NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

 

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU
 

 
GLAVA TRIDESET PETA
O koristi i šteti od telesnih podviga
 
Nakon što su praroditelji u raju prestupili zapovest Božiju, među kaznama, kojima je bio podvrgnut čovek, pominje se i kazna prokletstva zemlje. Neka je zemlja prokleta zbog tebe, rekao je Bog Adamu. S mukom ćeš se od nje hraniti u sve dane života tvoga. Trnje i korov će ti rađati, a ti ćeš jesti zelje poljsko. Sa znojem lica svoga ješćeš hleb (Post 3,17-19). To prokletstvo sve do danas leži na zemlji, i to je svima očigledno. Ona ne prestaje da daje korov, iako ga niko ne seje. Ona zemljodelca orošava znojem i tek posredstvom znojavog i često krvavog rada daje ono bilje koje služi kao čovekova hrana i koje se naziva žitom.
Kazna koju je izrekao Bog ima i duhovno značenje. Božija odluka o kažnjavanju podjednako se ispoljava i u veštastvenom i u duhovnom pogledu.[1] Sveti Oci pod zemljom podrazumevaju srce. Kao što zemlja, usled prokletstva koje ju je pogodilo, ne prestaje da sama od sebe, iz svoje povređene prirode, stvara trnje i korov, tako i srce, zatrovano grehom, ne prestaje da iz sebe, iz svoje povređene prirode, rađa grešna osećanja i pomisli. I kao što niko ne brine o sejanju i zasađivanju korova nego ih sama od sebe proizvodi izopačena priroda, tako se i grešne pomisli same od sebe začinju i niču u čovečijem srcu. Veštastveni hleb zadobija se u znoju lica; nebeski hleb, koji daje večni život, seje se u ljudsko srce uz pojačan duševni i telesni trud. Uz pojačan trud, on raste, biva požnjeven, postaje sposoban za upotrebu i biva sačuvan. Hleb nebeski je – reč Božija. Trud koji je potreban da bi se u srce zasadila reč Božija zahteva tolike napore da se naziva podvigom. Čovek je osuđen da se s mukom hrani od zemlje u svim danima svog zemaljskog života, i da jede hleb u znoju lica svoga. Ovde pod zemljom treba podrazumevati telesno mudrovanje, kakvim se čovek, koji je otpao od Boga, obično rukovodi tokom svog zemaljskog života. Usled telesnog mudrovanja, izložen je neprestanoj brizi i razmišljanju o zemaljskom, neprestanim nevoljama, razočarenjima i neprekidnim pometnjama. Jedino se sluga Hristov, u vreme obitavanja na zemlji, u neprestanoj borbi s telesnim mudrovanjem i u neprestanom trudu na uzgajanju vrlina, u znoju lica hrani nebeskim hlebom. Da bi zemlja bila obrađena, potrebna su razna gvozdena oruđa kao što su plugovi, drljače ili lopate, kojima se ona prekopava, sitni i omekšava. Isto tako, potrebno je da i naše srce, koje je središte telesnih osećanja i telesnog mudrovanja, bude obrađeno postom, bdenjem, kolenopriklonjenjem i ostalim iscrpljivanjima tela, da bi se preovladavanje telesnog, strasnog osećanja, povuklo pred preovladavanjem osećanja duhovnog, i da bi uticaj strasnih, telesnih osećanja na um bio lišen one nesavladive moći kakvu (taj uticaj) ima nad ljudima koji su odbacili podvižništvo ili su nemarni prema njemu. Onaj koji je odlučio da zaseje seme u zemlju koju prethodno nije obradio samo će izgubiti seme. Neće imati nikakve koristi i samome sebi načiniće siguran gubitak. Isto tako, onaj, koji nije odgovarajućim telesnim podvizima obuzdao telesna stremljenja srca i telesne pomisli uma, a namerava da se bavi umnom molitvom i da u srce usadi zapovesti Hristove, ne samo da će se uzaludno truditi, nego bi mogao da bude izložen i duševnoj nesreći, samoobmanjivanju i demonskoj prelesti. On bi na sebe mogao da privuče gnev Božiji, isto kao i onaj što je na svadbu došao bez svadbenog ruha (v. Mt 22,12). Zemlja, koja je najbrižljivije obrađena, nađubrena i usitnjena ali nije zasejana, moraće da sa utoliko većom silom porodi korov. Isto tako će i srce, koje je obrađeno telesnim podvizima ali nije usvojilo jevanđelske zapovesti, iz sebe iznedriti korov slavoljublja, gordosti i bluda. Ukoliko se zemlja više obradi i nađubri, utoliko biva sposobnija za nicanje gustog i sočnog korova. Ukoliko je snažniji telesni podvig monaha koji je nemaran prema jevanđelskim zapovestima, utoliko je u njemu snažnije i neizlečivije preuznošenje. Zemljodelac, koji poseduje mnoštvo oruđa za obradu zemlje i koji se time ponosi ali pri tom ne obrađuje njime zemlju, samo obmanjuje i zavarava samoga sebe, jer ne stiče nikakvu dobit. Tako ni podvižnik, koji se odlikuje postom, bdenjem i ostalim telesnim podvizima, ali je nemaran prema samoposmatranju i upravljanju samim sobom pri svetlosti Jevanđelja, obmanjuje samoga sebe i uzaludno se i pogrešno uzda u telesne podvige. On neće zadobiti nikakav duhovni plod, niti će sabrati duhovno blago. Onaj pak, koji zamisli da obradi zemlju ne koristeći zemljodelačko oruđe, potrudiće se mnogo i uzaludno. Tako će se i onaj, koji poželi da bez telesnih podviga zadobije vrlinu, uzaludno truditi. Izgubiće nenadoknadivo vreme koje se ne može vratiti, iscrpeće duševne i telesne sile a ništa neće dobiti. Ko namerava da stalno preorava svoju zemlju, nikada ništa neće posejati i požnjeti. Tako će i onaj, koji se stalno bude bavio telesnim podvigom, izgubiti mogućnost da se bavi podvigom duševnim i da u sebe zasadi jevanđelske zapovesti, od kojih se u svoje vreme rađaju duhovni plodovi. Telesni podvizi su potrebni zato, da bi se zemlja srca osposobila za primanje duhovnog semena i donošenje duhovnih plodova. Napuštanje podviga ili njihovo zapostavljanje čini zemlju nesposobnom za setvu i za plodove. Njihova prekomernost ili uzdanje samo u njih podjednako je, a možda čak i više, štetno koliko i njihovo napuštanje. Napuštanje telesnih podviga čini da se ljudi upodobe životinjama, jer stvara prostor za telesne strasti. Prekomernost u njima (telesnim podvizima) čini da se ljudi upodobe demonima, jer potpomaže sklonost ka duševnim strastima i njihovo jačanje. Oni, koji su napustili telesne podvige, potčinjavaju se stomakougađanju, bludu i gnevu u njegovim grubim ispoljavanjima. Oni, koji su prihvatili neumerene telesne podvige i koji ih nerazumno upotrebljavaju ili pak jedino na njih polažu svoje nade, videći u njima svoju zaslugu pred Bogom i svoje dostojanstvo, padaju u slavoljublje, preuznošenje, uobraženost, gordost, surovost, u preziranje bližnjih, u njihovo ponižavanje i osuđivanje, u zlopamćenje, mržnju, hulu, raskol, jeres, samoobmanjivanje i demonsku prelest. Kao oruđu koje je neophodno za sticanje vrlina, telesnim podvizima ćemo priznati svaku vrednost koja im pripada. Međutim, čuvaćemo se od toga da ta oruđa smatramo vrlinama, kako usled pogrešnog shvatanja o hrišćanskom delanju ne bismo pali u samoobmanu i bili lišeni duhovnog napretka. Telesni podvig je potreban čak i svetiteljima, koji su postali hramovi Svetoga Duha, kako u telu, ostavljenom bez uzdržanja, ne bi oživela strasna kretanja, i kako ne bi poslužilo da se u osveštanom čoveku pojave nečista osećanja i pomisli. O tome je posvedočio i Sveti Apostol Pavle, govoreći: Iznuravam tijelo svoje i savlađujem ga, da propovijedajući drugima ne budem sam odbačen (1Kor 9,27). Prepodobni Isaak Sirijski kaže da razrešenje, tj. napuštanje posta, bdenja, bezmolvija i ostalih telesnih podviga, tih pomoćnika pobožnog života, dopuštanje sebi neprestanog počinka i naslađivanja, škodi i starcima i savršenima.[2]
 
 


 
 
NAPOMENE:

  1. Prepodobni Marko Podvižnpk, 7. slovo, O postu i smirenju; 19. slovo Svetog Isaaka Sirijskog i 26. beseda prepodobnog Makarija Velikog, 21. glava.
  2. 90. spovo.

 
 

 
 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *