju Kalamon je činilo prostrano, plodno ostrvo, oaza slična raju, sa mnoštvom velelepnog drveća i raznolikog bilja, svojstvenog tropskoj klimi. Ostrvo je sa svih strana bilo okruženo ogromnim peščanim morem: tako se s pravom može nazvati peščana stepa, usred koje se usamio Kalamon. Pristup ka njemu bio je krajnje težak. Oduševljeni udobnostima mesta na kojem su živeli, monasi Kalamona su se mnogo bavili povrtarstvom i zemljodelstvom, a njihove poglede su umnogome razvejavale lepote okolne prirode. Budući da su u značajnoj meri svoju pažnju upravili na zemlju, nisu bili u stanju da je u celini obrate ka nebu.[11] U žitiju Svetog Save, arhiepiskopa srpskog, kaže se da je on, posetivši svete atonske otšelnike, otkrio da im je tuđe svako zemaljsko zanimanje: oni se nisu bavili niti zemljodelstvom, niti vinogradarstvom, niti prodajom svog rukodelja – oni nisu imali nikakvih žitejskih briga. Njihovo jedino zanimanje bile su molitve, suze i stalna ustremljenost uma i srca ka Bogu.[12] Prepodobni Arsenije Veliki se toliko plašio zanesenosti nečim zemaljskim, zanesenosti koja je u stanju da pruži povod za najistančaniju strast preuznošenja i slavoljublja, da nije pisao ni pisma, ni književna dela, iako je po svojoj učenosti i duhovnom napretku za sve to bio sposoban.[13] Veliki monasi drevnih vremena, kao što su Antonije Veliki, Makarije Veliki i ostali, obilujući, prema daru Božijem, i duševnim i telesnim snagama, mnogo su se bavili rukodeljem. Međutim, njihovo rukodelje je toliko bilo jednostavno, a naviknutost na njega toliko ukorenjena, da ih ono ni najmanje nije sprečavalo da se, zajedno sa rukodeljem, bave i molitvom. Oni su u toj meri bili naviknuti na jednostavno rukodelje da se njihov um slobodno pogružavao u dubine molitve. U vreme dok njihove ruke nisu prestajale da mahinalno rade, oni su se uznosili u viđenja: njihov rad je bio tako jednostavan a naviknutost na njega tako velika, da od uma nije zahtevao nikakvu pažnju.[14] Veliki broj drevnih monaha je pleo užad, dok su drugi pravili korpe ili asure (rogožine). Ukoliko posmatramo savremena rukodelja, lako se može primetiti da neka od njih, kao što je pletenje čarapa, usled stečene navike zahtevaju sasvim neznatnu pažnju. Oni, koji su se navikli na taj posao, u potpunosti ga izvršavaju tako što ne gledaju u njega i, za vreme dok ga rade, njihov um se slobodno bavi drugim stvarima. Međutim, druga zanimanja, kao što je živopis, zahtevaju da se na njih obrati velika pažnja. Iako oni, koji su naviknuti da se bave živopisom, dok ga rade mogu da se bave molitvom, nemoguće im je da se u celini pogruze u molitvu, budući da to rukodelje zahteva da se na njega često obraća pažnja. Živopis pobuđuje snažno saosećanje prema sebi u duši koja, pri tom, ne može a da se ne raspoluti između Boga i rukodelja. Na osnovu ovde navedenih obrazaca može se suditi i o ostalom rukodelju. Potrebno je da srce monaha bude hladno prema rukodelju. Posebno su umna zanimanja u stanju da čoveka odvuku od smirenja i Boga i da ga privuku preuznošenju i poklonjenju sopstvenom ja. Prilikom takvih zanimanja, potrebno je da se sa posebnom brižljivošću pazi da se naše delo izvršava u slavu Božiju i radi opšte koristi, a ne radi našeg slavoljublja i samoljublja. Ne može se istovremeno služiti Bogu i mamonu! Ne može se istovremeno služiti Bogu i povlađivati svojim zanosima, pristrašćima i strastima.
Na osnovu gore rečenoga, dajemo savet našoj ljubljenoj braći, monasima, kako bi prilikom bavljenja zemaljskim zanimanjima motrili sa najvećom opreznošću, znajući da po zemlji puzi zlobna i lukava zmija, koja je svagda spremna da ih rani i da u njih izlije svoj smrtonosni otrov. Radi Boga i svoga spasenja, monah – početnik je dužan da se savesno bavi poslušanjima koja su mu dodeljena, da se ne divi uspešnom izvršenju poslušanja, da se ne hvali i time u sebi razvije slavoljublje, preuznošenje i gordost, jer će na taj način poslušanje, koje je oruđe za spasenje, pretvoriti u oruđe i sredstvo propasti. Treba se stalno moliti Bogu za uspešno izvršavanje poslušanja i uspeh u njemu pripisivati jedino milosti Božijoj.
Kad monah dobije slobodu da značajan deo vremena provodi po sopstvenoj volji, mora se, kao smrtonosnog otrova, kloniti pristrašća prema bilo kakvom veštastvenom zanimanju i prema svemu zemaljskom i propadljivom. On je dužan da svoju misao neprestano uznosi gore. Uznositi misao gore ne znači zamišljati nebeska naselja, angele, slavu Božiju i ostalo, tome slično – ne! Takvo maštanje služi kao povod za demonsku prelest. Neka se monah duhovnim osećanjem i bez ikakvog maštanja uznosi na sud Božiji, neka se ispuni spasonosnim strahom zbog ubeđenja u svudaprisutnost i sveznanje Božije, neka plače i neka se ispoveda pred Bogom, Koji je prisutan u keliji i Koji motri na njega, neka za sebe traži blagovremeni oproštaj i pomilovanje, sećajući se mnoštva svojih grehova. Ukoliko vreme, koje je dato za pokajanje i zadobijanje blažene večnosti, bude potrošeno na privremena zanimanja i sticanja, ono se neće dati drugi put i njegov gubitak je nenadoknadiv; njegov gubitak oplakivaće se večnim i besplodnim suzama u adu. Ukoliko za vreme zemaljskog tuđinovanja čovek ne prekine opštenje sa (palim) duhovima, on će i nakon smrti opštiti sa njima, pripadajući im više ili manje, saglasno sa merom tog opštenja. Neprekinuto opštenje sa palim duhovima izlaže večnoj propasti, a nedovoljno raskinuto – teškim mučenjima na putu ka nebu.
Pogledajte, braćo, pogledajte, šta je činio, šta čini i šta će činiti đavo, spuštajući čovekov um od duhovnog neba ka veštastvu, prikivajući čovekovo srce za zemaljska zanimanja i za zemlju. Pogledajte, i prestrašite se spasonosnim strahom. Pogledajte, i čuvajte se neophodnom i najdušekorisnijom opreznošću! Pali duh je zauzeo pojedine monahe sticanjem nekih retkih i skupocenih stvari i, pričvrstivši za njih (njihovu) misao, otuđio je od Boga. Druge je zauzeo izučavanjem raznih nauka i umetnosti, koje su upotrebljive samo na zemlji; privukavši svu njihovu pažnju ka prolaznim znanjima, lišio ih je suštinski neophodnog znanja o Bogu.[15] Neke je zauzeo tako što su za manastir sticali raznoliki imetak i podizali zdanja, što su se bavili obrađivanjem vrtova, povrtnjaka, njiva, livada i stočarstvom, primoravši ih na taj način da zaborave na Boga. Neke je zauzeo ukrašavanjem kelije, cvetićima, sličicama, pravljenjem kašičica i brojanica, i udaljio ih od Boga. Neke je privukao ka strugu i naučio ih da budu nemarni prema Bogu. Neke je naučio da posebnu pažnju obrate na svoj post i ostale telesne podvige, da poseban značaj pripišu dvopeku, gljivama, kupusu i grašku i da tako razumne, svete i duhovne podvige pretvore u besmislene, telesne i grešne; zarazio je i oborio podvižnika telesnim i lažnim razumevanjem, preuznošenjem i preziranjem bližnjih, u čemu se i sadrži poništavanje samog uslova za sveto napredovanje i uslov propasti. Neke je nagovorio da spoljašnjoj strani crkvenih bogosluženja pripišu preuveličan značaj, pomračivši im duhovnu stranu obreda. Na taj način je od ovih nesrećnika otrgnuo samu suštinu hrišćanstva i ostavio im samo iskrivljenu, veštastvenu ljušturu, odvukao ih ka otpadništvu od Crkve, ka lažnom i najglupljem ispraznom mudrovanju, ka raskolu. Taj vid bitke je toliko pogodan za palog duha da ga on sada svuda koristi. Taj vid bitke je toliko pogodan za đavola i za ljudsku propast da će ga u poslednjim danima sveta đavo upotrebiti radi potpunog udaljavanja celog sveta od Boga. Đavo će upotrebiti tu vrstu bitke, i upotrebiće je s konačnim uspehom. U poslednjim danima sveta ljude će, pod uticajem vladara ovoga sveta, obuzeti privezanost za zemlju i za sve veštastveno i telesno; oni će se predati zemaljskim brigama i veštastvenom razvitku; baviće se isključivo uređenjem zemlje, kao da je ona njihov večni dom; postavši telesni i veštastveni, zaboraviće na večnost kao da ona i ne postoji, zaboraviće na Boga i odstupiće od Njega. I kako bješe u dane Nojeve onako će biti i u dane Sina Čovječijega: jeđahu, pijahu, ženjahu se, udavahu se do onoš dana kad Noje uđe u kovčeg, i dođe potop i pogubi sve. Slično kao što bješe u dane Lotove: jeđahu, pijahu, kupovahu, prodavahu, sađahu, zidahu. A u dan kad iziđe Lot iz Sodoma, udari oganj i sumpor sa neba i pogubi sve. Tako će biti i u onaj Dan kad se pojavi Sin Čovječiji, predskazao je Gospod (Lk 17,26-30).
Da bismo se suprotstavili palim duhovima, potrebno je da ih vidimo. Borba je moguća samo s onim protivnikom, koji se može osetiti telom ili dušom. Kad je neprijatelj nevidljiv, kad su njegova oruđa nevidljiva, kada nijedno osećanje ne svedoči o njegovom prisustvu ili delovanju, onda je on jednak nepostojećem neprijatelju. Kakva se tu borba može voditi? – Duhovi, koji su nevidljivi za telesne, vidljivi su za duševne oči, za um i srce. Sveti Oci, koji su dostigli čistotu i savršenstvo, videli su duhove i telesnim očima. Potrebno je da mi, koji duhove ne vidimo telesnim očima, naučimo da ih vidimo duševnim očima. Da bismo objasnili na koji se način duhovi javljaju ljudima i na koji način ljudi mogu da ih vide, izložićemo dve sledeće povesti. 1) Prepodobni Makarije Veliki je vodio otšelnički život u egipatskom Skitu. Na izvesnoj udaljenosti od njegove kelije nalazila se mnogobrojna monaška zajednica, koju je rukovodio Veliki, a vodila je zatvornički život. Njihove kelije bile su udaljene jedna od druge onoliko, koliko se od jedne do druge moglo dobaciti kamenom. Prepodobni je jednom prilikom sedeo na putu koji vodi ka monaškim kelijama. Iznenada je ugledao demona kako dolazi u obličju čoveka sa mnoštvom posuda. Starac ga je upitao: ‘Kuda si krenuo?’ ‘Idem da uznemirim braću’, odgovorio je đavo. ‘Šta nosiš u tim posudama’, ponovo je upitao Starac. ‘Jelo za braću’, uzvratio je đavo. ‘Da li je u svim posudama jelo’, rekao je Starac. ‘Da’, odgovorio mu je đavo. ‘Ako se nekome ne dopadne jedno jelo, ponudiću mu drugo, zatim treće i tako redom sva jela, da bi svaki od njih okusio bar jedno jelo.’ Kad je to rekao, demon je pošao dalje, a Starac je ostao na putu, iščekujući njegov povratak. Videvši ga da se vraća, Starac mu je rekao: ‘Zdravo!’ ‘Kakvo zdravo’, odgovorio je ovaj. ‘Zašto tako’, upitao je Starac. ‘Zato što su svi monasi bili neblagonakloni prema meni’, odgovorio je đavo, ‘i nijedan me nije primio!’ Ti, dakle, nemaš među njima nijednog prijatelja’, rekao je Starac. Đavo mu je odgovorio: ‘Imam tamo jednog druga koji me sluša; čim mu dođem i čim me ugleda, on počne da se okreće na sve strane.'[16] ‘Kako se on zove’, upitao je Starac. ‘Teopempt’, rekao je đavo. Kad je to izgovorio, demon se udaljio. Prepodobni Makarije je pronašao Teopempta i, stupivši s njim u kelijsku besedu, otkrio da taj monah nije prepoznavao demona koji mu se javljao, ali da je započinjao razgovor s pomislima koje mu je ovaj unosio i naslađivao se njima, ne podozrevajući i ne sumnjajući da je posredstvom njih stupio u opštenje i najprisniju vezu sa palim duhom. Sveti je naučio Teopempta kako da se bori sa đavolom, i ovaj se od prijatelja demona preobratio u njihovog neprijatelja.[17] Iz ove povesti je jasno da je Teopempt video đavola, kao što je i đavo posvedočio o tome. Međutim, on ga je video samo umom, u raznim grešnim pomislima. Dolazak đavola kod Teopempta označila bi posebna navala nasrtljivih i varljivih pomisli, i on nije znao šta da učini sa njima. Zbog toga je dolazio u stanje nedoumice, nespokojstva i pometnje i započinjao razgovor sa pomislima, očigledno ne shvatajući da ih prinosi demon i pretpostavljajući da su one ponikle u njegovoj sopstvenoj duši. Trudio se da ih umiri rasuđivanjem i protivurečenjem, ali su ga najzad privukle i on se njima naslađivao. 2) Drugi veliki ugodnik Božiji, Makarije Aleksandrijski, jednom prilikom je telesnim očima video kako po čitavoj crkvi trče i lete mala deca, crna kao Etiopljani. U toj obitelji je bio običaj da jedan monah polako čita psalme nasred crkve, dok su sva ostala braća sedela i slušala ga.[18] Prepodobni je video da pored svakog monaha sedi Etiopljanin i da mu se izruguje. Jednome od njih Etiopljanin je stavio prste na oči i monah je odmah počeo da drema. Drugome je stavio prste na usta, a ovaj je počeo da zeva. Pred nekima su stajali u ženskom obličju, pred nekima su podizali građevine, donosili im razne stvari i bavili se različitim poslovima. Po završetku božanstvene službe, Sveti Makarije je pozvao svakog brata, i nasamo ga ispitao o čemu je mislio i maštao u vreme bogosluženja. Pokazalo se da je svaki mislio i maštao o onome, što su nečisti duhovi pred njim izobražavali.[19] Iz ove povesti proizilazi da duhovi ne deluju na nas samo ispraznim i grešnim pomislima, nego i ispraznim i grešnim maštanjima, pa čak i dodirivanjem i različitim doticanjem. Sve će to u svoje vreme i na osnovu vlastitog iskustva biti jasno onom monahu, koji vodi obazriv život, prema jevanđelskim zapovestima. „Demoni ulaze u čula i udove, muče telo raspaljivanjem, udešavaju da se strastveno gleda, sluša i omiriše, nagovaraju da se govori ono što je nedolično, ispunjavaju oči preljubništvom, dovode u pometnju, dejstvuju izvan i unutar nas“, kaže prepodobni Jovan Karpatski. Da bismo za sve i svakoga donekle objasnili na koji način duhovi, ta vazdušna razumna bića, mogu da uđu u naše telesne udove i da u njima izazovu sebi svojstvena dejstva, da dodirnu i samu dušu i da na nju utiču, ukazaćemo na slično dejstvo nekih vazdušnih isparenja – gasova. Ukazaćemo na trovanje, do kojeg dolazi tako što teški gas, ugljenmonoksid, nevidljivo za čulne oči, posredstvom čula mirisa ulazi u mozak. Ukazaćemo i na alkohol (spiritus, duh, gas) koji se, usled unošenja vina, podiže iz želuca i kroz telo dolazi do glave, gde na nama neshvatljiv način dejstvuje na mozak i um. Taj alkohol ili gas prodire, toliko neshvatljivo za nas, iz želuca u krv i izaziva njeno rasplamsavanje ili, što je jedno isto, uzrokuje njeno fizičko[20] sjedinjenje sa toplotom, najistančanijim i gasovitim veštastvom, tako da i telo i dušu izlaže uticaju tog veštastva. Gasovita veštastva imaju tu osobinu da ulaze u ona čvrsta i u druge gasove, prodirući kroz njih. Tako i sunčev zrak prodire kroz vazduh i kroz sve poznate gasove koji pripadaju zemlji, prodire kroz vodu, kroz led i kroz staklo; toplota (tj. toplina ili vatra u širokom značenju te reči) lako prodire kroz gvožđe i kroz sve metale, izazivajući u njima promene. Ona prodire i kroz gasove, kroz koje prodire svetlost; vazduh prodire kroz drvo, ali ne prodire kroz staklo. Vodena para i razni mirisi, tj. gasovi koji se odvajaju od različitih veštastava, prodiru kroz vazduh. Prepodobni Makarije Veliki kaže: „Od onog vremena, kad je prestupanjem zapovesti (u raju, od strane prvih ljudi) zlo došlo na čoveka, đavo je dobio slobodan pristup da uvek razgovara sa dušom, kao što razgovara čovek sa čovekom, i da u srce polaže sve što je štetno.“[21] Đavo sa čovekom razgovara ne upotrebljavajući glas ali koristeći reči, jer su i misli takođe reči, samo što nisu glasno izgovorene i nisu odevene u zvuk, bez čega čovek čoveku ne može da prenese svoje misli. U tom istom slovu Makarije Veliki kaže: „Đavo dejstvuje tako lukavo da nam svako zlo predstavlja kao da je samo od sebe rođeno u duši, a ne kao da je dejstvo tuđeg (stranog) duha koji čini zlodela i nastoji da se prikrije.“[22] Jasni znaci da nam je prišao pali duh i da deluje na nas jesu grešne i isprazne pomisli i maštanja koji se iznenada javljaju, grešna osećanja, težina tela i njegovi pojačani životinjski zahtevi, otvrdlost srca, slavoljubive pomisli, odbacivanje pokajanja, zaboravljanje na smrt, čamotinja, osobita sklonost ka zemaljskim zanimanjima. Pristupanje nečistog duha uvek je povezano sa našim osećanjem pometnje, pomračenosti i nedoumice. Varsanufije Veliki je rekao: „Pomisli, koje potiču od demona, prevashodno su ispunjene pometnjom i žalošću i za sobom povlače ono što je skriveno i istančano, jer se neprijatelji oblače u ovčiju kožu, tj. nameću misli koje se čine pravim, dok su iznutra vuci grabljivi (Mt7,15), tj. otimaju i varaju srca nezlobivih (Rim 16,18) onim što izgleda dobro, a u stvari je pogubno.“[23] Na sličan način rasuđuju svi veliki učitelji monaštva. Sa monasima, koji se nepokolebivo suprotstavljaju odbačenim duhovima, ovi duhovi stupaju u otvorenu bitku, nevidljivu telesnim očima, ali ne drugačije nego po dopuštenju Boga, našeg Dobročinitelja.[24] Budući da su gasovita suštastva, bez tela i kostiju (v.Lk 24,39), oni uzimaju različita obličja zveri, životinja, gmizavaca i insekata, u ogromnim ili sasvim malim dimenzijama; oni se trude da uplaše monaha i da ga rastroje, da ga navedu na visoko mišljenje o samome sebi.[25] Nastoje da ga gurnu u ono pogubno stanje, koje se naziva demonskom prelešću, a nastoje da mu izmame i poklonjenje (njima), poklonjenje kakvo dolikuje jedino Bogu. Smirena prepuštenost volji Božijoj, svest i spremnost da se pretrpi svako stradanje koje Bog dopusti, potpuno nipodaštavanje i nepoverenje prema svim rečima, dejstvima i pojavama palih duhova poništavaju svaki značaj njihovih pokušaja. Njihovi pokušaji dobijaju najveći značaj u slučaju da se na njih obrati pažnja i da se demonima ukaže poverenje. Obraćanje pažnje na njih i poverenje za svoju posledicu uvek imaju najveću štetu, a često i propast monaha. Prilikom pravilne borbe sa duhovima, iz te borbe proishodi obilna duševna korist, a monah ostvaruje poseban napredak. Prepodobni Makarije Veliki kaže: „Za duhovnu odojčad, knez ovoga sveta predstavlja palicu kažnjavanja i bič koji ranjava. Međutim, kao što je već rečeno, on im samim tim, posredstvom ozlojeđenosti i iskušenja, omogućuje veliku slavu i uvećanje časti, jer se usled toga dešava da oni dostižu savršenstvo, a on sebi priprema veliko i teško mučenje. Budući da je sluga i stvorenje Božije, đavo ne iskušava onoliko, koliko bi on hteo nego koliko mu posredstvom dopuštenja dozvoli volja Božija. Bog savršeno zna sve o svima i dopušta da svaki bude iskušavan onoliko, koliko ima snage.“[26] Onaj, koji živom verom veruje u Boga i samopožrtvovano se predao Bogu, ostaje nepomućen u svim iskušenjima koja uzrokuju duhovi zlobe. On u tim duhovima vidi samo slepa oruđa promisla Božijeg. Ne obraćajući na njih nikakvu pažnju u vreme iskušenja koja oni uzrokuju, on se u celini predaje volji Božijoj. Predavanje volji Božijoj predstavlja tiho i umirujuće utočište u svim iskušenjima i nedaćama.[27]
 


 
NAPOMENE:

  1. Prepodobni Makarije Veliki, 4. slovo, 7. glava.
  2. Beseda prepodobnog Antonija Velikog o duhovima, Četij Minej za 17.
  3. Stradanje Svetih Mučenika Timoteja i Mavre. Četij Minej za 3. maj Isto se može videti i u mnogim drugim žitijima.
  4. Dogmatsko bogoslovlje pravoslavne katoličanske (saborne) istočne Crkve; takođe i Sv. Jovan Zlatousti, Beseda na Dela apostolska XXVI, Dap 12, 15; žitije prepodobnog Vasilija Novog, Četij Minej za 26. mart.
  5. Alfavitni Paterik.
  6. 8. beseda na Poslanicu Rimljanima.
  7. Žitije prepodobnog Makarija Velikog, Četij Minej za 19. januar.
  8. Alfavitni Paterik.
  9. 69. odgovor.
  10. Lestvica, 18. pouka.
  11. Sancti Cassiani collatio, XXIV, sar. IV.
  12. Atonski Paterik, 1. deo, str. 187, izd. 1860. g.
  13. Alfavitni Paterik.
  14. Pomenuti prepodobni monasi su obitavali u neprestanoj molitvi, zbog čega su se rukodeljem bavili istovremeno kad i molitvom – sa izgovaranjem naizust psalama ili sa poukom, tj. s ponavljanjem neke kratke molitve, prevashodno Isusove – i van onog vremena, koje je bilo određeno upravo za molitvu ili za savršavanje molitvenog pravila. Ustajući na molitvu, oni su ostavljali rukodelje, o čemu svedoči Sveti Jovan Lestvičnik: „Za vreme molitve niko ne treba da se bavi rukodeljem, a osobito ne nekim poslom (poslom je ovde nazvano zanimanje koje pažnju monaha privlači na sebe). To je jasna pouka angela koji je došao velikom Antoniju“ (v. 19. pouku).
  15. „Zna neprijatelj“ kaže prepodobni Jovan Karpatski, „da mu naša revnosna molitva postavlja zamku, i trudi se da nas od nje odvoji, i u našu želju polaže jelinske reči od kojih smo odstupili, i podstiče nas da se njima bavimo. Ne potčinjavajmo se njemu, da ne bismo od temelja svog zemljodelstva odstupili, i umesto smokava i grožđa ubrali trnje i čičak. Mudrost ovoga sveta ludost je pred Bogom (1Kor 3,19)“ Mnogi Sveti Oci posedovali su značajnu ljudsku učenost; međutim, oni su je zadobili pre stupanja u monaštvo. Nakon prihvatanja monaštva oni su se, prema zapovesti Gospodnjoj (Mt 13,52), bavili isključivo izučavanjem Carstva nebeskog ili bogoslovlja u najširem značenju te reči. Bogoslovlje, koje se izučava monaškim životom, Sveti Oci nazivaju naukom nad naukama i umetnošću nad umetnostima (Prepodobni Kasijan Rimljanin, Slovo o rasuđivanju – Dobrotoljublje, 4. tom, u ruskom izdanju). Da bi se ono izučilo na zadovoljavajući način nije dovoljan ni hiljadugodišnji život. Ono je neobuhvatno, jer je neobuhvatan njegov predmet, Bog, i On, ma koliko da se izučava, i pored svih poznanja o Njemu ostaje nepojmljiv.
  16. „Počne da se okreće na sve strane“: tako se dešava neopitnima u borbi sa demonskim pomislima. Prepodobni Kasijan Rimljanin opisuje da neki neopitni starac, osetivši snažnu bludnu bitku izazvanu demonom usled nje „počeo da se okreće tamo-amo kao zbog pijanstva“ (Slovo o rasuđivanju – Dobrotoljublje, 4. tom u ruskom izdanju).
  17. Žitije Prepodobnog Makarija Velikog, Četij Minej za 19. januar; takođe i Alfavitni paterik.
  18. Prepodobni Kasijan pripoveda da je takav običaj postojao u svim egipatskim opštežiteljnim (kinovijskim) manastirima. „O uredbama opštežića“, 2. knjiga, 12. gl.
  19. Četij Minej za 19. januar, žitije prepodobnog Makarija Aleksandrijskog. „Tako je prepodobni Makarije“, kaže Sveti Dimitrije Rostovski u njegovom žitiju „poznao ljudske pomisli na osnovu stvari koje su uobličavali demoni“.
  20. Fizičkim sjedinjenjem veštastva sa veštastvom naziva se ono sjedinjenje koje pri tom ne poništava ni jedno, ni drugo veštastvo, ali uzrokuje delovanje veštastva na veštastvo. Takvo je sjedinjenje vode sa solju ili šećerom. Hemijskim sjedinjenjem se naziva ono sjedinjenje pri kojem sjedinjena veštastva prestaju da budu ono, što su bila pre njega i obrazuju novo veštastvo. Na taj način sumpor, sjedinjen sa živom, stvara kinovar (boju).
  21. 2. slovo, 2. glava.
  22. 31. glava.
  23. Odgovor na 59. pitanje.
  24. To se može videti iz pouke o duhovima, koju je svojim učenicima predao prepodobni Antonije Veliki i koja je uneta u njegovo žitije (Četij Minej za 17. januar). Pouka u Mineju je skraćena; ona se može pročitati u Vitae Ratrum, Patrologiae Tomus LXXIII. Njegovu dragocenu pouku Antonije Veliki je izložio sa neobičnom razgovetnošću i na osnovu svog opitnog, blagodatnog znanja o palim duhovima.
  25. Đavo je osobito sklon i sposoban da nam nametne gordost i preuznošenje (4. slovo prepodobnog Makarija Velikog, 13. glava). Kad podvižnik padne u preuznošenje, palom duhu je lako da u srce podvižnika neprimetno uvede sve strasti i da od tog srca načini svoj dom. Sve vidljive i nevidljive đavolje bitke najsklonije su privlačenju ka preuznošenju. Ako razmotrite posrnuća podvižnika,jasno se možete uveriti da je svakom posrnuću prethodilo preuznošenje. U blud je pao onaj, koji je sebe smatrao nesposobnim za bludnu strast na osnovu tog preuznošenja odbacio je neophodno straženje nad sobom. Strašću pijanstva zarazio se onaj, koji je smatrao da se ne može njome zaraziti, dozvolivši sebi neopreznu upotrebu vina, itd.
  26. 4. slovo, 6. i 7. glava.
  27. CVI, 30.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *