NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

 

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU
 

 
GLAVA ČETRDESET PRVA
Značenje reči „svet“
 
U Svetom Pismu, reč svet ima dva značenja. 1) Rečju svet označava se čovečanstvo (ljudski rod) u sledećim i njima sličnim izrazima Pisma: Bog tako zavolje svijet da je Sina Svojega Jedinorodnoga dao, da svaki koji vjeruje u Njega ne pogine, nego da ima život vječni. Jer ne posla Bog Sina Svojega na svijet da sudi svijetu, nego da se svijet spase kroz Njega (Jn 3, 16-17). Gle, Jagnje Božije koje uzima na se grijehe svijeta (Jn 1,29)! 2) Rečju svet označavaju se oni ljudi koji vode grešan život, protivan volji Božijoj, i koji žive zbog vremena a ne zbog večnosti. Tako treba razumeti reč svet u sledećim i njima sličnim izrazima: Ako vas mrzi svijet, znajte da je Mene omrznuo prije vas. Kad biste bili od svijeta, svijet bi svoje ljubio, a kako niste od svijeta nego vas Ja izabrah od svijeta, zato vas mrzi svijet (Jn 15,18-19). Ne ljubite svijeta ni što je u svijetu. Ako neko ljubi svijet, ljubavi Očeve nema u njemu; jer sve što je u svijetu: pohota tjelesna, i pohota očiju, i nadmenost življenja, nije od Oca, nego je od svijeta. I svijet prolazi i pohota njegova; a onaj koji tvori volju Božiju ostaje vavijek (1 Jn 2,15-17). Preljubnici i preljubnice, ne znate li da je prijateljstvo prema svijetu neprijateljstvo prema Bogu? Jer koji hoće svijetu prijatelj da bude, neprijatelj Božiji postaje (Jak4,4). Blaženi Teofilakt Ohridski određuje svet na sledeći način: „Pismo svetom obično naziva život grešnih, i ljude telesnog mudrovanja koji u njemu (takvom životu) žive. Zbog toga je Hristos i rekao Svojim učenicima: Vi niste od sveta. Oni su bili deo ljudi koji žive u svetu ali, budući da nisu živeli u grehu, nisu bili od sveta“.[1] Većina ljudi vodila je i vodi grešan život, kakav je mrzak pred Bogom i neprijateljski Bogu. Iz tog razloga, ali i zato što je broj neprijatelja Božijih neuporedivo veći od broja Njegovih vernih služitelja, ta većina se u Pismu imenuje kao svet. Ono, što se odnosi na većinu, pripisuje se čitavom čovečanstvu. Tako bi trebalo razumeti reči Jevanđelista: Bješe svjetlost istinita koja obasjava svakoš čovjeka koji dolazi na svijet. U svijetu beše, i svijet kroz Njega postade, i svijet la ne pozna. Svojima dođe, i cvoju Ga ne primiše (Jn 1,911). Ovo je sud što je svjetlost došla na svijet, a ljudi više zavolješe tamu nego li svjetlost, jer njihova djela bijahu zla (Jn 3,19). Blaženi ste kad vac ljudi omrznu, i kad vac odbace i osramote, i razglase ime vaše kao zlo zbog Sina Čovječijega… Teško vama kada stanu cvu ljudi dobro govoriti o vama, jer su tako činili lažnim prorocima ocevi njihovi (Lk 6,22,26). Spasitelja nije poznala većina ljudi, i većina ljudi svojim klevetama i progonima mrzi i muči istinske sluge Božije. Ta većina je toliko brojna da je Logos Božiji smatrao da je sasvim ispravno da odbacivanje Bogočoveka i progone Njegovih sledbenika pripiše čitavom čovečanstvu. O tome, da je veoma malo ljudi koji žive bogougodno i veoma mnogo onih, koji ugađaju svojim grešnim i telesnim požudama, posvedočio je i Sam Gospod: Široka su vrata i širok put što vode u propast, i mnogo ih ima koji njime idu. Jer su uska vrata i tjesan put što vode u život, i malo ih je koji ga nalaze (Mt 7,13-14,slično i Lk 13,23-24). Bi opravdana premudrost Božija od sasvim malobrojne djece njezine (Mt11,19). Malobrojni su izabranici koji su je poznali, i priznali joj doličnu pravednost.
Istinski služitelji istinskog Boga! Izučite i poznajte položaj koji vam je promisao Božiji ustanovio za vreme vašeg zemnog tuđinovanja. Ne dopustite palim duhovima da vas zavaraju i obmanu, kada vam u privlačnoj, lažnoj slici budu predstavljali zemaljsko blagostanje i nagovarali vas da ga poželite, kako bi vam na taj način ukrali i oteli vašu večnu riznicu. Ne očekujte i ne tražite pohvalu i odobravanje od ljudskog društva! Ne tražite da budete poznati i slavni! Ne očekujte i ne tražite život bez stradanja, prostran i sasvim ugodan! To nije vaš udeo. Ne tražite i ne očekujte ljubav od ljudi! Svim silama tražite i zahtevajte od sebe ljubav i sažaljenje prema ljudima! Zadovoljite se time što će vas ljubiti malobrojni istinski služitelji Božiji, s kojima ćete se povremeno sresti na žIvotnom putu, a koji će s ljubavlju i saosećanjem odobravati vaše ponašanje i zbog vas proslavljati Boga. Takvi susreti nisu bili česti ni u doba procvata hrišćanstva, dok su u poslednje vreme postali krajnje retki. Spasi me, Gospode jer nesta prepodobnoga; jer se umanjiše istine od sinova ljudskih. Laži govoraše svaki susedu svome (Ps 11,2-3).
Prepodobni avva Dorotej izvanredno objašnjava reči Sv. Apostola Pavla: Meni se razape svijet i ja svijetu (Gal 6,14). Za monahujuće je od suštinskog značaja da se upoznaju s tim objašnjenjem. Evo kako ono glasi: „Apostol kaže: Meni se razape svet i ja svetu. Kakva je tu razlika? Kako to da se svet raspinje čoveku, a čovek svetu? Kad se čovek odrekne sveta i kad postane monah, napušta roditelje, imanje, tekovine, trgovinu, ono što daje drugima i što od njih prima: tada se svet raspinje njemu, jer ga je napustio. To i znače reči Apostola: Meni se razape svet. On posle toga dodaje: I ja svetu. Kako se to čovek raspinje svetu? Kada on, oslobodivši se spoljašnjih stvari, počne da se podvizava i protiv samih naslada ili protiv same žudnje za stvarima, protiv svojih želja, i kada umrtvi svoje strasti. Tada se i on sam raspinje svetu, i biva udostojen da zajedno s Apostolom kaže: I ja svetu. Kao što smo rekli, naši Oci su se, razapevši sebi svet, predali podvigu i sebe raspeli svetu. Mi mislimo da smo sebi raspeli svet zato što smo ga napustili i došli u manastir. Mi, međutim, nećemo da sebe raspnemo svetu, jer još ljubimo njegove naslade. Još uvek imamo njegova pristrašća i naklonjeni smo njegovoj slavi. Mi još imamo pristrašće prema hrani i odeći; ako posedujemo neka dobra oruđa za rad, onda smo i prema njima pristrasni, dopuštajući tako nekom ništavnom oruđu da u nama izaziva svetovno pristrašće, kao što je rekao avva Zosima. Mi mislimo da su oni, koji su izašli iz sveta i došli u manastir, ostavili sve svetovno. Međutim, mi se zbog ništavnih stvari i ovde ispunjavamo svetovnim pristrašćem. To nam se dešava usled našeg velikog nerazumevanja jer, napustivši velike i dragocene stvari, posredstvom onih ništavnih udovoljavamo svojim strastima. Svaki od nas je napustio ono što je imao: onaj, koji je imao veliko, veliko je i napustio; tako je i onaj, koji je tek nešto imao, napustio ono što je imao, svaki prema svojoj snazi. Kao što sam rekao, mi, došavši u manastir, hranimo svoje pristrašće nevažnim i ništavnim stvarima. Ne bi trebalo tako da postupamo. Kao što smo se odrekli sveta i njegovih stvari, tako bi trebalo da se odreknemo i pristrašća prema stvarima.“[2] Nakon ovog objašnjenja, sasvim je razumljiv razlog na osnovu kojeg Sveti Isaak Sirijski, pišući svoje pouke monasima najuzvišenijeg načina života, odnosno bezmolvnicima, zatvornicima i otšelnicima, određuje svet sledećim rečima: „Svet je zajednički naziv za sve strasti. Ako čovek najpre ne sazna šta je svet, onda neće saznati ni to, kojim se svojim udovima udaljio od sveta, a kojima je još uvek privezan za njega. Mnogo je onih koji su dva ili tri od svojih udova odrešili od sveta i posredstvom njih prestali da opšte sa svetom, a zatim pomislili o sebi da su se načinom svog života otuđili od sveta. To se dogodilo zato, što nisu razumeli, niti su premudro sagledali da su samo dvama udovima umrli za svet, dok njihovi ostali udovi žive unutar telesnog mudrovanja, kakvo pripada svetu. Uostalom, oni nisu mogli čak ni da osete svoje strasti, a kako ih nisu osetili, nisu se mogli ni pobrinuti da se od njih iscele. Prema istraživanju (duhovnog) razuma, reč svet se upotrebljava kao zbirna imenica, koja obuhvata pojedinačne strasti. Kad hoćemo da strasti nazovemo zajedničkom imenicom, onda ih nazivamo svetom. Kada pak hoćemo da ih raspodelimo prema njihovim pojedinačnim nazivima, imenujemo ih kao strasti. Svaka strast je pojedinačno dejstvovanje na svetovnim načelima[3].“[4] Tamo, gde prestaje dejstvovanje strasti, tamo i bivaju nedejstvena i svetovna načela. Strastima pripada sledeće: žudnja za bogatstvom, težnja ka sabiranju raznih stvari, telesno naslađivanje od kojeg pot iče bludna strast, žudnja za počastima, od koje potiče zavist, želja za vladanjem, razmetanje sjajem vlasti, ukrašavanje raskošnom odećom i ispraznim stvarima, ljudska slava koja uzrokuje zlopamćenje, telesni strah. Tamo, gde te strasti prestanu da dejstvuju, tamo je svet umro. Ukoliko su neki od tih delova napušteni, utoliko podvižnik obitava izvan sveta koji se utoliko i uništava, budući lišen svojih sastavnih delova. Neko je o svetima rekao da su oni, iako živi, bili mrtvi jer, živeći u telu, nisu živeli zbog tela. Ti dobro pogledaj na sebe, zbog kojih od gorenavedenih strasti živiš? Tada ćeš poznati koliko si živ za svet, i koliko si za njega umro. Kad razumeš šta znači svet, onda ćeš iz gorenavedenih pojedinačnih ukazatelja razumeti u čemu si se povezao sa svetom, a u čemu si se odrešio od njega. Kraće rečeno, svet je telesno življenje i telesno mudrovanje. Svet je bludnica koja one, što žudeći za njenom lepotom na nju upravljaju svoje poglede, privlači da je zavole. Onaj, koji je makar i delimično privučen ljubavlju prema svetu i koji je njome sputan, ne može da se izbavi iz njegovih ruku sve dok ga svet ne liši večnog života. Kada svet potpuno obnaži čoveka, i kad ga u dan smrti iznese iz njegovog doma, čovek tada poznaje da je svet – lažov i varalica. Onaj, koji se podvizava da izađe iz mraka sveta, dok se njegovo srce još nalazi u njemu, ne može da vidi njegove okove. Svet u okovima ne drži samo svoje učenike, čeda i zarobljenike, nego je, evo, počeo da na različite načine otima i nestjažatelje, podvižnike i one, koji su iznad njega, da ih gazi i da ih baca pod svoje noge.“[5]
Polazeći od ovih pojmova o svetu, koje nam predaje Sveto Pismo i Sveti Oci, pred našu ljubljenu braću, monahe, iznosimo savet i najubedljiviju molbu: strahujmo od služenja svetu! Tom služenju mogu da podlegnu čak i podvižnici, koji ne paze strogo na sebe. To služenje se može izvršiti i posredstvom ništavnih pristrašća prema ništavnim predmetima. Preduzećemo sve mere i svaku opreznost da bismo se sačuvali od svetoljublja! Nijedno, prividno beznačajno bestrašće, nećemo smatrati neškodljivim. Nikakvo, čak ni najmanje odstupanje od jevanđelskih zapovesti, nećemo smatrati nevažnim. Nećemo zaboraviti strašnu izreku, kojom je zagrmeo Sveti Apostol Jakov: Preljubnici i preljubnice, ne znate li da je prijateljstvo prema svijetu neprijateljstvo prema Bogu? Jer koji hoće svijetu prijatelj da bude, neprijatelj Božiji postaje (Jak4,4). U duhovnom smislu, svako služenje svetu predstavlja preljubu za monaha, koji je dužan da svoju ljubav u celini usmeri ka Bogu, što je obznanio i Psalmopojac: Ljubite Gospoda svi prepodobni Njegovi (Ps 30,24) i Gle, koji sebe udaljuju od Tebe, propašće, pogubio si svakog preljubnika (Ps 72,27). Kada se služi svetu, nemoguće je služiti Bogu, i njega (služenja Bogu) u tom slučaju nema, čak i ako bi se bolesnom pogledu robova sveta činilo da ono postoji. Njega nema, i to što se predstavlja kao ono (tj. kao služenje Bogu), nije ništa drugo do licemerje, pretvaranje i obmanjivanje i samoga sebe i drugih. Neminovno je da prijatelj sveta postane najogorčeniji neprijatelj Boga i svog spasenja, i može se dogoditi da on to i ne primeti. Svetoljublje se prikrada u dušu kao lopov, koji koristi pomrčinu noći, odnosno nemar i nepažnju prema samome sebi. Svetoljublje je sposobno za izvršenje najvećih bezakonja i najvećih zlodela. Strašne primere za to vidimo u judejskom sveštenstvu, savremenicima zemaljskog života Bogočoveka. Ovo sveštenstvo je palo u svetoljublje: zarazili su se sklonošću ka počastima, slavi i ljudskim pohvalama. Bili su pristrasni prema srebroljublju i koristoljublju, pali su u slastoljublje i razvrat, prepustili su se grabežljivosti i nepravdama svih vrsta. Međutim, da bi očuvali svoj položaj u narodu, stavili su masku najstrožijeg bogougađanja i najsitničavijeg ispunjavanja obrednih propisa i starešinskih predanja. Kakva je bila posledica svetoljublja? Odlučno otuđivanje od Boga, koje je prešlo u slepu i bezumnu mržnju prema Bogu. Judejsko sveštenstvo se ozlojeđeno suprotstavilo Bogočoveku, kad se On otkrio svetu. Ono Mu se usprotivilo, iako je bilo potpuno ubeđeno u Njegovo božanstvo, kao što je posvedočio Nikodim, jedan od članova vrhovne jevrejske skupštine – Sinedriona. Judejsko sveštenstvo odlučilo se na bogoubistvo i izvršilo ga, pouzdano znajući da rade protiv Mesije. U svom pomračenju, to saznanje su izražavali u podsmesima kojima su obasipali svetospasonosnu Žrtvu na Njenom žrtveniku – krstu: druge spase a Sebe ne može da spase (Mt 27,42), govorili su arhijereji, književnici, starešine i fariseji, ne primetivši da zapravo osuđuju same sebe: oni su svesni da su predali na raspeće Onoga i da se rugaju Onome, Koji je na čudesan način, božanstvenom silom i vlašću, spasavao druge.[6] Tek što je čulo vest o rođenju Bogočoveka, judejsko sveštenstvo Ga je omrznulo i preduzelo mere da se od Njega izbavi. To se jasno vidi iz Jevanđelja. Kada su mudraci u Jerusalim doneli vest o rođenju judejskog cara – Hrista, uplašio se tadašnji judejski car, Irod, a zajedno s njim i vascela judejska prestonica (v.Mt2,3). Kako primećuje blaženi Teofilakt Ohridski, bilo je sasvim prirodno da se tadašnji judejski car Irod uplaši na vest o rođenju novog judejskog cara koji je trebalo da zauzme njegov presto i da liši vlasti ili njega ili njegove potomke. Zbog čega se međutim, na vest o rođenju Mesije uplašio Jerusalim, koji je tokom mnogih vekova očekivao obećanog Mesiju, svog izbavitelja, svoju slavu, Jerusalim čija se vascela religija sastojala u veri u budućeg Mesiju i u pripremi za Njegovo prihvatanje? Jerusalim se uplašio zbog toga, što su njegovi žitelji bili moralno izopačeni. Prestonica je, kako i dolikuje istančanoj prestoničkoj pronicljivosti, razumela da će novi Car, Car pravde, zahtevati odbacivanje nemorala, da će zahtevati istinsku vrlinu, da Ga neće obmanuti i zadovoljiti pritvorna vrlina i licemerje. Usled njihovog svetoljublja, za Jerusalimljane je čudovište – Irod bio podnošljiviji i prijatniji nego Car – Bog. Pouzdano odgonetnuvši duševno raspoloženje tiranina, licemera i glumca, kakvi su bili i članovi Sinedriona, oni su na prvo pitanje o Mesijinom mestu rođenja odlučno i nimalo se ne zaustavivši i ne zamislivši, tačno ukazali na mesto gde će se On roditi, čime su Mesiju predali u ruke ubici. Hristos će se roditi u Vitlejemu judejskome, kažu oni. Da bi potvrdili svoj odgovor, dodaju: Jer je tako prorok napisao, i sa zapanjujućom tačnošću objavljuju proroštvo (Mt2,5). Raspoloženje, koje bi bilo protivno tome, primoralo bi ih da daju neodređen odgovor i da sakriju mesto.[7] Sva zlodela, koja su ljudi počinili, počev od Kainovog ubijanja Avelja, Jevanđelje pripisuje svetoljupcima. U vreme Bogočovekovog zemaljskog života, svetoljupci su odbacivanjem Hrista i bogoubistvom navršili svoja zlodela, a u poslednje vreme ih navršavaju time što prihvataju antihrista i ukazuju mu božanstvene počasti (v. Jn5,42). Strašno je svetoljublje! Ono u čoveka ulazi na neprimetan način i postepeno; međutim, kad jednom uđe, postaje njegov surovi i neograničeni gospodar. Ljudi su se postepeno pripremili i zadobili duševno raspoloženje, sposobno za bogoubistvo. Oni se postepeno pripremaju i stiču raspoloženje i karakter sposobne za prihvatanje antihrista. O ispraznosti svetoljublja i o njegovim pogubnim posledicama izvanredno je govorio Sveti Mučenik Sevastijan u besedi onim mučenicima koji su se zbog ljubavi prema rođacima i porodici pokolebali u podvigu. Sveti Sevastijan im je govorio: „O, snažni vojnici Hristovi! Evo, vi ste se vašom plemenitošću već približili trijumfu, a sada zbog kukavnog ulagivanja vaših rođaka hoćete da uništite večni venac! Sada naučite da se odvažnost vojnika Hristovih ne naoružava gvožđem nego verom. Ne bacajte znamenja svoje pobede zbog ženskih suza, ne ispuštajte vrat neprijatelja (đavola) koji je pod vašim nogama jer će on, kada dobije snagu, ponovo započeti bitku. Ako je njegova prva borba s vama bila žestoka, druga će biti još žešća. On je razjaren i razdražen (vašom prvom pobedom). Slavnu zastavu svojih podviga uzdignite visoko iznad zemaljskih pristrašća i nemojte se nje lišavati zbog ispraznih dečjih jecaja. Oni, koje vidite da plaču, sada bi se radovali kad bi znali ono, što znate vi. Međutim, oni smatraju da postoji samo ovaj život, koji je u ovom svetu, i da posle okončanja života tela nema života za dušu. Kad bi znali da postoji i drugi život, besmrtan i bez patnje, u kojem caruje večna radost, uistinu bi se postarali da zajedno s nama pređu u njega i, smatrajući privremeni život ništavnim, poželeli bi život večni. Ovaj sadašnji život je kratkotrajan i toliko nepostojan i neveran da nikada nije mogao da ostane veran čak ni onima koji ga ljube. On je pogubio sve, koji su se od početka sveta uzdali u njega; obmanuo je sve, koji su ga želeli; narugao se svima, koji su se njime gordili; svakoga je slagao i nikada nikoga nije ostavio neobmanutog u njegovim nadama i nepostiđenog u njegovim uzdanjima, nego se u potpunosti pokazao kao lažljiv. Oh, kad bi nas on samo zavaravao, i kad nas ne bi vodio u strašne zablude! Najžalosnije je to što one, koji ga ljube (ovozemaljski život) vodi ka svim bezakonjima. On čini da opijanje i prejedanje budu slatki stomakougodnicima, slastoljubive pokreće ka bludu i skrnavljenju svake vrste. On lopova uči da krade, gnevljivog da se razjaruje, a lažova da obmanjuje. On seje razvod muža od žene, neprijateljstvo među prijateljima, svađe među krotkima, nepravdu među pravednima, sablazan među braćom. On sudijama oduzima pravičnost, čistotu celomudrenima, razum razumnima i moral moralnima. Pomenućemo i najstrašnija zlodela, do kakvih on dovodi one što ga ljube. Ako je nekad brat ubio brata, sin oca, ili prijatelj prijatelja, po čijem su nagovoru učinili takva bezakonja? Na čiji znak? Sa kakvim nadama i uzdanjima? Zar to nisu učinili zbog sadašnjeg života, zbog kojeg ljudi, kada ga preterano ljube, omrznu jedan drugoga i jedan drugome čine zlo, jer svaki za sebe traži da živi u najvećem blagostanju? Iz kog razloga razbojnik kolje putnika, bogati ugnjetava siromašnoga, gordi vređa smirenoga, i svaki, koji je pokoran zlu, progoni onoga koji to nije? Uistinu sve to zlo čine oni, koji služe ovom životu, i žele da dugo žive i da se naslađuju ljubavlju prema njemu. On, sadašnji život, koji svoje revnitelje i služitelje savetuje na svako zlo, predaje ih svojoj kćeri, od njega rođenoj, tj. večnoj smrti. U nju su prvi ljudi bili bačeni stoga što su se, budući stvoreni za večni život, prepustili ljubavi prema privremenom, što su postali robovi stomakougađanja, slasti i požude očiju, odakle su pali u ad, ne ponevši tamo sa sobom ništa od zemaljskih dobara. „Upravo taj privremeni život“, nastavio je Sveti Sevastijan obraćajući se rođacima mučenika, „obmanjuje vas da svojim nepravednim savetom svoje prijatelje, koji idu ka večnom životu, nagovarate da se vrate nazad. On vas, časni roditelji, poučava da svojim bezumnim jecajima odvraćate vaše sinove od koračanja ka nebeskoj vojsci, ka nepropadljivoj počasti i prijateljstvu sa večnim Carem. On vas ubeđuje, o celomudrene žene svetih, da svojim laskanjima sablažnjavate umove mučenika, udaljujući ih od dobre namere i predlažući im vašim savetima smrt umesto života i ropstvo umesto slobode. Ako se priklone vašim savetima, onda će još neko vreme živeti sa vama, a zatim će zbog smrti morati da se razdvoje od vas. Međutim, oni će se od vas razdvojiti tako, što će ponovni susret za vas biti moguć samo u večnim mukama, gde plamen spaljuje duše nevernika, gde tartarske (adske, paklene) zmije proždiru bogohulna usta, gde aspide kidaju grudi idolopoklonika, gde se sluša gorki plač, teški uzdasi i neprestano jecanje u mukama. Dozvolite im da izbegnu te muke, a poštedite i same sebe od njih! Dozvolite im da ponovo krenu ka vencu koji im je pripremljen. Ne plašite se: oni se neće razdvojiti od vas. Oni odlaze da vam na nebesima priugotove svetle obitelji u kojima ćete se i vi, zajedno sa njima i sa vašim čedima, naslađivati večnim dobrima. Ako vas ovde teše lepe kamene kuće, koliko će vas još više utešiti lepota višnjih domova, gde stolovi blistaju čistim zlatom i gde ložnice blistaju slavom, budući da su sagrađene od prekrasnog kamenja i ukrašene dragocenim kamenjem. Tamo vrtovi večno cvetaju neuvelim cvetovima, tamo su livade sa slatkim potocima, tamo je vazduh svagda razređen (blagorastvoren), a vetar oživljuje, donoseći do čula neizrecivi miomiris, tamo se dan ne smrkava, svetlost ne zalazi, a radost se ne prekida. Najzad, tamo nema ni uzdaha, ni plača, ni stradanja, niti bilo čega što bi rastužilo pogled. Ne može se osetiti nikakvo zlosmradije, niti se može čuti neki tužan, plačan ili strašan glas. Pred očima se pokazuje samo što je najlepše, osećaju se najugodniji miomirisi, čuje sa samo ono, što veseli uho. Tamo neprestano poju horovi angela i arhangela, jednoglasno slavosloveći besmrtnoga Cara. Zašto biste prezreli takav život, a zavoleli ovaj privremeni? Da li zbog bogatstva? Bogatstvo se brzo iscrpljuje. Neka onaj, koji hoće da ga večno ima uz sebe, posluša šta kaže bogatstvo. Vi me toliko ljubite, kaže ono, da biste želeli da se nikad ne rastanem sa vama. Posle vaše smrti, ja ne mogu da pođem za vama, ali mogu da prethodim vašem životu. Ako me pošaljete ispred sebe, neka vam kao primer posluži koristoljubivi zajmodavac i marljivi zemljodelac. Jedan daje zlato bližnjem, da bi mu ga ovaj vratio udvostručeno; drugi pak seje razna semena u zemlju, da bi ih odatle uzeo kad se stostruko umnože. Dužnik vraća zajmodavcu udvostručeno zlato, a zemlja sejaču vraća njegova semena stostruko umnožena. Ako svoje bogatstvo poverite Bogu, zar vam ga On neće vratiti beskrajno umnoženo? Tamo pošaljite, ispred vas, svoje bogatstvo, i postarajte se da i sami uskoro tamo pođete. Kakva je korist od ovog privremenog života? Zamislimo da neko poživi čak stotinu godina. Međutim, zar se neće dogoditi da, sa nastupanjem poslednjeg dana njegovog života, sve prošle godine i sve žitejske slasti, izgledaju kao da nikada nisu ni postojale? Ostaju samo ništavni tragovi i uspomene, slične uspomenama na putnika koji je kod nas proveo jedan dan. O, pravedno se naziva bezumnim onaj, koji ne ljubi prevashodni večni život, i kojem je potpuno tuđe poznanje istinskih dobara! O, pravedno se naziva nerazboritim onaj, što se plaši da izgubi kratkotrajni život da bi zadobio onaj drugi, svagdapostojeći, u kojem naslade, bogatstvo i radost tako počinju da se nikada ne završavaju, nego ostaju beskonačni u vekove. Ko neće da se privoli tom, svagdapostojećem životu, uzaludno gubi i ovaj privremeni. Zbog toga pada u večnu smrt i biva svezan u adu, gde je neugasivi oganj, svagdašnje patnje i neprestane muke, gde žive surovi duhovi čije oči blistaju ognjenim strelama, čiji su zubi svojom veličinom slični slonovskim, čiji repovi ujedaju slično škorpionskim, čiji su glasovi slični rikanju lavova, tako da i sam pogled na njih izaziva ogroman strah, užasan bol i najgorču smrt. O, kad bi se među tim čudovištima i mučenjima bar moglo umreti! Međutim, ono što je najstrašnije od svega, tamo ne prestaju da žive zato, da bi večno umirali. Ne bivaju uništeni do kraja, da bi se beskrajno mučili. Ostaju celi, da bi ih svojim ujedima večno proždirale zmije; izjedeni udovi se opet obnavljaju, da bi opet poslužili kao hrana otrovnim zmijama i neumornom crvu.“[8] Pravilna upotreba ovozemaljskog života sastoji se u tome, da se tokom njega pripremimo za život večni.
Braćo! Savršimo naše kratkotrajno zemno tuđinovanje tako što ćemo se baviti jedino bogougađanjem, a od sveta pozajmljivati samo ono što je neophodno. Pobožnost jeste veliki dobitak kad smo zadovoljni onim što imamo. Jer ništa ne donijesmo na svijet; jasno je da ništa ne možemo ni odnijeti. A kad imamo hranu i odeću, budimo ovim zadovoljni. A koji hoće da se bogate, upadaju u iskušenje i zamku, i u mnoge lude (i pogubne) želje, koje guraju ljude u propast i pogibao (1 Tim 6,6-9). Slavoljublje i slastoljublje dovode čoveka do one iste moralne nesreće, do kakve ga dovodi i srebroljublje. Od te tri glavne strasti se i sastoji svetoljublje.
 


 
NAPOMENE:

  1. Tumačenje na 18. glavu, 7. stih Jevanđelja po Mateju. (Citat koji ovde navodi ep. Ignjatije ne odgovara izvornom tekstu, prim. prev.)
  2. 1. pouka.
  3. Doslovno: na načelima sveta.
  4. 2. slovo
  5. 21. slovo.
  6. Da je jevrejski Sinedrion izvršio bogoubistvo savršeno znajući šta čini, svedoči i sveštenik Atonije, savremenik Hrista i Bogorodice, koji se iz judaizma preobratio u hrišćanstvo. Četij Minej, 25. avgust, kazivanje o Uspenju Presvete Bogorodice.
  7. O neprijateljskom, ubilačkom raspoloženju judejskog sveštenstva prema novorođenom Mesiji vidi: Četij Minej, 29. decembar, u opisu pokolja vitlejemskih mladenaca.
  8. Četij Minej za 18. decembar.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *