NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

 

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU
 

 
GLAVA DVADESET DEVETA
Tesan put ustanovio je Sam Bog za Svoje istinske služitelje
 
Naš Gospod Isus Hristos proveo je Svoj ovozemaljski život u najvećem smirenju, budući izložen neprestanim patnjama i progonima. Neprijatelji su Ga proterivali, klevetali i sramotili, da bi Ga najzad, zajedno sa zločincima, predali sramnoj javnoj smrti. Put spasenja, koji je Gospod ustanovio kao tesan i tegoban (v. Mt7,13), ustanovljen je i svesvetim primerom Gospodnjim, i Njegovim svesvetim učenjem. Gospod je Svojim učenicima i sledbenicima nagovestio da će y svetu, tj. u vreme bitke ovozemaljskog života, imati žalost (Jn 16,33), da će ih svet mrzeti (Jn 15,18-19), da će ih progoniti, ponižavati i ubijati (v. Jn 16,23). Položaj Svojih učenika i sledbenika u iskvarenom čovečanstvu Gospod je uporedio s položajem ovaca među vukovima (v.Mt 10,16). Odatle se vidi da je težak položaj u vreme ovozemaljskog života ustanovio Sam Gospod za Svoje istinske rabe i sluge. To ustanovljenje se, kao ustanovljenje Gospodnje, ne može otkloniti nijednim ljudskim sredstvom, nikakvom mudrošću, nikakvom razboritošću, nikakvom obazrivošću, nikakvom opreznošću. Zbog toga se onaj, koji stupa u monaški život, u potpunosti mora predati volji i rukovođenju Božijem. On se mora pravovremeno pripremiti za trpljenje svih patnji, za koje će Promislu Svevišnjeg biti ugodno da ih dopusti Svom slugi u vreme njegovog ovozemaljskog tuđinovanja. Sveto Pismo kaže: Sine, ako pristupaš da služiš Gospoda Boga, pripremi dušu svoju za iskušenja; učvrsti srce svoje i pretrpi, i ne zbunjuj se u vreme napada. Priveži se za Njega i ne odstupaj, da bi na svom kraju uzrastao. Sve što ti se dogodi prihvati i u promenljivosti svog smirenja (uniženja) budi dugotrpeljiv, jer se zlato ispituje u ognju a ljudi, ugodni Bogu, u peći smirenja (Sir2,16).
Kakav je razlog tome, što je Gospod Svojim istinskim slugama u vreme njihovog ovozemaljskog života dodelio patnje, dok je Svojim neprijateljima dodelio blagostanje, veštastveno napredovanje i veštastvena dobra? Telesni razum kaže: trebalo je da to bude uređeno na sasvim drugačiji način. Razlog se sadrži u sledećem: čovek je palo biće. On je na zemlju zbačen iz raja, dok je u raju prestupanjem zapovesti Božijih na sebe privukao smrt. Smrt je pogodila čovekovu dušu neposredno nakon prestupa, i neizlečivo zarazila njegovo telo. Telo, kojem kao život služi duša, nije se odmah nakon pada razlučilo od duše; duša, međutim, kojoj kao život služi Sveti Duh, neposredno nakon pada razlučila se sa Svetim Duhom, Koji se od nje udaljio kao od oskrnavljene i zatrovane grehom, prepustivši je samoj sebi. Sa takvom mrtvom dušom i sa telom koje je bilo živo životom životinja, prvi čovek je na neko vreme zbačen na zemlju, dok se ostali ljudi rađaju i neko vreme obitavaju na zemlji. Kada istekne to vreme koje se naziva ovozemaljskim životom, i samo telo konačno biva pogođeno smrću, koja ga je napadala i s kojom se borio tokom čitavog ovozemaljskog života. Ovozemaljski život – taj najkraći period – milosrđem Tvorca dat je čoveku zato da bi ga on upotrebio za svoje spasenje, tj. za svoj povratak iz smrti u život. Spasenje ili oživotvorenje čoveka Svetim Duhom izvršava se posredstvom Iskupitelja ili Spasitelja, Gospoda našeg Isusa Hrista. Ljudima koji su rođeni pre Iskupitelja bilo je dato da se spasavaju verom u obećanog Iskupitelja, a da spasenje zadobiju onda, kad Iskupitelj izvrši iskupljenje. Onima, koji su se rodili posle Iskupitelja, dato je da se spasavaju verom u Iskupitelja koji je došao, a da spasenje zadobiju još u vreme ovozemaljskog života, dok neotuđivost spasenja zadobijaju neposredno nakon razlučenja duše i tela, i izvršavanja pojedinačnog suda. Svaki, koji veruje u Spasitelja, mora biti svestan i ispovediti svoj pad i svoje stanje progonstva na zemlju; on toga mora biti svestan i mora to ispovedati samim svojim životom, da bi svest i ispovedanje bili živi i delatni a ne mrtvi i nedelatni. Drugačije nije u stanju da Iskupitelja prizna onako, kako dolikuje, budući da je Iskupitelj i Spasitelj neophodan samo za pale i propale. On ni najmanje nije neophodan i nikako ne može biti od koristi onima koji neće da budu svesni i da ispovede svoj pad i svoju propast. Ispovedanje svog pada samim životom znači prihvatanje svih ovozemaljskih patnji kao pravedne plate za pad, kao prirodne, logične posledice ogrehovljenosti; to znači postojano odricanje od svih naslada kao nesvojstvenih prestupniku i izgnaniku koji je razgnevio Boga i kojeg je Bog odbacio. Privremeni ovozemaljski život nije ništa drugo do predvorje za večni život. Za kakav život? Za večni život u adskim tamnicama, među najstrašnijim adskim mukama, ukoliko tokom privremenog ovozemaljskog života ne iskoristimo iskupljenje koje nam je besplatno darovano – iskupljenje čije je prihvatanje ili odbacivanje prepušteno slobodnoj volji svakog čoveka. Ovozemaljski život je okušanje nedaća i stradanja, mesto sozercavanja onih nedaća i stradanja koja su neuporedivo veća od ovozemaljskih. Ovozemaljski život ne donosi ništa radosno ili utešno osim nade u spasenje. Blaženi koji plaču sada, u vreme svog ovozemaljskog tuđinovanja, rekao nam je naš Iskupitelj, i teško vama, koji se smejete sada (Lk 6,22,25). „Vascelo življenje hrišćanina na zemlji nije ništa drugo do pokajanje, izraženo delanjem kakvo dolikuje pokajanju. Hristos je došao da nas prizove na pokajanje. Posebnu pažnju obrati na ove Njegove reči: Došao sam ga zovem… na pokajanje (Mt 9,13). Naš Gospod nam ovde nije ponudio veselje, gozbe, svetkovine, pirovanje i likovanje, nego pokajanje, plač, suze, jecanje i krst. Vidiš li kako treba da protiče ovozemaljski život hrišćanina? To ćeš uvideti čitajući Jevanđelje Hristovo. Uporedo s tim, za hrišćane ovde postoji i radost, ali radost duhovna. Oni se ne raduju zlatu, srebru, hrani, piću, počastima i slavi nego Bogu, svom Spasitelju, Njegovoj milosti i dobroti prema njima, raduju se nadi u večni život.“[1]
Prihvativši čoveštvo (čovečansku prirodu) i sve slabosti čovečije prirode osim greha, Gospod je prihvatio i delatnu svest o padu, u koji je zbačen vasceli ljudski rod. On je ovozemaljski život proveo u neprestanim patnjama, ne izgovorivši protiv njih ni jednu jedinu reč koja bi izrazila nezadovoljstvo. Naprotiv, nazivao ih je čašom koju je dao Otac nebeski i koja bespogovorno mora da se ispije. Nevini i svesveti Gospod, koji je prihvaćenom čovečanskom prirodom postradao zbog krivog i grehom zaraženog čovečanstva, svim Svojim sledbenicima i vascelom Svom duhovnom plemenu i Svojim srodnicima ostavio je stradanja kao put spasenja, kao delatnu svest o padu i ogrehovljenosti, kao delatno priznavanje i ispovedanje Spasitelja, kao delatno sjedinjenje s Njim i Njegovo usvojenje. Uporedo s tim, On iz svojih stradanja izliva u stradanja Svojih slugu neizrecivu duhovnu utehu kao delatni dokaz verodostojnosti spasenja i verodostojnosti stradalničkog puta koji vodi u spasenje. Nevini i svesveti Gospod proveo je ovozemaljski život u stradanjima; utoliko pre moraju da stradaju krivci, s punom svešću o tome da su dostojni stradanja. Oni bi trebalo da se raduju što se kratkotrajnim stradanjem spasavaju od stradanja večnih, što stupaju u red sledbenika i prijatelja Bogočoveka. Ko se odriče stradanja, nije svestan da ih je dostojan; taj ne priznaje svoj pad i propast! Ko ovozemaljski život provodi u nasladama, taj se odriče svog spasenja! Ko je ovozemaljski život upotrebio jedino za ovozemaljsko napredovanje, taj bezumno smatra najkraće vreme za večnost, a večnost za nepostojeću, i priprema sebi u njoj večnu nesreću! Ko ne priznaje svoj pad i propast, taj ne priznaje Spasitelja i odbacuje ga! Priznavanje sebe za dostojnog privremenih i večnih kazni prethodi poznanju Spasitelja i rukovodi ka Njegovom poznanju, što vidimo iz primera razbojnika koji je nasledio raj (v.Lk 23,40,43). Neko će možda reći da je razbojnik bio javni prestupnik i da je njemu bilo lako da toga bude svestan. Kako da toga postane svestan onaj, koji nije počinio slične prestupe? Mi ćemo mu odgovoriti ovako: i drugi razbojnik, koji je raspet pored Gospoda, bio je javni prestupnik, ali nije postao svestan svoje ogrehovljenosti, zato što je ta svest posledica srdačne milosti i smirenja, a odsustvo ove svesti posledica otvrdlosti srca i gordosti. Svetitelji Božiji uvek su sebe smatrali grešnicima, bez obzira na očigledne blagodatne darove kojima su obilovali. Naprotiv, najveći zločinci uvek su opravdavali sebe i, utapajući se u zlodelima, nisu prestajali da se razmeću svojom vrlinom.
Apostol Pavle je posvedočio da su starozavetni pravednici čitav svoj ovozemaljski život proveli u oskudicama, u nevoljama, u patnjama, ispovedajući samim svojim životom da su stranci i prolaznici na zemlji (Jev 11,37,13). Nakon toga, obraćajući se njemu savremenim, istinskim služiteljima i ukazujući im na Načalnika vere i Izvršitelja Isusa Koji je umesto slave kakva Mu je dolikovala pretrpeo sramoćenje i krst, Apostol izgovara sledeći savet: Da bi osvetio narod krvlju Svojom, Isus postrada izvan grada. Dakle, izađimo k Njemu izvan staništa, porugu Njegovu noseći (Jev 13,1213). Izvan staništa, tj. odbacujući i ostavljajući sve, što nepostojani i prolazni svet smatra za poželjno. Porugu Njegovu noseći, tj. učestvujući u krsnom putu koji je Gospod ustanovio i njime prošao Svojim stradalničkim ovozemaljskim životom. Na taj poziv odazvali su se svi istinski hrišćani i, napustivši stanište koje je u svakom pogledu promenljivo i kojem je strana svaka trajnost, stazom stradanja koračali ka večnom Nebeskom Gradu. Ako li ste bez karanja, koje su svi iskusili, onda ste kopilad a ne sinovi, kaže Apostol (Jev 12,8). Trebalo bi da ovde zapazimo reč „svi“: svi pravednici su ovozemaljski život proveli u patnjama! Nijedan od njih nije dosegao nebo tako što je koračao širokim putem ovozemaljskog blagostanja. Kola ljubi Gospod onoga i kara; i bije svakoga sina kojega prima (Jev12,6). Ja one koje ljubim karam i popravljam, rekao je Gospod u Otkrovenju Sv. Jovana Bogoslova (Otk Z,19). Poučeni ovim i mnogim drugim svedočenjima Svetog Duha, kojima su zasejane stranice Svetog Pisma, odvažno tvrdimo sledeće: patnje koje čoveku pošalje Promisao Božiji predstavljaju pouzdan znak da je Bog izabrao tog čoveka. Kad je Isusu omilio mladić, On mu je predložio da pođe za Njim i da ponese krst (v. Mk 10,21). Nećemo odbaciti priziv! Priziv se prihvata onda kad hrišćanin, prilikom nailaska patnji, prizna da ih je dostojan. Hrišćanin sa svojim krstom sledi Gospoda onda, kada zahvaljuje i proslavlja Gospoda zbog poslatih patnji, kada ne mari za svoj život (Dap20,24), kad se u potpunosti prepušta volji Božijoj, kad sa još većom revnošću teži izvršavanju jevanđelskih zapovesti, a posebno zapovesti o ljubavi prema neprijateljima. Znak izabranja patnjama toliko je istinit da one, koji su patnjama izloženi, Sveti Duh pozdravlja nebeskim pozdravom: Radujte se, i oglašava im: Radujte se. Svaku radost imajte, braćo moja, kada padnete u različita iskušenja (Jak 1,2). Blaženi ste kada vas sramote i progone i lažući loeope protiv vas svakojake rđave riječi zbog Mene. Radujte se i veselite se, jer je velika plata vaša na nebesima (Mt5,i 12). Sveti Apostol Petar kaže hrišćanima da su njihov priziv – stradanja (1Pt 2,21). Takva je božanstvena odluka za čoveka u vreme njegovog ovozemaljskog života! On mora da poveruje u Iskupitelja i da Ga ispoveda srcem i ustima, da Ga ispoveda svojim delanjem, pokorno prihvatajući onaj krst, za koji Isusu bude ugodno da ga položi na Svog učenika. Onaj koji ne prihvati krst ne može biti Isusov učenik (v. Lk 14,27). Oni koji stradaju po volji Božijoj, neka Njemu kao vjernom Sazdatelju, povjere duše svoje u dobročinstvu, kaže Apostol Petar (l Pt4,19). Sazdatelj naših duša je Gospod: duše onih, koji veruju u Njega, On sazdaje u Svojim patnjama. Prepustimo se Njegovoj volji i promišljanju, kao što se glina nemo prepušta volji grnčara, a sami se na svaki način potrudimo da izvršimo jevanđelske zapovesti. Kad se hrišćanin prepusti volji Božijoj i kad, uz samoodricanje, sve svoje brige položi na Njega, on će Mu se zahvaljivati i proslavljaće Ga zbog krsta. Tad se u srcu sasvim neočekivano javlja neobična duhovna sila vere; tad se u srcu neočekivano javlja neobična duhovna uteha. Učenika koji je prihvatio patnje Isus pečati Duhom, i za slugu Božijeg ovozemaljske patnje postaju najslađi izvor. Naprotiv, ovozemaljski život lišen patnji služi kao pouzdan znak da je Gospod odvratio
Svoj pogled od čoveka i da ovaj nije ugodan Gospodu, čak i kad bi se, spolja posmatrano, činilo da je (čovek) pobožan i vrlinski.
Sveti prorok David je pevao: Mnoge su nevolje pravednih, i od svih njih izbaviće ih Gospod (Ps 33,19). Kako je to istinito! Svima koji uistinu služe Gospoda i koji su pravedni Gospodnjom, a ne svojom, lažnom i palom pravdom, dopuštaju se mnoge patnje, ali se sve te patnje razvejavaju same od sebe. Nijedna od njih ne može da porazi slugu Božijeg. One ga odgajaju, očišćuju i usavršavaju. 0 patnji grešnika, koji na zemlji žive zbog ovozemaljskih naslada i radi ovozemaljskog napretka, prorok nije rekao ni reč. Njima se ne dopuštaju patnje. Čemu bi im one i služile? Oni ih ne bi podnosili sa zahvalnošću nego bi roptanjem, čamotinjom, hulom na Boga i očajanjem samo umnožili svoje grehove. Gospod im je prepustio da se do samog okončanja koriste ovozemaljskim dobrima, ne bi li se urazumili makar svojim blagostanjem. On patnje šalje samo onim grešnicima u kojima prozire preobraćanje i koji su, prema predznanju Božijem, u knjigu života već uneti među pravednike, opravdane Iskupiteljevom pravdom. Kao one koji nisu prihvatili učenje Hristovo i nisu pokazali nikakvu usrdnost u posledovanju Hristu, Gospod namerne i svojevoljne grešnike, u kojima ne postoji zalog popravljanja i pokajanja i koji na put nepravde nisu stupili usled zanesenosti ili neznanja, ne smatra dostojnima patnje. Patnje za Hrista su najveći dar Hristov, i daruju se onima, koji su se vascelom dušom predali na služenje Hristu. Opominjući se mnogih patnji kojima su izloženi pravednici, Sveti David ništa nije pomenuo o patnjama grešnika: budući preljubnici a ne sinovi, oni ni na koji način ne privlače na sebe karanje Božije. David jedino za njihovu smrt kaže da je zla (Ps 33,21). Tačno tako: zla je smrt grešnika, koju su oni zaboravili i nisu upoznali. Ona ih, sasvim neočekivano, iz obilja naslada prenosi u bezdan večnih muka. Obraćajući se sa utehom služitelju Božijem koji na zemlji živi u oskudici i mukama, David mu kaže: Ne porevnuj uspešnome na putu njegovom, čoveku koji čini bezakonje. Ne porevnuj lukavima, niti zavidi onima koji čine bezakonje;jer će se kao trava brzo osušiti, i kao lišće zeleni brzo će otpasti (Ps 36,7,12). U nastavku David govori u ime podvižnika kojeg još koleba telesno mudrovanje: Pozavideh bezakonicima gledajući mir grešnika; jer nema potrajanja u smrti njihovoj i postojanosti u kazni njihovoj (Ps 72,34), odnosno, nikakva patnja ne može da ih probudi iz duhovnog dremeža, iz smrtnog sna, iz duševne smrti. U trudovima ljudskim oni nisu i sa ljudima ne bivaju kažnjeni (st.5). Ljudima su ovde nazvani služitelji istinitog Boga, koji su sačuvali ljudsko dostojanstvo: oni upražnjavaju pobožne svojevoljne podvige i bivaju izloženi nevoljnom karanju (kažnjavanju) Gospodnjem. Odbačeni su grešnici koji žive u nemaru i ne učestvuju niti u podvizima niti u patnjama. Kakve su posledice takvog položaja onih koje je Bog odbacio? Zato ih uhvati gordost do kraja, odenuše se u nepravdu i bezbožnost svoju (st. 6). U njima se iskorenjuje svaka svest o sopstvenoj ogrehovljenosti i pojavljuje se neizmerno, neizlečivo preuznošenje. Ogrehovljeni život postaje njihova neotuđiva svojina i svojevrsna stalna odežda, odeća, spoljašnja pojava, čineći istom takvom svojinom i njihovu nesreću koja se sadrži u nepoznanju Boga, u lažnim pojmovima o Bogu i o vascelom bogootkrivenom učenju. U takvom stanju svojevoljne i nepokajane grešnike zatiče smrt i, pošto ih zgrabi, izvodi ih na sud Božiji.
Sveto Pismo sjedinjuje pojam iskušenja sa pojmom karanja: Sine moj, kaže se u Pismu, ne zanemaruj karanje Gospodnje, niti kloni kad te On pokara (Jev 12,5). To se vidi i iz gorenavedenih reči Gospodnjih: Ja one koje ljubim karam i popravljam (Otk 3,19). Na kojoj osnovi je karanje sjedinjeno s iskušenjem? Na toj, što svaka patnja projavljuje i pokreće strasti koje su skrivene u srcu. Pre nego što dođu iskušenja, čovek samome sebi izgleda miran i spokojan. Međutim, kada dođe patnja, podižu se i otkrivaju njemu nepoznate strasti, a posebno gnev, tuga, čamotinja (uninije), gordost i neverje. Za podvižnika je od suštinskog značaja i koristi da se razobliči greh koji se potajno ugnezdio u njemu. Osim toga, patnje, koje se prihvataju i podnose kako dolikuje, jačaju veru. One čoveku otkrivaju njegovu slabost, daju mu smirenje i svrgavaju preuznošenje. Pominjući jedno od iskušenja koja su mu se dogodila, Apostol Pavle kaže: Nećemo, braćo, da ne znate o nevolji našoj koja nam se dogodi u Aziji, da suviše bijasmo opterećeni, preko moći, tako da smo bili u nedoumici i za život; čak sami u sebi osudu na smrt doživjesmo, da se ne bismo uzdali u sebe nego u Boga koji podiže mrtve, koji nas je od tolike smrti izbavio, i izbavlja, u koga se nadamo da će nas i opet izbaviti (2Kor 1,8-10). Naše srce je nakon pada osuđeno da iz njega niče trnje i korov i, ukoliko se ne obrađuje patnjama, biva osobito prijemčivo za gordost. Izvan ove opasnosti nije ni sam pravednik, preispunjen blagodatnim darovima. Apostol Pavle otvoreno kaže da je Promisao Božiji bio uzrok velikih patnji koje su njemu dopuštene. One su imale za cilj da ga sačuvaju od preuznošenja, u kakvo on nije mogao da padne usled nekog sujetnog uzroka, nego usled mnoštva božanstvenih otkrovenja i viđenja koja je imao. U vreme kad još uvek nije znao za razloge iskušenja koja ga muče, Apostol je tri puta molio Boga da ta iskušenja, što sprečavaju uspeh propovedi, budu uklonjena. Međutim, kada je doznao za njihov razlog, on je uskliknuo: Zato sam dobre volje u nemoćima, u porugama, u nevoljama, u gonjenjima, u tjeskobama za Hrista (v. 2 Kor 12,7-10). A ja, Bože sačuvaj, da se čim drugim hvalim osim krstom Gospoda našega Isusa Hrista, kojim se meni razape svijet i ja svijetu (Gal 6,14).
Stupivši u svetu obitelj, svojevoljno se udaljimo od svake naslade koja od nas zavisi i velikodušno pretrpimo sve patnje koje Promisao Božiji, nezavisno od nas, dopusti da nam se dogode. S verom i u potpunosti predajmo se u ruke našeg Tvorca i Sazdatelja naših duša. On nas nije samo stvorio, nego i sazdaje duše onih, koji su poželeli da budu Njegovi služitelji. On nas sazdaje crkvenim tajinstvima, jevanđelskim zapovestima, raznim patnjama i iskušenjima, sazdaje nas Svojom blagodaću. Otac Moj je vinogradar. Svaku lozu na Meni koja ne rađa roda odsijeca je; a svaku koja rod rađa čisti je (iskušenjima i patnjama) da više roda rodi (Jn 15,1,2). Primetite sledeće: plod, koji Bog traži i prihvata od svake loze, koja izobražava ljudsku dušu, jeste njeno delanje u Hristu, tj. njeno izvršavanje jevanđelskih zapovesti. To nipošto nije prirodno delanje, tj. nipošto nije izvršenje na delu prirodnog dobra, pomešanog sa zlom. Loza ne može roda roditi sama od sebe ako ne ostane na čokotu, tako ni vi ako u Meni ne ostanete, rekao je Gospod (Jn 15,4). Otac Nebeski očišćuje samo onu dušu, koja donosi plod u Hristu. Ona (duša), koja ne donosi plod u Hristu i koja ostaje u svojoj paloj prirodi, koja donosi besplodni plod prirodnog dobra i njime se zadovoljava, ne privlači božanstvenu brigu o sebi. Ona se u svoje vreme odseca smrću koja ju izbacuje iz vinograda, odnosno iz krila Crkve i iz ovozemaljskog života, koji je i dat radi spasenja u krilu Crkve, a zatim se baca u večni adski oganj gde se spaljuje, pali i večno ne sagoreva (v. Jn 15,6). Podvižnik se ne sme svojevoljno i smelo prepuštati patnjama i tako iskušavati Gospoda: u tome se krije bezumlje, gordost i pad. Ne daj nozi tvojoj da se spotiče, niti će zadremati čuvar tvoj, kaže Sveto Pismo (Ps 120,3). Nemoj kušati Gospoda Boga svojega (Ponz 6,16 i Mt4,7). Prema svedočenju Gospodnjem, takvo značenje imaju oni drski i slavoljubivi poduhvati, pri kojima se podvižnik osmeli i posegne za svojevoljnim upuštanjem u iskušenje. Međutim, one patnje i iskušenja koja nam dolaze protivno našoj volji i koja se, prema tome, dopuštaju i ustrojavaju Promislom Božijim, moramo prihvatiti s najvećom bogobojažljivošću i kao dar Božiji, kao lekove za bolesti naše duše, kao zalog izabranja i večnog spasenja. Plod patnji, koji se sastoji u očišćenju duše, u njenom uzdizanju u duhovno stanje, mora se čuvati kao najdragocenija riznica. Plod se čuva onda kad se onaj, što je izložen iskušenju i karanju, u to vreme na sve načine trudi da ostane u jevanđelskim zapovestima i da ga ne privuku strasti, koje je to iskušenje projavilo i pokrenulo. Između jevanđelskih zapovesti i krsta postoji čudesno srodstvo! Delanje zapovesti privlači krst na pleća njihovog izvršitelja, dok krst usavršava i profinjuje naše delanje po zakonu Hristovom, tumači nam taj zakon i dopušta nam da osetimo duhovnu slobodu bez obzira na to što smo prikovani. Krst nas ispunjava neizrecivom duhovnom sladošću, bez obzira na žalosne spoljašnje okolnosti. One, koji su izloženi raznim patnjama i iskušenjima, božanstveno Pismo teši i savetuje na sledeći način: Vi koji se bojite Gospoda, očekujte milost Njegovu i ne udaljujte se od Njega da ne biste pali! Vi, koji se bojite Gospoda, verujte Mu, i vaša plata neće propasti! Vi koji se bojite Gospoda, nadajte se dobru, večnoj radosti i milosti! Obazrite se na drevna plemena: ko je verovao Gospodu i postideo se? Ko je prebivao u strahu Njegovom, i bio napušten? Ko Ga je prizivao, a On ga je prezreo? Jer Gospod je sažaljiv i milostiv i oprašta gpexe, i spasava u vreme patnje. Teško srcima strašljivim i rukama oslabljenim, i grešniku koji korača po dvema stazama! Teško slabom srcu, jer ono ne veruje, i stoga neće biti zaštićeno. Teško vama, koji ste izgubili trpljenje! Šta ćete učiniti kad vac Gospod poseti? Oni, koji se boje Gospoda, ne sumnjaju u Njegove reči, a oni, koji Ga ljube, čuvaju puteve Njegove. Oni, koji se boje Gospoda, iskaće Njegovo blagovoljenje, i oni, koji Ga ljube, nasitiće se zakonom Njegovim. Vi, koji se bojite Gospoda, pripremite srca cvoja, i smirite pred Njim duše cvoje, govoreći: Neka padnemo u ruke Gospodnje a ne u ruke čovečije, jer kakvo je Njegovo veličanstvo, takva je i milost Njegova (Sir 2,7-18). U ruke čovečije pada onaj što, budući iskušavan od ljudi, ne vidi Promisao Božiji, koji dopušta ljudima da ga iskušavaju. Pripisujući veliki značaj ljudima, on usled toga lako može da se prikloni čovekougađanju i udaljavanju od Boga. Onaj pak ko okom vere vidi Promisao Božiji, u iskušenjima koja mu stvaraju ljudi neće obraćati nikakvu pažnju na ta slepa oruđa Promisla nego će svojim duhovnim razumevanjem obitavati jedino u rukama Božijim i jedino će Njega prizivati u svojim patnjama. Kad je upravitelj Pilat, rukovođen telesnim mudrovanjem, rekao Gospodu koji je stajao pred njim: Imam vlast da Te raspnem u vlast imam da Te pustim, Gospod mu je odgovorio: Ne bi imao vlasti nikakve nada Mnom kada ti ne bi bilo dano odozgo(Jn 19,10-11). Ti si samo slepo oruđe, pa čak i ne shvataš i ne podozrevaš ono delo, za koje se upotrebljavaš. Trpljenjem svojim spasavajte (zadobijajte) duše svoje; ko pretrpi do kraja, taj će se spasti, rekao je Gospod (Lk 21,19 i Mt 24,13), pravednik će od vjere živjeti; ako li odstupi (ako se pokoleba), neće biti po volji duši Mojoj (Jev 10,38).
 


 
NAPOMENE:

  1. Sveti Tihon Voronješki, 99. kelijsko pismo, 15.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *