NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

 

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU
 

 
GLAVA TRIDESET OSMA
O nestjažateljstvu (dobrovoljnom siromaštvu)
 
Svaki, koji stupi u manastir i na sebe prihvati blagi jaram Hristov, dužan je da neprestano živi u nestjažateljstvu (dobrovoljnom siromaštvu), da se zadovoljava samo najneophodnijim i da se čuva od viška odeće, kelijnih predmeta i novca. Imovina, bogatstvo i riznica monaha treba da bude naš Gospod, Isus Hristos. Ka Njemu moraju biti okrenuti i stalno ustremljeni pogledi uma i srca; na Njega se mora usredsrediti naša nada; na Njega mora biti položeno sve naše uzdanje, mi moramo biti silni po našoj veri u Njega. Ukoliko poseduje imovinu, monah nije u stanju da očuva takvo duševno raspoloženje. Zapovest o nestjažateljstvu dao je Sam Gospod: Ne sabirajte sebi blaga na zemlji, gdje moljac i rđa kvari, i gdje lopovi potkopavaju i kradu; nego sabirajte sebi blaga na nebu, gdje ni moljac ni rđa ne kvari, i gdje lopovi ne potkopavaju i ne kradu (Mt 6, 19-20). Postavljajući ovakvu zapovest, Gospod je izneo i razlog zbog kojeg ju je postavio: On je rekao: Gdje je blago vaše, onde će biti i srce vaše (Mt 6,21) i Ne možete služiti Bogu i mamonu (Mt6,24). Ukoliko monah poseduje novac ili neke dragocenosti, po nekoj neizbežnoj i nepobitnoj nužnosti i zakonu njegova nada će, i protivno njegovoj volji, od Boga preći na imovinu. On će se uzdati u imovinu i u imovini će videti svoju moć; u njoj će videti sredstvo pomoću kojeg će izbeći preokrete do kakvih može doći na poprištu ovozemaljskog života. Na imovinu se usredsređuje njegova ljubav, njegovo srce, njegov um i vascelo njegovo suštastvo. Srce „veštastvoljupca“ postaje okorelo i tuđe svakom duhovnom osećanju, kao što je i samo veštastvo okorelo i bezosećajno. Prema određenju Apostola, skupljanje novca i druge imovine od strane monaha predstavlja poklonjenje idolu (v.Ef5,5). Idolopoklonstvo je neminovno povezano s odricanjem od Boga. Pomračeni „veštastvoljubac“ neće dugo čekati da požanje plodove svoje samoobmane: doći će smrt, na koju je on u svom pomračenju i opijenosti zemaljskim blagostanjem sasvim zaboravio, i ona će ga oteti od njegovog bogatstva. Kapital i napunjene ostave, u koje se on uzdao, ostaće drugima, ne donoseći mu čak ni privremenu korist i otuđivši ga od Boga (v.Lk 12,15-22). Duh Sveti oplakuje stanje čoveka obmanutog prevarom bogatstva, koji u strašnom i pogubnom siromaštvu duha stupa u večnost, i kaže: Gle čoveka koji ne stavi Boga za pomoćnika sebi, nego se pouzda na mnoštvo bogatstva svoga (Ps 51,9). Iz sledeće povesti, koju nam je sačuvala crkvena istorija, doznajemo kako se, usled pristrašća prema propadljivoj imovini, u dubini duše izvršava odricanje od Boga, koje u povoljnoj prilici neće propustiti i da se ispolji. Neki Pavle, prezviter, živeo je u nenastanjenoj planini, skrivajući se od progonitelja – idolopoklonika. Uz sebe je imao značajnu količinu zlata. Njemu se pridružilo i pet devstvenica, monahinja, koje su se takođe sklonile od progona. Ove devstvenice su blistale od vrlina i bile preispunjene miomirisom Svetoga Duha. Živele su pored prezvitera Pavla, i zajedno s njim se podvizavale u molitvi i u ispunjavanju božanstvenih zapovesti. Neki zlonamernik, međutim, doznao je za mesto na kojem borave. On je starešinu čarobnjaka, koji su bili uz persijskog cara Sapora, obavestio o tome da se hrišćanski prezviter, koji ima mnogo zlata, skriva u planini zajedno sa još pet devstvenica – monahinja. Ako hoćeš da se domogneš zlata, naredi da ih uhapse i da ih izvedu pred tebe na sud; kada odbiju da se odreknu svoje vere, odseći ćeš im glave, a zlato ćeš uzeti za sebe’, govorio je potkazivač velmoži. Velmoža ni najmanje nije oklevao da posluša ovaj savet: pred sebe je na sud izveo prezvitera s monahinjama i njegovim zlatom. Prezviter je tada rekao velmoži: ‘Zašto mi oduzimaš imovinu, kad ni u čemu nisam kriv pred tobom?’ Velmoža: ‘Zato što si hrišćanin i što se ne pokoravaš carskoj zapovesti.’ Pavle: Gospodaru moj! Zapovedi mi šta god hoćeš!’ Velmoža: Ako se pokloniš suncu, uzmi što je tvoje i idi kuda znaš!’ Pavle je pogledao svoje zlato i rekao: ‘Ono što mi zapovedaš da učinim, učiniću!’ Bez oklevanja se poklonio suncu, okusio idolske žrtve i pio krv koja je žrtvovana idolima. Videvši da njegova namera nije uspela, velmoža je rekao: Ako i svoje monahinje nagovoriš da se kao i ti poklone suncu i da se zatim udaju ili da se prepuste bludu, uzmi svoje zlato i povedi monahinje i idi kuda želiš.’ Pavle je otišao kod monahinja i rekao im: ‘Velmoža je uzeo moju imovinu i zapoveda vam da ispunite carsku volju. Ja sam se poklonio suncu i jeo sam od idolskih žrtava. Zapovedam vam da i vi učinite to isto!’ Monahinje su odgovorile kao jednim ustima: ‘Nesrećniče! Zar ti nije dovoljna tvoja sopstvena propast? Kako se usuđuješ i da razgovaraš sa nama? Sad si postao drugi Juda jer si, kao i on, zbog zlata predao na smrt svog Vladiku i Gospoda! Kad je uzeo zlato, Juda je otišao i obesio se. I ti si, prokletniče, po svom moralu postao drugi Juda! Zbog zlata si pogubio svoju dušu, a nisi se setio onog bogataša koji je, dobivši veliko bogatstvo, rekao svojoj duši: Dušo, imaš mnoga dobra sabrana za mnoge godine; počivaj, jedi, pij, veseli se, zbog čega je čuo: Bezumniče, ove noći tražiće dušu tvoju od tebe; a ono što si pripremio čije će biti (Lk 12,19-20)? Govorimo ti kao da stojimo pred Samim Bogom, jer će ti se dogoditi i jedno i drugo: i ono što se dogodilo Judi, i ono što se dogodilo bogatašu’ Kad su to izgovorile, pljunule su na lice otpadnika. Velmoža je tada zapovedio da dugo i surovo udaraju monahinje. Dok su ih udarali, one su uzvikivale: ‘Mi se klanjamo našem Gospodu Isusu Hristu i nećemo se pokoriti zapovesti tvog cara. Ti radi to što radiš!’ Velmoža je na sve moguće načine pokušavao da se domogne zlata. Zbog toga je zapovedio Pavlu da svojom rukom odseče glave ovim uistinu mudrim djevama. Mislio je da Pavle neće hteti to da učini i da će se na taj način domoći zlata. Kada je to čuo, nesrećni Pavle je ponovo pogledao svoje zlato i rekao velmoži: ‘Što mi zapovedaš da učinim, učiniću!’ Uzeo je mač i prišao monahinjama. Kad su to videle, ove svete djeve su se užasnule i jednoglasno mu rekle: ‘Prokletniče! Do juče si bio naš pastir, a sada si kao vuk došao da nas proždereš! Zar je takvo tvoje učenje, koje si nam svakodnevno ponavljao, govoreći da s radošću umremo za Hrista! Ti sam ni najmanje nisi hteo da postradaš za Njega nego si Ga se odrekao, ni za trenutak ne razmislivši o tome! Gde je Sveto Telo i Krv, koje smo primali iz tvoje nečiste ruke? Znaj da je mač, koji držiš u ruci, za nas postao zastupnik večnog života. Mi odlazimo kod našeg Učitelja, Hrista a ti ćeš, kao što smo ti i predskazale, ubrzo biti zadavljen omčom i, zajedno sa tvojim učiteljem Judom, postaćeš sin pakla!’ Kad su mu to rekle i još nešto dodale, monahinje su se pomolile. Pavle im je odsekao glave. Velmoža mu je tada rekao: ‘Nijedan od hrišćana nije ispunio carsku zapovest onako, kako si je ti ispunio. Zbog toga te ne mogu pustiti bez carevog ličnog odobrenja. Kad mu budem ispričao i kad on dozna za to, udostojiće te velikih počasti. Sad se raduj sa nama, i nastani se nedaleko od nas, na imanju na koje ću te odvesti. Sutra ću cara obavestiti o tebi.’ Otpadnik je na to rekao: ‘Neka bude kako si rekao.’ Tokom noći, velmoža je poslao svoje robove da na onom imanju, na koje ga je (Pavla) uputio, potajno zadave Pavla užetom. Ujutro je on sam, pretvarajući se da ništa ne zna, došao da ga poseti. Zatekavši ga kako visi na užetu i obešenog, osudio je Pavla kao samoubicu. Zapovedio je da ga iznesu izvan grada i tamo bace da ga pojedu psi. Na taj način je (velmoža) prisvojio njegovu (Pavlovu) imovinu.[1]
Monah koji vodi trezvenouman život i u samome sebi posmatra grehove ili pad čovečije prirode, lako će primetiti da se istog trenutka, kada dobije neki skupocen poklon ili značajnu količinu novca, u srcu javlja uzdanje u tu imovinu, dok uzdanje u Boga zahlađuje i slabi. Ako ne bude oprezan, neće oklevati da se javi ni privezanost za imovinu. Privezanost ili pristrašće za imovinu lako može da se pretvori u strast, zbog koje na neprimetan način u srcu dolazi do odricanja od Hrista, iako usta nastavljaju da Ga ispovedaju, da Ga prizivaju u molitvama i da propovedaju Njegovo učenje. Kada neka ubistvena (pogubna) strast ovlada čovekom, u njemu zamuknu ostale strasti: đavo prestaje da mu izaziva bitke i iskušenja, čuvajući u njemu kao svoju riznicu i verni zalog njegove propasti smrtonosnu strast koja je čoveka zarazila. Čovek, kojeg je greh ubio u tajni njegovog srca, biva privučen do samih vrata ada. On drugim ljudima može izgledati sveto i poučno, kao što je i Pavle izgledao monahinjama, dok ga iskustvo ne razobliči na isti način, na koji je razobličilo i Pavla. Onaj, koji želi da svoju ljubav i nadu usredsredi na Boga, mora se postarati da živi u nestjažateljstvu (dobrovoljnom siromaštvu), a da novac i skupocenosti koje dobije upotrebi za zadobijanje bogatstva u večnosti (v. Lk 16,9). Početak svih duhovnih blaga je vera u Hrista i u Jevanđelje, živa vera koja se dokazuje izvršavanjem jevanđelskih zapovesti delima i životom. Prirodno je onda što je srebroljublje, koje iz srca iskorenjuje veru, korijen sviju zala (v. 1 Tim 6,10).
 


 
NAPOMENE:

  1. Alfavitni Paterik (Otačnik) i Vies des peres des deserts d’Orient, Tom. IX, chap. XVI.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *